ШТА ЈЕ ДУХОВНИ ЖИВОТ И КАКО СЕ ЗА ЊЕГА ОСПОСОБИТИ

 


Шта је духовни живот и како се за њега оспособити?

 
5. Три стране људског живота. Прва страна: телесни живот, његови органи и потребе; нормална и прекомерна брига о телу.
 
Колико сте питања поставили поводом претходна два писма! То показује да сте вредна, жива и духовно радознала ученица, и обећава успех. Због тога сам још више рад да Вам пишем. Али нећу Вам на све одговорити сада, него ћу нека питања оставити за следећи пут. Позабавићу се оним што Вас понајвише занима. Пишете: “Ваше речи о странама, силама и потребама људске природе воде ме унутар себе. Улазим. Понешто видим, али већи део остаје час замагљен, час сасвим невидљив за мене. Силно желим да знам шта је то духовна, душевна и телесна страна у човеку, какве су потребе сваке од тих страна и како се задовољавају. Ја бих веома волела да се држим на равни људског достојанства – истинског, онаквог какво нам је Творац наменио”.
Добро је! Ви се дотичете самих основа нашег живота, чије ће нам објашњење дати основа за сва каснија расуђивања. Јер како би човек другачије и живео, него онако како је устројен. Ако стекнемо здраву представу о томе како је човек устројен, добићемо најтачније упутство за то како треба да живи. Мени се чини да многи зато и не живе како треба, што мисле да су правила доброга живота наметнута споља, да не излазе из саме природе човекове и да им нису потребна. Када би били уверени да је тако како заиста јесте, онда им се не би противили, нити би одступали од њих. Дакле, изволите слушајте.
Наше тело се састоји од разних органа, од којих сваки обавља своју функцију и суштински је неопходан за телесни живот. Три су врсте главних органа: 1) желудац са плућима, срцем, артеријама и венама, лимфним жлездама и мноштвом других крвних судова и жлезда које служе за разна излучења из крви и излучења телесних сокова; функција свих ових органа је – исхрана или изградња тела; 2) систем мишића и костију, чија је функција кретање унутра и споља; и 3) систем нерава, чији је центар глава, кичмена мождина и систем ганглија који се шири по целом телу; њихова је функција – чулност (осетљивост). Кад је ход тих функција и њихов узајамни однос у реду, тело је здраво и живот није у опасности; а када тај поредак буде нарушен, тело оболева и живот долази у опасност. Свака функција има своју потребу која се живо осећа и захтева задовољење. Потребе желудачног, односно хранећег и градивног дела су храна, пиће, ваздух и сан; потребе мускулатурно-коштаног дела су потреба за напрезањем мишића, коју осећа свако када дуго седи, и потреба за кретањем која нас тера да ходамо, шетамо или радимо нешто; потребе нервног дела: пријатни надражај нерава целог тела, као код равномерног односа топлоте и хладноће или слично; а нарочито је пријатан надражај наших пет чула кроз које је нервни систем изашао на површину ради општења са спољашњим светом.
Све је то, као што видите, телесно – и како би се то све тицало душе? Али пошто је она, због најтешњег сједињења са телом, примила тело у своју личност, она све телесне потребе сматра за своје. Зато кажемо: хоћу да једем, пијем, спавам, хоћу да ходам, шетам, радим, хоћу да видим разнобојност, хоћу да чујем различите гласове, да помиришем различите мирисе и остало. Усвојивши све телесне потребе душа својом ствари сматра и њихово задовољење, па се стара о храни, пићу, сну, одећи, крову и свему осталом, желећи да на сваки начин то добије, како би тело било мирно и како је не би узнемиравало својим упорним прохтевима. Такав однос душе према телу, кога се она држи сама од себе, ненаучена, по некаквом унутарњем подстицају, манифестује се код ње у виду неког инстинкта – љубави према животу, љубави према телу, жељи да се тело умири и да му се пружи све што је потребно.
Укупност свега тога представља телесну страну људског живота. Али ту није све једнако телесно, или плотско, или чулно. Изражено плотски је само хранећи део, мада се и он облагорођује прилагођавањем на задовољавање заправо душевних потреба и циљева. Органи за кретање и чула служе више потребама душе, него тела. А један орган, који као да стоји изван система осталих органа, орган речи, искључиво је орган душе, намењен да служи само њој.
Телесни, плотски, чулни живот – рђав у моралном погледу – је онај када човек до крајности буде посвећен љубави према животу и телу, и за свој главни циљ и бригу постави телесно спокојство, или свестрано задовољавање само телесних потреба, уз заборављање душе и тим пре духа. При томе свака телесна потреба, природна и једноставна, разгранава се у мноштво накалемљених потреба, кроз навику и везаност за различите начине њеног задовољавања. Узмите храну, или пиће, или одећу. Ништа једноставније, рекло би се, од онога што ту спада. Међутим, колико је ту још нераздвојних потреба: умри ако треба, али дај! Зато видимо да неки ни тренутка слободног времена немају јурећи за оним што им је потребно како би били задовољени, иако су десетине других лица заузете тражећи исто то за њих. Код таквих су неизбежно гладни и душа и дух, ако нису и сасвим угушени, заборављени и погружени у чулност.
Изволите размислите о свему овоме. А о души – у следећем писму.

Comments are closed.