НЕУСПЕЛО ОПРАВДАВАЊЕ ХВАЛИСАВОГ НЕПОСЛУШАЊА ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ ЕПИСКОПА ХЕРЦЕГОВАЧКОГ ГРИГОРИЈА

<p claПротојереј-ставрофор ЉУБО Милошевић

НЕУСПЕЛО ОПРАВДАВАЊЕ
ХВАЛИСАВОГ НЕПОСЛУШАЊА ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ
ЕПИСКОПА ХЕРЦЕГОВАЧКОГ ГРИГОРИЈА

 
Недавно сам написао краћи чланак о неоправданости неканонског саслуживања еп. Григорија са римокатолицима у православној цркви у Дубровнику. Као што сам и очекивао, он је изазвао бурне реакције у једном специфичном кругу људи који су се баш сизифовски трудили да оправдају ове проунијатске симптоме “новог” односа са римокатоличком црквом, и тиме још једном потврде моју тврдњу да је то што раде сасвим бесмислено. Овај догађај такође представља опасно поигравање са осећањима православних Срба на херцеговачкој земљи, који су крварили у мучној борби за свој, пре свега религиозни, идентитет.
Мучно је када видиш брата свог да је потпуно залудео и заблудео, а највећи бол причињава то што не можеш да учиниш више ништа како би му то објаснио и помогао му. Духовна слепоћа није фигуративни термин, него је јасно филолошко описивање стања у коме се налазе они који, будући у својој заблуди, не желе да чују или разумеју било шта друго. Обично се то дешава у гордости и мржњи и Господ је највише због тога вапио Израиљу говорећи им колико га они не разумеју, колико су само-заслепљени. Стално је понављао: зар нисте читали пророке и оце o мени; зар не кажу пророци о мени? “О безумни и спорога срца за веровање у све што говорише пророци!” (Лк. 24,25)
Тај псеудомесијански религиозни начин постојања остао је глув, и он се само јуридиком јудаизма одржавао са циљем да модификује Христа, свакако и “иродистички”, што значи свесним тумачењем пророка и силе божанских путева открoвењских сазнања, да је помоћу богонадахнутости Откровења хтео да изврши месијаубиство. Али авај, та жеља за месија-убиством (богоубиством) и даље помрачава ум и душу иако људи “употребљавају” религиозност и црквени легализам. И дан данас се таквом богопротивном религиозношћу егоистички, зарад ситних личних интереса и путем злоупотребе Откровења и црквеног легализма, уништавају витлејемски младенци наше свете и напаћене Цркве у верујућем српском народу.
Након поменутог јавног и хвалисавог “дубровачког” непослушања Цркви, желео сам да се упознам са јавно доступним размишљањима и ставовима у вези са овим немилим догађајем. Доступни “сајбер ставови”, тешко је рећи либералне српске академске теолошке мисли, отворено су профани што их директно и потпуно обезвређује.
Одсуство богословских способности у аd hominem односу мојих критичара, врло примитивно понашање и некултурни, улични језик једног јереја,[1] описао сам овако: ” Служење и оправдавање лажи је адски посао, и он јесте тај адски плач беспомоћне злобе, када се човек мучи пребивајући у том стању свесног одрицања истине.” И управо језик љутње и грчевита борба за лаж осликава лица, срца и умове тих несрећних људи. У питању је неспособност, која је и унутрашње страдање, да се барем школски-аргументовано, а поготово црквено-стваралачки, објасни самочина одлука еп. Григорија, и да се о том поступку одговорно и јавно разговара без балканизације мисли и ишчекивања личне и улизивачке користи.
Догађај у Дубровнику, као јасан преседан на “надзорном” нивоу у СПЦ, својим јавним карактером позива на јавно сагледавање овог бешчиног односа, када један архијереј епископата СПЦ почиње да служи са латинима јеретицима[2]. Још убедљивији легитимитет за расправу о догађају овог калибра управо добијамо од еп. Григорија. Он сам изјављује да је његова одлука о сакралном спровођењу католичких “молитвених осмина”, у “овом облику”, нешто са чиме се ми, како он каже, сасвим први пут сусрећемо.
Шта је суштина овог “први пут”?
Он добро зна, као и сви ми, да су то епитрахиљ и омофор, и евхаристичност која се показује у њима. Говоримо о догађају са којим се први пут сусрећемо, и то чинимо поштено и легитимно ван сваке драматизације, цензуре и бесмислене хистерије. Ово саслуживање, које садржи јаке облике унијатизма, просто граби нашу пажњу и намеће најмање два важна питања.
Прво питање се везује за аргумент евхаристичности у поменутом догађају, тј. да ли Евхаристију чини само Анафора. Ово питање дотиче се дубљег богословља при чему модерна схватања богослужења Анафору издвајају из посведневног богослужења и тако је своде на кратку римокатоличку мису, која задржава само главне елементе Анафоре. Са друге стране, против-аргументи су пружани једино необновљенским разумевањем Литургије, што је стари проблем који годинама узнемирава и дели Тело СПЦ.
Расправом о овом догађају долазимо до вештачки постављене дилеме: Да ли је хришћанство латинског учења, које је формирало другачију еклисиологију, заправо јерес? Јерес је као псеудохришћанско учење временом изградила друштвену свест религиозног човека у западном друштву у свим сферама у односу на предањску Ортодоксију.
У мом спонтаном и кратком чланку “Бесмисленост оправдавања хвалисавог непослушања Православној Цркви Епископа херцеговачког Григорија” пружен је одговор да је, поред низа прекршених канона од стране еп. Григорија, саслуживањем повређена и сама Евхаристија, коју по древном православном схватању чини сав богослужбени круг дана. Ни модернистичка теолошка мисао не може да сакрије истину да је људски religio благодарења и слављења Бога у космогонијској динамици “од вечери до јутра”. По библијској шеми стварања у богослужбеној Цркви, човек присуствујући сабрању у било које време, и које је УВЕК евхаристијског облика, изражава благодарност за своје постојање и постојање целе твари. За необориву истину о евхаристичности целог дана потврду сам налазио у мислима модерних теолога, уместо да се по овом питању ослањам на свеобухватну учећу мисао Цркве.
Друго питање је да ли представљају јерес институције погрешних учења и христолошких заблуда ван свете Ортодоксије. Одговор се може наћи у општим славословним мислима СПЦ, као и Цркве уопште,[3] када наше исповедање претачемо у евхаристијско освећење наших догми и дајемо им саборни карактер. Данашња доксолошка Црква, насупрот пркосним сколарним институцијама, каже да су све цркве ван тела јеретичке и да им је једноставно потребно покајање. Желим да нагласим да јерес овде не треба да разумемо као погрешно учење које опстаје у некој догматској доктрини, или пак као неку “теолошку апстракцију”, или књижну, која успут дотиче наш реални живот. Јерес се показује у суштинској примени религиозности која гради човека или га руши и то кроз њен однос према свету и човеку: идеолошки, културно, социјално, економско, монетарно, војно итд.
У горепоменутим критикама мог објављеног чланка стално је била присутна злобна осуда да сам ја некакав рушилац српских еклисијалних вредности, да овим чланком заговарам раскол, и да као клирик “друге цркве”(?) немам право да оцењујем овакве догађаје у мојој по души сродној и матичној СПЦ.
Измишља се да сам у “свом схватању” усамљен, непослушан, нелојалан, када подижем свој смирени глас против овако лошег домаћинствовања Православљем пред вековно “лукавим латинима”. Многе истине у данашњој Цркви никако не одговарају цензури стереотипних, извитоперених и плагирајућих софистичко-теолошких мисли. Ово што јавно пишем и говорим нису моји лични ставови, него је исповедање вере једне великољудне Цркве којој и ја јурисдикцијски припадам. Она чврсто стоји на интегритету својих благодатних вредности, а у све јачој друштвеној градитељској свести слободе, која своје Православље види као једини идентитет на којем као нација може да опстане.[4]
Овакав однос мојих “критичара” једноставно представља очај и бесмисао у односу на обнародоване одлуке недавно одржаног Сверуског помесног православног сабора (неке одлуке су објављене и на званичном сајту СПЦ). Слушајући ове људе тешко се отимам утиску да ми верујемо у нека “два” различита православља.
Из нашег исповедања вере познато је све ово о чему читамо у одлукама православних Руса, а раније смо то видели у свештеном континуитету код српских богослова као што су св. Јустин Нови и св. Николај Жички, а још раније и велики богослови митрополит Антоније, А. С. Хомјаков, св. Никодим Светогорац, св. Марко Ефески, св. Палама, Св. Сава Српски, Јован Кантакузен и други. Ту су и саборске одлуке[5] које су нас училе о Ортодоксији у Цркви. Одлуке црквених учитеља су, у вековима који су следили њихову епоху, осабороване у вечиту црквену садашњост у којој је увек апсолутно истинито исповедање Цркве. Та правилност исповедања описује се као Ортодоксија. Богословски термин Ортодоксија или Православље постоји само ради описивања Цркве, који сведочи њено Свето постојање у од носу на мноштво нецркви које су око ње.
Шта српски модерни теолози нападног академизма, врли покретачи бесконачних теолошких спорова, предлажу за овакве случајеве у којима се нашао наш еп. Григорије? Чини ми се само ћутњу?! То је наша реална стваралачка мисао у Цркви? Ћутња? Али ће се зато у занесености и даље препирати са фантомским двомиленијумским Платоном, овим, у нашем времену и изазову, нестварним проблемом и једино у њему видети неку “претњу” Цркви.
Да овакви догађаји постају врло опасни сазнајемо и из недавних “Одлука” Светог Архијерејског сабора Руске Цркве, који је одржан од 2. до 5. фебруара 2013. године у Москви. У Цркви се ништа случајно не дешава, признали ми то или не.
У члану 66 читамо: “Свети Сабор са бригом примећује разилажење у прилазима, који се показују у процесу развијања општеправославно-римокатоличког богословског дијалога”. Случај епископа Григорија има само да продуби ту бригу и посеје семе још већег међуправославног неповерења. Уопште није случајно оно што се говори у члану 60 ових Одлука, да Руска црква одаје велику “важност” одржаном “Саветовању Поглавара помесних цркава”,[6] који су се састали 21. новембра у Москви. САСабор “подржава” и “одобрава” одлуке тог саветовања, што потврђује формулацијом да се разилазе виђења у вези са сазивањем Свеправославног сабора, као и улогом нижег клира и верника у том процесу (неке цркве их широко заобилазе). Наглашавањем одлука овог саветовања као и јасном критиком тренутног односа према римокатолицима, нама се даје право да црквено градитељски и одговорно сагледавамо појаве које су радикалне као и у овом случају саслуживања еп. Григорија.
Ово да Руска Црква “са бригом примећује разилажење у прилазима који се показују у процесу развијања општеправославно-римокатоличког богословског дијалога”, није само политичка формулација ради њених претензија у Православљу, него је заиста искрена брига за њега. Потврду за то налазимо у случају румунског митрополита Николае Корнеануа, када је Румунска црква морала да се изјасни након интервенције Руске цркве и објасни јој да саслуживање са римокатолицима осуђује, и да такав став као помесна црква она уопште не мења. Дакле, када је вера у питању проблеми не могу да се покривају унутар аутокефалне помесности и уопште не постоји “унутрашња ствар”. Саборност вере брише све границе и јурисдикције, јер на евхаристијском нивоу оне никада нису ни могле да постоје.
Шта је овде посебно важно да се зна, а што се галамом и јавном неозбиљношћу заташкава?
Видимо да бар две трећине општеправославне црквене пуноте, као васељенско-саборног појма Цркве, не дели мишљење данашњих либералних кретања у Цркви, а посебно не праксу полу-приватних “дијалога” са Римом. Методика и реторика у понашању неких јерараха је потпуно неприхватљива, и она се најчешће ослања на сасвим погрешно схваћен баламандски документ[7], који неким недобронамерним “надзорницима” вере даје опасну идеју. Стиче се утисак да се сада све мање бојажљиво протурају приватне проунијатске изјаве наметљивих, често приватних, “представника” Источне Цркве. Неки делегирани представници дају алармантне изјаве којима изражавају своје чудноватне идеје за “помирење” са Римом.
Нешто тако смо забележили код представника Цариградског патријархата, митрополита пергамског Јована (Зизјуласа), изразито популарног у академским круговима у СПЦ, који у најмању руку говори неприхватљиве ствари. Он своје ставове не износи у документима, као да тиме себи прави одступницу за могуће сналажење у незгодној ситуацији, али зато већ други пут даје изјаву исте суштине, коју је пренела Reuters новинска агенција. Код њих овако читамо: “Јединство ће захтевати промене на обе стране, нагласио је глава делегације. Ја нећу рећи да је то реформација – то је сувише јако – али ће бити адаптација са обе стране, рекао је (митрополит) Јован”.[8]
У данашњим унутарцрквеним проблемима, а ништа мање ни спољашњем односу према инославним хришћанским групацијама, појам лаоса је под психолошком и физичком репресијом. У црквама све више титуларног препознавања полако нестаје свест и сазнање да питања вере не решава само тзв. црквена елита, често користећи погрешну примену власти у виду претњи и притисака на црквеноградитељске мисли и ставове нижег клира и народа. Где нема лаоса нема ни механизама да свети канони као послушање Цркви буду подједнаки за све.
Многогољудна руска Црква, коју у мом чину и мојој пастирској делатности негирају и ниподаштавају, све више живи својом црквеном пунотом, са све јачом црквеном свешћу слушања гласа свог народа и клира, што је израз црквене пуноте као и смирења. То све јасно видимо у одлукама овог фебруарског Сабора и мој пастирски рад је покривен овим омофором правде и истине, да ништа лоше нисам рекао, нити кога ниподаштавао, осим што сам назвао ствари онаквим какве јесу, и испунио мој дуг као пастир и као православни Србин.
Коме још није јасно да ми не можемо да служимо са римокатолицима? Можемо да се сусрећемо, да се рукујемо, да разговарамо, да се осмехнемо једни другима, да се угостимо и то је све. То никада нисмо оспоравали нити ћемо то чинити.
Свети Николај Кавасила говори да је “заблуда разума лаж, а заблуда воље зло” (Седмо слово о животу у Христу), што објашњава агресивни менталитет мојих критичара по питању овог “новог” српског односа са јеретицима римокатолицима.
Због свега наведеног у овом јавном богословском диспуту су сва оправдања непослушног епископа пропала, као и сви покушаји порицања Евхаристије у било којој молитви свештенослужитеља коју он свршава у одеждама. Дошли смо до необориве чињенице да је свака молитва смисаона и благодатна само кроз појам Свете Евхаристије и да ништа ван ње не може да буде спасоносно. Саме по себи одежде носе своју евхаристичност и сматрао сам да то не треба доказивати. Овај пут ћу поново навести мисли модернистичке теологије које сада налазимо код митрополита Јована Зизјуласа, који и сам говори ово што стално понављам. У његовим “Еклисиолошким темама” читамо занимљиво објашњење значења светих одежди и треба да се обрати пажња не следеће ставове:
“Но, и манастир, као место подвига, свакако је део Цркве. Монах, … носи на себи јасне знакове учешћа у крсту Христовом…, и када тај, или неки други монах (да то представим на овај драматичан начин) обуче златоткане одежде Протата, не знам да ли сте имали прилике да видите какве одежде они носе у часу Евхаристије; то су права уметничка дела, сјајније су и блиставије од наших – дакле, када монах обуче такве одежде, тада се остварује Евхаристија, односно остварује се царство Божије”.[9]
Атонски Типик је својеврстан и богослужбено тежак са својим бескрајно дугачким службама и саборним саслуживањем литије, полијелеја, славословља, да све ово о чему митрополит говори постоји и ван Анафоре. Неколико пута у годишњем богослужбеном кругу, и у Триоду, од свештенослужитеља презвитерског чина тражи се да се облаче у пуне богослужбене одежде иако служба није буквално Анафора. Архијереј на полијелеју и славословљу увек се облачи у пуне одежде свеједно што је јутрења или вечерња изван Анафоре.
Нисам једини противник академског модернизма који теолошки силује дубокосмисаони појам “Да сви једно буду…” (Јн. 17, 21), дакле, уз одсуство сазнања једне вере која нас остварује у једној заједници. Зато ћу ово да завршим речима професора теологије Солунског универзитета, оца протојереја Теодора Зизиса, човека који професионално припада свету ових људи.
“Колико год покушавали универзитетски професори и патријаршијски институти да разним тумачењима и акробацијама оправдају праксу Фанара и других Цркава у корист заједничких молитава, не могу постићи успех, јер се сударају са Светодуховском и непогрешивом одлуком и ставом Светих Отаца и Светог Јустина Поповића, која одређује да ‘епископ или презвитер или ђакон, који се буде са јеретиком само и молио, нека се одлучи; ако им пак допусти као клирицима да што раде, нека се свргне’.”[10]
 
Протојереј-ставрофор Љубо Милошевић
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Разгледајући о чему се пише, видео сам да мајстор сајта ЖРУ, јереј Иван Цветковић (не могу да га назовем уредником, јер уредништво тражи богословске способности, зрелост, а пре свега побожни карактер) у свом злобном зборишту види себе као апсолутну Цркву. Ово чини толико прелашћено да све оне који се критички односе према његовој визији сајбер рада он, речником недостoјним свештеног чина, етикетира као расколнике и изопштене. Вокабулар којим доминира “пљување”, што је симбол људске смрти и задаха, је његов академски ниво и то већ годинама. У нашем реалном канонском односу ово је јереј са којим се причешћујем од исте свете чаше, а овако јавно он њу не признаје и пориче. Сигурно је да тако пориче и себе у саборном причешћу са мном, и то сваки пут када недостојно, у овом свом једностраном односу према мени, служи св. Литургију.
  2. “Св. Марко Ефески и Антоније Ираклијски противили су се Исидору (Кијевском) и рачунали су да унија са латинима не може да буде закључена. И св. Марко Ефески је изјавио да латини нису само расколници него и јеретици. Али о томе је ћутала наша Црква само због тога што су они многобројни…”. Архим. Амвросије Погодин, “Св. Марко Ефески и Фирентинска Унија”, стр. 214, Џорданвил, Њујорк 1963.
  3. Црква евхаристијски благодарећи Богу за дивног св. Марка Ефеског, на 9. песми канона пева: “испепели еретiковъ языколюбiя, Марко блажене”. У кондаку 4. гласа пева: “всякая уста хульная заградилъ еси”; а у 4. песми канона, првог стиха: “противу же прелести новшества последи ратовалъ еси”.
  4. “Русь Святая! Храни веру Православную, в ней же тебе утверждение”! -стихира руским светитељима!
  5. Издвајамо саборе источних патријараха 1583. и 1848, са посебним нагласком на ђакона Георгија Максимова, професора МДА, у његовом раду “Ван Цркве нема спасења“. Он у њему наводи професора Симатиса који набраја двадесет православних сабора од XI до XIX века на којима је у једној или другој формулацији осуђен римокатолицизам.
  6. На овом сабору су учествовали представници Руске, Грузинске, Пољске, Антиохијске, Румунске, и Бугарске Православне Цркве, као и представници Православне Цркве Чешке и Словачке.
  7. Баламандски документ је документ добре воље као задатог циља, куртоазије и улагајућих принципа. Он има задатак да одстрани проблеме прозелитизма, дакле ширење унијатизма, и да пружи снисходљивост (икономију) у односу на могуће добре плодове дијалога. Тај договор је од стране римокатолика много пута бачен у бесцење и погажен је, и то конкретно ширењем својих дијацеза даље на Православни исток. Када ми по баламандском документу кажемо “Црква”, то није датост да су римокатолици Црква. То је само преамбула у добром тону, нацрт, који је далеко од свог реалног остварења. Пример можемо да видимо код св. Марка Ефеског, који је у свом градитељском саборном односу називао папу “Најсветијим” (Свјатејшиј). Црквену пуноту на Фирентинском сабору пружала је православна “страна”, тј. Црква, да је и св. Марко са својим улагањем као икономијом желео да сабор успе. Када је сабор пропао и црквена пунота је од њега одступила и св. Марко је назвао ствари онако како јесу – латини су “псевдохришћани”, “јеретици” (Посланица Сколарију).
  8. Unity will require change on both sides, the delegation heads stressed. “I won’t call it a reformation — that is too strong — but an adaptation from both sides,” John said. Reuters, Addition, U.S., Sep 24, 2010.
  9. Еклисиолошке теме, стр. 63. Нови Сад, 2001.
  10. Т. Зисис, “Забрањене заједничке молитве са папистима…“.

 


Припремио:
Иван Ташић

Comments are closed.