СПАСАВАЈТЕ СЕ! – ПИСМА О ХРИШЋАНСКОМ ЖИВОТУ

 

СПАСАВАЈТЕ СЕ!
Писма о хришћанском животу

 

 
1.О труду самоприсиљавања
2. О сузама
3. О предавању вољи Божијој
4. О молитви, размишљању и читању
5. О молитви
6. О молитви
7. О молитви
8. О лебдењу ума
9. О преданости вољи Божијој
10. О циљу стварања човека
 


 
1. О труду самоприсиљавања
 
Нека нам Господ помогне да се снажно укрепимо духом Његовим – требало би да стално о томе бринемо, да болујемо уколико не постоји унутрашња сабраност и да у тој болести припадамо ка Господу. Својим снагама не можемо ово достићи, мада нам се то ни без труда не даје. Бог је на почетку створио светлост, а касније ју је сабрао у светила. Тако је и са нама. Постоји добро, али је оно расејано и разливено. А требало би све свести на једно. И чини се да душа преклиње за то… а ми се не досећамо! Што је најважније – постоји самосажаљење. Господе, помилуј нас! Без труда и самоприсиљавања ни у чему нећемо успети. Макар мало, макар за длаку, али је потребно да се приморамо. Када постоји усрдност и ревност, онда све крене на добро. Међутим, истинска ревност је немилосрдна према самој себи. Ако је, поред тога, и темељ добар? Темељ је пак дубоко осећање сопствене сопствене грешности и неодговорности пред Богом. Сва нада нам је тада Спаситељ, а отуда и непрестано: Господе, помилуј!
 
2. О сузама
 
Ви често плачете, како сам закључио из претходних речи и оног случаја који сте описали. Постоје сузе (које долазе) од слабости срца, од велике мекоће карактера или од болести, а неки и сами себе раздражују на плач; постоје, међутим, и благодатне сузе.
Вредност суза не одређује се водом која истиче из очију, него оним што бива на души пре и после њих. Будући да немам благодат суза, не усуђујем се да расуђујем о њима и домишљам се само да су благодатне сузе у вези с многим променама у срцу. Главно је да срце тада треба да пламти у огњу суда Божијег, али без бола и изгарања, него, напротив, са умилењем које нада приноси од престола милосрдног Бога Који осуђује грех али милује грешника. Такође мислим да би требало да ове сузе дођу већ пред крај труда – не оног спољашњег, него труда на очишћењу срца, као последње умивање или испирање душе. Осим тога, оне не трају један час, не трају дан или два, него годинама[1]. Кажу, такође, да постоји и неки плач срца без суза, али подједнако вредан и силан као и сузе. Ове последње су боље за оне што живе међу другима јер би могли да их виде. Све устројава Господ Који све спасава.
 
3. О предавању вољи Божијој
 
Несрећа је кад је човек у срцу сит и задовољан, а добро је кад је гладан и убог. Убоги и по јаком мразу иде под прозоре и проси. А да ли би ишао кад би имао комадић хлеба?
Када се осети несрећа, тада ни човековим заузимању и труду такође нема краја. Тако је и са срцем! Када га дотакне осећање сиромаштва, убогости и глади, онда оно не даје покоја ни души ни телу. И то учини и на друго се покрени. Тада већ нема места самосажаљењу, и ниједан труд није напоран. А глад и беду Господ шаље оном што моли и проси. То је знак здравља. Болестан човек нема апетита: он је сит, чак и кад недељама не би јео. Господе, помилуј!
Птичица која је привезана кратким концем прхнуће и пасти. Када је пак конац дугачак, птичица ће и високо узлетети и далеко одлетети, али ће је опет привући исто место. Кад не би било конца, птичица би одлетела у прекрасне шуме. И у великим кавезима птице лете, па опет нису слободне. Како да се одвоје?
Када ватра прети привезаном, он се тако силно трза не би ли прекинуо гвоздени ланац а камоли танки конац. Тако, дакле, ствар је веома једноставна: треба изазвати невоље свуда унаоколо. Све, међутим, има своје време, иако смо понекад криви и зато што нечему није време.
Боље је ништа не нагађати: ни у манастир, ни за манастир, јер није у томе сила. Потребно је рањавати и узнемиравати своју унутрашњост, да се не бисмо успавали. И Самсона су у сну свезали, и постригли, и лишили снаге. Када је у срцу манастир, онда је сасвим свеједно да ли ће постојати и манастирско здање. А ево шта је манастир у срцу: Бог и душа. Међутим, када Бог поведе у манастир, онда треба ићи. Само немојте опет нагађати шта ћете тамо сусрести. Ви то не можете ни да замислите. Сваки тамо сусреће управо оно што је њему потребно. Не личи све код једнога на онога другог. Боље је препустити се вољи Божијој и све примати као из Његове руке.
 
4. О молитви, размишљању и читању
 
Помози нам, Господе, да се умудримо на спасење. Дело није тешко, нити много сложено. Најважнији је добар почетак. Када је постављен добар почетак, све ће само од себе кренути на добро. А како поставити почетак, тешко је објаснити: Дух дише где хоће, и глac његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде; такоје сваки којије рођен од Духа (Јн. 3;8). Треба се молити и Господ ће све дати, јер је Он дарежљив.
Чим се отворе двери срца, одмах ће стићи и Он. Треба само имати искрену и одлучну жељу и не мешати ствари: што је једно, нека је једно. Пророк прекорева: Докле ћете храмати на обе стране (1.Цар. 18; 21), и апостол: Двоједушан човек, непостојан је у свима путевима својим (Јак. i;8), и Господ: Не можете служити Богу и мамону (Лк. 16; 13). Што је једно, нека је једно. Марија је добри део изабрала. Само је једно потребно (в. Лк. 10; 42). Када дође та сила која обједињује сва стремљења, тада ће однекуд све искрснути и све ће поћи како треба. Помолимо се да нам Господ подари ову силу.
Постоји много добра код других људи, али оно је разбијено, раздробљено, разбацано као делићи разбијеног стакленог сасуда. Доћи ће ватра и поново ће и од њих излити сасуд на част, пошто их је претходно размекшала.
Ви се питате шта значе речи: распламсати недаћу око себе7. То је дубоко осећање опасности свог положаја и то крајње опасности из које нема спасења, осим у Господу Исусу Христу. Ово осећање ће Вас и гонити ка Господу и примораће Вас да непрестано вапите: помози, заштити! Њега су имали сви светитељи и оно их никад није напуштало. Њему је супротно осећање задовољства својим положајем које умирује човека и гаси у њему сваку бригу о спасењу. Сит – и шта би више? Нисам под тим подразумевао само сећање на грехове, него, уопштено, осећање да не можете никуда да утекнете осим код Господа.
Немате о чему да причате на исповести7. То потиче отуда што сте праведни. Молићемо се да Вас Господ учини грешницом, тј. да до Вас допре цариников глас: Боже, милостив буди мени хрешном Молите се: Подари ми да видим моја прехрешења. Истовремено се привикавајте да корачате пред Господом. По мери навикнутости на ово почећете да силазите са ступња праведника ка средину у којој су грешници… а када ступите међу њих, тада не можете ни набројати све грехове. Грех није само дело, него грешни бивају и мисао, и осећање, и жеља. Ово последње се не види, јер не постоји око које гледа у срце: тако је и са праведношћу. То око не може да гледа када га засипају испразношћу као прашином. Корачати пред Господом значи не одвајати своју пажњу од Њега – то је циљ. Међутим, помало помишљати на Њега а затим то одбацити – то није права ствар. Када пак то дође, онда ће Господ судити мислима и помислима. Тада ће се открити и греси и биће их ту толико да је то страшно.
Молитва, размишљање, читање – све су то различите ствари.
Молитва значи да са болом припадамо ка Господу у скрушености и смирењу. Она се може и изговарати, без поклона. На пример, услед нужде, у присуству других или на путу: у већини случајева, међутим, она је неразлучива од поклона. Поклони су траг унутрашње молитве.
Читање и размишљање иду заједно: они могу да припреме за молитву, али и да буду бескорисни. Они сами, међутим, нису молитва и не могу да је замене. Граница читању је тренутак када дођемо до предмета који ће приковати пажњу и зауставити је искључиво на себи. То исто важи и за размишљање. Ту је прелазак ка молитви или чак ка молитвеном стању за дуже време. Добро је ако ујутро, после молитве, дођемо до тога читањем. Читати помало… Читање с топлотом још није то… Тамо, у молитвеном стању, прекида се читање, ум се зауставља и не лебди, и бива му добро. Приморајте себе да читате молитве на које Вам је указао свештеник. Оне су – врата. Како ћеш ући унутра, ако не отвориш врата? Надвладајте досаду. Тих молитава нема много. Помислите да, док их читате, изговарате Господу ону реч коју Он чује. Ове молитве се могу научити и изговарати наизуст, разговетно и за срце и за Господа. Потребно је само да надвладате себе. Господ Вам је помоћник.
 
5. О молитви
 
Једино је Господ победио све наше слабости и Његова сила може да се опази једино молитвом. Она је извор свег и сваког напредовања. Њоме се тражи и задобија корачање пред Господом.
Ово дејство је веома једноставно. Умно стајати пред Богом као што стоје пред Господарем, у побожном страху, не одвајајући од Њега очи ума – у томе је све. Услов за то је чиста савест пред Богом и пред људима. Томе би требало прилагодити и спољашњи поредак живота, како не би било расејаности. Ићи у цркву Божију; читати Отачке списе о пажњи и трезвености; клонити се телесног спокојства, помало обеспокојавати тело, али Господа ради. Изнад свега, молити Господа да подари ову силу. Кад навикнемо да корачамо пред Богом, започиње прочишћење срца, осећања, жеља и помисли, а до тог времена у души постоји велики метеж… Да ли сте некад имали топлу молитву, при којој се све удаљило од Ваше пажње а остао само Господ и од срца вапај ка Њему? Ако сте имали, онда је такво стање – стање оних што непрестано корачају пред Богом. Она долази помало и по степенима… тим степенима нема краја, али их достижу они што ревнују на духовном напредовању. Треба се само с ревношћу латити. Трудите се и немојте ослабити; каква је корист од упуштања у испразност? Каква је корист ако једном руком градимо а другом рушимо? Од самог труда нема користи. Нека Вас Господ уразуми, молите се.
 
6. О молитви
 
Слава Теби, Господе! Како сам се обрадовао Вашој узнемирености због молитве! Вас је узнемирио Ваш анђео-чувар, да бисте знали да је потребно да се молите и док читате. У нашим молитвама нема многоглагољивости. Тамо свагда пише једно: Господе, помилуј, али у различитим изразима, ради наше слабости. Зар бисмо ми могли да се упоредимо с Макаријем Египатским! У благодатним стањима – која он изображава на основу сопственог опита – он ни на светлост није погледао, него се сакривао у неки угао и тамо обамирао од умилења у пламену Божијем и у светлости. Само га је љубав према браћи призивала да једнога уразуми а другога да утеши. Како је он дошао до тога? Да ли се непосредно латио кратке молитве? Не, молитва се не задобија без много труда. Светитељи Божији су се молили управо кратком молитвом или, боље речено, молитвом без речи. То се, међутим, није догађало због тога што нису хтели да читају молитве, него зато што им је њихова унутрашња сила молитве свезивала језик и они су стајали пред Богом, и то су стајали дуго, и ноћу у дању, не померајући се, не умарајући се и не осећајући потребу за сном и храном. Ако, подражавајући њих, почнемо да се придржавамо и њиховог правила да не говоримо много у молитви, онда морамо подражавати и њихов пример, односно, морамо дуго стајати са кратком молитвом. А где ми да стојимо? Када постоји много молитава, још ћемо некако и одстајати; чим немамо молитвеник у рукама, начинимо поклон-два и мислимо да је то довољно.
Да би нас примамила и задржала на молитви, наша брижна мајка Црква нам је и установила да пажљиво и скрушено прочитамо разне молитве. Она, међутим, има правило и за оне који узнапредују у духовном животу: чим се у молитви срце загреје и престане да жели речи, прекида се читање и човек се моли срцем. То и јесте почетак молитве.
Када Вам Господ пошаље такву молитву, онда је брижљиво чувајте и прекините читање, али само запазите да свезивање језика мора долазити изнутра, не зато да бисте прекратили молитву, него да бисте се молили Богу с дубоком, сабраном топлотом, смирено и скрушено припадајући и уздишући због своје свегрешности. Сада пак својом молитвом ми као да Богу чинимо неку услугу. Потребно је да досегнемо дотле да она (молитва) постане свесна своје ништавности, а затим и своје грешности; затим ћемо се на молитви и сами осетити као грешни и стајаћемо на њој као на суду. Наиме, Бог је свагда наш Судија.” Душа, међутим, још увек није сасвим свесна тога и допушта себи ту дрскост да се пред Њим показује као праведна. Господ је милосрдан и трпи, само да би, макар и таква, долазила.
 
7. О молитви
 
Нека Вам Господ помогне и нека устроји Ваш пут ка Њему! Постоји много путева и сви воде у једно место. Уколико су ближи том месту, утолико су ближи и један другоме. У почетку као да су различити до супротности, као из Твера и Рјазања у Москву Због тога је и тешко одгонетнути шта је коме и колико потребно. Због тога и постоји закон, неизбежан за све који иду ка Господу, закон богопреданости. И реч слушамо, и читамо, и расуђујемо, а ствар уопште не иде како смо рачунали. Господ нека Вас умудри!
Заинтересовало ме стање Вашег срца после причешћивања Светим Тајнама. Наиме, Свете Тајне су предизображене манном. Она је добијала онакав укус какав је некоме био потребан. Тако је и Вама причешћивање Светим Тајнама допустило да окусите оно што Вам је потребно. Сада Ваше срце зна шта значи бити са Господом а шта бити без Њега. Како је добро кад је Он близу, када греје и наслађује! А шта се догађа с душом кад се Он удаљи! Долази нам на ум поређење Макарија Египатског: он је поредио дејствовање благодати Божије са поступцима мајке према детету. Кад се дете заборави и кад услед материне непрестане неге заборави колико му је мајка драга, мати га оставља самог, док се она сама склања. Дете тада почиње да плаче, јер је увидело да је само. Мати је у близини и опет га узима. Како се оно тада снажно привија уз њене груди, иако је пре тога и гледало по страни, и забављало се, и смејало, заборављајући на мајку. Тако се догађа и са душом. На нама је да све прихватимо и да на свему благодаримо. Нека је слава Господу у векове!
Тешко нам је да постанемо свесни умом, а утолико теже да осетимо срцем шта смо ми кад смо сами. Овоме би требало да се учимо, читавог живота, и то је најважнија наука. Успех у њој иде руку под руку са смирењем и самоунижењем. Без тога нећемо схватити како је природно смирење најдубље код светитеља. Истински страх Божији долази тим истим путем. Страх Божији никада не би требало да одступи од срца. Љубав изгони један његов вид, али зато други вид рађа. И небеске силе стоје пред Богом са страхом и трепетом. У њему нема мучења и бојазни, него постоји слатко расхлађење, али то је и даље страх који понекад ломи кости. Тако и треба да буде! Зато се треба и молити: Страх Твој усади у срце моје.
Управо молитва и јесте најважније дело. Она је наш пут ка Богу, све остало су само помоћна средства за то. Рећи ћу само да је пре молитве потребно начинити невелике припреме. Не приступајте Господу одједном, јер је потребно да се духовно украсимо. Како поступају када иду код цара? Зато је потребно да пре тога макар мало размислите и о себи и о Богу. Ко смо ми а ко је Онај са Којим хоћемо да беседимо? Шта нам је потребно и с којим правом тражимо оно што нам је потребно, и томе слично. Најважније је да се унапред појавимо као самоунижени у присуству Божијем и да говоримо тако као да говоримо у Његове уши: једноставно и као дете. Како је добро творити поклоне, како је добро стајати мирно а не лењих и безбрижно опуштених удова него их, напротив, држати као у некој напрегнутости. Господе, помилуј нас! Нека нам Господ свима подари да се потрудимо колико год имамо снаге и усрдности. Нека вас Мајка Божија осени Својим покровом!
 
8. О лебдењу ума
 
Како је добро што Вас је Господ довео у обитељ, и то још какву – код Мајке Божије! Сада можете добро да просудите због чега монасима није досадно или, уопштено, онима што се приближавају дому Божијем. Тамо анђели Божији деле духовне сладости како би их њима примамили на тесан и тегобан пут. У томе и јесте сва сила. Сладост и утеха као да су нешто страно. Међутим, како смо ми слаби, њима нас привлаче. Египћани су пред излазак из Египта јели јагње, а на шта су наишли у пустињи? Ову пустињу свако мора да прође како би стигао до Обећане земље. Све устројава Сам Господ. Нама је потребно да се молимо: Господе, како знаш и како умеш, спаси ме. Само сам хтео да Вас подсетим на ово, како то не бисте сметнули с ума, будући понекад у расположењима утехе. То још увек није дело, нити је почетак дела. Почетак је када страх Божији почне да ломи кости. То није метафора, него дело. За ово се молите: Страх Твој, Господе, усади у срце моје.
Наш ум је по природи жив. Таштина га обремењује. Када постепено спадне тај јарам, он почиње да лебди свуда унаоколо, обиђе сву земљу, све види, све схвата и њему је лако. У томе нема ничега рђавог, али ни корист није велика. Ту птичицуум требало би затворити у кавез и рећи му: ево седи ту и певај то и то, а да летиш тамоамо не смеш, јер ће те јастреб уграбити.
Опет се обраћам Вашем путовању, радујем се и благодарим Господу. У свету не постоје случајности. Све се покорава покрету руке Божије.
 
9. О преданости вољи Божијој
 
Нека буде воља Божија! Нека се и над вама изврши Његова блага воља. Верујте и дубоко у срцу држите да се ништа не догађа без Бога, чак ни најмања ситница. Све је код Њега прорачунато. Наша је дужност да све окрећемо на спасење душе и да из свега за себе извлачимо душевну корист. У томе је сва наша мудрост. А да устроји самога себе – још никоме није успело! Све је као паучина. Плете и плете убоги човек а ветар дуне и све разнесе. Када пак Господ изатка, онда је то постојано. Танко, али чврсто као уже. Блажена је душа која почива на рукама Божијим! Она се под кровом Господњим умирује као дете на мајчиним рукама. Тешко је ово разумети, а још теже осетити. Нека Вам Господ помогне! Онај што са болом припада ка Богу не бива заборављен.
 
10. О циљу стварања човека
 
Ви пишете: Бог је човека створио ради друштва [рус. общества]. Исправите ту мисао: човек је створен ради заједнице [општења, рус. общения] са Богом. У томе је његов главни циљ. Зато је, кад је човек отпао од Бога, Син Божији сишао на земљу да би га опет сјединио са Богом. Толико је важно и неопходно ово општење [ова заједница] са Богом! Међутим, да би ступио у то општење и да би се у њему утврдио, човеку је нужно да проживи кратак тренутак на земљи; како му је, опет, тешко да га проживи сам, привремено му је дата и склоност ка друштвености, али не као главна, него као додатна, упоредо с другим житејским склоностима. Свима је њима седиште у души… Дух није земаљски… и зато, када он преовлада, он заглушује глас душевних потреба и раскида све окове који задржавају душу, а које она сама не може да раздреши. Тада је човеку лако и пространо: он је у својој средини. Тешко друштву у којем се друштвеноѕст поставља као циљ. Тада се центар премешта и започиње пометња и неред.
Ви сте се одушевљавали музиком, али сте је исувише преценили. Једно је сфера музике а друго – сфера молитве. Због тога прелазак из једне у другу може да буде само случајан. Постоји много привида духовних ствари које тако изгледају али које по својој суштини нису духовне.
Ви кажете да је понекад све добро и лако а да се понекад све развеје… У животу се смењује добро и лоше… Да, понешто ишчезава… Међутим, мени се чини да се то увек догађа нашом кривицом. Господ је близу. Срце скрушено и смирено БОГ неће презрети. Када оно постоји, и ово постоји. Душа тада као да је заогрнута одећом, а онако – гола је и на мразу. Шта да чинимо, ми смо слаби људи.
А, схватили сте… Господ је љубоморан! Славе Своје, каже, нећу дати другоме (Иса.42;8). Господ захтева изузетну одлучност. Удаљавање срца је издаја, и за њом следи казна. Уколико дуже неко обитава у љубави, утолико је јачи прекор срцу које се удаљило. Свака расејаност и привезивање срца за било шта друго осим за Господа, све се рачуна и кажњава.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Тако каже св. Исак Сиријски.

One Comment

  1. Slava Gospodu Bogu nasem za Svetosavlje sajt i za sve tekstove knjiga svetih otaca.