БОГОСЛОВСКО ДЕЛО АРХИЕПИСКОПА ЈОВАНА (из књиге “СВ. ЈОВАН ШАНГАЈСКИ”)

ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ

Богословско дело архиепископа Јована и питање “западног утицаја” на православно богословље

1. “Богословље свише”
 
Данас празнујемо празник Светих Отаца Васеленских Сабора, који се сваке године празнује 16 јула. По Служби посвећеној њима, Свети Оци Васеленских Сабора јесу седам стубова премудрости на којима је Христос, Бог наш, установио Цркву Веома је важно да на данашњи дан размишљамо о томе шта је то богословље. Пре свега, морамо бити потпуно свесни да богословље није ствар оних који иду на (богословске) школе, где се, проучавајући Свето Писмо и дела Светих Отаца, богословски школују да би, потом – што сами што заједно са другима – логички доследно паметовали о томе шта, по њима, јесте то у шта Црква верује. Ту се ради о “богословљу” схваћеном из перспективе људскога поимања. Али, (истинско) богословље је нешто неупоредиво узвишеније.
Поменимо овде о. Михаила Помазанског из Џорданвила , врло угледног богослова наше Цркве данас, богослова старије генерације која полагано нестаје, (богослова) чију поруку морамо да прихватимо ако хоћемо да останемо Православни. Свестан свих опасности које данас прете Православљу од оних који који су запали у погрешна учења, као и свих таквих искушења са којима се суочавамо, он је у једном писму написао: “Потуно смо сигурни у једно: у Божанску Литургију”. А то је због тога што Божанска Литургија садржи у себи свецело православно богословље, како су то истицали такви велики Оци као што је Св. Јован Дамаскин и многи други, још у временима Васељенских Сабора, у којима је свецело догматичко учење Цркве било чврсто засновано. О.Михаил нам, дакле, поручује да је Божанска Литургија сигурна котва у временима када људи почну да прихватају погрешна учења. Он нас, у истом писму, подсећа и на кондак посвећен тим Оцима. Овај кондак, који се пева и у другим приликама током године када се празнује спомен Светих Отаца, гласи: Проповед Апостола и догмати Отаца једну Веру Цркве запечатише; одежду Истине носећи, саткану од богословља свише, (Црква) добро управља и слави велику тајну Побожности. Из овог кондака видимо да је (истинско) богословље попут одежде саткане свише: “одежда Истине, саткана од богословља свише”. Овакво схватање богословља је очигледно бескрајно далеко од оних академских курсева који се називају ” богословљем”. Богословље, као знање о Богу и наука о Богу, јесте знање и наука која долази свише – Божанским надахнућем. Учење које су Свети Оци, испуњени Духом Светим, артикулисали и проглашавали на Саборима, оповргавајући јереси, није било пуки израз људске мудрости, већ учење које је долазило свише.
 
2. Богословље архиепископа Јована
Ми, у нашем времену, (временски) врло близу нас, имамо богослова који је богословствовао управо на тај (светоотачки) начин: то је архиепископ Јован Максимовић, који нам је, по благодати Божијој, дат у овим последњим временима. У њему откривамо много, заиста много тога (предањског) што нам помаже да останемо истински православни Хришћани у претешким временима која су пред нама. Архиепископ Јован је свети човек, прави аскета са молитвеним правилом, (пастирским) правилом помагања ближњима и (подвижничким) правилом неодмарања. Његов пример је преузвишен и свенадахњујући: ми који не живимо на такав начин видимо у њему надахњујући пример Светога Оца нашега доба, настављајући да у њему откривамо многа нова блага… Данас смо се сабрали у спомен десетогодишњице његовога упокојења, коју смо обележили пре месец дана. Десило се да у ове дане падне и педесетогодишњица његовог замонашења и рукоположења за јеромонаха. Зато је ово веома погодан тренутак да се удубимо у откривање још једног блага које нам је оставио архиепископ Јован: блага његовог богословског дела, о коме се до данас мало зна чак и на руском језику. До сада смо успели да сакупимо неке од његових списа, тачније тек неколико, што нам је било довољно да увидимо да је архиепископ Јован, иако није био (у богословским круговима) прихваћен као велики богослов, уствари био много већи богослов од многих који су (у тим круговима) били величани као богослови. Али, онје био богослов управо у смислу “богословља свише”, а не у смислу академско-школског теологисања… Из његових богословских списа можемо да научимо врло битне поуке о томе како да постанемо и останемо свесни, истински православни Хришћани и како да сачувамо ризницу нашег православног Предања, коме данас прети опасност ишчезавања са лица земље.
Што се тиче његовог богословског образовања, архиепископ Јован се, за време свог боравка у Србији, по завршетку студија права, уписао на Богословски факултет, где је, потом, стекао оно што данас зовемо звањем доктора теологије, једном речју прошао је кроз целокупно богословско школовање, те је, стога, засигурно био упознат са свим најбитнијим богословским питањима и проблемима. У вези са овим, постоји нешто што је још битније за једног истинског богослова, а под истинским богословом подразумевамо не онога који само понавља оно што је прочитао у богословским књигама, већ онога који истински (живи и) говори речи Божије. Наиме, архиепископ Јован је био пореклом из врло побожне породице, сам је још од детињства имао врло снажну веру, имао је искуство предреволуционарне Свете Русије, одлазио је у манастире, ишао је на поклоњење чудотворним иконама, поштовао је Свете и сретао се са људима светога живота, читао је Житија Светих, једном речју упио је у себе атмосферу тадашње, побожне Русије. Због тога је касније и могао да постане тако велики богослов и свети човек.
Поред тога, ту је била и једна црквена личност која је веома надахнула архиепископа Јована, премда не у смислу у коме се данас за некога каже да је извршио “утицај” на неког другог, јер не можемо рећи да је та личност (богословски) “утицала” на архиепископа Јована, већ пре да га је надахнула да се сав посвети Цркви и да постане богослов. Та личност је био митрополит Антоније Храповицки. Он је био поглавар Руске Заграничне Цркве, велики архијереј последњих дана старе Русије и врло важна историјска фигура нашега времена… Он је био познат по својој отворености, по својој неодступности и потоме што се нимало није устручавао када су у питању биле ствари од значаја за Цркву. Он је био свесни борац за православно Предање. Онје непрестано наглашавао потребу “повратка Светим Оцима”, што је архиепископ Јован, наравно, потпуно прихватио (као своју богословску оријентацију). Митрополит Антоније је сматрао да је православно богословље нераздвојно од духовног и моралног живота, а не нешто што се учи у богословским школама и потом папагајски понавља.
Но, богословско дело митрополита Антонија се, истовремено, веома разликује од богословског дела архиепископа Јована, јер је митрополит Антоније имао много више везе са академским светом. Он је био декан на неколико богословских факултета, те је, због тога, сасвим природно морао стално да буде у току са свим проблемима свога времена. Он је, на пример, морао да зна шта мисле толстојевци, који су покушавали да подрију веру у Бога и Цркву, и он је напросто био приморан да непрестано размишља о томе како да саопшти поруку Православља таквим људима. Митрополит Антоније је често водио полемике о разним богословским питањима, јер је био веома заокупљен проблемима сведочења Православља људима којима Православље није блиско. Све у свему, за нас су списи митрополита Антонија много мање надахњујући од списа архиепископа Јована, о коме ћемо сада да кажемо коју реч.
 
3. Предањски уравнотежени богослов
Богословски списи архиепископа Јована су малобројни. Нисмо их до сада све пронашли, нити их је ико до сада сабрао на једно место. Налазили смо их по старим часописима, обично црквеним који су, по правилу, били невеликога тиража и које је, због тога, веома тешко наћи. Неке од његових чланака смо пронашли у црквеним часописима који су излазили двадесетих и тридесетих година у Југославији. Друге, у малим часописима које је он сам издавао у Кини и Америци. Један обимнији чланак смо открили потпуно случајно – наравно, по благодати Божијој: тај текст је објављен 1930. године у Варшави и до данас сачуван можда само у пар примерака. Многи од његових списа су невелики чланци, настали из његових (богословски) дубоких проповеди. Ту је и неколико дужих текстова од 20 до 40 страна, који су од велике богословске важности. Архиепископ Јован је писао против јереси о. Сергија Булкагова и софијанизма. Он је писао о Мајци Божијој у студији коју тренутно преводимо за нови православни свет. Онје, такође, писао о Светој Русији, о Новомученицима, о Цркви као Телу Христовом, о значају руске Дијаспоре (то јест, православних Руса у изгнанству), о православној монархији и многим другим темама.
Из његових богословског дела видимо да је архиепскоп Јован био потпуно другачији богослов од митрополита Антонија Храповицог. Главна карактеристика коју уочавамо у богословским списима архиепископа Јована јесте слобода. Архиепископ Јован се потпуно погрузио у православно Предање те је и сам постао источник истинског православног богословља. Код њега нема никаквих туђинских утицаја нити пренаглашавања једног дела Предања на рачун другог у погледу појединих спорних питања. То га чини изузетно вредним ауторитетом и у погледу питања о коме се данас веома расправља у православном богословљу на енглеском говорном подручју, а то је питање такозваног “западног утицаја” на православно богословље у последњих седам стотина година. У чланку који је написао на тему православне иконографије, на пример, он инсистира на аутентичном православном иконографском стилу, али истовремено се не узбуђује много због православних икона западнога стила ако су оне иконописане у одређеним прихватљивим оквирима и ако су освештане од стране Цркве.
Архиепископ Јован је, такође, написао чланак под насловом “За шта се Христос молио у Гетсиманском врту?”. У том тексту га видимо као стручњака у бављењу питањем које је, у то време, било спорно. А то је питање било спорно зато што је сам његов учитељ, митрополит Антоније – супротстављајући се ономе штоје сматрао схоластичким тумачењем (страдања Христових као) “плате плаћене разгневљеном Богу” – отишао предалеко у супротном правцу и пренагласио значај молитве Христове у Гетсиманском врту, тврдећи да је она представљала најважнији део нашег искупљења, чиме је, у извесном смислу, потценио значај самог Крста . То се често дешава када се богослови упусте у полемике и расправе са другим богословима. Једни обично западну у једну крајност, а други – супротстављајући се овим првима – у другу. Архиепископ Јован је као богослов био врло уравнотежен у оваквим стварима и није никада западао у крајности, што показује колико је здрав био његов богословски став. Он је прихватио најбољи део учења митрополита Антонија о овом питању – онај о састрадалној љубави Христовој према читавом роду људском – али је, у исто време, исправио извесне грешке које је митрополит Антоније починио у свом разматрању поменутог питања. На пример, митрополит Антоније је рекао да није правилно мислити да се Исус Христос (у Гетсиманији) уплашио долазећих страдања, док, напротив, већина Светих Отаца тврди даје, управо, било
тако: да се Господ (као човек) заиста уплашио долазећих страдања и да то представља потврду човечанске природу Његове. Архиепископ Јован је указао на ову грешку митрополита Антонија, истовремено усвојивши и најбољи део Антонијевог тумачења догађаја у Гетсиманском врту, онај о састрадалној љубави Христовој. Богослови су водили полемике о овом питању, једни су заступали једно, а други – друго гледиште, а архиепископ Јован је размотрио ово питање, не спорећи се ни са ким. И заиста, из његовог чланка нико не би могао ни да претпостави да је постојао икакав спор (око овог питања), што најбоље показује да је архиепископ Јован био веома уравнотежени богослов.
 
4. “Западни утицај”
Митрополит Антоније је, такође, много писао и о питању “западног утицаја” (на православно богословље). Веома је важно да схватимо шта је то тачно – “западни утицај”, јер чињеница је да је Православна Црква, неколико стотина година уназад, кроз своје богословље примала извесне утицаје са Запада, нарочито из римокатолицизма. Но, неки православни богослови, говорећи о том западном утицају, иду предалеко, претерују и желе да одбаце све што се у православном богословљу дешавало за последњих седам стотина година. То је, наравно, погрешан став. А ми видимо даје архиепископ Јован и у погледу питања “западног утицаја” био уравнотежен богослов као што је то био и онда када су неки богослови напали учење митрополита Антонија Храповицког.
Када смо једном приликом упитали архиепископа Јована о неким спорним местима у учењу митрополита Антонија, он је само одмахнуо руком и рекао: “То је потпуно небитна ствар”, чиме је уствари рекао да учење митрополита Антонија има своје изузетно вредне делове и да су грешке, ако их је и било у том учењу, мање битне и од другостепеног значаја.
Архиепископ Јован је имао сличан став и у погледу једне друге велике личности православног богословља. Ради се о митрополиту Петру Могили, који је живео у XVII веку, у време Св. Јова Почајевског, у западној Русији. Митрополита Петра су многи оптуживали да је био под великим западним утицајем, а неки су, чак, хтели да га потпуно одбаце, говорећи да уопште није православан. Но, архиепископ Јованје имао велико поштовање према њему и у таквом његовом ставу опет видимо нешто што је веома важно за читаво питање о западном утицају на православно богословље.
Питање западног утицаја се поставило пред Православну Цркву нарочито после Флорентинског сабора 1439. Било је то време када су, због политичких разлога, водећи византијски богослови отишли на Запад и тамо “капитулирали”, тј. положили оружје пред римокатолицизмом и прихватили извесна учења која нису православна. Сви они су (на Флорентинском сабору) потписали Унију са Римом, сви осим великог борца за Православље, Св. Марка Ефеског. После Флорентиске уније наступило је тешко време за Православну Цркву.
Ми ове догађаје данас разматрамо са одстојања од пет стотина година. И можемо рећи да је Флорентинска унија, наравно, (у коначном исходу) била одбачена и да је Православна Црква никада није прихватила. Али у то време и неко време после тога, тачније читавих стотинак година, питање Флорентинске уније је било врло тежак проблем за Православну Цркву. Чим се вратио у Русију и тамо рекао: “Потписао сам Унију!”, митрополит Исидор је био свргнут. Кажу, ушао је у цркву, а тамо га је чекао цар који га је упитао: “Шта си то учинио? Зар си потписао Унију са Римом?”. Цар је јавно и потпуно одбацио Унију, а митрополита Исидора бацио у тамницу. Митрополит Исидор је касније, преко Пољске, побегао на Запад, да би, на крају, постао кардинал у Римокатоличкој цркви и отпадник од Православља.
Св. Марко Ефески је, са друге стране, одбацио Унију, још док је био на Западу, а потом и када се вратио у Грчку, где је око себе сабрао Хришћане који су били против Уније. Потом је, само двадесетак година после Флорентинског сабора, по допуштењу Божијем, а можда и због тога што је Византија прихватила Унију – пао Константинопољ. У времену после пада Византије, видимо патријарха Генадија, ученика Св. Марка Ефеског, који је, такође, одбацио Унију. Но, у Грчкој Цркви су још дуго после тога трајале велике смутње због Уније. Постоји читава књига о овој теми (Eustratios Argenti, Oxford, 1963), коју је написао, потоњи о. Калист, а тада Тимоти Вер и која се бави разматрањем питања грчког става према Риму у вековима после 1453. Из те књиге видимо да је у тадашњој Грчкој владала велика пометња у погледу тога да ли римокатолици припадају Цркви или не. Много пута су, у то време, православни епископи позивали францисканце и језуите да проповедају у њиховим црквама. Римокатолици су, чак, вршили богослужења у истим црквама (где и православни), премда (треба рећи да) су у многим местима у Грчкој (православни и римокатолици) служили на засебним жртвеницима. Очигледно је да тадашњи Грци нису баш тачно знали да ли треба или не треба да прихвате Унију. Било је и много оних који су се жестоко противили Унији, али и много оних који су говорили.” Потписали смо (Унију), сви су потписали, патријарх је потписао, цар је потписао. Зар нас то не обавезује?”.
У Грчкој су проблеми са Унијом били много тежи него у Русији, али су се сличне ствари дешавале и у Русији. Латински мисионари су преплавили западне делове Русије, (неуморно) настојећи да преведу православне Русе на римокатолицизам. Тако су почели проблеми са западним утицајем у Русији.
Ти проблеми су трајали више од једнога века када су Латини, крајем XVI века, наметнули нову унију, али сада у западним деловима Русије, такозвану Брест-Литовску унију, против које се борио Св. Јов Почајевски. Јасно је да су Латини (на овај начин) хтели да ставе под своју контролу читав православни Исток. Латини су се користили пометњом која је владала међу православнима у Грчкој у погледу тога да ли је Унија прихваћена или не, и то су користили као прилику да заснују своје “мисионарске” пунктове, да постављају своје бискупе по грчким градовима и да им то буде одскочна даска за преузимање читавог православног Истока, почевши од Грчке па све до Русије.
Било је то критично време за Православље. Велики Оци Цркве су знали да су римокатолици заблудели у својим учењима и да су отпали од Цркве, али је у то време спровођена широка пропаганда о томе да су православни део Латинске цркве, као и да је римски папа још увек први по части међу свим (хришћанским) епископима. У исто време на Западу почиње “Ренесанса”: културни покрет који је, у великој мери, представљао обнову древних паганских идеја. Ренесансу можемо, поједностављено говорећи, схватити као својеврсни наставак схоластицизма, који је пре тога владао на Западу. Другим речима, Ренесансу је карактерисао развој световне учености, која није ни од какве користи за спасење душе. У време Ренесансе природне науке су почеле да добијају значај који имају данас, људи су почели да се баве проучавањем језика и превођењем, са старогрчких и староримских класика, о којима се већ вековима готово ништа није знало, скинут је вео заборава… Општи образовни ниво људи се увећао и они су почели да се баве историјом, науком и световним знањем…
Но, само по себи ово световно знање нема никаквог значаја (за спасење), али када га човек једном прихвати, оно у њему формира особено настројење ума. То настројење ума пак није само по себи непријатељско према спасењу, али човек мора да га постави на правилан начин да би уопште могао да открије како да се спаси ако га већ има у себи. А како ствари стоје, овај покрет западне учености се у XX веку проширио на читав свет. Свако ко данас прилази Православљу, осим можда припадника неких афричких племена у Уганди или Кенији или њима сличних, већ се у себи носи са питањем: како да се спасемо када смо већ прихватили знање овога света и када смо као они који познају историју, науке и томе слично – постали интелектуално софистицирани.
 
5. Дати православни одговор западњацима и одбранити веру
И у Русији и у Грчкој XVII века, православно образовање је било на врло ниском нивоу. У то време у Русији је деловао митрополит Петар Могила, којије схватао да од такозване “мудрости овога света”, тј. “факултетске учености” која је долазила са Запада, прети велика опасност Православљу, јер су, у то време, православци у великој већини били крајње простодушни људи.
Св. ап. Петар нас у својој Посланици учи да морамо бити спремни да у свакој прилици дамо одговор онима који нас питају о нашој Вери. Дешава се да простодушни људи, који верују у Православље онакво какво му је (од предака) предато, нису у стању да дају одговор ученим и интелектуално софистицираним људима када им ови поставе разна питања о (православној) Вери, и то не обавезно са рђавим намерама.
Већ смо навели пример за ово у нашем јучерашњем разговору. Читамо у Житијима Светих да се дешавало да аждаја нападне Светога као што се то, на пример, десило Светој Марини или Св. Јовану Многострадалном. Но, ако ово прочитате људима који живе овде у Платини или у Сан Франциску или било где у модерном свету, а који нису одрасли у духу православне побожности, они ће вам се на то једноставно насмејати у лице. Ви ћете покушати да им објасните: “Па добро, у то време су постојале аждаје”, а они ће вам рећи: “Ма дајте, немојте да нас замајавате. То су празноверице. Није ваљда да још увек верујете у тако нешто?”. Шта ћете им онда одговорити? Или, ако неко од ваше деце чита код куће о животу неког Светитеља и, потом, оде у школу и исприча то својим друговима, сви ће му се смејати, ругајући се; “Није ваљда да читаш такве глупости? 0 аждајама, којима из уста сукља велики пламен?”. У Житијима Светих, заиста, стоји даје пламен који је куљао из уста аждајиних стварно опрљио косу Св. Марине и браду Св. Јована Многострадалног. Како то да разумемо? Св. Марина се тада налазила у тамници. Како је аждаја прошла поред страже? Како је прошла кроз закључана врата? Шта се то тада уствари десило? Да ли, пре свега, уопште постоје таква бића као што је аждаја? Ако сте простодушне вере, рећи ћете: “Верујемо зато што је то оно што су нам предали Свети Оци”. А људи овога света ће вам, онда, рећи: “Наравно, али онда морате да узмете списе Светих Отаца и да их исправите и да из њих избаците такве ствари”. И ако погледате шта данас ради Римокатоличка црква видећете да она управо чини такву ствар. Многи модерни римокатолици мисле да Св. Никола и Св. Георгије нису ни постојали, одбацују их зато што све то сматрају за празноверје.
Према томе, прети опасност да простодушни и необразовани православци у суочењу са ученим западњацима неће умети да дају одговор и да одбране Веру. На крају ће се све свести на мало острво православних који ће једноставно понављати: “Верујем, зато што мије то управо тако предато”, али људи који имају западно образовање неће моћи на тај начин да верују. Видимо, дакле, да постоји велика потреба да се упознамо са западном ученошћу, да бисмо могли да западњацима одговоримо њиховим сопственим аргументима, као и да им објаснимо о чему се ради у нашој вери.
А ми, заправо, за то имамо (живе) аргументе. То су људи који читају и верују у Житија Светих управо зато што су нам их таква предали Свети Оци, али који су, истовремено, стекли западно образовање и који знају штаје то западни ум. Уствари, сваки православац данас, као што смо то већ рекли, већ има западни ум. Очигледно је да, осим малобројних преосталих људи који живе у удаљеним селима, више нема православаца који су задржали такав једноставни менталитет. Већина православних Хришћана данас – било да се ради о православним Хришћанима у Грчкој, у Совјетском Савезу, у свим осталим земљама иза “Гвоздене завесе” или на Блиском Истоку – затрована је западном ученошћу и, стога, (као православни) морамо дати одговор управо у светлу ове чињенице.
Нешто тако се десило у Русији у XVII веку. Ради се о једном историјски далековидом човеку – митрополиту кијевском Петру Могили, који је схватио да православни Хришћани не могу дати одговор Западу уколико се најпре не упознају са оним што знају западњаци. Пошто је постао митрополит кијевски, он је видео да у Кијеву постоје само ниже, словенско-грчке школе, у којима се учило о Предању какво је оно дошло до нас, а да људи који су излазили одатле нису били кадри да одговоре на питања људи образованих у западном духу. Зато је митрополит Петар наредио да се отвори и латинска школа. Људи су се ужаснули, говорећи: “Па то је нешто туђе и страно нашем Предању”. А његов одговор је гласио: “Не, ми морамо да научимо оно што они знају да бисмо могли да им одговоримо”. Тако је он основао латинску школу и више од једнога века богословско школовање у Русијије било, углавном, на латинском језику и из латинских уџбеника. Наравно, то није било нимало безопасно. Треба бити (духовно и богословски) кадар да се разликује шта је истинско Православље, а шта су латинска застрањења од Православља. А латинске заблуде у то време нису биле толике као данас, јер су данас Латини потпуно застранили, док су, у то доба, још чували неке остатке искуства што су га имали пре Раскола (1054.). Према томе, православни Хришћанин који има (духовно-богословско) расуђивање и трезвење може читати и латинске текстове, расуђујући у чему су они исправни а у чему су погрешни…
Било је случајева када се митрополит Петар Могила користио фразама које су биле непосредно преузете из латинског језика и којих није било код источних црквених Отаца. Међутим, ово не би требало да нас доведеу забуну. Православно Предање је Предање Истине и та Истина сама (кроз оне који јој служе) свагда исправља грешке када год и где год би (у богословљу) дошло до удаљавања од Истине. Један грчки богословје, касније, исправио “Катихизис” митрополита Петра Могиле. Тај “Катихизис” су, потом, исправили митрополит Платон и, коначно, митрополит Филарет Московски, велики јерарх руски који је управо укинуо богословско школовање на латинском језику. Митрополит Филарет је живео почетком XIX века, дакле скоро два века после митрополита Петра. У то време, западна ученост је већ потпуно продрла у Русију и више није било потребе за образовањем на латинском језику. Руси су имали своје руске књиге, општи ниво образованости је знатно порастао и људи који су студирали на православним богословијама и богословским академијама су били упознати са западном ученошћу готово исто онолико колико и људи на Западу. Дошло је, дакле време, да православни Хришћани у Русији престану да се богословски образују на латинском и да почну да то чине на руском језику. Митрополит Филарет Московски је тада говорио: “Прошло је време када смо зависили од западног школовања на западном језику. Школујмо се сада на нашем сопственом језику и потрудимо се да наше школство очистимо од свега што није потпуно православно”.
Данас се налазимо у ситуацији кадаје Православље, прошавши кроз воду и ватру западне учености, већ кадро да се носи са западњацима и то на њиховом терену. То значи да су православни Хришћани данас постали једнако интелектуално софистицирани колико и западњаци. Упознати смо са модерним наукама и модерном ученошћу, и више нисмо у позицији простодушних сељака који не знају шта да одговоре када неко пред њима почне да се исмејава на рачун аждаја (из Житија Светих).
Напротив, онај православни Хришћанин који данас (у Житијима Светих) чита о таквим аждајама, може лако да пронађе и светоотачко тумачење појава аждаја (у Житијима Светих), то јест – тумачење тога како је нематеријални ђаво могао да опрљи браду Св. Јована Многострадалног. Ми знамо да, како нас уче Св. Макарије Велики и други Оци, ђаво није потпуно нематеријалан. Једино је Бог потпуно нематеријалан. И Анђели и ђаволи имају своја тела, само што су она духовна и неупоредиво “финија” од наших. Тако су и аждаје, које су нападале Св. Марину или Св. Јована Многострадалног, имале управо такво духовно тело. То нису биле неке чудновате звери, већ демони који су узимали обличја звери да би заплашили подвижнике. Знамо, такође, и то да су те аждаје, када би Светац начинио знак крста или се помолио Богу, једноставно нестајале. Очигледно је, дакле да се овде радило о појави демона.
Постоје и други случајеви као што је то био случај са аждајом Св. Георгија, где се, по свој прилици, радило о стварној аждаји, стварној звери. Такве звери су, заиста, постојале и постоје историјски записи о њима… Недавно, пре неких тридесетак година, море је избацило некакво чудовиште на плажу у Монетреју: радило се о врло необичној животињи којаје личила на оно што зовемо “морским чудовиштем”. Ту се, дакле, ради о потпуно другачијој ствари, о стварним зверима које не нестају када се спрам њих начини знак крста и чија се мртва тела могу вући улицама, као што је то учинио Свети Георгије.
Наравно, ми и на многим другим плановима морамо знати како да тумачимо оно што су нам предали Свети Оци Знајући шта и како мисле интелектуално софистицирани западњаци, ми то можемо да учинимо То је била и позиција митрополита Петра Могиле који је, упркос неким својим формулацијама које су касније биле или исправљене или одбачене, ипак, у целини гледајући, био значајан Отац. Он нам је предао Православље и помогао Православљу да се одбрани од јеретика који су покушавали да нам одузму веру православну и да је потпуно ставе под утицај латинског Запада и његовог световног знања. Митрополиту Петру Могили дугујемо то што смо данас кадри да се супротставимо западњацима на њиховом терену.
 
6. Св. Никодим Агиорит и Св. Макарије Кориншки
Питање такозваног “западног утицаја” (на православно богословље и духовност) можемо да разматрамо и у светлу чињенице да су многи источни Оци, како грчки тако и руски, прерадили већи број западних књига (за православну употребу) На пример, читавих 150 година пре митрополита Петра Могиле, имамо у Грчкој Оца Цркве, Св Никодима Агиорита, који је непосредно са Запада преузео (и прерадио) неколико књига, међу којима је најпознатија (Скуполијева) “Невидива борба”. Неки су то критиковали, говорећи “Зашто да узимамо књиге са Запада када још увек имамо наше књиге са Истока9” Ми морамо да схватимо који је био смисао тога што је чинио Св Никодим. Овде се ради о донекле различитој ствари него у случају митрополита Петра Могиле, зато што је Св Никодим Агиорит прерађивао западне књиге у непосредне духовне сврхе. Разлог овоме је био тај што је Св Никодим Агиорит био заокупљен тиме како да православно Предање и православну Духовност представи православним Хришћанима који су отпали од древног предања побожности, људима који су изгубили (живи) опит Православља. Човеку који не познаје православни духовни језик и духовни живот, не можете тек тако дати да чита “Лествицу” Св Јована (Лествичника). Знамо људе који су је узели, прочитали и рекли: “0, па то је само за монахе. То је сувише узвишено. Ја то уопште не разумем”. Стога, мора постојати духовна литература која је примерена њиховом нивоу, нешто што више личи на буквар (духовног живота). Православни Хришћани су, у време Св Никодима Агиорита, већ били искварени западним духом и зато је било потребно да им се да нешто што је било на (њима при-мереном) нижем нивоу Зато је Св Никодим узео са Запада управо такву књигу као што је “Невидива борба”, која, у целини гледајући, није рђава књига. Он ју је, потом, поправославио, избацивши из ње све што је било специфично латинско и убацивши у њу оно што је православно. Епископ Теофан Затворник је ту књигу препоручивао као одличну књигу за духовно руковођење, поготово за оне који су на нижим нивоима духовне узраслости. Оваква књига се не би ни појавила у древна времена зато што православни Хришћани тих времена нису отпали од Предања као што смо ми то данас. Књига попут “Невидиве борбе” је књига за нас данашње православне Хришћане који смо се (духовно) искварили. То је књига за нас који тек треба да се вратимо нашим (духовним) изворима, и таква књига нам заиста помаже да се тим изворима и вратимо. Овај пример нам помаже да стекнемо једну много уравнотеженију слику о читавом проблему западних утицаја (на православно богословље и духовност).
Сличан је случај и са Св. Макаријем Коринтским, пријатељем Св. Никодима Агиорита, који је написао књигу о честом причешћивању. У то време, и у Грчкој и у Русији, владао је обичај, да се људи причешћују врло ретко, тојест најмање једном годишње а што је била последица немара спрам духовног живота. То наравно, није било добро, јер је то било, заиста, недовољно за духовни живот. Знамо да су сви Свети Оци у свим временима подстицали (Хришћане) на често причешћивање. То, наравно, не значи да Хришћани треба да се причешћују свакодневно, али у сваком случају да треба да се причешћују много чешће него један пут годишње. И премда учесталост причешћивања зависи, пре свега, од тога како духовник благослови свом духовном чеду да се причешћује, сасвим је сигурно истина да ће сваки свештеник који се труди да подстакне духовни живот (своје пастве) подстицати Хришћане да се причешћују на све веће празнике и по неколико пута у току постова, то јест релативно често.
Десило се, пак, да је и идеја о честом причешћивању у то време дошла православнима са Запада. 1640. године један Француз по имену Арденон написао је, у Француској, књигу под насловом “0 честом причешћивању”, где је обимно цитирао места из дела Светих Отаца која су се тицала теме честог причешћивања. Ни то није била потпуно рђава књига. Наравно, било је у њој много тога што је плод чисто римокатоличке духовности, алије било и много чистих навода из дела Светих Отаца, који говоре о причешћивању.
Некако у исто време у Шпанији је Мигел де Молинос, такође, написао књигу о честом причешћивању. Врло је вероватно, мада се то не може са сигурношћу доказати, да је Св. Макарије Коринтски прочитао бар једну ако не и обе ове књиге, и да је, чак, превео читава поглавља за своју књигу о честом причешћивању. Не треба да стрепимо да је он на тај начин усвојио и неке елементе западне духовне праксе, јер треба да схватимо да је он са Запада прихватио оно што може да буде корисно за нас овакве какви смо, у нашем (духовно) исквареном стању, према томе у његовом поступку нема ничег рђавог. Уствари, ту се ради о ономе што бисмо могли назвати истинском богословском мудрошћу, коју има онај богослов који се не плаши да прихвати нешто што је туђе само због тога што је то туђе. (Истински) богослов може да прихвати и оно што је туђе и да, руководећи се духовном мудрошћу коју даје Црква, прилагоди своме сопственоме оно што је, у том туђем, корисно, као и да одбаци оно што је у томе штетно.
Ову врсту богословске мудрости имао је и архиепископ Јован. Архиепископ Јован није имао никакве предрасуде спрам западних извора. Он је потпуно живео православним Предањем и прихватао је оне православне Оце који су узимали из свих извора од којих су могли да имају духовне користи. Зато је он поштовао и митрополита Петра Могилу и митрополита Антонија Храповицког. Ако су ова два богословска ауторитета у погледу неких питања заступала супротна гледишта, духовна богословска мудрост ће уочити да они, ипак, стоје у дубинској богословској сагласности. Зато не треба да се збуњујемо због таквих мањих разлика, било да су оне прозападног или, пак, антизападног карактера. У крајњем исходу, наш став сазрева у (истински) прозападни . Архиепископ Јован у свом чланку о иконографији тврди да је, током векова ширења западних утицаја на (пра-вославни) Исток, било многих ствари које су биле веома рђаве, али да су ти утицаји носили са собом и неке добре ствари. Овде је, наравно, реч о идеји да треба да учимо (од Запада) да бисмо знали шта се дешава на Западу и да бисмо могли да се боримо против западних идеја на њиховом сопственом терену, да бисмо, чак, могли да прилагодимо неке западне књиге за православну употребу.
Сетимо се, још једном, да се данас налазимо у ситуацији да су сви православни Хришћани дубоко погружени у западни свет, у западно поимање света и да, данас, знамо штаје то што са Запада треба да прихватимо, а шта је то што треба да одбацимо.
Покрет који је архиепископ Јован направио руком, као даје хтео да каже: “Ма, то је небитно!” – може се применити и на митрополита Петра Могилу, када он употребљава (латински) појам “транссубстанцијализација” . Ова реч се доводи у везу са Томом Аквинским и његовом теологијом о субстанци и акцидентима, и томе слично. Ми, наравно, не прихватамо то учење, јер је оно философско, те зато немамо ни потребе да користимо појам “транссубстанцијализација”. Али, ми тај појам можемо да користимо, а да, притом, уопште не усвојимо философију Томе Аквинског. Наравно, боље је да се користимо православним појмовима као што је “претварање” или “пресуштаствљење”. Но, и поред тога, не би требало да се узбуђујемо око употребе овог појма: ми можемо да се (на православан начин) користимо било којим појмом који има везе за (хришћанском) побожношћу и који се користи у западним изворима, и да се, притом, уопште не узбуђујемо много око тога.
7. Стајати свагда изнад сваког спорења
Важна ствар коју смо научили из богословских списа архиепископа Јована јесте: у богословљу треба увек стајати изнад сваког спорења. Ако прочитате било који спис архиепископа Јована, било да се ради о проповеди или о обимнијем чланку, видећете да у њему нема никаквога спорења ни са ким. Чак ни онда када се “борио” против о. Сергија Булгакова и када је морао да покаже у чему Булгаковљево учење није православно, као и да Булгаков погрешно цитира (и тумачи) Свете Оце, чак ни тада немате утисак да се архиепископ Јован “бори” против некога, као што то чине наши академски теолози. Напротив, он је и у томе веома смирен. Када хоће да нам изложи извесно учење неког од Светих Отаца, он то (једноставно) и учини. Тамо, пак, где је Булгаков застранио, архиепископ Јован смирено показује: “То није тако, он овде погрешно цитира (Свете Оце)”.
Булгаков је важио за најпатристичкијег од свих актуалних јеретика са Париске школе, за онога који се непрестано позивао на Свете Оце. Многи људи не познају добро Свете Оце и зато су били веома импресионирани када је о. Сергије Булгаков, например, цитирао (светоотачко) учење о Мајци Божијој. Булгаков не говори баш исто што говоре Латини – то јест о безгрешном зачећу (Пресвете Дјеве) – али говори о томе даје Мајка Божија била безгрешна. По православном Предању, ми не можемо рећи да је Мајка Божија била безгрешна. Ми можемо да кажемо да она није пала у грех, али морамо да кажемо да је она носила у себи првородни, прародитељски грех… Нема сумње да је она била подложна истим општим гресима којима је подложно свако људско тело, осим тела Господа Исуса Христа. Али она није пала у грех. 0. Сергије Булгаков, пак, није разумевао ову дистинкцију, кадаје говорио о безгрешности Мајке Божије, теје навео чак педесет одломака из богослужбених текстова, као и места из дела Светих Отаца у корист своје тезе да је Мајка Божија била безгрешна.
Архиепископ Јован, који је био врло компетентан богослов, проучио је свих педесет навода и показао да ниједан од њих не говори оно што је Булгаков тврдио да тај навод говори. Показало се да је Булгаков или вадио цитате из њиховог контекста те да је преостали део одређеног одломка из Светих Отаца говорио управо супротно (од Булгакова) или да је Булгаков натезао тумачење датог одломка тако да је испадало да одломак говори више (у прилог његових теза) него што је стварно говорио. Све у свему, Булгаков очигледно није знао како да чита Свете Оце и покушаваоје да их “присили” да говоре оно што је он желео да они говоре. Архиепископ Јован је морао да покаже да то није истина, да Свети Оци нису говорили оно што је Булгаков мислио да су они говорили.
Овде опет видимо ту велику слободу којује архиепископ Јован испољавао у својим богословским списима, а видимо је нарочито у томе што је он увек био изнад сваког површног (полемичког) сукобљавања. Неки академски теолози веома су склони да “доказују” да су други теолози у заблуди и да, на тај начин, “тријумфују” (у полемикама). А то доста личи на студентска препуцавања. Архиепископ Јован је био изнад тога, показујући увек смирено и јасно шта јесте истинско учење Цркве и не бавећи се никада ситничарењем. Ова слобода његовог богословског духа је веома важна за нас.
Постоји занимљива прича коју смо чули од једног свештеника у Сан Франциску, а која показује колико је архиепископ Јован био слободан у свом богословском духу, колико је био изнад сваког ситничарења и колико, у исти мах, за њега није било малих ствари…
Ради се о догађају који се збио на крају школске године, уједној руској школи, једне године у Шангају. Била је то једна од оних православних руских школа у којима је постојао обичај да ђаци на крају године полажу усмене испите. Уместо да дају одговоре у писаном облику, студенти су морали да устану и да дају усмене одговоре, који би показивали наставнику колико је ученик кадар да изрази своје мишљење, колико је васпитан, колико речит и томе слицно…У исто време, главни испитивач, а то је обично био управник школе (у овом случају, био је то архиепископ Јован), би на основу тога стекао увид у то колико су наставници успели да (током године) науче своје ђаке. На једном таквом испиту, једна девојка је устала и почела да одговара на питање које је гласило: “Наведите веће и мање Пророке из Старог Завета”. Знамо, наравно, да се из практичних разлога у модерним катихизисима, Пророци деле на “веће” који су писали дуже књиге са важним пророштвима, и “мање” који су писали краће књиге у којима су, такође, излагана пророштва, али од “мањег” значаја.То је једно сасвим јасно разликовање, начињено у циљу лакшега учења. Ви лакше можете да попамтите имена ако научите да има оволико “већих” и ово-лико “мањих” пророка… Пред Богом та подела наравно ништа не значи. И када је девојка почела да наводи имена дванаест “мањих” пророка, баш онако како их је и научила из катихизиса, архиепископ Јован ју је изненада прекинуо речима: “Нема мањих пророка!”. На равно, девојка се збунила а наставник осетио увређеним зато што је учио своје ученике да се пророци деле на мање и веће.
Зашто је архиепископ Јован рекао нешто тако, зашто је порекао оно што су ученике учили њихови наставници? Зато што је он свагда мислио како Бог гледа на сваку ствар, а за Бога нема мањих пророка. Свако ко је пророк види будућност и очигледно је обожена личност, свети човек. Тачно је, наравно, да су неки Пророци пророковали мање а други више, али пред Богом су сви они велики пророци.
Ова прича показује да је владика Јован био изнад (духовно упрошћене) класификације ствари у категорије, премда нема сумње око тога да је прихватао чињеницу да ученици, из практичних разлога, треба да уче ко је ” мањи” а ко ” већи” пророк. И ту је опет показивао своју уравнотеженост, своје трезвеноумље и своју слободу, као и то да је за њега учење Цркве било, пре свега, оно о чему читамо у кондаку Оцима Васеленских Сабора: за његаје оно било “богословље (даровано) свише”. Богословље долази од Бога, (истинско) богословље је нешто друго од онога што читамо у богословским књигама. Оно што читамо у књигама нам уистину помаже и добро је то научити. Али, мора се свагда имати на уму да богословље, пре свега, долази свише, од Бога.
То је оно што архиепископа Јована чини тако надахњујућим за нас данас, што га чини примером који нас учи да не треба да се бавимо ситничарењем, небитиним споровима, већ да увек имамо на уму да је богословље оно што долази одозго, од Бога Живога. Сам он, свакодневно служећи Божанску Литургију, користио се, изнад свега, тим (живим) извором богословља. Он, можда више од иједног другог модерног богослова, наводи цитате из богослужења Цркве, јер за њега богословље није било ствар читања богословских књига и писања богословских трактата, већ, пре свега, подвиг упијања (и живљења) учењем Цркве кроз богослужење. Ето зашто у његовим богословским списима нема ни трага ставу спорења, нити полемике, чак и онда када је показивао шта је у погледу одређеног питања исправно, а шта погрешно.
 
Позајмљено из књиге “Св. Јован Шангајски”, Београд 1998.