ЂАКОН ГЕОРГИЈЕ МАКСИМОВ
ДВЕ ЛАЖИ О ЦРКВИ КАО ОСНОВА ФИЛЕТИСТИЧКИХ РАСКОЛА
Постоје различити расколи. Међу расколима који нарочито раздиру Цркву последњих деценија могу се издвојити расколи “ревнитељске” и расколи “филетистичке” врсте. Код њих постоји различит однос према канонској Цркви и различити системи самооправдања. Например, “зилоти” сматрају само себе Црквом, док канонску Цркву не сматрају за Цркву, због чега измишљају различите “јереси” којима су оне, тобож, заражене. А код филетиста, који једино желе да се домогну признавања, незаконито, на основу националног обележја, проглашене “аутокефалије” је обрнуто – они потпуно признају канонску Васељенску Цркву и труде се да се у очима својих парохијана представе као њен органски део, који има само привремену неодређеност у административним односима.
У овом чланку бих желео да говорим о расколима филетистичког типа. Познати су на примеру следбеника “Кијевске патријаршије”, “Македонске Православне Цркве” и “Црногорске Православне Цркве”, са којима сам разговарао последњих година.
За почетак треба подсетити на низ аксиома без којих је бесмислен разговор о Цркви.
Постоји Бог, Који је дао живот сваком од нас. Постоји смисао нашег живота – направити избор – да ли смо са Богом или са грехом, са истином или са лажи. Бог нам је дао могућност да познамо Истину, открио је истину у Својој речи – Светом Писму. Од оних и за оне који су изабрали Бога и истину, Он је створио “род изабрани, царско свештенство, народ свети” (1 Пет. 2:9) – Своју Цркву. Човек који искрено стреми да се сједини са Христом не може притом бити у изолацији, поделама и непријатељству са другима који жуде за тим истим јединством са Христом. Још је апостол Јован изобличавао то: “Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?” (1 Јн. 4:20).
Ђаво је посредством греха и мржње у свету донео поделу између Бога и човека и самих људи међусобно. А Христос је, посредством љубави, светости и жртве донео исцељење у наш подвојени и отуђени свет – донео јединство Својом Црквом у којој Његови ученици постају једно са Богом и једни са другима. И како је говорио ава Доротеј, што људи постају ближи Богу, то ближи постају и једни другима. Толико је важно јединство верних да је Христос у Гетсиманском врту молио Оца управо за то: ” молим и за оне повјерују у мене… да сви једно буду” (Јн. 17:20-21).
Зато су ученици Христови и били најосетљивији према покушајима да се наруши ово јединство. “Молим вас пак, браћо, да пазите на оне који чине раздоре … и клоните их се” (Рим. 16:17), говори апостол Павле. Доношење раздора у Цркву догађа се или кроз јереси када је раздор изазван због изопачавања вере или кроз раскол – када се раздор догађа из било код другог разлога. И у једном и у другом случају Црква остаје, као што је и била, једна. Међутим, од Христовог јединства отпадају они који следе људе који праве раздор.
Догађа се оно о чему је говорио блажени Августин: “верујемо у свету, саборну Цркву. Међутим, јеретици и расколници такође називају своје заједнице црквама. Међутим, јеретици, лажно мислећи о Богу, изопачавају саму веру, а расколници безаконим раздорима одступају од братске љубави, иако верују у исто што и ми. Зато ни јеретици ни расколници не припадају васељенској Цркви која љуби Бога”.
Када верујући човек види отпадање од Цркве исто је као да види дављеника који се ухватио за грану коју су му добацили и почео да се извлачи, а затим се поново пао у воду и потонуо. Веома мучно и страшно! Јер говоримо управо о животу и смрти, спасењу и пропасти мноштва људи, како сведочи ученик апостола, свети Игњатије Богоносац: “Не обмањујте се браћо моја! Ко прати оне који уносе раздор, неће наследити Царства Божијег”. Немогуће је односити се спокојно према овим речима.
Једина Православна Црква, заснована Христом, састоји се из Помесних Цркава које се међусобно признају, моле заједно, и најважније – учествују у једној светој Тајни Евхаристији, кроз коју сви заједно и постају једно Тело Христово.
“Украјинска Православна Црква Кијевске патријаршије”, “Македонска Православна Црква”, “Црногорска Православна Црква” себе сматрају аутокефалним црквама, али ни једна од Помесних Цркава их не признаје. А то није само пука формалност, већ сама суштина. Јер постоје, на пример, прави председници које сви сматрају за председнике, а постоје и људи који себе називају председницима, краљевима, императорима, али их нико други не сматра за то. Разлика између првих и других је велика. Први седе у председничком кабинету и управљају земљом, а други леже на болесничкој постељи у психијатријској болници јер њихова представа о себи не одговара реалности.
Гледајући званичне сајтове неких филетистичких раскола може се помислити да не постоје проблеми. Сваки знак пажње, сваки сусрет, свака куртоазна посета, сваки поклон од стране свештенства других Помесних Цркава представља се као признавање и подршка тог раскола, без обзира на то што се исти сусрети, посете, поклони чине у односу и на римокатолике, муслимане и уопште на световне људе. Међутим, где је оно што чини суштину црквеног општења и јединства? Где је саслуживање, где је заједничко Причешће, где је међусобно помињање?
У живом контакту сам приметио да се многи свештеници-расколници боје да путују у друге православне земље јер знају да им тамо неће дозволити да чинодејствују заједно са локалним свештенством, ни да се причешћују из исте Чаше – и да ће морати или да обмањују, представљајући се лажно као чланови канонске Цркве или да осете сву тежину своје одлучености од Христове Цркве. Таква је трагична реалност која се не може игнорисати. Или је човек у Цркви – и тада се са њим може заједно служити, причешћивати, или је човек ван Цркве и тада је немогуће ни заједнички служити, ни причестити се са њим. Највећа трагедија је у томе што је због безумља и безакоња вођа раскола од Цркве – Која је Царство Божије на земљи – отргнуто мноштво људи .
У основи свих филетистичких раскола, ако се испита, могу се пронаћи две велике лажи о Цркви. Прва која је родила раскол и храни га, и друга – која не даје људима да прогледају и да се ослободе раскола.
Прва лаж је да је Црква слушкиња државних и народних интереса. Да је њена највиша и наплеменитија намена – ујединити народ, обезбедити идеолошку базу држави, учити покорности властима, бити друштвено ангажован, итд.
Код верујућег православног човека такве идеје изазивају, у најмањој мери, смешак. Да, Црква је пуно тога учинила и чини за многе народе и државе, али она уопште не постоји ради њих.
Главно предодређење Цркве је сједињавање човека са Богом, стварање христоподобних, богоподобних светитеља од људи. Као што је рекао један од светогорских стараца – Црква је фабрика за производњу Светитеља. Тим се она бави свуда где се појави и од када постоји. Народи долазе и одлазе, државе се стварају и руше, а Црква остаје и врши своју спасилачку мисију у свету који је разједен грехом.
За неверујуће су ове речи празна демагогија, али за верне је то реалност пред којом сви покушаји да се Црква Христова представи као слушкиња неког народа или државе изгледају као потпуна бесмислица.
Црква не служи ни Русији, ни Украјини, ни Македонији, ни Србији, ни Грчкој, ни Црној Гори. Црква служи само Христу. И сваки покушај да се њоме користи у другом циљу, сусретао се, сусреће се и сусретаће се са отпором – учтивим, пасивним али ипак отпором од стране Цркве. Да, не само у Украјини, Македонији и Црној Гори, већ и у Русији, Србији и Грчкој постојали су и постоје људи који доживљавају Цркву само као средство за побољшање земаљског постојања конкретног народа. То је њихова кривица и несрећа. Међутим, нигде нису могли да заузму власт и нанесу толико штете црквеном народу колико у Украјини, Македонији и Црној Гори, када су ради лажно схваћених националних интереса направили раскол и самим тим нанели штету не само Цркви већ и тим народима.
Да, Црква постоји не ради народа, али има благотворан утицај на народ, освећујући га кроз Причешће благодаћу Духа Светога, Који живи у њој. Тако светиљка са добрим батеријама светли и растерује таму. Расколничка црква је светиљка без батерија, која има облик светиљке од које међутим нема користи – јер Духа Светога нема у њој.
Друга лаж о Цркви је да раскол није нешто озбиљно и духовно погубно, да је то ситница – непријатна, мучна, али ипак само ситница.
Нешто слично се може видети и у свету. Тако се изненадна тешка болест пријатеља или рођака доживљава као трагедија. Међутим, ако човек ради у хитној помоћи где сваки дан види тешко болесне, тешка обољења за њега постају нешто уобичајено и не погађају га. Када се у обичном животу догоди убиство, људи који су били сведоци доспевају у стање шока. Међутим у рату, где се убиства догађају сваки дан, војници се навикавају на то и смрт мноштва других људи, не само непријатеља, већ и својих, постаје нешто уобичајено.
Тај исти синдром постоји и у Украјини и у Македонији. Када је мноштво људи око тебе у расколу, раскол се не доживљава као трагедија. И не доживљава се као смртни грех што он, по мишљењу Светих Отаца, представља. Он неких расколничких свештеника сам директно слушао следећу мисао: па, ето, јерес је нешто озбиљно, а раскол је, тако, ситна неугодност.
Међутим, шта је јерес? Увођење новотарија у веру. Како је то јасно изразио апостол Павле: “ако вам неко проповиједа јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде” (Гал. 1:9). И, како су рекли оци Седмог Васељенског Сабора: “ми следимо древни закон саборне Цркве. Ми чувамо одлуке Отаца. Оне који било шта додају учењу васељенске Цркве или одузимају од њега, предајемо анатеми.”
Идеја да је раскол нешто што је од малог значаја и што се може трпети у поређењу са јересима – и јесте новотарија, које противречи древним одлукама Светих Отаца! Свети Јован Златоуст говори: “стварати раздоре у Цркви није мање зло од упадања у јерес”. А преподобни Никодим Светогорац је говорио чак да је “раскол гори од јереси”. Горе смо већ навели речи блаженог Августина да ни јеретици ни расколници не припадају Христовој Цркви – тако да ни у односу према Цркви ни по деловању на душу заблуделог, раскол се ни по чему не разликује од јереси. Он се разликује само у узроцима. Изгорети или удавити се – да, разлика постоји. Али резултат је исти. Знање о узроцима смрти је важно за живе да би знали чега да се клоне – међутим за умрле нема посебне разлике. У земљу сахрањују и једне и друге. Исто је у односу на јерес и раскол, како сведочи свештеномученик Иларион (Тројицки): “отпадање од Цркве или у раскол, или у јерес, или у секте – јесте потпуна пропаст и духовна смрт. За нас нема хришћанства ван Цркве. Ако је Христос саздао Цркву и Црква је Тело Његово – одвојити се од Његовог Тела значи умрети.”
Господ је рекао: “сазидаћу Цркву Своју” (Мт. 16:18). Није рекао: “сазидаћу цркве Своје”. Црква је једна. Исповедајући ту истину, сваки православни хришћанин у Символу Вере изговара: “верујем у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву”. Али чиме је управо Црква Христова једна? Јединством Евхаристије. Причешћујући се једним Телом и Крвљу Христовом, хришћани се мистички сједињују са Христом и једни са другима, постају део јединственог Тела Христовог, “које је Црква” (Кол. 1:24). “Тако смо многи једно тијело у Христу” (Рим. 12:5).
Управо се тим општењем у Евхаристији одређује да ли неко припада Цркви или не. А ако постоје две заједнице од којих свака себе назива Црквом Христовом, то онда значи да само једна од њих може бити истинска Црква. Не може бити на оба места истинског Причешћа. Само се у истинској Цркви вернима даје Тело и Крв Христова. У лажној цркви хлеб и вино остају хлеб и вино. Све који не желе да признају то, изобличавају речи апостола: “Зар се Христос раздијели?” (1 Кор.1:13).
Расколници-филетисти желе да мисле: “ми смо једна Црква са свим Помесним Црквама”. Али у чему је то јединство, ако нема јединства ни у молитви, ни у заједничком служењу, ни у Евхаристији? Рећи ће “ми смо једно у вери”. Међутим, то могу рећи апсолутно сви расколници који су постојали у историји Православља, јер карактеристична одлика раскола и јесте отпадање од Цркве при формалном очувању вере. Ту исту веру су сачували и донатисти који су се одвојили од Цркве у време светог Кипријана Картагенског. И шта он пише о њиховој заједници? Да то није Црква, да тамо нема Причешћа, нема благодати, нема спасења, нема Христа.
У свим разговорима које сам имао са расколницима, моји саговорници су признавали очигледну чињеницу одвојености од породице Помесних Цркава које чине Васељенску Православну Цркву. Међутим, притом су на сваки начин избегавали да изведу најдиректнији и најочигледнији закључак.
Када сам разговарао са једним од свештеника који су у расколу, питао сам га директно: “Да ли сматрате да су у години проглашења ваше “аутокефалије” све Помесне Православне Цркве отпале од вас и да је сада једино ваша заједница једна, света, саборна и апостолска Црква, коју је основао Спаситељ?” Одговорио ми је да би било апсурдно сматрати то и да наравно он тако не мисли, признајући Помесне Цркве за Христову Цркву.
На то сам одговорио да у том случају, ако он, сагласно Символу вере, верује “у једну Цркву”, неопходно је да призна да се сам он сада налази ван једине Цркве, јер је његова религиозна организација одвојена од свих Помесних Цркава. Оно што је подељено не може бити “једно”. Ако постоји подела, онда ми имамо посла са , у најмању руку, ”двома”.
Ако би се макар мало следили принципи православног учења о Цркви, видели бисмо да су у погледу филетистичких расколничких “цркава” могуће само три варијанте одговора.
Варијанта 1: признати да се та црква у години проглашења аутокефалије отцепила од Цркве Христове и постала лажна црква.
Варијанта 2: признати да се цео остали православни свет одвојио од те цркве и претворио у “расколничко збориште”.
Варијанта 3: признати да се Црква Христова поделила и да у том случају треба рећи: “верујем у подељену Цркву”. Међутим, пошто су поделе од сатане, Црква која је подељена, нормално, не може бити света, не може бити ни саборна. Не може бити ни апостолска јер су апостоли имали једну Цркву, а не подељену. Следи да на Литургији треба говорити: “верујем у подељену, несвету, несаборну и неапостолску Цркву”.
Расколници-филетисти не желе да признају прву варијанту, јер би то било самоизобличавање, не признају ни другу варијанту схватајући сав њен апсурд и фактички следе трећу варијанту, иако се и не одлучују да о томе говоре директно и да доведу до логичке доследности – јер ће тада постати очигледна сва јеретичност те варијанте.
Сличан став изражава одбацивање догмата о Цркви, потпуно обарање православне еклисиологије. Тело, расечено на своје – не живи. Веровати у “подељену Цркву” значи веровати у то да је Црква умрла. Таква “блага вест” уопште није оно што смо примили од апостола.
То је безначајна модернизација протестантског лажног учења о “невидљивој Цркви”, која тобож постоји истовремено у свим заједницама које себе називају “Хришћанском Црквом” без обзира на њихову подељеност. Ова јеретичка заблуда је већ саборно осуђена као неприхватљива за Православну Цркву – например, на Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве 2000. године. Њу су изобличавали многи светитељи, посебно свети Теофан Затворник.
Чиме објаснити такав став – како у случају протестаната, тако и у случају расколника? Јер он је очигледно алогичан, нечастан, призива да се затворе очи на очигледне чињенице поделе. Како разуман човек може себе приморати да верује у тако нешто?
Чини ми се да одговор лежи не у области разума, већ у области психологије. То је “вера” страшљиваца, који се боје да поштено анализирају, изводе закључке, трагају за истином. Њима је лакше да одмахну руком, рекавши: “истина је и код нас и код вас”, или “Црква Христова је и код и код нас”. Тако мисле људи који се боје одговорности и покушавају да избегну све што поставља “незгодна питања” и приморава да се направи избор: са Христом или против Христа.
Један свештеник-расколник ми је рекао да за њега немају значај питања црквене поделе, да је за њега најважније служење Христу и привођење људи к Њему. Такав одговор је очигледан пример потпуног нарушавања црквене свести под дејством пребивања у расколу. Био сам принуђен да свог саговорника подсетим да не постоји Христос без Цркве – они су једно као Глава и Тело, о чему говори апостол Павле (види Кол.1:24). Да Сам Господ говори да ће истински верујући у Њега бити једно са другом и једно са Оцем и Сином (Јн. 17:21). Веровати да се може прићи Христу без везе са Црквом коју је сазидао јесте протестантизам, најстрашнија од свих његових јереси која одриче Цркву као такву.
Рекао сам свом саговорнику да док он сам не приђе Христу кроз Цркву коју је Он основао, никога неће моћи да приведе Христу. Сам ће остати туђ Христу и све што, како њему изгледа, чини ради Христа, Христос не прима, као што није примао жртве непокорног народа Израиљског, о чему је речено преко пророка Исаија: “ко коље овцу, то је као да закоље пса” (Ис. 66:3).
Знам за један манастир у Америци који се налазио у расколу. Братија у манастиру то није знала, мислећи да је њихова јурисдикција канонска. Међутим, једном приликом озбиљно се замисливши над тим питањем, почели су да размишљају и видели да то није тако. На заједничком скупу братије било је одлучено да се траже путеви присаједињења канонској Цркви. Прошло је четири месеца док нашли најближег епископа, ушли у општење са њим, поднели званичну молбу, и сачекали одговор, после чега су оци, на њихову радост, били примљени у Цркву Христову. Међутим, сва та четири месеца у њиховом манастиру се није служила Литургија. Таква је православна свест! Ако свештеник схвата да је одвојен од Васељенске Цркве, први нормалан закључак из тога ће бити да Евхаристије нема, да хлеб остаје хлеб, вино остаје вино. Вршити Литургију у таквом стању за савесног човека је исто тако незамисливо као и богохулити.
Свештеник који, знајући да пребива у одвојености од Васељенске Православне Цркве, наставља да врши Евхаристију, показује не само непознавање еклисиологије, већ и равнодушност према истини, то јест, према Христу, јер је Христос рекао: “Ја сам истина” (Јн. 14:6).
Када сам разговарао са расколницима многи од њих су се трудили да одбране своју расколничку “еклисиологију”. Они су ми говорили да су код неких Помесних Цркава аутокефалије било добијене управо тим путем на који је ступила њихова религиозна организација. Самовољно, безаконо проглашење, пребивање у одлучењу и на крају, признање.
И то је то! То је први и последњи аргумент расколника-филетиста!
Замислите да ваш брат покушава да скочи са крова десетоспратнице и да на све ваше молбе и наговарања без смутње одговара да су постојали случајеви када су људи падали са такве висине и остајали живи. Били су случајеви? Били су! Значи и њему је могуће. То је то, завршен разговор.
Тако је и са расколницима: целокупна њихова “црквена” историјска наука је усмерена на то да пронађу неке историјске примере за своје оправдање, одводећи разговор што је могуће даље од чињеница да је отпадање и пребивање у расколу – смртни грех који убија човекову душу за вечност.
Може се много говорити о људима који су пали са зграда и преживели, можемо се сетити и Весне Вуловић која је пала са висине од више од десет километара и остала жива – али зар то укида чињеницу да је пад са огромне висине смртоносно опасан? Чему прећуткивање да има много више примера смрти људи који су пали са толике висине? У историји Цркве има много примера када су људи стварали смутње и расколе под паролом аутокефалије – и никакву аутокефалију нису добили. Дакле, далеко од тога да су сви који су пали преживели. Одакле потиче увереност да ће и у овом случају преживети?
Сем тога, људе који су у расколу обмањује број формалних чланова њихове религиозне организације. Ето, не може цео народ да погине – значи, наша заједница је такође Црква. Међутим, то није аргумент разума, већ емоција. Тако је и путник “Титаника” могао да мисли да не може толико велики брод да потоне и толико мноштво народа да погине.
У реалности у томе и јесте трагедија да сви који пребивају ван канонске Цркве пропадају, чак ако себе и зову православнима. И посебно је тужно што гину, имајући све шансе да се спасу.
После много контакта са расколницима-филетистима принуђен сам да сматрам да се основни узрок томе што проблем раскола до сада није решен налази у равнодушности људи који себе називају православнима, а који су парохијани и свештеници расколничких “цркава”. Њих, као по правилу, не занима да сазнају где је истина, није им занимљиво да сазнају где је Христос, где је Црква. Њима је свеједно. И то је јако тужно. Због тога се разговори са расколницима често показују бесмисленим, као и сваки разговор са човеком коме није важна истина.
Али ако то није тако, онда, између осталог и ради људи који су се нашли у расколу, али за које је вера – не само породична традиција, израз националног идентитета, додатак за патриотизам или занимљив хоби, већ смисао и закон живота – треба ступити у дијалог са расколницима да бисмо им дали повод да се замисле над својим положајем у односу на Цркву Христову и, у складу с тиме, у односу на Христа.
Са руског превео:
Станоје Станковић
Лектура:
Родољуб Лазић
Извор:
ПРАВОСЛАВИЕ.РУ
