СПАСАВАЈТЕ СЕ! – ПИСМА О ХРИШЋАНСКОМ ЖИВОТУ

 

СПАСАВАЈТЕ СЕ!
Писма о хришћанском животу

 

 
11.О припреми за покајање
12. О посту
13. О монаштву
14. О туговању и о покајању
15.О молитви
16. О благодати Светога Духа
17. О патњи
18. О непажњи према самоме себи
19. О пребивању са Господом
20. О молитви, читању и рукодељу
 


 
11.О припреми за покајање
 
Сада је Недеља цариника и фарисеја! Чули смо звук трубе. Огласиће се још једном, и још, и још… А затим ће се отворити двери покајања… Сви ћемо поћи и припасти к милосрдном Господу. Наручје Очево је отворено за све. Одважно ћемо се бацити у њега и ишчезнути у безграничном мору милосрђа Божијег.
То што вам је говорила Н. Н., то је софизам себичности, самосажаљења, заснован на стварном искуству, неправилно схваћеном или погрешно протумаченом.
После вреве и разоноде душа, која још није сасвим искварена, почиње да тугује. Срце које се мучи због загушљивости и туђе атмосфере сабира се у себе и почиње да се жали и Богу и самом човеку да га муче ни због чега. Тако је та молитва – вапај болесника за исцељење. Господ ове тренутке умилења шаље после разонода, па чак и у њихово време како би опоменуо човека да неправилно поступа, да узалудно и у таштини убија и погубљује своју душу. АН.Н. то узима као основу за попустљивост. То је исто што и болесник који се дочепао отрова и запомаже. Да ли је уминуо бол? Дај му још отрова.. што ли је заћутао? Пустите га нека запомаже. Да ли је то паметно? Упитајте је, какав је смисао усрдне молитве после празничне вреве и расејаности? Шта говори душа: слава теби, Господе, јер сам се лепо забавила, или: сагрешила сам, Господе, помилуј! Ово прво је бесмислено, а другоме треба додати: нећу више, и према томе – одбацити, јер Бога не можемо обманути. Погледајте шта говори искуство. После вреве, вапај срца у почетку бива снажан, а затим све слабији и слабији; исто тако, он се на почетку често понавља, а затим све ређе и ређе и најзад сасвим утихне… Све је опет мирно. Дело је окончано, тако и треба да буде. У поодмаклим годинама или под старост подсетимо се и погледајмо уназад… много тога је нагомилано. Пред нама је мало времена. Тешко је и нема разлога да нешто почнемо. Тако и буде… и очајање. Гурај… и то је крај световног живота.
И још: каква је то философија: једноличност рађа равнодушност и хладноћу? Свет своје преноси и на Божије. Истина је да једноличност у тварним стварима досади, јер су оне коначне. Чак и кад би помало испијао чашу слатке воде, свеједно ћеш је једном испити. Тако је са сваким световним задовољством. Срце испија из њега све што је слатко, а крај… даље више није јестиво и постаје досадно. У односу на Бога уопште није тако. Он је бесконачно добро, довољно за све и у све векове. У будућем животу ће сви, који су се за њега припремили, окушати ово једно добро; и њима самима ће бити довољно и неће га исцрпети, него ће све више и више осећати чежњу за њим, и увећаваће се њихова чежња и окушање. Упитајте се због чега оцу Серафиму или оцу Партенију није досадио тако једноличан, па чак и најједноличнији живот – црква и келија, келија и црква… а уз то још и затворништво… Господе, помилуј! Како је могуће да неко убија себе? Они, међутим, нису ни помишљали да се муче, него су, насупрот томе, осећали блаженство. И светитељи Божији су доживљавали часове и дане захлађења, како су га они називали. Разлог за то ни најмање није једноличност, него је један (разлог) у Господу а други у нама.
Топлота духа потиче од дувања благодати. Међутим, у њеној близини седи наше самољубље. Услед трајности овог стања човек или почне да труби о њему, или ово благо приписује себи или се исувише понада: “Ето, већ смо овде, та утврдили смо се!” Када се ово догоди изнутра, Господ узима Своју благодат и оставља човека самог. А шта човек има? Тада се ствара осећање да је све духовно безукусно, осећа се тескоба и равнодушност, баш као да је сва топлота изашла кроз отворен прозорчић. Требало би наложити, али дрва се не продају у световној шуми, него у дућану Господњем. Откључај дућан, па узми. Приступ никоме није забрањен. Кључ је плач, покајање и скрушеност или једноставно трпељиви вапај ка Господу, макар и без икаквог укуса, уз самоприсиљавање… тада ће Господ опет вратити топлоту… То се назива поучним удаљавањем благодати.
Ми имамо своје разлоге због којих губимо духовни укус и хладимо се у ревности. Ово је неизбежно услед тока напредовања и личи на пословицу: од једне се обале удаљили а уз другу нису пристали. Ово подсећа на стање предомишљања: не оног почетног, него кад смо већ на путу… привремено се појављује… Срце се није још у потпуности одвојило од чулног и није се у потпуности укоренило у духовно. Подстицаји одавде и оданде привремено збуњују и замагљују… отуда и равнодушност и губитак укуса… Претрпите мало и проћи ће. Тако је то. Помало се потрудите с трпљењем и предавањем себе Господу. Није још много преостало. Наступиће час, стаћемо пред Господа, и шта ћемо рећи? Да знамо да плешемо, да говоримо француски, да високо ценимо позоришне комаде? О, невољо, о, несрећо! Тада ћемо се бацати тамо-амо, али ће већ бити касно. Дај Господе, минутицу, дај минутицу… покајаћу се… али је неће дати… због тога што смо молитву развејавали баловима и позориштима…
Када сам, боравећи код вас, говорио о наизменичним стањима топлоте у срцу, тада је Н. Н., која је такође седела код вас, рекла: “Ох, и ја сам падала у очајање зато што сам изгубила пређашњу топлоту…” Тада сам, међутим, говорио о нечему другом. А ево шта се код ње догађа: у очекивању да напусти световне навике, Господ ју је посећивао унутрашњим утехама; међутим, како она не обраћа пажњу и наставља то исто, одбацио јује… остани са својим позориштима и… гладуј. Такво одступање благодати назива се кажњавањем. Ни то се пак не догађа због пропасти, него ради уразумљења. Према томе, пазимо на себе.
Каква Вас је то тамо књига збунила? Све западне, преведене књиге о духовном животу нама не одговарају. У њима постоји делић истине, али и најбоље међу њима садрже много тога маштовитог и лажног; оне голицају уместо да хране… отуда произилази: по устима је текло а у грло није доспело. Узмите најбољу и најхваљенију: “О подражавању Исуса Христа” Томе Кемпијског. Пажљиво је прочитајте а онда упоредите да ли она даје оно исто што и Макарије Египатски или Исак Сиријски или изреке наших стараца – Серафима и Партенија. Западњаци хоће да спасу сами себе, а својим напорима падају само у спокојство срца које личи на неделање, уз ћутање осталих сила. Фантазија им изображава разне слике, а они због њих бивају усхићени… баците их. Вама су довољни они светитељи које већ имате.
Зар постоји стотину истина? Једна је истина. Зар постоји стотину путева? Један је пут. Зар постоји стотину богова? Један је Бог, једна вера, једно крштење. Како да је све то исто? И то је тобоже истоветно са нама, то, где нема свештенства, где нема светога Причешћа, где нема покајања? Како онда да будемо раздрешени од наших грехова? И чиме да се нахрани наш дух? Ни на шта не личи сва та филантропија. Не знају да реше питање: шта су то друге вероисповести? Међутим, због тога што не можемо да га решимо како доликује, не следи да би требало да погрешно тумачимо и разумемо оно што је поуздано истинито. Погледајте, шта се догађа са фотографијом? Човеков природни лик је његов највернији прототип. Снимају фотографије, а затим их штампају. Једна је исувише тамна, друга исувише светла, онај није погодио фокус, овај је дао несвојствену позу… Постоје пак и такви снимци који су веома верни изворнику. А колико тек дотеривања мењају карактеристике црта? Разматрајући сада све те снимке, зар уопште можемо да кажемо да су сви они једнаки, када међу њима постоје и они на којима ни онај чији је портрет снимљен не препознаје самога себе? Бог је говорио Мојсеју: Гледај те начини све ово (скинију) по слици која ти је показана на lopu (2.Мојс.25;40). Тако је и било до доласка Христовог. Када је дошао Господ, Он нам је са неба донео другу скинију – свету веру и Цркву, устројену такође према ономе што је Он видео и слушао од Оца, у превечном савету Триипостасног Бога. Појавили су се, међутим, самовољни фотографи… хајде да дотерамо, хајде да начинимо нове снимке… и натрпали су много чега… Лик Цркве је један, али се у аматерским снимцима један појавио са две главе, други није имао ни руке ни ноге, тамо су промењене очи, тамо то уопште није та одећа, и слично. Сви, међутим, имају исти потпис: црква. Гледаш, гледаш, и на крају мораш да кажеш: “Не, то није она!” Да ли онда после тога нама, који чувамо изворник Цркве, доликује да се сврстамо у исти ред са другима? А и ко су ти други? Препустимо Домоуправитељу да се разрачуна са њима. Он нам даје опипљиво сведочанство да ми имамо изворник: то су свима видљиви дарови чудотворења, прозорљивости, непропадљивих моштију, изузетних појава. Све то у наше време видимо и ми. Шта бисмо још хтели? Господ лажљивцима неће “гледати кроз прсте”. Господ је с нама и Његов Дух обитава у нашој Цркви… Сви осећамо и знамо да је наша Црква та која је спуштена са неба и настањена на земљи. А шта су они? За њих Господ зна и не открива Своје судове. Доћи ће дан, када ће Он све што је тајно изнети на светлост… А нама је сада довољна луча непоколебиве уверености у истину.
 
12. О посту
 
Ваша је душа, дакле, веома спутана. Нека је Господ загреје, и прошириће се. Трпљење, предавање свега Господу и ишчекивање Његове одлуке најбољи су руководитељи Вашег живота. Молитва је пак атмосфера у којој морамо да живимо и да дишемо. И све је ту. Боље је да се постепено крећемо, него да прескачемо. Седите и чекајте.
Ево, ту је и пост: постимо, браћо, постом угодним. Страшно је када пост није угодан ни нама, ни Господу. Колико смо слаби постали..! А све је то отуда што праведни… грешник неће почети да жали самога себе; и када осети грешност – задрхти грешно тело.
 
13. О монаштву
 
Сутра почиње пост. Ако помогне Бог, постићемо како доликује. Ако бисмо били у манастиру, онда је то друга ствар… Видите, и манастири су потребни, а понекад и монаси… И то не једноме, не двојици или тројици. И поред тога, постоје они што су неблагонаклони према монаштву, тврдећи да њега није установио Сам Спаситељ.
Шта уопште и подразумевају под монаштвом? Расу, камилавку, бројанице и остала спољашња обележја која, истина је, није установио Сам Спаситељ… Међутим, на силу и дух монаштва указао је Он Сам у Свом сопственом лику и у лику Мајке Божије, Претече Господњег и, можемо рећи, свих апостола. Са његовим одрицањем од свега, монаштво је непрестано обитавање умом и срцем у Богу. Монах је онај чије је унутрашње устројство такво да постоје само Бог и он који ишчезава у Богу.
Будући да овакво расположење умногоме омета породични и грађански живот, они који за њим трагају удаљују се од друштва и раскидају породичне везе или уопште и не ступају у њих. Управо је на то указао Сам Спаситељ, односно на безбрачност и на савршено нестјажатељство [нестицање]. После тога, када је у Коринту дошло до недоумица у погледу девојака које нису желеле да се удају, апостол Павле им је у посланици указао како да поступе. Смисао је следећи: не чини рђаво онај који се жени, али је боље не женити се. У апостолским временима постојали су аскети, који ће у потоњим временима постати пустињаци и монаси… Црква им је дала само спољашњу организацију – јер у Цркви све мора да буде благообразно и уредно (l.Kop. 14;40) – и није установила нешто што претходно није постојало. Ни политика ни световни догађаји нису учествовали у томе. Монаштво не долази споља… оно исходи из духа хришћанства, па чак и из природе човечијег духа.
Постоје, на пример, неки који себе посвећују науци или уметности… зашто? Зато што имају такав талант. Зашто онда не бисмо били благонаклони и према онима који себе посвећују Богу? И то је дар Божији, расположење духа је такво. Ко може примити, нека прими (Мт. 19; 12).
Кажу: нема користи од монаштва. Зар је мало било и зар је мало користи од оца Серафима? По томе судите и о осталима. Проширите круг кориснога даље од вештаствених интереса… укључите овде и благочашће, и добар морал, и чистоту срца, а онда одлучите од кога очекујемо корист у овим крупним стварима! А шта хоће хришћанство? Тражите оно што је гope, мислите о ономе што је гope.., ваш је живот сакривен са Христом у Богу (Кол. 3; 13), и остало. Управо то и јесте монаштво. Црна раса и камилавка нису монаштво, то није чак ни живот у манастиру… Ако би све ово и могло да се промени, монаштво ће заувек постојати… докле год на земљи буде човека-хришћанина.
Када неко љуби Бога, онда ову љубав не би требало називати идеално-созерцатељском. Бог је предухитрио нашу љубав и све је обухватио Својом љубављу… Ако не осећамо њене луче које нас загревају, онда је то од наше окорелости у чулном… Чим се душа ослободи ових окова и чим се Бога ради одвоји од свега, и Бог ступа у њу… општи, и догађа се топло оживљавање. Затим из овог извора исходе и доброчинства учињена ближњима, и усавршавање самога себе. Почетак свему је покајање: оно води ка очишћујућим напорима подвижништва. Према мери очишћења, срце љубављу гледа ка Богу. Сасвим чисто срце савршено љуби Бога. Веома је тужно што су наши философи Бога претворили у идеју… и свагда заборављају да је човек пало биће, и да не може устати осим у Господу Исусу Христу, кроз свету Цркву.
Описаћу Вам укратко суштину наше вере: Бог Отац, Син и Свети Дух Којем се у Тројици поклањамо, Који је све створио и о свему промишља, Који спасава нас што падамо и пропадамо, и управо ми се спасавамо по благовољењу Оца у Господу нашем Исусу Христу, благодаћу Пресветога Духа, у светој Цркви и кроз Свете Тајне, овде почетно и припремно, а у будућем веку коначно. То је семе, то је језгро богословља и сваке здраве философије. По овој идеји креће се читав низ догађаја. Законодавци, васпитачи, уколико хоће да доспеју на прави пут, који је једини пут промишљања Божијег, или усмерење воље Божије – с тим се морају образовати, јер ће у противном лутати и гордити се, а то неће имати никаквог смисла.
Према томе, ми смо пали а Господ нас васпоставља у свом лечилишту – Цркви. Дакле, не смемо ни да помишљамо на утеху… Болеснику су потребни или резање, или спаљивање… То су све поступци који се примењују на болеснике, а утехе долазе после оздрављења… Како је пак потпуно здравље обећано тек за будући живот, онда су као удео садашњег остале само патње и напори. Потрудимо се мало… Да ли је велики садашњи живот? Ономе пак (будућем) нема краја… А шта ако доспемо с леве стране? Неће имати сврхе да плачемо и јецамо. Зато је боље да се овде мало потрудимо, у двору милостивог Владике и нашег Господа, него да тамо страдамо.
И какво је то расуђивање? Као да нам сада предстоји да први пут измислимо и откријемо пут изгубљеног спасења! Све нам је познато… И колико је већ лица прошло тим путем, и сви су добили своју плату. То је, дакле, несумњива ствар! Којим су путем ишли светитељи Божији? Да ли путем земаљске утехе? И да ли међу њима постоји неко ко није страдао, ко се није трудио и проливао крв и зној? Сви су ишли трагом Господњим… кроз пут увреда, на Голготу, и са ње су предали дух свој Господу. Да ли ће они у свој збор примити земаљски утешене? И хоће ли Господ таквога пустити код њих? Ово имајте на уму… широк је и лаган пут света, али је његов крај – паклено дно. Они што проповедају олакшице говоре тако од ума свога тела… Ум помрачен начелима прихваћеним од телесног световног живота. Какву светлост да очекујемо од таквог ума? Пазите добро како живите… не верујте сваком духу, него испитујте духове јесу ли од Бога (Еф.5; 15,l.Јн.4;l).
 
14. О туговању и о покајању
 
Осећали сте се мрачно и отуђено и туговали сте што за покладе нисте могли да се разонодите. Да, то је сасвим природно осећање, иако није сасвим исправно, и због њега би понекад требало прекорети своју душу и срце. Наиме, отуђивање од света је заповест. Према томе, није лоше то што сте се осећали отуђеним. Прочитајте 64. слово св. Исака Сиријског. Међутим, зашто осећање осиротелости и туга? Зар смо се и ми удаљили од једне обале, а уз другу још нисмо пристали? Отуђујемо се од света да бисмо били са Господом и светима Његовим, тј. напуштамо једно друштво, оно лоше, и ступамо у друго… оно прво и напуштамо управо због тога да бисмо ступили у друго. Него сте приступили Гори Сионској и Граду Бога живога, Јерусалиму небеском, миријадама анђела.., Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу, Судији свију, и духовима савршених праведника, и Исусу, Посреднику Новог Завета (Јев. 12;22-23). Видите ли какво је то друштво? А душа тугује и вапи: Ја сам сирота. Зато би је и требало прекорети… не заборави, не заборави… Туга управо и потиче отуда што је душа заборавила, и што је од срца одступило осећање заједнице. У сличним тренуцима требало би оживљавати сећање на духовни свет и подстицати срце да би се изазвало ово осећање. Не успева? Онда поћите у цркву Божију… Ни то не успева? Трпите, вапећи Богу да помогне убогом срцу и при том останите своме, тј. не препуштајте се разонодама. Наиме, догађа се да неко, док тугује, каже: поћи ћу да се мало разонодим… Учиниш ли то само једном, онда ће сваки дан бити тужан, и свакога дана ћеш осетити повод да се разонодиш. У томе долази и непрестана разонода. Каква разулареност! Остаће само сећање – досадан је тај пут, тежак и усамљенички.
Ево, у следећем писму већ сте се поправили и вратили сте се у свој ред и поредак, и пронашли сте Божије друштво… и топло и угодно… Тако је то. Само немојте нагађати о себи, него се предајте Господу. Нека Он разабере наше степене и нека одреди вредност наших осећања. А ево каква је наша мера: када осетимо да смо сасвим нечисти и да нам спасење долази само од милости Божије, онда је то добро. Чим почнемо да присвајамо за себе макар и најмањи део праведности, онда је то лоше. Што пре би требало повести непомирљиву битку са самим собом.
Поменули сте нешто о томе да нисте осетили усхићење молитве. Избави нас, Господе, од њих. Усхићење, снажна кретања с узнемиреношћу, једноставно су крвна душевна кретања која потичу од распламсане маште. За њих је Игнацио Лојола написао многа упутства. Долазе до ових усхићења и сматрају да су дошли до високих степена, а све су то заправо само мехурићи од сапунице. Истинска молитва је тиха и мирна; она је таква на свим степенима. Код Исака Сиријског помињу се виши степени молитве, али се нигде не помињу усхићења.
Зашто да Ви, праведница, одлазите на исповест? Ви, наравно, не говорите: што нисам као остали људи, јер би то већ било исувише. Међутим, мало је општег осећања недостојности. Може се некако доћи до тога да кажемо: и у томе сам грешна, и у томе сам грешна. Говорите: сагреших речју, делом и помишљу. Зар није било празнословља? Зар не буде смеха? Зар се време не губи на испразне ствари? Зар никога нисмо ничим саблазнили? И зар су помисли свагда добре? Ја сматрам да ће се, уколико проникнемо у помисли, накупити толика хрпа грехова да се не можемо ни подићи. Морамо стати код срца и навићи да примећујемо мисли и осећања који се појављују из њега. Тада ћете видети како је смрадна ствар то наше наводно добро срце. Тада ћемо се у сваком часу кајати и исповедати Богу, свуда присутном и свевидећем. Помози нам, Господе! На дан кад сте примили свето Причешће Ви сте били тужни. Шта би требало учинити? И на томе заблагодарите Господу. На свему благодарите. Ево шта нам је потребно: да не меримо себе, односно, да не меримо колико смо се аршина узвисили над земљом. Боље је да сасвим заборавимо на ту меру. Нека буде само једна: ми нисмо ни за шта. Ако стојимо на правом путу, сведочанство о томе није у топлини осећања, мада ни то није лоше, него у одлучности да чврсто служимо и угађамо Богу до полагања живота, не разабирајући да ли је на души топло или суво и безукусно [отужно]. Променљива стања срца треба благонаклоно подносити, говорећи Господу: и не заслужујем ништа боље… још мало… придодај, придодај страдања, и томе слично. Шта ћемо учинити? Ми смо слаби и непостојани људи… а што је најважније, и сластољубиви. Силно желимо да окусимо све сладости, а чим нам дају нешто горко, није нам по вољи. Све је то променљиво. Нека Вас не збуњује што се то догодило на дан причешћивања. На тај дан, Господ за душу чини оно што јој је најкорисније. За Вас је туга била корисна, па вам је она и остављена. Само реците: Слава Богу за све.
Какву вам је индулгенцију прописао Н. Н.: Када нисте за то расположени, немојте ни да се молите7. Можда то њему полази за руком, али од тога се не може начинити опште правило. Сетите се повести о томе како је једног монаха непријатељ нападао пред почетак молитвеног правила. Бацао га је и у дрхтавицу и у грозницу, обузимала га је болест, чинило се да умире. А шта је он учинио? Ето, говорио је он, душо, дошло је време за умирање, хајде да се последњи пут помолим и да заплачем пред Господом. Стао би на молитву и приморао самога себе. Глава пуца, а он и даље по своме… Завршио је правило, и бол је прошао. Сутрадан се исто то догодило. Тада је разумео одакле долазе ови напади и више никада није одустајао од свог правила, ма шта да га је од њега удаљавало. Да није било непријатеља, можда би тако… међутим, како он постоји, морамо пажљиво ослушкивати.
На добро се можемо навикнути једино уз труд и самоприсиљавање. Мора се пролити много зноја пре него што се оно сроди са нама и постане нам блиско, обично и лако.
Тако се, Господа ради, клоните индулгенција. Погледајте правило Макарија Египатског: морамо се присилити на свако добро дело. Царство Божије с напором се осваја и подвижници га задобијају (Мт. li; 12).
Код нас постоји мешавина добра и зла и свако добро има своје зло. Мора се угушити ово друго и васкрснути оно прво. Како бисмо то могли да постигнемо без труда, кад нам је напор потребан и само зато да бисмо се с једног бока окренули на други?
Најбоље је придржавати се једних речи, а управо то може да се закомпликује. Нит ћете изгубити… Општи разговори се могу са свима водити, а што се тиче дела, ту би требало само једног слушати. Уопштено, о духовним стварима се са сваким може разговарати. То је добро, јер подстиче душу и прочишћује ваздух.
 
15.О молитви
 
Сада сам отворио књигу Исака Сиријског, тог јединственог учитеља трезвеноумног живота. Ма где да пођете, носите ову књигу са собом. Почнете да читате и, гле, први редови су управо оно што је вама потребно. Погледајте каква је похвала онима што стално у свом срцу виде Господа. “Ко свагда помишља на Бога, он демоне прогони од себе и искорењује семе њихове злобе. Ко у сваком тренутку надзире своју душу, његово срце се весели откривењима. Ко је зрење свога ума усредсредио унутар самога себе, он у себи види духовно свитање. Ко се гнуша сваког лебдења ума, унутар свога срца гледа свог Господара” (8. слово).
Ево, и отац Серафим је читавог свог живота стајао пред Господом и пламтео као свећица. Тако су и сви остали. Зар они нису били људи? Зар је њихово предодређење другачије него наше? Ваш је живот сакривен са Христом у Богу (Кол. 3; з). Апостол је то рекао о свима. Он не каже да би требало да буде скривен, него да већ јесте скривен, како би показао да хришћанин и јесте онај који се свим својим бићем скрио у Бога, кроз нашег Господа Исуса Христа. На кога се односе апостолске речи: непрестано се молите (l. Сол. 5; 17)? Да ли само на изабранике, или на све без изузетка? Да, на све! Дакле, ову заповест би требало и испуњавати. Нека вас Господ благослови!
 
16. О благодати Светога Духа
 
Благословен јеси Христе, Боже наш и остало. Педесетницу празнујемо. Дах Духа Божијег и Његово осењивање нека Вам подари Сведароватељ. Нека Његова топлота све више и више загрева Ваше срце, док се не појави огањ који спаљује и прождире. Нека буде! И биће уколико уложите усрдан труд и ако са болом припаднете ка Богу. Дарежљив је и милостив Господ.
Ево, појавили су се и поклоници. Сви траже, и добро је што траже. Само нека не помисле да је Господ ближи Кијеву или Москви, Атосу или Јерусалиму, него неком другом месту! Његово место је наше срце! И када уђе ту, и када вечера – ето Јерусалима па и више од Јерусалима. За то ћемо се побринути. Ми имамо срце, али постоји и пут до срца, и он је понекад веома дугачак. Ово путовање је и много теже, и у очима Господњим драгоценије, и много више плодова доноси. Ко њега изврши, не жели ни да путује, него жели да сам самцит седи код куће. Не жели ни да гледа, ни да слуша, ни да говори, ни да се креће. У њему постоји красно и прекрасно виђење, које обузима сву његову пажњу, сву љубав и сву бригу. Нека нам Господ, извор свих благодати, подари и ову благодат!
 
17. О патњи
 
Утешите се! Господ не наводи гнев сваки дан (Пс. 7; 12). Срце Божије је веома широко… а наше је врапчије. Шта да се ради? Ко претрпи до краја, спашће се, рекао је Господ, али не говори када ће и какав бити крај и шта ће се догађати пре тога – бура или ураган. А како да се одржиш – не можеш да смислиш, и како се други одржавају – не можеш да се досетиш. У руке Твоје, Господе, предајемо дух свој! Ако ишта разумемо, нека разумемо путеве Божије. Покајање све очишћује и умирује гнев Божији. Срце скрушено и смирено Бог неће поништити.
Нека Вас утеши наша Пречиста Владичица! Оснажите се! Патња нам у томе не смета, људи смо, али не би требало патити до изнемоглости. Ова патња неће помоћи, него тиха молитвена нада привлачи милост Божију. Наиме, из руку Божијих ништа нећеш силом истргнути, а сузама се све може постићи. Подај, Господе, подај, Господе! Морамо досађивати… права никаква немамо, све је милост. Постоје од Бога постављене ограде које нико неће сломити. На њих се мора ударити умногострученом молитвом. Господ ће се сажалити и примити их, и тада наступа радост спасења. Уздање, међутим, нека буде меко, скрушено и смирено. Немамо права на милост Божију. Нека Вас Господ утеши.
Уопштено, пада ми на памет да је то, што се чини да људи нису добри, нешто случајно, и да су у ствари они добри. Због тога је боље и сигурније да све људе сматрамо светима. Ово би требало да претпоставимо чак и истинитом суду. Ту постоји подвиг, и није узалудан, да би се испунило правило: лице ближњега свагда видети као чисто. Код нас постоји пословица: своје је и неопрано бело. Међутим, она је погрешна и требало би да гласи супротно: своје је и опрано црно, а туђе је и неопрано бело.
 
18. О непажњи према самоме себи
 
Добро је што сте се кајали и што сте од Господа тражили да Вам опрости помисао да добро припишете себи. Не постоји ништа горе од тога! Помисао, ухваћена приликом уласка, као разбојник, и затим протерана, још не значи несрећу. Међутим, када њен одраз падне на срце и оно почне да се наслађује њиме, тада треба снажно изударати срце – због издаје. Свему је томе узрок непажња. Ум не примети када падне зла искра, а не примети због своје расејаности. Брините своје бриге, али Господа не испуштајте из ума и из уста. Не заборавите да Му припаднете. Нека је то и тешко, али је подвиг утолико вреднији и утолико се брже дарује благодат. Уз добро старање, напор да се буде са Господом доноси много користи.
Припадаћемо и вапити: Господе, помилуј!
Та невелика тескоба је поучна и спасоносна. Постоји Господ Који све устројава. Он ће васпоставити сваку рушевину. Друга је ствар што овде није крај. Плод живота ће се показати тек кад се пређе граница живота. Спаси нас, Господе, у том страшном часу, а овде је довољна једна реч: нека буде воља Твоја, Господе!
 
19. О пребивању са Господом
 
Како поучан пример може да се добије од праље! И колико је у свету скривених слугу Божијих, и то истинских слугу? А шта смо ми? Шарена хартија за паковање: извештачена, глатка… дотакни је руком – трома, слаба, није ни за шта. Колико је тајни у животу! И како је скривен пут спасења! И како је потребно пазити на себе, стезати срце и истиснути из њега сваку нечистоту! Помози, Господе!
Вас су пак дела сасвим расејала. Укрепите се, то је спасоносно. Постоје људи који брину и који нису расејани. Међутим, док Бог не пошаље ову благодат, делаћемо како можемо. Зашто сте се растужили – туга, тихо спокојство, весеље… све су то променљиве ствари, чији је извор тешко разазнати. На њих не треба ни гледати, јер оне немају силу… растужили сте се, слава Богу. Развеселили сте се, слава Богу. Све је то природно, управо природно.
Све слабости човечије! Завршимо започета дела и позабавимо се оним што нам је најважније. Постоје људи који су се толико утврдили у Господу да, без обзира на мноштво обавеза, и даље обитавају са
Господом. Да ли је снага њиховог духа јача, да ли је њихова сабраност више усредсређена, да ли су жар љубави и срдачна топлота обилнији? Молићемо се да Господ и нама подари ову благодат, а Он је отворен према нама [досл. рад заједничарењу са нама]. Усрдност, труд и тражење неће пропасти, јер је Он Сам прописао: Тражите и наћи ћете (Мт. 7; 7). Тражићемо и пронаћи ћемо.
Живети међу људима, у различитим односима, не може се, наравно, онако узгредно, али је могуће. А ту ни смрт није далеко. Добро је умрети у стању тражења, ако Господ не благослови да човек умре у стању савршенства. И на оном свету ће постојати узлажење од нижега ка вишем.
Ми смо, међутим, и заборавили на тај свет – избили смо из главе бригу о њему. Покајаћемо се, отрести дремеж расејаности, ступити у спокојство трезвености и све ће кренути. Боље је, наравно, ако вучемо непрекинуту нит; међутим шта да радимо кад се прекида. Опет ћемо повезати и повући ту нит. Наиме, сав наш живот је предење једног вретена пређе. Све се намотава, и намотава, и најзад чини велико клупко. На оном свету све ће размотати. Почеће строго да разматрају вредност нити – по аршинима, по четвртинама и вершоцима. Онај пак који је прео стајаће и са страхом очекивати шта ће на крају рећи – да ли добро или лоше.
 
20. О молитви, читању и рукодељу
 
Господ нека Вас укрепи у усрдности – молите се и молите се. Молите се, не због тога што је то угодно, него зато што тако треба. Превасходно се навикавајте на молитву Исусову. Нека се она у тој мери прилепи за језик тако да је он твори и свесно и несвесно. То неће доћи одмах. Ви се, претпостављам, још увек нисте ни латили овог труда. Када га се прихватите први пут, чини се да је он веома тежак. Међутим, победите себе. Нека Вам Господ помогне!
Ваше питање ме запрепастило… Тешко га је објаснити, као што је тешко објаснити и шта је дан. Чини се да код Вас постоји невелика ревност да угодите Богу. Што се тиче полагања живота, то је било дело мученика, док у нашем случају то значи: служити Господу не жалећи себе. У томе је веома, веома широк смисао. Зашто, на пример, нећете одмах да устанете? Зато што жалите себе. Зашто нерадо стајете на молитву? Зато што жалите себе. Зашто нећете да се одрекнете ове или оне хране? Зато што жалите себе. Постоји још много, много тога сличног. Тело почиње да виче, као да га воде на вешала. И ето, ко њега победи, тај је положио живот. То се може учинити у сваком тренутку, одричући се себе без сажаљења према себи.
Наравно, морамо се свесрдно старати да тренутак смрти буде тренутак блаженства; међутим, да ли он бива и да ли ће свима бити такав, не можемо да нагађамо. Због тога би требало да је [смрт] очекујемо са страхом и трепетом. Доброта Божија је безгранична, и не жели да трпимо несреће и муке. Међутим, шта да се ради када ми учинимо себе недостојнима те доброте? Шта да се учини са оним који каже: Иди од мене, нећу да знам за Твоје путеве? Ко је више од светих подвижника срцем, а не умом, схватио доброту Божију? И поред тога, страх и смрт никада нису одступали од њих.
Слава Богу што код Вас постоји љубав према Господу и жеља да Му угодите. Нека Он у Вама сачува то добро осећање, овај лаки пламичак на који насрћу многи ветрови, и нека учини да се он разгори у серафимски пламен. Њега чувајте више од свега. Велика је несрећа када се он угаси. Тада наступа тама и помрчина, и хладноћа, и свака пометња. Најбоље ћете га подржати трудом на доброделању и молитвеним трудом. У томе је васцели пут спасења. Чини се да то није нити много сложено, нити много тешко.
Труд на доброделању обухвата:
Добра дела која Бог пошаље и која човек сусреће свакога дана од буђења до починка.
Добра расположења: смирење, кротост, уздржање, милосрђе и остало.
Као смрт чврста одлучност и усрдност да се у свему, све до полагања живота, служи Господу. Све то заједно, свеукупно. Само прво без другог је рђаво, као што ни друго без трећег није тако добро.
Задобили сте то? Слава Богу. Нисте? Онда треба да задобијете, да устројите и да руководите труд доброделања у свим његовим видовима.
А ево у чему се састоји молитвени труд: умом у срцу пред Господом свагда гледати Господа, корачати пред лицем Његовим, узносећи се к Њему и падајући непрестано пред Њим у самоунижењу, и седећи, и ходајући, и беседећи. Да, то није лако. Због тога се ово и назива молитвеним трудом. Неки пак говоре да је лако… и чим чују за то, помишљају: ах, то није ништа, ја ћу тако да чиним. Нису потребни ни поклони, ни читање молитава, ни одлазак у цркву, нити било какав телесни труд при молитви. Ум и срце су у мојим рукама, њима ћу се и молити. У добри час! Тако и почињу. Међутим, ум се развејава и машта, а срце постаје хировито и отуда ништа не произилази. Не. Приликом труда на доброделању неопходан је и труд молитвеног подвига који се телесно извршава са пажњом – умом и срцем. Када види овај труд, Бог даје срдачну молитву, лаку и сладосну, тако да све наслађује. Надахните се трпљењем и присилите себе на труд. То што Ви називате лењошћу тела, то се код св. Исака Сиријског назива телесним починком и он му приписује много зла. Да ли сте видели електричну машину? Уколико се ланац од цилиндра проведе у земљу, онда се, ма колико се точак окретао, електрика неће ни примећивати, јер ће све одлазити у земљу. Такав је непријатељ и телесни починак.
Прогоните га. Расрдите се на тело и мало га мучите. Помолите се за то и Господ ће Вам помоћи. Много је зла у том починку.
Ваше време је само оно, када сте сами у соби. Потрудите се да га распоредите тако да оно у целини припадне Господу, а посебно јутарњи часови. Ту сместите своју јутарњу молитву. Устаните чим се пробудите. Не жалите тело. Ако оно хоће да повлађује самоме себи, расрдите се и истерајте себе из кревета. Добро је ако у том часу започнете и молитву, у време када сви мисле да још спавате. Ви већ знате да поклони узрокују умилење. Да, поклони су веома важна ствар. Њима би требало започети… три, пет, десет… док се не загреје срце, јер оно после буђења свагда бива тромо и хладно. Затим прочитајте јутарње молитве, али не ужурбано, него пажљиво, гледајући Господа пред собом. Нека читање прате поклони, допојасни или земни, у зависности од кретања срца. Међутим, што су чешћи, утолико боље. Читање завршите поклонима, молећи Господа за оно за чим осећате потребу, све док вам се срце не засити. Ако је потребно, број поклона одредите сами себи, а то је онолико колико је души угодно, макар то било и стотину. По завршетку молитвословља, добро је ако неко време проведете у богомислију или у творењу молитве Исусове. Док седите, или док стојите или ходате, говорите: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме. Ову молитву би требало поновити више пута, не мање од стотину. Затим и током дана, што је могуће чешће, творите ову молитву. Током дана, често приступајте и икони и усрдно се поклоните пет, десет или више пута, уз молитву: Господе, помилуј, Боже, милостив буди, и то је све. Пре сна треба да постоји исти поредак, тј. на почетку неколико поклона, и опет, у најмању руку, стотину молитава Исусових. Како је добро одлазити у цркву ради васпитања молитвеног духа! Све то знајте… уредите да чешће будете у цркви током Литургије, вечерње или кад можете. Уколико бисте сваког дана били у цркви и присуствовали свим службама, ускоро би се отворио извор срдачне молитве…
Боравите бар онолико колико можете. Овом молитвеном труду треба придружити и читање речи Божије и Светих Отаца. Добро је ако свакога дана читате дневно Јеванђеље и дневни Апостол. Учините тако ујутро, после молитве Исусове. Читајте са разумевањем, удубљујући се у силу речи и, колико је могуће, доводећи их до срца. Добро је када неко место (из Јеванђеља) обузме читаву душу. С њим можете да корачате цео дан, држећи га у сећању.
Од Светих Отаца: свете Исака Сиријског и Јефрема, Макарија Египатског, Незаборавна казивања, Лествицу, Варсануфија и Јована и друге. Од њихових дела, свакодневно прочитајте бар понешто. Не би требало много читати. Када нешто прочитате, онда то “сажваћите” док не дође до срца. То ће бити довољно. Ево вам знака корисног читања: када вас неко место толико обузме да се све мисли и пажња усредсреде на њему, онда је то добро. Свако друго читање је испразно.
Увече или после обеда добро је да прочитате дневна житија светих. Због тога би требало да Вам Четиј Минеј увек буде при руци. Имате ли неко рукодеље? Ако немате, пронађите га. Без рукодеља је лоше. Неопходно је да стално читате и да се молите (а под тим подразумевам и молитву која се изражава и споља). Уколико седите беспослени, мисли ће почети да лутају и зато је потребно, да бисте помогли себи, да пронађете неко рукодеље. Рукодеље затим продајте а новац подајте као милостињу, молећи Господа да Вам помогне у учењу да Му се молите. Како ћете распоредити молитву, читање и рукодеље, видећете Ви сами, али их распоредите тако да Вам не преостане ни минут празног времена. (Када улазите у собу начините неколико поклона а такође и кад излазите из ње, и то чините сваки пут).
Чини се да сам већ све рекао. Нека Вас Господ благослови и уразуми. Имајте само на уму да је све дело – срце које пламти ка Богу и припада к Њему непрестано и скрушено. Морате страдати, присиљавати себе, морате се помучити не сажаљевајући самога себе. Непријатељ не спава и стално наговара: ово није потребно, оно је сувишно. Његов помоћник је наш ум или наше мудровање. Господе, помилуј нас!

One Comment

  1. Slava Gospodu Bogu nasem za Svetosavlje sajt i za sve tekstove knjiga svetih otaca.