СВЕТОСТ ЈЕ ОБАВЕЗА СВАКОГ ХРИШЋАНИНА

<p claСВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ
СВЕТОСТ ЈЕ ОБАВЕЗА СВАКОГ ХРИШЋАНИНА[1]
 
Него по Светоме који вас је позвао,
будите и сами свети у свему живљењу.
Јер је написано: Будите свети, јер сам ја свет.

 
1 Петр. 1:15-16
 
У људским царствима народ се са посебним поштовањем обраћа људима који су блиски цару, делом из поштовања према цару који им је указао поверење, власт, почасти, а делом због наде да ће они, по власти коју имају, бити њихови заступници и покровитељи пред царем. Слично томе, и у Царству Божјем које је Црква Христова, народ верних се, као и ви данас, са побожним поштовањем обраћа светим Божијим људима, поштујући благодат Божију која у њима живи и по вери се надајући њиховом молитвеном заступању и пред Богом и доброчинствима због благодати која им је дата.
Међутим, у царству људском народ, одајући поштовање велможама, остаје народ, и по самом својству државног уређења не може достићи те привилегије пред којима се клања. Али Царству Божјем није тако. Овде свако из народа верних, поштујући светитеље Божје, може и сам достићи достојанство које поштује у другима, и не само да може, већ се и призива, убеђује се да буде светитељ. Него по Светоме који вас је позвао, будите и сами свети у свему живљењу. Јер је написано: Будите свети, јер сам ја свет.
Браћо која поштујте светост као привилегију изабраних! Помислимо на светост као на обавезу свих и свакога.
Када би грађанину или сељаку рекли: “Чини то и то и буди близак цару који ти даје право на ту привилегију и призива те на то”, са каквом радошћу, са каквим жаром би се прихватио дела које се од њега траже, макар подвиг био тежак и труд дуго трајао. Али ето, благовесник воље Цара Небеског нама, који смо и последњег степена грађанства у том Царству недостојни, говори: “Будите свети”, будите свети морално а затим будите свети блажено, живите побожно и врлински и будите блиски Цару Небеском, Који вам дозвољава не само да Му се приближите, већ и да пребивате у Њему, и Сам не само да жели да вам се приближи, већ и да живи у вама. Шта? Како се прихвата овај позив? Да ли ће сви, у крајњој мери многи, кренути са спремношћу, са ватреним усрђем, са неослабљеном ревношћу, са пуном делатношћу? Зар није уобичајеније да мислимо и говоримо: “Како ми да будемо свети? Ми смо људи грешни и довољно је ако се некако спасимо покајањем”.
“Како ми да будемо свети?” Али, да ли смо помислили шта ћемо бити и шта ће бити са нама, ако не почнемо да се подвизавамо да би постали светитељи? Постоје виши степени светости на којима сијају посебно изабране и облагодаћене душе. Међутим, светост уопште није само појединачна одлика међу хришћанима коју је похвално да имају неки и без које лако могу проћи други. По апостолском учењу, свако кога је Бог призвао да буде свет у Царству Божјем, другачије речено, сваки хришћанин у самом овом призиву и у мисли о Богу Који га је призвао, мора да нађе за себе закон, обавезу и побуду да неизоставно буде или да постане свет. “Него по Светоме који вас је позвао, будите и сами свети у свему живљењу” – ово правило је тим више обавезно за синове Новог Завета Божјег, јер је и синовима Старог, мање савршеног Завета, већ било дато од Бога: “Јер је написано: Будите свети, јер сам ја свет.” Ако живите без старања и без наде да будете свети, значи да живите не по Светоме који вас је позвао, не одговарате достојанству позваних од Бога и синова завета Божјег – ви сте хришћани по имену, а не по суштини. До чега доводи такав живот, може се видети из друге апостолске изреке: “Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видјети Господа” (Јевр. 12:14). Јасније: имајте мир са свима, имајте светост, јер без мира и светости нико неће видети Господа, то јест, неће достићи вечно блаженство.
Дакле, ако безбрижно и немарно мислимо да не треба да будемо свети, сами себи пишемо пресуду да не видимо Господа, да будемо туђи вечном блаженству.
“Ми смо људи грешни”. Чини се, ово је неоспорна истина. Јер, “ако речемо да гријеха немамо, себе варамо, и истине нема у нама” (1 Јн. 1:8). Међутим, злоупотреба истине није боља од очигледне заблуде. Ако сматрамо себе грешнима на основу дубоке самоспознаје, и кроз то улазимо у осећање своје недостојности и покварености, скрушавамо своје срце, смиравамо урођену гордост старог човека, побуђујемо себе на тражење благодатне помоћи и на подвиг против греха – такво признавање греховности не само да нас не лишава наде у достизање светости, већ нам и утире пут као њој.
Међутим, ако називамо себе грешницима са површном мишљу, без скрушености срца, без одвраћања од греха, до унедоглед, са лукавим подразумевањем да то морају да признају и сви и други и да, следствено томе, нас и није стид да то признамо, и није опасно да након признања останемо какви смо и били пре признања – такво признање греховности нас наравно неће повести ка светости. У том случају, чак и говорећи истину, да грех имамо, “себе варамо, и истине нема у нама“, то јест у нашем срцу и животу, иако и постоји звук истине у нашим устима. “Истинита је ријеч и свакога примања достојна да Христос Исус дође у свијет да спасе грјешнике од којих сам први ја” (1 Тим. 1:15). Обмањујемо себе ако мислимо да се спасавамо остајући грешници. Христос спасава грешнике тиме што им даје средство да постану свети.
“Некако ћемо се спасити покајањем.” Да, покајање припада броју средстава за спасење, које даје Христос грешницима, када говори: “Покајте се и вјерујте у Јеванђеље” (Мк. 1:15). Међутим, ако мислимо да се некако покајемо, некако спасимо, онда исувише лако судимо о делу високе важности. Да ли ће слуга угодити господару ако буде радио свој посао некако, а не што је могуће боље! Наравно да неће. Тим више неће угодити човек Богу ако само некако буде чинио дело Божје, какво је дело нашег спасења. Ако се и мало дело не ради добро и успешно ако се врши некако, без пажње, небрижљиво, колико више то важи за велико дело спасења – дело свих наших сила и способности, главно дело целог нашег живота. Мисао о томе да се спасемо покајањем јесте спасавајућа мисао, али шта треба помислити када у речи Божијој видимо несрећни пример човека који “не нађе покајање, иако га је са сузама тражио” (Јевр. 12:17)? Очигледно је да и покајање не дозвољава да се пронађе тек тако, већ захтева да га грешник тражи без лењости, са расуђивањем, искреношћу, са чврстом намером да се поправи, не допуштајући себи да дође у стање греховне окорелости. Притом, савршени учитељ покајања, Јован Крститељ говори да истинско покајање тражи још нешто за собом. “Родите“, говори, “плод достојан покајања” (Мт. 3:8). Покајање чисти земљу срца од трња, обделава, омекшава. Вера сеје у њу небеско семе. Раст овог новог семена јесте држање заповести и чињење добра. Његов цвет је унутрашње духовно просвећење, а зрели, савршени плод – светост. Потребно је да пшеница достигне зрелост да би се унела у житнице. Потребно је да човек достигне светост да би био уведен у Царство Небеско.
Чему ће нас, браћо, повести сада предложена размишљања? Већој ревности и бризи за дело спасења, које захтева не само покајање као почетак, већ и светост као крај тог дела? Или можда још већем безнађу да можемо достићи спасење посредством светости, коју видимо толико високо над собом?
Христе Боже, надо наша! Не допусти нам да изнемогнемо у нашем безнађу, већ нас оснажи Твојом надом. Некада су и апостоли Твоји били у безнађу, али си је Ти уклонио свемогућом речи Твојом. Даруј и нама да осетимо у вери силу оне речи: “Што је људима немогуће Богу је могуће.” (Лк. 18:27)
Заиста браћо, ако би требало да само људским, природним силама достигнемо спасење, праведно би било да се не одазовемо, јер је изнад наших могућности. Али када ради тога имамо благодат Божију која нас предусреће, просвећује, укрепљује, помаже и чува, нико не треба да губи наду да може достићи оно за шта нас је “Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа изабрао у Њему прије постања свијета“. Он нас је изабрао “да будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави” (Еф. 1:3-4).
Зато будимо себе из лењости и немара осећањем дуга и надом на помоћ Божју за добар успех, побуђујмо себе на ревност у делу нашег спасења. По савету апостола Павла: “очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божјему” (2 Кор. 7:1). И по савету апостола Петра: “Зато опасавши бедра разума својега, будите трезвени, сасвим се надајте благодати која ће вам се донијети откривењем Исуса Христа. Као чеда послушности не поводите се за пређашњим жељама из времена вашега незнања, него по Светоме који вас је позвао, будите и сами свети у свему живљењу. Јер је написано: Будите свети, јер сам ја свет” (1 Петр. 1: 13-16).
Ако у овим речима сусрећете прилично високе захтеве: творити светињу, бити свет, заједно са тим су и прилично једноставна средства да се задовоље ови велики захтеви: одбацити похоте, трудити се на очишћењу себе од нечистота тела и духа. У мери у којој се човек делатно и стварно са своје стране подвизава у очишћењу себе од нечистих дела, жеља и страсти, нечистих мисли, на њега, уз посредство Цркве и Њених Тајни, силази освећење Божје, којег да све нас учини причасницима сведелатна благодат Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Беседа на дан преподобног Сергија, 23. септембра 1847. године

 


Превод са руског:
Станоје Станковић
Лектура:
Родољуб Лазић

Извор:
PAGEZ.RU

Comments are closed.