СРЕДЊИ СИСТЕМ

 

СРЕДЊИ СИСТЕМ
 
ОДЛИКЕ И РАЗЛИКЕ РАЗНИХ КОМУНА
 
22. Све за душу, душу низашто. Ово хришћанско гесло објашњава постанак оне прве комуне у Јерусалиму као и постанак и одржање монашких комуна до данашњег времена. Земаљска имовина за чланове тих комуна није била никаква вредност сама по себи, још мање циљ човечијих највиших тежњи и напора, него само помоћно средство за спасење душе и достигнуће царства небескога.
23. Христове речи у оцени душе и имовине имале су пресудан значај кроз све векове и за све искрено верујуће хришћане. А Христос је рекао: Шта помаже човеку да цео свет задобије а душу своју оштети? Или оно што рече богатом младићу: Ако хоћеш савршен бити, иди и продај све што имаш и раздај сиромасима па хајде замном. Или пак оно у Проповеди на гори: Не сабирајте себи блага на земљи, него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари и где лупежи не поткопавају и не краду. Јер гдје је ваше благо, ондје ће бити и срце ваше. Или пак још и оно: Иштите најпре царства Божјега и правде његове и ово ће (то јест све телесно и земаљско) вам се додати. И много још све у овом истом духу и смислу.
24. Визија царства небеснога, вечнога и непролазнога, и помисао на блиску смрт – то су два моћна чиниоца у души правих следбеника Христових, који су одређивали и увек одређују цену свега земаљског блага и земаљског уживања. И та цена је врло ниска. Јер, по речи апостолској, свијет пролази и жеља његова, а који твори вољу Божију остаје до вијека. Онај који се богати земљом а не брине се о души нити помишља на неизбежну смрт, изненадно умире и сви сујетни и глупи планови с њим пропадају. Прочитај причу Христову о безумном богаташу, кога је смрт изненадила усред његових планова о богаћењу и уживању, причу која се завршава овим речима: Тако бива ономе који тече благо, а не богати се Богом.
25. Важно је дакле богатити се Богом, а не земљом и новцем и стоком. Важно је бринути се више о души него о телу. Важно је веровати Христу и од Њега, који је сишао с неба од Оца, сазнати да по смрти тела душа одлази на суд Божији да прими плату према делима својим. Важно је сећати се смрти непрестано, и очекивати излазак из овога света. Важно је припремити се сваки дан за достојног житеља и грађанина онога небесног света. Важан је онај свет који остаје а не овај који престаје. Важан је онај живот који не зна за смрт а не овај који смрт сваки дан и сваки час пустоши. Важно је оно што је скупо а не оно што је јевтино. Зато је речено за све оне који презреше благо и уживање овога света, за мученике који ради небесног царства пострадаше – дадоше јевтино за скупо, и пролазно за непролазно, и смртно за бесмртно.
26. О Теодуле, налазиш ли ти да је тешко било укомунити ону земаљску имовину онима који су сазнали шта је важно а шта неважно, и који су ставили душу изнад тела и царство небесно изнад земаљског? Ни најмање. Не само да им није било тешко укомунити своју имовину, него им није било тешко ни растати се са својим телом, ради спасења душе своје и задобијања вечног живота и царства. Ово последње доказују нам безбројни примери хришћанских мученика који су с песмом ходили на губилишта, под мач, у огањ или пред зверове.
27. Зар је тешко одраслом пилету у љусци прокљувати љуску од јајета очараном светлошћу сунчаном и изаћи из cвоје тесне тамнице? Или зар је тешко развијеном лептиру у гусеницу напустити тескобну гусеницу и излетети? Исто jе тако лако, и далеко лакше, свесној и зрелој души човечијој напустити горе која позна боље.
28. Сасвим је друкчије са човеком који нема визију небеснога света и који не помишља на своју блиску смрт. Он је као пиле у зачетку, окружено тамом, или као лептир у гусеници, коме крила још нису порасла. Он је сав погружен у земљу и гледа само што је на земљи. Нити њега мучи избор између царства земаљског и царства небесног. Јер као незрео и неразвијен он није у стању ни да назире царство небесно. Он је сав потопљен грубим и непровидним флуидом историје. За њега је смрт ужас, и oн у ужасу гура смрт од себе свом снагом или бежи од ње, наивно верујући да смрт може одгурнути или од ње побећи.
29. Ми смо видели да су иницијативу за остварење комуне или општежића у цркви Јерусалимској узели имућни људи, и то потпуно драговољно и неприсиљено, јер се каже: Колико их год бијаше који имадијаху њиве или куће, продаваху и стављаху новац пред ноге апостолима. Дакле, они који су имали, они су и давали и уопштавали своје имање ради сиромашне браће своје. А да су то чинили драговољно и неприсиљено, доказују речи апостола Петра Ананији: Кад је била (њива) у тебе, не бјеше ли твоја? И кад је продаде не бјеше ли у твојој власти?
30. Запамти дакле, Теодуле, ове две значајне одлике хришћанске комуне или киновије у првим годинама хришћанске историје. Прва је одлика, да су њу створили имућни људи, а друга је да су је они створили драговољно, слободно и неприсиљено. Ово је важно да знаш ради упоређења оне свете комуне са другим комунама којегде по свету, без сакралног обележја, створеним бунтом, крвљу и насиљем.
Запамти још, да се ни најидеалнија комуна не одржава без тешкоћа, без већих или мањих искушења. Видели смо, да се и она прва идеална хришћанска комуна морала борити против две невоље: против себичности и непоштења неких својих чланова, и против неповерења и незадовољства других. Те исте две невоље искрсавале су и у манастирским киновијама, искрсавају и данас. Но дух вере и наде у будући живот, дух страха од Бога и љубави према браћи, дух који је трпљењем побеђивао, успевао је да смањи и отклони те невоље. Те две невоље главна су зла у насилно створеним, безверним комунама – себично непоштење и неповерење с незадовољством. Као два отровна црва они трују и разједају друштвени слој такве комуне. И потпуно ће га отровати и разјести, пошто против та два зла нема лека изван вере. Јер где нема страха Божјега, ни вере и наде у будући живот и Суд, а најмање братске љубави, ту нема ни узде да обузда и сузбије та два зла, нити лека да их излечи.