NASLOVNA » Vera i Pravoslavlje, PITANJE PASTIRU » Spasenje ljudi koji nisu hrišaćani

Spasenje ljudi koji nisu hrišaćani

Pitanje:
Pomaže Bog časni oci, želeo sam da vam postavim pitanje u vezi jedne moje nedoumice koja me onako ne malo muči. Iz učenja Otaca Crkve vidim da su svi do jednog govorili da je spasenje van Crkve nemoguće. Ja to prihvatam i tako verujem. Ali, pitam se u vezi sa onim „izuzecima“. Mislim na primer, na slučaj kada je Sveti Grigorije Veliki molio za dušu neznabožačkog cara Trajana, kada je Mučenik Var na molitvu izbavio iz pakla nekog nekrštenog čoveka… nadam se da sam čitao o autentičnim događajima, jer nisam direk tno to pročitao u Žitijama. Znam isto da je uzaludno da raspravljam o Promislu Božijem i o Njegovim sudovima, samo me to ponekad zbunjuje jer mislim da dolazi u sukob sa učenjem Otaca, da je van Crkve nemoguće spasenje, bez obzira na sva dobra dela ljudske, pale prirode. „Blagodaću ste spaseni“ kaže Sveti Apostol Pavle. Hvala vam unapred na odgovoru i svako dobro
S.


Odgovor:
Dragi S, Čuvena bogootkrivena istina izrečena bogomudrim rečima sv. Kiprijana je da van Crkve nema spasenja (extra Ecclesiam nulla salus) ! U nju se teološki uklapa stvaranje čoveka i ustanovljenje Božije „platforme“ za izbavljenje iz njegovog neprirodnog stanja – smrti, koju je on prouzrokovao svojim padom. Stari Zavet pa onda Novi, a jasnije silazak Svetog Duha na apostole – rađanje Crkve – sve to jako oslikava i čvrsto svedoči. Treba da se navede i Gospodnji susret sa Samarjankom gde On njoj, a i svem čovečanstvu van judaizma (bolje rečeno Mesije koji iz njega treba iz njega da dođe) , govori: „Vi se klanjate onom što ne znate“ (Jn. 4, 22) . Bogopoznanje je jedino moguće u Crkvi, i u tom smislu sv. Kiprijan, a i Origen, uče da van nje nema spasenja. U Crkvi je moguć lični rad i saučešće u tom spasenju (to pomenuto: „blagodaću ste spaseni“) ; dok van nje moguće je neko spasenje samo po volji Božijoj, a narodski rečeno „luda sreća“. Ko sme da se sa njom kocka i okrene leđa evanđelskim pozivima? ! Da, to što ste pročitali govori o spasenju ljudi koji nisu hrišaćani ali opet hodatajstvom Crkve, t.j molitvama njenih osvećenih i blagodatnih članova. Mi se i dalje molimo za sav rod ljudski i svet, o čemu ubedljivo Liturgija svedoči. Na svetoj Proskomidiji molitveno se pominju imena nekerštenih, naravno bez uzimanja čestice (mrvice prinosnog hleba) , što dokazuje da oni nisu pričasnici večne Lutirgije koju Crkva predlaže svojim svetim članovima. Samo u tom smislu Kiprijan i Origen svedoče o logičnoj i kauzalno j istini da ako nisi učesnik svega onog što je Bog razradio za spasenje čoveka ti ne možeš SAM za sebe, i od sebe, da sarađuješ tom Božijem promislu. Dakle, potrebno je to naše „pričešće“ (učešće u nečem) u svemo onom što je Hristovo, kako i jektenija na sv krštenja svedoči: „Da se sjedini i postane učesnik smrti i vaskrsenja Hrista, Boga našeg…“. Jasno je da to „aktivno“ spasenje nije moguće van Crkve dok „pasivno“ možda, ali ono samo zavisi od volje Božije i stvari koje nam još nisu pokazane u Njegovom Svetom Otkrovenju. Opet, velika je greška kada mi danas sa puno mržnje (nedostatka ljubavi) javno kažemo da ne treba da se pomolimo za našeg bližnjeg koji nije bio hrišćanske vere. Ko je bio bližnji u priči o milostivom samarjaninu? Pa čovek van Skinije, t.j. van Crkve! Za hrišćanina bogoobrazno biće i bližnji nije samo u Crkvi nego i van nje, i to je Gospod u ovoj pomenutoj priči hteo nama da kaže. Zbog loših srca i spaljene savesti moram da podvučem da ja govorim o molitvi koja je milostivi trzaj duše i srca prema Bogu za nekoga koga znamo, pa ne k je on i najveći grešnik i bezbožnik. Jedno je „moliti se sa“ a drugo je „moliti se za“ – sveti primer koji ste pomenuli.
Jednom prilikom sam i ja rekao da molitveno želim da se Bog umilostivi duši „umrlog“ Jovana Pavla (namerno sam izabrao da ne kažem upokojenog) , našta me je nečija nehrišćanska revnost osudila kao nekog pravoslavnog liberala i prozvala ekumenistom. Pravosalvni ili evanđelski hrišćanin ne sme nikoga da mrzi a najmanje grešnike, naravno samo njihov greh. Ali to je viša nauka, t.j. pre sve stanje izazova hrišćanskog savršenstva, da se uopšte ne mrzi bogoobrazno biće. Za njega treba da se žali i moli, i ako Bog reši nekom svojom drugom i nama nepoznatom tajnom da ga spase, za nas pravoslavne hrišćane to treba da bude nebeska radost a ne ljubomora. Ljubomora i zavist dolaze od đavola. Vaš u Hristu
oLjubo

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *