Стаклене очи Индије – Православље и духовност далеког истока

Томас Молнар
Писма из Индије: О, Бенарес

Посетио сам неколико светих традова: Рим, и Јерусалим, и Каируан у Тунису. Могао сам да осетим светост у Риму и Јерусалиму, упркос бучним веспама у првом и скупим собама за смештај у другом. На четвртом светом месту, у Делфима, утисак светости дошао је и био јачи но игде,[1] можда зато што није било бучних трговаца у зору нити у сумрак који би упропастили нечије дивљење пред долином и дубравом.
У Бенаресу, светом граду индијске државе Утар Прадеш, утисак је био страшан, у одречном смислу речи. То је хиндуистичко и будистичко свето место. Десетине хиљада верника стиже овде сваке године да се очисте у реци Гангу, да ту проведу своје последње дане, и да буду спаљени на погребним ломачама на обалама реке, тако да би њихов пепео могао бити развејан понад тих вода испуњених отпацима. Хиндуси верују да ће онај који умре у Бенаресу бити спасен.
То је оно што нам кажу бедекери. Не помињу истински ужас. Као овејани путник, видео сам страшне ствари. Био сам у Калкути у друштву хиљада и хиљада телеса (живих? умирућих? мртвих?) која су лежала на улицама, по алејама, у јарковима. Али Бенарес је учинио незнатним све што сам до тада видео.
Рано је јутро. Возили смо се пет миља од хотела до реке. Гужва је неописива: али то није здрава активност града који се буди. То је бесциљно лутање живих лешева сабијених у масу. Ево “егзотичног Оријента”: радње са кројачима који одшивају и зашивају, пискаралима који другама пишу писма; Краве у лаганом ходу, бикови прекривени блатом на путу за реку, магарци који се, претоварени, од товара не виде, камиле злокобног изгледа, чак и слонови, са црвеним сурлама.
То може бити живописно; али није. То није “неразвијеност” која ствара ужас, одбојност, смрад; то је, кад се све каже и учини, религија, која толерише ову запуштеност, прљавштину, деградацију и животињство. То није убогост сиротињских четврти града, чак ни “villas miseria” или ” fevellas” Лиме и Рио де Женеира. То је прихаваћено и природно стање ствари неколико призора није могло а да не остане незабележено фотоапаратом: жена у ритама која на струни носи два пацова; туцета изнурених несрећника, мушкараца и жена, који су седели и просили у прљавштини од које би се човек, због страха од заразе, плашио да у њу крочи, а они су, у тој прашини, практично били голи; млади просјаци чије је удове појела губа, а који настоје да вам обгрле ноге. Требало би имати душу мајке Терезе[2] да се не би умакло од њиховог покушаја.
Дошли смо до Ганга и платили вожњу чамцем. Све зграде које смо могли видети с реке биле су у различитим стадијумима рушевнрсти. Врућина и влага разједају камен, циглу и креч; све је рошаво, огубано, чак и с пажњом прављене зграде, пошто, у тропским земљама, о њима нико не води рачуна, и све пропада.
Према реци на камењу обалском налазе се масе људи. Поклоници и домаћи живаљ ту… – како би се њихова делатност могла назвати? – живе својим приватним животом. Прљавозелена река постаје купатило, нужник, средство за испирање уста, праоница рубља, извор питке воде за људе и животиње. Сасвим или само до пола заронивши, људи перу косу, доњи веш, плачу уста, врше нужду, о чему сведочи измет који слободно плива… Све то са крајњом отвореношћу, без икакве збуњености. Наш веслач, знојећи се на сунцу које жеже, нагиње се преко ивице и, захватајући дланом, срче воду реке.
На овој страхотној пловидби чамцем, нисам више знао да ли пловимо реком Стикс или клизимо са Дантеом кроз течни огањ пакла. Угледали смо погребне ломаче. На путу за Бенарес прошли смо поред камиона пуних у бело умотаних лешева, које су породице покојника довлачиле из далеких села. Читавог дана ломаче горе, и свака три сата отприлике у бело или у црвено умотан, прекривен венцима свећа, леш лежи на врху ломаче. Ту горе сатима.
Сећате ли се Херодотовог описа од кога сте се најежили – извештаја о племенима која остављају своје старе на улицама да их растргну псилуталице? Древно доба, далека места… Али лешеви који горе у пословно подне на обалама Ганга у Бенаресу довољни су да вам се утроба преврне. Није у питању чин спаљивања по себи. У питању је призор крајњег понижења: прљавштина, вршење нужде, хашиш, гнојаве ране на леђима индуских светаца, поклоници који се гурају и гомилају по храмовима у којима преовладава слаткасти воњ – све то, плус мртви.
Било је тешко, после, да разврстам утиске, да их саберем у једно. Пол Клодел је својим пријатељима једном писао, током путовања и амбасадорских послова на Далеком Истоку, да су оријенталне религије ђавољи изум. У овим екуменистичким временима не очекује се да човек каже тако нешто. Па ипак, то је мој неизбежни закључак. Вера поклоника је, без икакве сумње, искрена, чак и ватрена. Они је преводе у дела недомисливо часно. Али предмети поштовања су сурова, нељудска божанства која знају како да заплаше, казне, да се освете, исмеју и преваре, а не како да узвисе и опросте; и опрема која окружује поклонике пре одбија него што привлачи: језиви, са гримасама идоли, лукавих или окрутних погледа; невероватно свечано просташтво, мајмуни који полно опште, краве које балегају, блато, смрад, ђубре.
Хипици су привучени овим вештичјим напитком, а разлог није тешко наћи. Куће у Бенаресу пружају уточиште (ако је то права реч) хордама хипика из Скандинавије, Холандије, Америке и са свих других страна. Висок и плав, просечан хипик стоји у друштву са дрогираним возачима рикши и осталим припадницима овог подземног света са реке Ганг. Оно што их овде привлачи и задржава је понижавање: разума, самопоштовања, животних снага, вере у Бога и у човека. Овде налазе безброј богова и ниједног бога, на крају крајева; свако може да обавља своје попут крава или мајмуна, тонући у Гангу или у Нирвану. Разумност и сврховитост распадају се на гомилама ђубрета, тело труне док се не сједини са друмом, са травом, са балегом. Велико ништавило све обухвата, а пепео одлази у реку.

Са енглеског:
Владимир Димитријевић


НАПОМЕНЕ:

[1] Читалац је до сада већ приметио да се критеријум писца о “светости места” никако не може сложити са становиштем Православне Цркве. Међутим, можда је и још значајнији његов став који износи, пошто неки људи могу да оптуже црквену свест да је одвећ “политички некоректна” и уских погледа… (примедба уредништва Одговора)
[2] Став заснован на општем, хуманистичком уверењу које влада… Истински хришћани свих времена су у овај свет ишли као у арену са лавовима, а њу цео свет хвали и воли. Зар ту нешто није чудно. Такође, зашто она великим човеком, сматра злогласног гуруа Шри Чинмоја?

2 Comments

  1. Tibetanci, a i Dalaj Lama su satanisti. To ceo svet zna. Pazi, čovek kaže da treba da ukinemo države i institucije, a onda u sklopu ista rečenice kaže da ujedinjene nacije treba to da kontrolišu. Bože sačuvaj.

  2. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.