Шта је духовни живот и како се за њега оспособити?
10. Универзалност вере у постојање Божије као пројава духовног живота.
Питате: “Како то Ви кажете да сви имају дух са означеним пројавама; међутим, зар је мало народа који не знају Бога?” Ти народи не знају Ко је истинити Бог, али да Он постоји – то исповедају сви. Верујући да постоји Бог и желећи тачно да одреде шта Он јесте, они су падали у заблуде па су Богом називали оно што није Бог, на пример сунце, месец или звезде, или нешто друго. Али свеједно су били у груБог заблуди. Када је Бог расејао народе по лицу земље сви су они са собом понели и здраве појмове који су им били предати о Богу као невидљивом, Творцу, Промислитељу, Судији и Даваоцу добара, и то се код свих сачувало, а да је Он нематеријални Дух то нису сачували сви, него су заменили славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човека и птица и четвероножних животиња и гмизаваца (Рим. 1,23). Они су разумели Бога, то јест спознали су да постоји Бог, али га нису прославили као Бога (ст.21). Од источних народа узвишеније појмове о Богу имају персијанци, индијци, азијатски народи и американци. Грци и Римљани су, да тако кажемо, уситнили Бога. Амерички индиј(ан)ци на пример Бога називају духом света, који је невидљив и све обухвата. То је веома узвишена представа и дух препуштен самоме себи не може да иде даље од тога. Азијски Индијци су се више удубљивали у спознају Бога, али, мада су задржали представу о Његовој невидљивости, свемоћи и сведелатности, када су покушали тачније да одреде Његова стваралачка и промишљајућа дејства, додали су много тога неоснованог и написали су много невероватних прича.
Ето дакле у ком погледу има оних који не знају Бога! А не у томе да тобоже има народа који не исповедају да постоји Бог. Било је неких путника који су сведочили како су тобоже сретали народе који уопште нису знали Бога и нису му се клањали. Истина у том сведочанству је само то, да они нису чули исповедање вере и да нису видели поклоњење Богу – али да тога није било… Требало је дуже да поживе међу тим народима. Бекер је у наше време читав месец живео у неком народу око језера кроз која тече Нил – и није видео богопоштовање. Но, каже, дошао је млад месец, гледам, поглавица се спрема негде, спремају се и све старешине, припремају бика. У одређени дан пошли су на некакав брежуљак и принели бика на жртву. Да сам отишао дватри дана раније, могао сам сасвим искрено да посведочим како тај народ не поштује Бога.
Дакле, сасвим избаците из главе да има оних који не признају постојање Божије. Постоје неки научници који мисле да се снађу без Бога, па причају о томе и пишу књиге, али док њихови језици и пера точе таква празнословља, њихово срце говори другачије. Они се прсе тиме што не верују у Бога, али је веома сумњиво да ли би тако могли да се држе и пред сопственом савешћу.
Они који познају Бога, показују и савест, и поштују Бога, и моле му се, и очекују будући живот, у коме ће сваком бити дато по делима његовим. Сила која садржи сва таква веровања и убеђења јесте дух. Да закључимо да у сваком човеку постоји дух – узвишена страна људског живота, сила која га вуче од видљивом ка невидљивом, од пролазног ка вечном, од створења ка Творцу, која је карактеристична за човека и која га чини различитим од свих других живих створења на земљи. Ова сила може да ослаби у различитом степену, њени захтеви могу криво да се тумаче, али немогуће је потпуно је угушити или уништити. Она представља неодвојиви део наше људске природе и код свакога се пројављује на свој начин.
Ето докле сте ме довели својим питањем. Али то није било лоше. Хтео сам да Вам пишем не о томе, него о ономе што се догодило и што се догађа у души услед деловања духа након његовог сједињења са њом. Но о томе – следећи пут.
