ПРЕУЗНОШЕЊЕ ИЛИ ПРЕЦЕЊИВАЊЕ СЕБЕ (из књиге “АЗБУЧНИК ДУХОВНОГ ЖИВОТА”)

Свети Теофан Затворник

ПРЕУЗНОШЕЊЕ ИЛИ ПРЕЦЕЊИВАЊЕ СЕБЕ
Његова опасност по душу. У чему се састоји
 
Раздражљивост, гнев, нетрпељивост, таштина – разуме се, све су то рђава дела. Али добро је већ то што сте свесни њихове рђавости. Потражите узрочнике њихове и притисните их, па ће и ишчадија ова пропасти сама по себи. Погледајте има ли у Вама прецењивања себе, односно постојања осећаја да, тобоже, представљате нешто значајно, или, да то дефинишемо негативним одређењем, одсуства осећаја да сте нико и ништа. Тај је осећај дубоко скривен, али он управља свиме у животу. Од њега долази први и основни наш захтев – да све буде по вољи нашој, и чим није тако, роптамо на Бога и на људе се срдимо. Одатле и уверење да смо све кадри сами учинити и устројити, и када поссгнемо за средствима за која се определимо, очекујемо да ће све бити управо онако како смо замислили. Пошто дело своје отпочињемо без усрдне молитве, и на исти га начин настављамо. и завршавамо га са роптањем уколико није све онако како смо намислили, у нама се рађа и осећај самодовољности уколико се све одвија по нашој вољи. Бога у свему томе замишљамо као спољашњег посматрача, а не као главног актера. Пажљиво се, дакле, преиспитајте да видите има ли овога у бићу Вашем, и ако тога има макар и у малој мери, постарајте се да оживите у себи осећај своје ништавности у сваком погледу. И свагда се Господу за то молите. И што дубље у себи изградите и убеђење, и осећај да је Господ уредитељ свега и у спољашњем, и у унутарњем животу.
Без Господа се ништа суштаствено добро не може укоренити у нама. Ако је тако, значи да је потребно приволети Му се. Не треба прекидати ни властите трудове и напоре, али по-лагати наду у њих не смемо; и ништа од тих самих напора не треба да очекујемо, уколико их Господ не благослови.
 
(Сабр. преписка, том 1, писмо 120, стр. 127-128)
 
Свети Теофан Затворник
Азбучник духовног живота, стр. 237-238