ШТА ЈЕ ДУХОВНИ ЖИВОТ И КАКО СЕ ЗА ЊЕГА ОСПОСОБИТИ

 


Шта је духовни живот и како се за њега оспособити?

 
58. Значај молитве на делу борбе против страсних помисли. Примери.
 
Прошли пут сам Вам представио читав ток – како од обичне помисли долази до страсне жеље и од ње до дела. У стварности се то не одвија увек тако полагано, како је представљено на папиру. Често, ако не и углавном, кроз све стадијуме пролази се веома брзо, тако да мисао не стигне ни да се појави, а већ уследи и дело и посебно реч. Нема потребе да разматрамо све могуће случајеве и да уочавамо разлике између њих. То нам неће бити од помоћи у борби са страстима. Држите се једнога: чим приметите страст, одмах се против ње наоружајте гневом и непријатељском расрђеношћу. У духовној борби тај гнев има исти значај као када Вас нападне зао човек и задате му снажан ударац у груди. Али као што код таквог напада ударац у груди не натера увек злог човека на бег, тако и у духовној борби гнев против страсних помисли, осећања и жеља не изгони ове увек из душе и не окончава увек борбу против њих. По природном реду требало би да буде тако. Тако и бива, али не увек. Ово стога што у подстицању помисли често учествују и демони, а они су бестидни. Колико год да се човек гневи на њих, они и даље стоје уз своју помисао. Очигледно је да поред расрђености треба прибећи и неком другом средству. Које је то средство?
Шта чини онај кога нападне зао човек? Након што му је задао ударац у груди виче: “Полиција!” На његов позив стиже помоћ и избавља га из невоље. Исто то треба учинити и у духовној борби са страстима. Пошто си се разгневио на страст, треба да позовеш помоћ: “Господе помози! Господе Исусе Христе, Сине Божији, спаси ме! Боже, дођи ми у помоћ, Господе, помози ми!” Обраћајући се тако Господу, више нећете скретати пажњу са Њега на оно што Вам се догађа, него ћете стајати пред Господом, молећи га за помоћ. Тако ће непријатељ брзо побећи, као огњем опаљен. Неко од светих је рекао: именом Господа Исуса туци непријатеље. Господу се ништа не може одупрети, Он је близу: близу је Господ свима који га призивају, свима који Га призивају у истини. Вољу оних који га се Боге испуниће, и молбу њихову услишиће, и спашће их (Пс. 144,18-19). Он Сам дао је овакво обећање онима који му се у тешком тренутку са надом обраћају: јер се на Мене поуздао, и избавићу га; покрићу га јер је познао Име Моје. Призваће ме и услишаћу га; са њиме ћу бити у невољи, избавићу га, и прославићу га (Пс. 90,1415). Не заборављајте да тако чините – и увек ћете са успехом побеђивати и одагнавати све страсно што се појави у Вама.
Неки су поступали, а можда и још увек поступају, овако: када примете страсно узнегодују на њега и почну да разобличавају његову ружноћу. На пример, дошла је помисао гордости, а они почну да читају: “Гордост је противна Богу; ти си земља и пепео, како се не стидиш да се узносиш помишљу, сети се грехова својих”, и слично. Све сакупљају мисли против гордости сматрајући да ће тако отерати горду помисао. Догађа се да је и отерају, али, уопште узев, тај метод није поуздан. Разобличавајући страсну помисао још увек је држимо у уму, а она подстиче осећање и буди жељу, то јест наставља да прља душу. Па и само њено присуство у мислима већ представља прљавштину. Када се без ступања у расправу са страстима директно обратимо Господу, са страхом, побожношћу, надом и преданошћу Његовој сили, самим тим страсно се већ удаљује од очију ума који гледа на Господа. Будући одсечена од душе таквом пажњом, страсна помисао сама од себе одлази, ако је природно пробуђена; а ако ту и ђаво умеша своје прсте, њега онда погађа зрак духовне светлости који потиче од сазерцавања Господа. И тако бива да душа добије мир од напада страсти онога часа када се обрати Господу и дозове га.
Да бисте то јасније себи представили, испричаћу Вам једно предање. Живео неки старац у глувој пустињи. Нападну га демони у видљивом облику и почну да га гурају из келије, како би га сасвим отерали из пустиње. Старац поче да се отима, али они су га догурали већ до самих врата. Још само мало и избацили би га напоље. Видевши да је у крајњој невољи старац завапи: “Господе Исусе Христе! Зашто си ме оставио? Помози ми, Господе!” Чим је тако повикао истога часа јави се Господ и растера демоне, а старцу рече: “Ја те нисам оставио; али пошто Ме ниси дозивао, него си мислио да се сам одупреш демонима, нисам ти долазио у помоћ. Сам си крив, јер си се надао на себе. Призови Мене и увек ћеш наћи спремну помоћ”. Рекавши то, Господ постаде невидљив. Тај случај који је уразумио старца и свима нама даје лекцију Да се не хватамо у коштац са страсним помислима тако што ћемо се препирати са њима у мислима, него одмах да се обратимо Господу са молитвом против њих.
Сви који разумно воде борбу са страстима тако и поступају. Свети Јован Колов је за себе говорио: “Ја поступам као човек који седи испод дрвета и пажљиво осматра око себе. Тај човек чим види звери како му се приближавају да би га појеле пење се на дрво, а оне када дођу обиђу око дрвета неколико кругова и оду. А ја чим приметим духовне звери како ми прилазе у страсним помислима одмах умом узиђем ка Господу и те духовне звери не успеју да ми приступе, него бивају принуђене да се разиђу куд која”.
Присетите се шта сам Вам раније писао, да пажњу ума треба да утврдите у срцу и да тамо непрестано гледате и дозивате Господа. То је исто ово о чему сада говоримо, да се Господу треба обраћати са молитвом када се појаве страсне помисли, осећања или жеље. Господу се треба обраћати силазећи пажњом ума у срце и тамо га дозивајући. Ако бисмо непопустљиво испуњавали ово невелико правило: да се утврдимо умом у срцу и да тако стојимо пред Господом са страхом, побожношћу и преданошћу – онда се у нама никада не би појављивале не само страсне жеље или осећања, него ни голе помисли. Али наша несрећа је у томе што одлазимо умом из срца од Господа и блудимо помислима у даљини. У том часу улазе страсне помисли, и тек што су се примиле, погледаш – већ су ту и страсна осећања, и страсне жеље. Ето, па се бори. А ко је крив?! Када мислима не бисмо допуштали да лутају, борбе не би ни било. Добро, погрешили смо када смо удаљили Господа из срца и тиме навукли на себе беду, али дајте да макар сада, када смо то уочили, пожуримо да се опет вратимо онамо – у срце, пред Господа, како бисмо Га дозвали у помоћ.
На ту тему је исти онај свети Јован Колов испричао следећу причу: била у једном месту лепотица која се лоше владала. Господар те земље се сажалио над њом, што таква лепота пропада, и када је ухватио прилику рекао јој је: “Одбаци лакомислености, узећу те у свој дом, бићеш моја жена и господарица великог блага. Само гледај да будеш верна, иначе ће те задесити таква несрећа, да ни замислити не можеш”. Она је пристала и била је узета у његов дом. Њени пређашњи пријатељи, видећи да је негде нестала, почели су да је траже, да се распитују и сазнали су да је код владара. Мада је господар претио, они нису губили наду да ће опет привући лепотицу, знајући њену слабост. Потребно је само да дођемо иза куће, да зазвиждимо, па ће она одмах схватити о чему се ради и истога часа побећи ће к нама. Тако су и учинили. Дошли су иза куће и зазвиждали. Лепотица је чула звиждук и задрхтала. У њој се нешто ускомешало, сетила се прошлости. Али она се дозвала памети и уместо да побегне од куће, пожурила је у господареву собу, где је одмах пронашла мир; нове звиждуке тамо није чула. Пријатељи су звиждали, звиждали, па су отишли празних руку. Смисао ове приче је јасан. Лепотица представља палу душу која се у покајању обратила Господу и сјединила се са Њим како би Њему Једином припадала и Њему Једином служила. Стари пријатељи су страсти. Њихов звиждук – то је кретање страсних помисли, осећања и жеља. Бежање у господареву собу је силазак у дубину срца, да би се тамо стало пред Господа. Када се то догоди унутра, страст која је узнемирила душу, шта год да била, одлази сама од себе и душа се умирује.
Изволите запамтите ову причу и увек се понашајте у складу са оним што је у њој речено. Видећете како ће се брзо у Вама обновити унутрашњи мир који је био нарушен појавом страсти. Милост Божија нека буде са Вама! Спасавајте се!

Comments are closed.