ИСТИНИТИ ПРАВОСЛАВЦИ ИЛИ ИСТИНИТИ РАСКОЛНИЦИ? (Поводом књиге Епископа Атанасија: “ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА ТЗВ. СТАРОКАЛЕНДАРАЦА”)

прот. Србољуб Милетић

ИСТИНИТИ ПРАВОСЛАВЦИ
ИЛИ ИСТИНИТИ РАСКОЛНИЦИ?

Поводом књиге Епископа Атанасија:
“Заблуде расколника тзв. Старокалендараца”
 
Препознатљиви стил Еп. Атанасија има у себи толико људског, привлачног, готово свађалачког, али и очинског и братског; заједљиво-подсмешљивог али и крајње озбиљног, готово неконтролисаног али пажљивог, на брзину набројаног али широког, површно додирнутог али дубоког, провокативно – афирмативног, готово хаотично и на прескок одабраног али доброг материјала, да се може читати скоро у једном даху – како од стране учених, тако и од оних који мало познају предложено градиво.
Местимично недоречена, али ништа мање корисна, књижица “Заблуде расколника тзв. Старокалендараца”, од Еп. Атанасија, изашла је након – с једне стране, покушаја преотимања манастира Стјеник од расколника, и са друге (вероватно такође, поводом тог догађаја), траљавих и местимичних покушаја дискусије у јавности о календару, у којој једни тврде да је нови календар у реду, а други да није.
Они који говоре да треба остати на старом, “убише се” наводећи каноне, цитате и разне примере. Поједини, у страху од модернизма, не либише се да оду и корак даље, да изврћу наводе и фалсификују тумачења, не би ли додали још више тежине овом узнемиравајућем предмету. А неки се, у очајању, чак и “јавно спалише” расколом, отцепивши се од Цркве из паничног страха од дружења с папом, екуменизмом и од разних других новотарија.
С друге стране, заговорници новог календара, не имајући сами неких јачих адута за реформу, одбијају да прихвате било какве друге аргументе. Јер, мудрују они, да неки аргументи по питању календара уопште и постоје – они би их већ давно имали! Тако, многи међу присталицама реформе календара остају недирнути вапајима верника које, често и пре него што саслушају, називају разним именима, лепећи им свакојаке етикете.
Све успешне реформаторе, готово по правилу, много више одликује храброст него ученост. За разлику од њих, неуспешни реформатори црквеног календара код нас, мање – више тврде, да се уздржавају увођења у праксу новог календара једино из разлога што их прости, приглупи и ускогруди традиционалисти, етнофилетисти и њима слични, не могу разумети ни схватити. Тако себе приказују просвећенијима, толерантнијима и умнијима од остатка, којег ваљда, једино сажаљевају.
У тој и таквој атмосфери, мој драги професор, Еп. Атанасије остаје доследан свом препознатљивом стилу, одмах прелазећи на вапај за недостатком научног и озбиљног образложења по питању календара код тзв. “зилота”. Главном узроку свих смутњи и страхова – да ће кад тад и остале Цркве прихватити нови календар – Вл. Атанасије у својој књижици посвећује читаву једну, ничим не поткрепљену реченицу: “Узалуд је њихово гатање да ће Српска црква променити календар, заједно са Јерусалимском и Руском патријаршијом и са Синајском и Светом Гором, и она, нити ико од њих, нема намеру да календар мења!” (стр. 3 и поново на 69) Преосвећени Владика је изабрао да читаоца држи у мраку по питању извора ове његове тврдње. Ми заиста не знамо ни за какав званични документ ових, горе поменутих цркава, којим би оне јављале да тренутно “немају никакве намере да календар мењају”, нити за икакво њихово овлашћење Вл. Атанасију да то изјави у њихово име! Насупрот! Има индиција за нешто сасвим супротно.
Још је ава Јустин писао о томе како су “представници” Српске цркве учествовали на брзоплетом и неправославном “Свеправославном конгресу”, који је 1923. год. ненадлежно успоставио некакав нови календар. Позната је чињеница да је наша, Српска црква, одмах потом донела одлуку којом ПРИХВАТА нови календар, али га не спроводи у употребу, бојећи се раскола. Било је још сличних коментара од стране других помесних цркава, како га не могу спровести у праксу, бојећи се раскола.
Уосталом, категоричка тврдња да Цркве “немају намеру да календар мењају!” – не звучи убедљиво. Писац не само да оставља сасвим довољно простора за њихову супротну одлуку, већ шта више, ова књига такву одлуку унапред оправдава и образлаже. Логично питање гласи: треба ли поједини верници дотичних цркава да почну, одлазећи у раскол, да извршавају духовно самоубиство, неби ли просвећени “представници” и смели “управитељи” цркава почели да се прибојавају оваквих промена? Аутор је за главни предмет књиге изабрао тему “Заблуде расколника”, а не питање календара. Стога, питање: да ли наша Црква има или нема намеру да календар мења? – остаје и даље врло, врло отворено.
Корисно је прво поглавље, посвећено историјском прегледу раскола у Цркви. У суштини, оно служи објашњењу да се одвајање од надлежног епископа не препоручује, али се ипак дозвољава, само по догматском, и то, од Отаца осуђеном, одступању од Истине. Обзиром да питање календара не спада у догмате, закључак је да никакво одвајање од надлежног Епископа због календара, не долази у обзир. Неизречени закључак јесте, да је ово једна од основних заблуда расколника тзв. “старокалендараца”.
Сасвим у духу већ узавреле атмосфере око новог, папског или трећег календара, Вл. Атанасије именује такве “зилоте” обичним “слепцима” који су “побркали лончиће” (стр. 32 у фусноти). Без икакве жеље да бранимо расколнике, шта више, ми њихова дела осуђујемо, ипак морамо да констатујемо да Вл. Атанасије тврди да они, бојећи се увођења новог календара, уствари “забадају трн у здраву ногу” (стр. 3). Према томе, остаје нам да закључимо да они који тврде да је тај нови календар сасвим у реду и да је чак потребно да се он уведе, а стари, који није добар да се одбаци – да они уствари само негују добро здравље горе поменуте ноге. Међутим, потпуно нејасно у овој научној расправи остаје то – да ли је нога са старим календаром до сада, била по овом питању здрава или болесна?!?
Такође, потпуно нејасно је и поглавље о такозваном “Свеправославном конгресу”. Епископ Атанасије каже: “За сасвим нови (Трећи) календар била су изнета три стручна предлога. Али Конгрес није усвојио ниједан…” (Стр. 38) (Некако је чудно егзактна та наука: три различита предлога за трећи календар… Можда их има још? Мислим, и предлога и календара. Можда ће следећа расправа бити о томе, који је од њих научно-теолошко-сотиролошко-еклесиолошко-есхатолошки егзактнији?) Одмах затим, у наставку, Еп. Атанасије говори да су на конгресу усвојене “одлуке” – и ту реч, без објашњења ставља под знаке навода, говорећи да је “одлука овог конгреса била: Пошто нема никакве канонске препреке за исправку садашњег црквеног календара, усваја се (подвлачење моје) исправка јулијанског календара”… (Стр. 39)
Мада се изричито не говори, из текста произилази да несрећни “конгрес” није усвојио нови (трећи, четврти, пети, или ко зна који) календар, већ само Нови “исправљени Јулијански” (стр. 69 фуснота 107), календар. Зар, у том случају неби требао да усвоји само исправку, а не и календар, који је већ једном усвојен од свих? Међутим, Вл. Атанасије објашњава: “Зато и усвојене одлуке Конгреса нису биле “саме од себе извршне”, него су подлезале одлукама Синода – Сабора сваке Помесне Цркве”! (Стр. 39) Како смо видели, Цариградска патријаршија и Грчка архиепископија су ову “одлуку” (под наводницима Еп. Атанасија) одмах спровеле у праксу, ваљда зато што је “Синод Јеладске цркве 18. априла 1923. године, већ био одлучио: “…јулијанском календару додати тринаест дана без апсолутно икакве промене Пасхалије и Хеортологије Православне Цркве”! (Стр. 39 фуснота 51.) Другим речима, ко успе да разуме, схватиће… Смирено признајем да мени треба помоћ!
Колико је познато, ни папа Григорије није увео неки потпуно нови, месечев календар, без везе са старим, него је и он, пре одлуке Синода Јеладске цркве, додао 13 дана старом, Јулијанском календару. У чему је онда проблем? Јели папа урадио добро или не? Писац то не говори.
Ништа боље није ни понуђено оправдање за увођење новог календара у праксу. Вл. Атанасије објашњава катастрофалну и претешку ситуацију у којој се нашла Црква у Грчкој и Турској: грчка држава и народ су доживели тежак пораз од Кемала Ататурка, а Запад их је уцењивао “тако да је прелазак на нови календар био државни уступак Западу ради добијања помоћи” – каже Вл. Атанасије. Значи, у западном грму лежи зец! Међутим, да се ловци не сете, он додаје: “Тешко је тај чин приписивати додворавању Папи, јер је управо Римски папа био први који је Кемалу Ататурку честитао на успеху.” (Стр. 39 фуснота 50) Наравоученије: Запад и папа нису исто!
Прилично простора у књижици посвећено је и компликованој историји старокалендарских фракција, коју је тешко и мучно пратити. Читаоцу остаје да закључи како међу њима влада потпуни хаос, разноразне “црквене и канонске вратоломије” и непрестани скандали за које су најзаслужнији они сами, због свог секташког менталитета и врло ниске црквене свести.
Поглавље: “Одговор по питању: Крштења, Екуменизма, Црквене икономије, Календара”, врло је корисно. Али књига у целини, иако не расветљава предмет у мери у којој обећава, ипак пружа довољно да заинтересује и побуди на размишљање. Што се мене тиче, читајући њен други део и одговоре на расколничке примедбе, сетио сам се неких својих чланака. Било ми је жао што сам понекад био преоштар, са аргументима који веома личе на ове, “истинито-расколничке”.
Све у свему, наћи ће се и овде понека “вратоломија”, али је корисно о свему томе добро размислити, за шта ова књига пружа доста материјала. Владици Атанасију велика хвала на труду. А, штета је само, што многи други о том питању ћуте. Но, можда и то нешто значи?
   

2 Comments

  1. Али зашто ви свештена лица не наглашавате неупућеном народу да Свети Оци кажу да је раскол смртни грех исте тежине као и јерес, да је и раскол хула на Духа Светога, коју ни мученичка крв не може опрати и да се само ретки познати једино Богу могу из раскола покајањем вратити? Него изношењем канонских преступа владика који још увек нису у јереси тј. не проповедају јерес, гурате у погибију мноштво неупућеног народа. И они наравно одлазе Артемију и врше „духовно самоубиство”, из кога готово нема повратка.

  2. Борислав Максимовић

    Нисам успео да схватим шта је писац желео да каже?