СПАСАВАЈТЕ СЕ! – ПИСМА О ХРИШЋАНСКОМ ЖИВОТУ

 

СПАСАВАЈТЕ СЕ!
Писма о хришћанском животу

 

 
51. О поглављу „О молитви Исусовој” и о житију оца Серафима
52. О расејаности и о познанствима
53. О Светој Тајни причешћивања Телом и Крвљу нашег Господа
54. О светољупцима
55. О разонодама
56. О неосуђивању других
57. О саблазни
58. О провођењу времена и о избору пријатеља
59. О понашању у друштву
60. О радозналости ума
 


 
51. О поглављу “О молитви Исусовој” и о житију оца Серафима
 
Вазнео си се у слави, Христе Боже наш. Мир Вам, и срећан Вам празник! И нама је, међутим потребно да тамо, где Господ седи с десне стране Бога, умом заседнемо неко време… Малочас сам нехотице отворио житије оца Серафима на оном месту где се налази “Душеспасоносна повест” а испред овог текста и “О молитви Исусовој”. Како је добро и једно и друго! Потрудите се да то прочитате и да читате. Ту је читав правац, све је указано. Нека Господ благослови Ваш труд, засад још вештаствени, како бисте прешли на умни; навикавајте се да одбројавате чвориће на бројаници, али уз молитву! Нека вам Пресвета Богородица буде помоћница. Желим вам дубоки мир. Нека се у земљу
Вашег срца усади онај огањ, због којег је Господ дошао да би га бацио на земљу. За то се молите и то тражите! Нека Вас Господ благослови!
Р. S. Уз ово постоји још шест чланака, од 4. па закључно са њим. Нисам успео све да завршим.
 
52. О расејаности и о познанствима
 
Расејали сте се и време је да се опаметите, да све одбаците и да седнете крај свога срца. Сетите се поста и упоредите га са својим садашњим стањем: неупоредива разлика! Међутим, Ви ћете вероватно бити у Иверу када дође ово писмо а тамо је све другачије. Латите се читања и удаљавања од других. Колико је Ваша околина погубна за Вас! Уредите како знате да се молитва, читање и рукодеље одвијају по непомућеном реду. Смањите дружења. Само Бог и Ви, како је то добро! Међутим, препустимо нека Господ одлучи када ће се то догодити. Посао се боље обави када се обавља сам од себе, јер га тада не устројава човечији ум, него Божија воља. Уосталом, сами сте почели да склапате познанства и да се препуштате разонодама. Зашто бисмо терали шегу? Данас, сутра – доћи ће и смрт, а тамо неће бацати карте да би видели каква ће бити наша судбина.
 
53. О Светој Тајни причешћивања Телом и Крвљу нашег Господа
 
Неко је тако бесмислено говорио о Тајни Тела и Крви Христове. То је калвинистичка мисао. А ево како би требало веровати на православни начин: ко не једе Тело Господње и не пије Његову крв, нема живота у себи. Ко обитава у Господу? Онај који једе Његово Тело и пије Његову Крв (в.Јн.б,53,56). Ту не постоји ништа нејасно и нема никакве алегорије. Тако су веровали сви који су се спасли у Господу, тако би требало и ми да верујемо. Зар је мало тога што ће напричати они што не разумеју и који неће да проникну! И још говоре о неким утехама. Одакле ће их утеха посетити? Господ не залази у неверујуће срце, иако стоји пред вратима и куца, а каква утеха постоји изван Господа? Несретници, несретници!
Ви, међутим, немојте ћутати. Нема потребе за падањем у ватру, али је наша дужност да кратко и једноставно кажемо истину и да јој дамо свој глас. Ни глас за њу није мала ствар. С њим је Господ, а где је Господ, тамо је и сила Божија па, према томе, и дејство. Говорите је од срца. Тада ће то бити најуверљивија истина.
Ви сте читали приповедање о митарствима. Где ћете пронаћи нешто слично? И слатко, и поучно. У Четим Минејима је готово сва црквена историја, готово сва она има такве особине. Отрезните се, скрушите и обратите ка Богу.
 
54. О светољупцима
 
Нека Вам је Бог у помоћи, спасавајте се! Нама доликује да са страхом и трепетом пролазимо кроз своје дело и свој живот, као и кроз своје служење, кроз оно што је некоме одређено, тамо где му је и како му је одређено. Овај страх би требало чувати као рајску птичицу, да не би одлетео. Када једном одлети, тешко га је ухватити. Да не би одлетео, требало би затворити враташца на кавезу: сабрати мисли и пажњом свезати чула, а као помоћ томе треба устројити остајање код куће [седење у кући] и осаму. Ви имате и једно и друго. Према томе, требало би само да се чувате, да Вас нека стара познаница не привуче најпре на разговор а затим и на раскалашност. Већ сте довољно заостали за другима. Како да их сустигнете! Зар није боље да потпуно заостанете са њима и да се не осврћете на оне који живе по духу овога света. Чини се да је то боље. Ако затим будете морали да се са светом суочите лицем у лице, онда би свесрдно требало да држите главу и срце онако, како доликује хришћанима, не предавајући се. Баш велика штета што немате оно што поседују светољупци! И као да је то нешто ново за Вас! Тога сте се латили. Изгледа да би требало преузети мало надахнућа од тога што је већ тако приметан контраст Вашег усмерења са световним тежњама, јер то значи да постоји успех у започетом. Одакле Вам уопште помисао да сте заостали? Да ли се те речи односе на оно о чему говоримо? Један је отишао напред а један је заостао. То се може рећи за оне који иду истим путем. Ово се, међутим, не може рећи о онима који иду различитим па чак и противним путевима. Светољупци иду на Запад, а они који се отуђују од духа овога света иду на Исток; према томе, сваки иде својим путем. За оне, који гледају на Исток, чак и кад не би корачали, него стајали на једном месту, мора се рећи да су напреднији од светољубаца, који непогрешиво и неуморно стреме, али на адско дно… Све је то истина! Чему колебање? Не саблажњавајте се привидном добротом световних људи. Ослушните својом проницљивошћу постоји ли у њиховом срцу било какав однос према Господу и видећете да га нема, да је њихова лепота само украшавање гробова. Уистину је тако. Нека Вас Господ избави од тога да се приклоните ма каквој мисли о томе да светољупци имају неко преимућство над онима што желе да живе у јеванђелском духу. Ми нисмо први који то желе! Дан ће открити ко је на добитку, а тај дан није далеко ни за кога од нас: данас, сутра. Будите одважни и нека се укрепи Ваше срце. Нека Вам Господ подари сваку утеху.
 
55. О разонодама
 
Шта је то с Вама? Крепите се и надахњујте! Међутим, немојте мислити да ћете помоћ пронаћи у разонодама. Разоноде и без тога наводе тугу, а кад постоји туга коју су оне изазвале још је тужније. Да, тако је. У тренутку спољашње радости заборавља се на бол срца, али зато, када прође весеље и разонода и кад душа остане сама, она свом домаћину даје да осети удвостручену, утростручену па чак и удесетостручену жалост и туговање. То зна цео свет, а опет не слуша шта му се говори. Чим га обузме туга, одмах тражи разбибригу! Одбаците то, боље је да код Господа и Пресвете Владичице тражите милост и утеху. Наиме, ако Они дају, онда ће, како и доликује, дати постојане утехе. Њима се и обратите! Због тога је, наравно, потребно да више седите код куће и да се молите, или да идете у цркву и да то исто чините; добро је и ако мало размислите и ако нешто прочитате. Ви пажљиво читате св. Исака Сиријског и немојте га одбацивати. Он ће Вас свему научити. Желим Вам сваку утеху од Господа. Молите се и Господ ће исцелити сваку слабост, излечиће Вас.
 
56. О неосуђивању других
 
Ви пишете о Н. Н. Каква је то њена душа кад на све и всја наводи мрачну сенку! На свим степенима постоје грешници и милост Божја их прекрива, очекујући да се обрате. Појединости се не могу уопштавати, тј. на основу једног случаја не може се изводити закључак о човековом карактеру, нити се пак на основу једног човека може закључивати о читавој класи људи. Време је да престанете да верујете њој која све прекрива шалом. Уосталом, увек се, када зачујете речи осуђивања, придржавајте правила: не верујте им. Један старац је, кад је код њега неко дошао и почео рђаво да говори о другом, упитао: “Одакле ти знаш за то?” Онај му је одговорио: “Испричао ми је један добар човек”. “Не, не, он није добар”, одговорио је старац, “кад би био добар, не би рђаво говорио о другоме”. Тако би требало и ми да поступамо. Нека нас Господ избави од виђења дела, а гласинама нећемо веровати, па ће нам душа бити чиста. А како да поступимо с грехом осуђивања? Ево, чим се расуђивање о поступцима других сједини са презиром према њима, а не са братским жаљењем због њих и уз очување поштовања према њима, то ће бити осуђивање – а то је велики грех! Пазите на себе!
 
57. О саблазни
 
Много сте сагрешили што сте Н. Н. саблазнили током путовања, када сте у среду пили млеко. Па нисте умирали од глади! Друга би ствар била да је постојала нека прека потреба, да Вам је претила смрт и да није било ничега осим млека. Тада се ништа не би догодило: једите и нека Вам је на здравље. То, међутим, што сте Ви учинили, јесте грех. Тај грех бива још већи због тога што су Н. Н. путовале у Петроград, где је бездан саблазни. Сада сте Ви, током путовања, поколебали њихова правила и расејали њихово страховање да ће их нарушити под било каквим изговором. Почевши од ове ситнице, оне би ту попустљивост могле да пренесу и на нешто друго, а са другог и на треће, и тако даље, све их више умножавајући. Међутим, за све ћете одговарати Ви. То није присила суда, него истинско дело. Зар сте и Ви сами татарске вере, па сте у време када не доликује јели мрсну храну? Не разумем шта се догађа! Зар сте закон о храни Ви писали, па можете њиме да располажете како хоћете, а други то не смеју? Чудно! И још је чудније што се то Вама чини као нешто необично… А ја мислим другачије – односно, да Ви по том питању жалите себе више него што би требало. Наиме, те Н. Н. Вам нису биле поверене зато да бисте их научили да нарушавају пост. Оне Вас гледају као добру хришћанку коју би требало да подражавају, а можда су одлучиле да и оне окусе због Вас, да се не бисте само Ви стидели што тако немилосрдно ударате по лицу своју Мајку, Цркву. Ударати Мајку у лице?! Видите ли како ствари стоје? А Ви сте веома лакомислено расуђивали о томе. Ви желите разрешење. Опраштам и разрешавам и Вас и све остале од овога греха влашћу која ми је дата, мада сам и ја сам многогрешан. Међутим, какву Ви корист имате од тога? Зар разрешење које се даје у одсуству има било какву снагу? Отиђите код свог духовника, пред њим осудите саму себе и затражите епитимију. Господа ради, немојте се устручавати да то учините… Воденични камен око врата, па у воду… коме то следује? Ономе који уноси саблазан. Зажалите, забрините се, сатворите поклоне и умилостивите свемилостивог Господа. Он је милосрдан, али према онима који се кају.
Захваљујем Вам се на дрвету и каменчићима. Све то, наравно, није лоше, али је потребнији камичак у средини, онај на којем би требало чврсто стајати ногама ума, не клатећи се тамо-амо. Помози, Господе!
Зашто сте се расрдили? Сва кривица не пада на људе, него на лукавога који људе саблажњава. Уистину тако. Немојте грешити тиме што ћете помишљати и осећати другачије.
 
58. О провођењу времена и о избору пријатеља
 
Нека све иде својим током. На нама је да се повучемо пред нуждом и да удовољимо користи, и зашто бисмо попуштали хировима? Владари морају да буду изнад самих себе. Због тога смо створени, због тога нас је и Господ пресаздао [васпоставио]. У нама постоје две стране: неодређени ток жеља и помисли и свесно слободна и разумна делатност. Требало би да ова друга развеје мрак прве. Ова прва пада на душу као нека магла, и ако се душа не опамети и не доведе у ред могла би да је привуку испразна и бескорисна, а понекад и штетна дела и занимања. Ми имамо само један закон: да се, колико нам је то могуће, домогнемо оног стања у којем из душе ишчезава све, а остаје само Бог. О, када би Господ помогао! Помолимо се: Он је отворен према нама. Отворимо Му врата срца и ума. Да везује – Он не везује. Свако нешто и сам чини, присиљавајући себе. Ово присиљавање се не тиче само спољашњих ствари, на пример, тога што ћемо устати, поћи у цркву и остало, него много више унутрашњих, односно, да се једноме приклонимо а од другога да се одвратимо, а све на основу онога што нам указују заповести и захтеви започетог живота. И он нас учи. Тек ће на ово присиљавање касније доћи и помоћ Божија и довешће у ред и унутрашње делање и спољашње понашање. Нека Вам Господ помогне. Идете у цркву – то је добро, али нека и код куће све буде по утврђеном реду: када ћете читати, када ћете се молити, када ћете радити. Међутим, морате се свесрдно клонити сваке разоноде, а посебно оне бучне: оне погубљују спокојство душе и сеју у њу рђаве жеље. То, што сте сусрели код Н. Н., било је добро. Кад би било више таквих случајева! Тамо сте видели да нисте ни за шта, па сте били запостављени. Требало би да у себи распламсате и узвисите ово осећање, како бисмо уистину постали странци и дошљаци на земљи. Како? Управо сличним случајевима. Наиме, ми сами трубимо испред себе и приказујемо се у исувише блиставом светлу. А управо ће такви случајеви развејати ову маглу! То је добро, а то што сте упознали мушкарца и жену који се називају философима, не знам да ли је добро. Сада се то не види а касније ћете и сами видети. Ако хоће да знају истину, Ви им онда смирено реците оно што знате, а ако пак хоће да буду са Вама само зато да би угодно провели време, онда је боље да их напустите.
Астрономија је једноставна ствар: може се и посредством читања дознати оно што је свима доступно. Потражите Наумову књигу о свету Божијем. Тамо је све написано, да и прост човек [досл. сељак] може, да разуме. У књигама те врсте које излазе у наше време лако можемо да залутамо. Несрећа је што наши астрономи за чињенице привезују своје теорије и у већини случајева лутају и падају у лаж која је противна речи Божијој. Тога се треба чувати. Ствар је већ решена и познанство би требало да склапате тек онда када сте убеђени у истоветност мисли и намера, а када тога нема, онда је умножавање познанстава само рушење. Колико је код вас неких Н. Н., Н. Н. и осталих, таквих има на хиљаде, па им се ни броја не зна! Овде број не значи ништа: сви су као један и мада ни игла нема где да падне, свима је довољно пространо. Онога којега нисте испитали не можете убројати међу своје пријатеље.
То, међутим, још увек није важно, јер има и нешто важније. Ви ми пишете: “Молим се на једвите јаде, само због савести, немарно, а када читам књига ми испада из руке”. Зашто сте задремали? Не би требало немарно пролазити поред таквих случајева. Требало би се мало препустити страху, требало би усталасати памћење. Добро је што се касније душа унеколико умекшала у цркви, али ово стање није далеко од несреће. Са страхом и трепетом градите своје спасење. Разуме се да то стање, у којем постоји нека распојасаност душе, није сасвим у Вашој власти. Међутим не би се требало равнодушно зауставити на њему, него би бар требало завапити ка Господу и Пресветој Богородици. О свему смо, међутим, већ више пута говорили.
 
59. О понашању у друштву
 
Какав то метеж постоји у вашој кући? Чим сам прочитао писмо, имао сам утисак да тамо ветар и кроз собе дува. То никако није добро. Наравно, ту не зависи све од Ваше воље, али понешто и зависи. На пример, могли бисте да, приликом посете, будете сабрани и да се са страхом Божијим сећате Господа, да не говорите ништа сувишно, да се не препуштате осуђивању и да не правите пусте планове; све то, и много тога другог, јесте у вашој власти. Када је пак нешто у нашој власти, то значи да ћемо за то и одговарати. Када их испратите и кад останете сами, требало би да се што пре позабавите својом душом и да одатле очистите све што је засејано, да је опет побожно поставите пред Господа и да се опет прихватите поретка уобичајених занимања – читања, рукодеља или нечега другог.
Ни најмање не би требало да бринете због узвраћања посета: ако искрсне – добро је, ако не искрсне – није никакво зло. Тако и учините. Само у цркву летите као на крилима, и сакупљајте тамо миомирисе молитве и богомислија. Нека вас Господ благослови.
Чуди Вас туговање или осећање незадовољства код Н. Н. То је природно стање ствари. Њен дух тражи своје – духовно, небеско, а она му то не даје. Зато је он и мучи. Нека промени свој живот, нека одбаци таштину. Зар је много потребно? Потребно је само да измени своје намере и да одбаци неке навике, јер њен живот није саблажњив. Она, међутим, и хоће и неће, зато и пати. Ко је за то крив?
И Ви сте се у то уплели! О посту сте почели да размишљате као иноверци! Погледајте како је у уставу написано! Тамо пише: јести помало, суву храну или неку посну чорбу, и јести касно. Да ли се ту узима у обзир количина или и нешто друго? Не само количина, него и својство. А хитате да се убројите међу православне! Где сте пристали с таквом главом?
 
60. О радозналости ума
 
Шта Ви то тамо читате? И за шта сте у томе, што сте прочитали, пронашли да је корисно и да се може применити на живот? Ово друго обележје требало би да буде знак ваљаности истраживања Писма. Постоји, међутим, и друго истраживање, које није ни за шта – а то је неплодна радозналост ума. Ево како ћете да расуђујете. Ако видите да су све мисли, ма како допадљиве биле, сличне мехурићима од сапунице, да су празне и да се лако распрскавају и од лаганог кретања ваздуха здравог расуђивања, знајте да је оно што сте чули ствар празне радозналости. Ако пак, када нешто слушате, откријете да се оно што сте слушали усађује у срце, да надире у њега и да га притиска, да га скрушава или проширује, увесељавајући га неземаљским надама, знајте да оно што сте чули није ствар испразне радозналости, него истина која је искуствено спозната. За неке би испитивање Писама могло да буде велико искушење. Ви се томе чудите? Међутим, тако је. Сетите се како је авва Серида истукао Доситеја када је овај без икакве потребе почео да испитује шта значи ово а шта оно, зашто је написано овако, а не онако? Ево и другог примера. У Филипама је живела једна робиња која je имала погађачки дух, а апостол Павле га је из ње истерао (в.Дела ап. 16; 16-18). Погледајте још код Филотеја и код Дијадоха (у Добротољубљу). Тамо се не сматра за добро дело када нас побуда и жеља да и ми мало богословствујемо одвуче од пажње и молитве. Пронаћи ћете много сличних савета везаних за истраживање Писма. Да ли Вам је јасно како су се појавили јеретици? Сви до једнога – од истраживања Писма. Према томе – то је мач са две оштрице и зато би се требало опрезно односити према њему.
Ево шта ћу Вам рећи да бисте у овом питању разликовали истинитог духа од духа обмане.
Православни хришћанин чита реч Божију и истине, које се у њој непосредно садрже, утискује у своје срце; нека се твоја мисао не креће изван граница онога што се ту садржи и не узвисуј самовласно и самовољно над њим свој ум, него му га смирено потчини. На пример, слушајте старешине своје и повинујте им се (Јев. 13;17,Рим. I3;li). Ствар је јасна! Ту ништа не треба ни тумачити. Само утисни у срце, и све је ту… Ако наиђе на нешто што је тешко разумљиво, православни не тражи разрешење у свом уму или у својим домишљањима, него у заједничкој чуварки сваке истине – у Цркви. Другим речима, он тражи готово решење, које су у Цркви сви прихватили и сви понудили. На пример, ти си Петар, и на том камену (Мт. 1б; 18), итд. Није јасно како то да Црква буде утемељена на Петру, када је њен темељ Сам Господ и то на такав начин да други темељ не може ни да постоји. Не мудрујући над решењем ове недоумице, обратите се Цркви и узмите већ постојеће решење, према којем реч “Петар” не означава личност апостола Петра, него чврсто исповедање вере у нашег Господа Исуса Христа. Та чврстина је сваког мученика учинила каменом. Разбијали су, разбијали, и нису ra разбили. Римокатолици су, међутим, решење почели да траже у својој глави и тако су дошли до папе. Како је то бесмислено, а они све до сада истрајавају у томе.
Ако неко место из Писма заголица мисао тако да ова почне да изводи закључке који неодољиво навиру у главу – ништа зато. Православни је и на то спреман, само што се с овим закључцима, са својим породом, неће опходити као са синовима, него као са пасторцима, подвргавајући их немилосрдном испитивању, односно, постављајући их у свеукупност истина свете вере (а то су све истине које се налазе у катихизису) и разматрајући да ли им они одговарају или не одговарају, или им пак противурече, да би их у том случају истерао из главе као незакониту децу. Ако није у стању да сам начини ово поређење, опет ће се обратити живим или негдашњим учитељима и њих ће питати. То је све што чини православни и што доликује да чини.
Неправославни не поступа на тај начин. Ако му се у глави роде неке мисли (добре или лоше, оне њему нису истински потребне, важно је само да му се допадају), он почиње да прекопава по Писму и да тражи потврду за њих. При таковом расположењу, јасно је да ће се сваки ред па и свака узречица, макар и најмање указивала на маштарије овог трагача, узети као доказ. Тако је сакупљено неколико текстова, њима су дата произвољна тумачења, а затим је одатле изведен закључак, то јест мисао која се у глави родила и пре читања Писма и која је на крају и гласно изречена: “Тако учи васцело Писмо”.
Тако су се појавиле све јереси, тако се појавио протестантизам и папизам, с том разликом што ови други још увек прекопавају по списима Светих Отаца и врше насиље над њима (као недавно, у новој догми). Такве је врсте и оно што Вам је читао Н. Н.

One Comment

  1. Slava Gospodu Bogu nasem za Svetosavlje sajt i za sve tekstove knjiga svetih otaca.