СПАСАВАЈТЕ СЕ! – ПИСМА О ХРИШЋАНСКОМ ЖИВОТУ

 

СПАСАВАЈТЕ СЕ!
Писма о хришћанском животу
 

 
91. О путујућим богомолитељима – страницима
92. О борби и расправама
93. О самомњењу
94. О расејаности
95. О гневу
96. О мудровању овога века
97. О мудровању овога века
98. О храму Божијем
99. О циљу проповеди
 

---

 
91. О путујућим богомолитељима – страницима
 
Спасавајте се! Имам утисак да сте потпуно пропали. Или су вас други претерано оптеретили, или сами себе оптерећујете. Морате се зауставити и смирити. Настојте да што пре у свој живот уведете ред и добро устројење и тиме ћете ставити тачку, а сада ево вам и додатне бриге од Н. Н. Она ће сада почети да окупља око себе путујуће богомолитеље – “странике”.
Упитајте је: зар се спасење састоји у томе да се везује за свакога ко наиђе? И још: може ли таква ствар бити ваљана уколико је она скопчана са ремећењем мира других људи? Ко нам је заиста потребан, тога ће Бог послати, а зашто би се она сама претерано нудила? Прави путујући богомолитељи данас се ретко срећу – не можеш их са свећом наћи. Уосталом, свако има своје устројство ума и срца. Само је једно потребно – све приносити Богу на жртву.
Бриге које вам сада престоје су значајније. Ту нема ни трага од егоизма. Потребно је само да све иде по свом законитом реду. Не треба ни у ком случају прибегавати лукавствима и околишењима. Уколико
Господ устроји, нека тако и буде. Уколико не устроји, опет нека буде света воља Његова. О каквим то напредним идејама та жена код вас прича? Она је уверена да све чини у складу са начелима хришћанства. Међутим, дужна је да схвати да је за хришћане напредак нешто сасвим другачије од онога што она мисли. Напредак по духу овога света је пуста маштарија. Нема сумње да ће сваки врт кога не засади Отац небески бити искорењен и да ће онај ко није у Христу пресушити попут гране и бити бачен у огањ. Господе, помилуј нас! Колико само има варљивих авети које нас заносе, уместо да следимо истину! Колико је само оних који су своје напоре усмерили на просипање из шупљег у празно! Нека и на њима буде воља Божија.
Нека би Господ благословио да сви ми пређемо пут овога живота у миру и узајамном тешењу, изграђујући једни друге, а не разарајући се међусобно.
 
92. О борби и расправама
 
Зашто се непрестано оправдавати? У вашем писму све говори само о томе. По свој прилици, све зађевице и распре су вам се свалиле на плећа. Осећате да сте криви. Сада сте се већ исправили. Да ли вам се смирила душа? Неопходно је и крајње је време да се умирите. Нека вам Господ у томе помогне. Непријатно је стајати на ветру, и није дуго потребно да се човек смрзне. Заклоните се мало. Може се дватри дана ништа не предузимати, само да бисте остали неко време сами са собом, да би вас оставили мало на миру. У међувремену можете се позабавити читањем, помолити се и поразмислити о свему. Онда ће сићи мир на вашу душу као дажд на руно.
Господ вам је послао новог познаника. Његова осећања заиста заслужују поштовање. Међутим, не слажем се са његовим расуђивањем да, уколико се догоди да Н. Н., који је пун необичне доброте, западне у неку невољу или доживи трагедију, да ће у том случају он посумњати у промисао Божији. Наиме, Бог никад није казао да ће врлина задобити награду овде, на земљи. То би било понижавајуће за саму врлину. Бог понекад овде допушта неправде да би оне који их подносе узвисио у будућем веку. Јесте ли почели да читате нешто? Време је да отпочнете. Крените од Макарија Великог па пређите на Исака Сиријског или још некога. Не смете да останете на овоме. Нећете имати ваздуха, јер без читања је загушљиво, и душа гладује. Али претпостављам да сада, када сте сами, сигурно упражњавате читање. Мир Божији нека је с вама!
 
93. О самомњењу
 
Драго ми је што се опет враћате свом уобичајеном начину живота. Потрудите се у овоме погледу. Али пазите, немојте ласкати самомњењу и маштаријама и немојте одгонити од себе помисли самоунижења. То је одећа која нам највише приличи. Што чешће туците душу своју да се не би нечим преузнела, јер се нема чиме похвалити. Застаните мало, па размотрите шта сте учинили и има ли од свега учињеног ишта што би остало, или је све то само привид. Господе, помилуј! Све се своди на једно. У једном моменту мораћемо да доживимо суд где ће се све пажљиво размотрити – свака реч, свако дело, сваки поглед, свака помисао. Будете ли ово чинили како треба, имаћете много подстицаја за плач и скрушавање, а никако за преузношење. Међутим, сваки човек воли да се окружи атмосфером која га узводи у рајске насладе, – сваки без изузетка. Очигледно, потребно је будно пазити. Стражите у свако доба.
Са вама са великим поверењем разговара Н. Н. Поучавајте га; ту није потребна нека велика мудрост – говорите му истину једноставно, онако како је држите у срцу. Ако почне да мудрује, кажите му да оде философима и да ће тамо чути мудровања. У делима вере и спасења не тражи се философија него једноставно покорно прихватање онога што се чује. Нека прихвати без противљења све што му кажете. Свој слабашни ум потребно је згазити, баш као што на икони арханђел Михаило гази сатану. Арханђел Михаило је ум покоран истини Божијој, а сатана је ум противљења, ум мудровања овога века, од кога долази сваки бунт и у породицама и у Цркви. Нека не мисли да у области вере нема философије. Таква претпоставка није тачна. Укупност истина вере представља најхармоничнију, најузвишенију, најутешнију и надахњујућу философију, један истински животно применљиви систем са којим се не може поредити нити један други философски систем. Међутим, до созерцања овог система немогуће је доћи у трену. Потребно је прихватити истину као такву, чисто, онако како је преноси света Црква, без било каквих лажних мудровања, и слагати је у срцу своме. Када се саберу све истине, тада ће свест префињеном молитвом угледати њихово устројство и наслађивати се њима. Та премудрост је од вечности скривена. Људи су склони да свакојака бунцања, па макар била и Хегелова, стрпљиво слушају до краја, премда у њима ништа не разумеју. Нека тако ваш пријатељ поступи и у односу према истинама Божијим. Разлика је у томе што је овде свака истина разумљива, и на крају ће се у души појавити велика светлост каквој нема равне, а тамо је и у продужетку и на крају непрестано присутна непрозирна тама, лишена сваке радости.
 
94. О расејаности
 
Опет сте расејани. Морате се тргнути! Погледајте како су лукаве замке непријатеља! Морате да будете свесни да је његов први корак или ударац узимање себи за право да рачунате на разноразне повластице и олакшице. Када то приметите, морате све одбацити и осамити се да бисте извршили смотру своје савести и увели добар поредак. У ситуацијама када смо стално окружени свакодневним преокупацијама није потребно дуго времена да се сасвим изгубимо. Неки пут неприметно се расејавамо и хладимо. Након тога долазимо себи, али осећамо да нам је тешко, па се враћамо у пређашње стање. Видите како су се код вас ствари одвијале: бавили сте се испразним читањем и испразним разговорима, стварима које су веома рђаве. Погледајте шта вам савест говори после таквих читања, и све ће вам бити јасно. Једном то себи можете допустити – и доста, морате прекинути, одбаците то и оградите се страхом Божијим. Са срцем се не можете шалити, оно је непостојано толико да човек ни не примети како се изменило. Молите се! “Близу је Господ свима који Га призивају, свима који Га призивају у истини; вољу оних који Га се боје испуниће и молбу њихову узвисиће и спашће их” (Пс. 144,18-19). Ми ништа не знамо: можда нам је и смрт близу – морамо бити спремни да изађемо пред лице Господње. “Дојадило ми је да живим на овоме свету, желео бих да што пре доспем у спокојство” пишете. Тачно, живот је тежак и веома напоран, а спокојство – хоће ли га уопште бити? Неопходно је најпре потрудити се. Да ли је уопште могућно спокојство без труда? Зато се морамо потрудити у винограду Божијем. Потрудимо се макар један сат – опет ће нам преДвече Господар платити за тај наш труд, јер је милостив. Пазите на себе. Много је замки и много заобилазних путева којима непријатељ доспева до нас. Он је веома лукав и зна којим путевима може да прође.
 
95. О гневу
 
Ваше гневљење на Н. Н. показује да рђаво напредујете. Наиме, све сте могли да кажете и без гнева. Ако ћемо право, нема нити једне ствари на свету због које би вредело гневити се. Има ли ишта претежније од душе и њеног спокојства? А гнев одузима то спокојство. У овом случају човек сам себи чини зло и сам још додатно распирује ватру, увеличавајући у души неправде другог човека. А све то долази од непажње: зато се у трену догоди експлозија. Дубоко у срцу гнезди се присвајање себи права да судимо другима и да их кажњавамо за грехе, уместо да судимо самима себи и да себи изричемо казне. То је све. Када би човек на себе гледао као на грешника, будући дубоко свестан свих последица греха, не би се гневио. Добро је што сте са гнева прешли на размишљање о смрти. То је заиста добро. Немојте својом мишљу излазити из мртвачког ковчега. Останите тамо и молите се Господу да вас помилује.
 
96. О мудровању овога века
 
Хитам да што пре кажем нешто о Н. Н. Веома је необично како се он хвали својом префињеном вером, премда нема вере, него само мудрује. Уосталом, сви налик њему сматрају за себе да слободно размишљају у складу са здравим разумом, а у суштини су се уклонили од здравог расуђивања на које нам указују свети апостоли.
Не мислим да је било потребно да пишете критику свих мисли и идеја које је он изрекао пред вама. Ви сте свесни њихове неистинитости, и из искуства сте спознали спасоносност свега што је Црква Божија установила, сваког детаља, све до тамјана који се шири из кадионице и доношења дарова храму Божијем у простоти срца. Чак и када би све то била људска измишљотина, као што тврде њему слични, свакако да би то била спасоносна измишљотина. Ми смо нашом црквеношћу ограђени као сигурним бедемом и закриљени као сигурним кровом. Ова господа, која мудрују по духу овога света, желе да нас учине метом незаштићеном од стрела непријатеља. Претпоставите да вас неко гађа стрелама. Свакако да ћете узети штит да бисте се заштитили. Међутим, прићи ће вам Н. Н. и рећи: “Одбаците то, то је дело људских руку”. Одлази одавде, мудраче овога века, нема се времена за мудровања када је непријатељ пред очима и када се човеку већ нуди помоћ и заштита! Када не би било опитног познања спасоносности свега чега се држимо, таква мудровања би још и имала смисла. А када већ постоји овакво познање, чему таква мудровања? Свакоме се може рећи: “Дођи и види”. Својевремено је постојала предрасуда: “Из Назарета може ли бити шта добро?”, и сви су тако мислили, па и Натанаило (Јн. 1,46). Међутим, живот је показао да је истина друтачија. Тако се и наши мудраци држе предрасуде да у Цркви Божијој или у ономе што они називају творевином јерархије не може наћи ништа добро. А да ли је макар неко од њих поставио себи за циљ да све то испита на делу? Када би се тога латили, они би престали да мудрују, међутим, они не желе да то искусе, зато што би такав покушај од њих захтевао напор и промену живота.
Питања која сте чули су само врх леденог брега. У њиховој позадини налази се читав низ заблуда изузетно опасних и погубних за човека и човечанство. Ту се води рат између самовоље ума и непорециве власти Бога над умовима, која се изражава у одређеном начину мишљења и исповедања вере. Наши мудраци не желе никога да слушају изузев свога ума. Међутим, пошто још увек постоји свест о томе да Божије заповести не смеју да се крше, они говоре: “Спремни смо да слушамо Бога, али не и људе; а заповести Божије садржане су у речи Божијој”. Тако они прокламују начело слушања искључиво речи Божије, то јест онога што је записано, и ничега осим тога. Међутим, на који начин они слушају ту реч? Онако како је разумеју. А на који начин разумеју? Онако како желе да је разумеју у складу са својим представама. Испада да и у овом случају такви поштују само свој ум и његове произвољне представе. Реч Божија за њих је само оправдање, само нешто чиме они покривају своју самовољу, а њихово истинско делање је необуздано мудровање. Погледајте шта су овакви људи изазвали у Немачкој. Зашто је дошло до тога? Зато што не желе да се покоре било ком ауторитету, изузев Јеванђељу. А Јеванђеље не желе да разумеју у другачијем смислу него онако како налазе за сходно по властитим судовима. И чиме се све то завршило? Завршило се Штраусом[1], другим речима, потпуним одбацивањем хришћанства, а то значи погибао, јер без Христа Спаситеља нема спасења. Немачка је све ово показала на делу.
У светој Божијој Цркви није могуће овакво колебање и таласање мисли и свакојаких мудровања. Ту је једном за свагда у светом Символу одређена норма умовања, норма коју су предали још свети апостоли и која се држи у светој Православној Цркви. Ми имамо следећи закон: слушај оно што сви говоре, од светих апостола до данас, на читавом простору истинске хришћанске Цркве, и томе се покоравај. Видите ли какав је то бедем! Целокупан збор спасених и оних који се спасавају држи се тога. Шта су спрам тога појединци који се противе истини? Свако од нас је чврст и непобедив, јер је чврста и непобедива сва Црква Божија. Зато заблагодаримо Господу!
На основу овога већ можете претпоставити колико је бесмислена етикета: “творевина јерархије”. Поставља се питање: које јерархије? Свакако не оне истинске. Јер истинска јерархија, дакле ми, узимамо оно што је раније постојало и обавезујемо се да ћемо чувати све што смо примили. Да су наши претходници живи, и они би на исти начин одговорили на ово питање, и тако све даље у прошлост. А што се тиче нас Руса, ми нисмо измислили ништа своје. Ми поступамо онако како је прописано типиком, а типик смо преузели од Грка. Према томе, да је било неких новотарија о којима говоре критизери, њих бисмо могли везати за 9. век. Идите даље у прошлост и питајте Грке: “Одакле сте преузели овакав црквени поредак?”. Одговор ће бити само један: “Такође од својих претходника”. Погледајте на Саборе: како су они решавали своја дела? Следујући Светим Оцима који су пре нас делали! И сви – почев од Првог па све до Седмог сабора – говоре: “Следујући Светим Оцима”, дакле, ниједан Сабор није ништа измислио, него је формулисао као закон и обнародовао оно што су сви одувек држали. Зато треба претпоставити да је и грчка јерархија из епоха васељенских Сабора све преузимала и чувала, не уводећи никакве новотарије. Крените даље у прошлост – од Првог сабора до епохе апостола. Два века Црква је била гоњена и излагана суровим репресалијама. Да ли је у таквим околностима било уопште времена за увођење било каквих новотарија? Какви! Било је важно макар сачувати оно што је предато од апостола. Када о свему тако размислимо, спокојног духа, претпоставићемо да ни наша ни грчка јерархија нису уводиле којекакве новотарије. У свако доба јерарси су прихватали оно што је предато и то чували као зеницу ока, бојећи се да било шта измене у ономе што им је заповеђено. Сви јерарси били су послушне слуге озакоњеног поретка. Према томе, размотримо ли пажљиво читав ланац догађаја, јасније ћемо схватити да је извор свих црквених установа у светим апостолима. Они нису написали све чему су учили и све што су уводили у Цркву. Много, веома много тога остало је незаписано, али је уведено у праксу. У пракси се то сачувало и до дана данашњег. Према томе, онај ко се похвали покорношћу апостолима мора прихватати све чега се држи Света Црква.
Али довољно је било о томе. Написао сам вам тек понешто, знајући да је вама сасвим довољно и нешто мало. Осећате смућење, али није било могуће не смутити се. Запахнула су вас адска испарења, смрад и гареж. Будите храбри: претежније је оно што је у нама него оно што је у свету.
 
97. О мудровању овога века
 
Прошли пут писао сам вам да код господе склоне мудровању није важно обраћати пажњу на неке појединости на које они указују, него да се ту ради о нечему далеко већем: о слободи ума од сваке спутаности ауторитетом, макар и божанским, јер Свето Писмо сви они тумаче на свој начин. И то није све. Они још захтевају слободу од сваке обавезе да делују по духу и устројењу вере и од напора да се владају онако како то доликује православнима.
Погледајте: наша вера је у потпуности и својим догматима и заповестима укорењена у пракси. На пример, осењујете се крсним знамењем са речима: “У име Оца и Сина и Светога Духа” и тиме исповедате тајну Пресвете Тројице и тајну искупљења и ваплоћења; припремате се за исповест и причешће – ту је догмат о греховном паду, о неопходности очишћења свога бића исповешћу и причешћем Светим Тајнама. Тако је и са свим осталим. А ова господа 6и желела да се спасу, али тако да не морају да учине напор, чак ни да закрсте чело. Тако они вичу на сав глас да је целокупна црквена пракса само људска творевина, аномалија, рутинерство. А за себе они, међутим, изјављују да би желели да верују аутентично, “чисто”. Верују до те мере “чисто” да је њихова вера огољена. Зашто то тврдим? Зато што не желе да Господу посвете ни тренутак свога времена, ни најмањи напор својих снага. Како би они то себи допустили – да устају ради одласка на Литургију, да иду у цркву, да посте, да се припремају за исповест? Такви би желели да живе у задовољствима и уживањима, сматрајући за себе да угађају Богу тобоже у унутрашњости свога бића, али без икаквог обраћења срца Богу. Наиме, ако поседују оно унутрашње, имају и све спољашње. Видите ли на шта они циљају? – Да на земљи оснују царство лицемера који мисле за себе да Богу службу чине, а који су од Њега срцем отуђени.
То што ова господа – говоре да се тобоже строго држе Јеванђеља и апостола – само је испразна фраза. Јесу ли они уопште читали Јеванђеље и дела светих апостола? Тешко! На пример, то да је потребно одлазити у Цркву по њиховом мишљењу представља новотарију, дело црквене јерархије из потоњих времена. Међутим, ми мислимо да је у питању заповест апостола, који је наредио да се не пропуштају сабрања (Јев. 10,25). По мишљењу оваквих људи црквене молитве су новотарија, а у суштини опет је у питању заповест апостола који поручује: “Испуњавајте се духом, говорећи међу собом у псалмима, у химнама и песмама духовним” (Ефес. 5,18-19), јер од чега се све наше службе састоје ако не од псалма и песама духовних?
А зар апостоли нису учили о заједничењу са Светима? Погледајте шта поручује свети апостол Павле: “Приступили сте гори Сионској и граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела, свечаном сабору и цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свима, и духовима савршених праведника…” (Јев. 12,22-23).
Онај ко верује налази се у живом заједничењу са целокупним невидљивим светом. У чему се изражава ово заједничење? У много тога, а између осталог и у ономе у чему се ово заједничење састојало на земљи – у молитви. Апоетоли су молили хришћане да се моле за њих и свима су заповедили да се моле једни за друге. Ово се мора поштовати и у односу према православнима који су се упокојили, и уопште према целокупном невидљивом свету, са којим је веза исто тако реална као и са видљивим. Тако, ми молимо свете угоднике Божије да се моле за нас, а за оне за које нисмо сигурни да имају моћ пред Богом, за њих се молимо сами. У свему томе, као што видите, ми не делујемо само по духу него и по слову учења апостола, а не да бисмо угодили тобожњим новотаријама јерархије. Зар није тако? На исти начин покушајте да појмите и све остало. Сада видите да ова господа са наводно “чистом” вером, хвалећи се да се држе апостола, одступају од њих, и одувише усрдно “чисте” своју веру, што би народ рекао, “како им на ум падне”.
Пишите ако је у вама остао још неки траг од казивања Н. Н. Потребно је избацити из себе сваки њихов утицај. Кажете за њега да је жалостан и да тугује. Реците му да то долази од незадовољства срца и духа. А задовољство може наћи само у једном – у Господу Који је за нас све. Док не прихвати свим срцем и не преда се свом душом оном учењу које је Црква прихватила, дотле неће имати мира. Душа му гладује, иште вере којом би се нахранила а он је непрестано удара у главу длетом узалудног, таштог мудровања. Нека не помишља да је настројење његовог ума – непрестано сумњање и постављање питања – некакво савршенство и да је он узвишен због тога што је дошао до постављања оваквих питања. У питању је само пркос. Замолите га да поразмисли о себи, али не како било, него што је могуће озбиљније. Наиме, постоји и смрт и суд. На суду ће Господ судити, али не онако како то замишљају секташи молокани, него онако како о томе говори Устав Цркве. Сада смо снисходљиви, али нека замисли како стоји пред лицем непристрасног судије и поразмисли да ли ће тамо моћи да се оправда својим непрестаним питањима. Он неће моћи да каже: “Нисам знао”, јер је све видео властитим очима. Тако ми га је жао! Да ли је он свестан тога да духовно, због начина свога мишљења, он већ није члан Цркве и да је сам себе од ње одсекао, иако га она још није јавно одсекла, очекујући његово исправљење.
Нека га Господ уразуми, а вас нека сачува од свих колебања до којих може доћи при оваквим сусретима. Шта да радите? Живите у свету и трпите, а можда вам је ово на корист, као и њему. Мир вам.
 
98. О храму Божијем
 
Желео бих да вам кажем неку реч о томе са каквим нам расположењима и осећањима ваља ступати у храм Божији. Познато вам је да свемилостиви Господ показује посебно благовољење према онима који се моле у храмовима освештаним молитвеним призивањем Његове благодати. Зато се овакви храмови с правом називају скинијом Божијом са људима, местом нарочитог присуства Божијег међу људима, као што Он сам уверава: “И ходићу међу вама, и бићу вам Бог, и ви ћете бити Мој народ” (3.Мојс. 26,12). У древном Израиљу ово се посведочавало на за све видљив начин. Облак је закриљавао скинију и реч се чула из облака. Касније, све време странствовања Израиљаца по пустињи, облачни стуб био је над скинијом, дижући се и заустављајући се као њихов руковођ на путу ка обећаној земљи Ханаанској. Над хришћанским храмовима не види се облак у уобичајеном смислу, али у њима је ипак истински присутно благодатно обасјање Божије. Храмови се не граде и не покрећу попут скиније, али они су ипак сигурни оријентири на путу за небески Ханаан.
Ово последње наведено својство наших храмова доводи нам у сећање странствовање Израиљаца и наводи нас на помисао да смо и ми, по свему судећи, дужни да своје храмове ограђујемо одговарајућим осећањима и расположењима, како би нам они могли бити путокази на нашем животном путу према месту на коме нам је Господ одредио да вечно обитавамо.
Када је скинија била саграђена и освештана, Бог је заповедио Мојсију да од тога времена тако организује путовање да три колена Израиљаца иду испред скиније, три позади, три с десне, а три с леве стране, а да се у средини креће сама скинија, ношена припадницима колена Левијевог. Сећајући се таквог устројства и верујући да су наши храмови такође путокази и да ми, окружујући их, идемо у Царство небеско, и нехотице почињемо да помишљамо шта би то у нашим осећањима и расположењима према храму могло одговарати оним трима коленима испред, трима иза и по три са обе стране. Ево како ја то замишљам.
Три испред храма, са источне стране. Овде треба сместити најузвишенија духовна осећања. Која су то осећања? Мислим да су то: а) вера да је Господ уистину у храму присутан на особит начин, Својим благодатним присуством, да је храм дом Божији на који је свагда управљено око Његово и где свагда пребива срце Његово; б) уздање да Господ, Који пребива у храму, попут чедољубивог оца приклања ухо према свим молбама које Му се упућују и да је спреман да све испуни, уколико то изискује наше вечно добро; в) љубав према храму, захваљујући којој осећамо насладу да боравимо у њему као у дому рођеног оца и благодарећи којој се успокојава у њему наш дух, на исти начин као што дете осећа спокојство у мајчином крилу. То су главна најскривенија расположења у односу према храму Божијем, расположења из којих проистичу сва друга и која подстичу и изазивају сва друга. Та расположења сазревају у духу и управљена су, може се рећи, лицем у лице к Самоме Богу – том умно схваћеном Истоку.
На супротној, задњој страни, према Западу, ваља сместити нешто телесно што ипак бива управљано Духом. Овде ћемо сместити оне напоре које подносимо телесно у вези са домом Божијим као домом молитве. Те напоре такође можемо подвести под три групе, а то су. а) напор марљивог одлажења у храм на све службе већ према првом позиву, без икаквих оправдавања, без самосажаљења, без измишљања разноразних препрека, према следећем правилу: чим чујеш звоно које позива на богослужење, одмах прекини све и похитај у храм; б) напор истрајног борављења у храму од почетка до краја службе, увек на једном месту без померања, без немарног опуштања удова, са извесном напетошћу која нам придаје бодрост; в) труд стајања у храму са трепетним поштовањем светиње – у тишини, са метанијама, очију оборених доле или са погледом управљеним према горе, на иконе или на свештенорадње, са слухом управљеним на оно што се поје и чита, ћутљивим језиком, без освртања, без прелетања погледом по околини и без разговора. Све овакве радње израз су телесног напора у молитви и оне налазе подршку у унутарњем духу молитве, а са своје стране га такође подржавају.
А сада, шта бисте сместили са десне и с леве стране на овој водоравној линији? Мислим да се овде могу сместити душевни напори у молитвеном подвигу, а ево на шта мислим.
С десне стране стаће три позитивно формулисана дела, а то су: а) стајање умом у срцу у присуству Божијем, праћено отрезвљујућим страхом који нам придаје бодрост и који освежује наш унутрашњи храм попут свежег јутарњег ваздуха; б) озбиљно улажење у моћ и значење свега онога што се поје, чита и свештенодејствује, са срцем које је отворено за примање осећања и расположења што ће се родити од овога и са спремношћу да се та осећања и расположења за свагда задрже у своме бићу и да се по њима делује као по сугестијама Божијим; в) мирно расположење духа који је благонаклон према свима људима, укључујући чак и непријатеље, по заповести Господњој да, ако се сетиш у цркви да брат твој има нешто против тебе, мораш оставити дар твој пред олтаром и кренути па се измирити са братом својим (Мт.5,23).
Са леве стране наћи ће се три негативно формулисана дела, конкретно:
а) нерасејаност мисли, односно, недозвољавање уму да лута по разним местима и предметима док стојимо у храму и враћање ума назад на своје дело сваки пут када се он самовољно ода маштаријама;
б) неоптерећивање срца свакидашњим животним бригама које беспоштедно гоне онога ко им је предан, заокупљујући га све више и више,и које му не остављају времена да се заокупи небеским занимањима;
в) невезаност ни за шта земаљско или слобода од сваке пристрашћености која вуче према доле и која не даје уму да се уздигне изнад свакодневице.
Погледајте: добили смо молитвени крст који се духовно устројава у нашој природи када одлазимо у храм и када се молимо како ваља. Под окриљем овога крста, или под утицајем осећања и расположења који га образују, одвија се сама молитва и као молитвословље са поклонима и као спокојно управљање осећања према Богу, и као скривено стајање пред Богом, или погружење у Бога духом. Као што је скинија, налазећи се између дванаест колена, била ограђена њима и истовремено и њима давала облик и поредак, тако и молитва у свим својим видовима бива ограђена поменутим расположењима и молитвеним напорима и са своје стране их такође оживљује и устројава.
Ето, то је све. Ко у себи постигне такво расположење у односу према храму, он ће у самом том расположењу наћи сигурно руководство и начин за долажење у небеску Отаџбину (јер управо од тога смо и отпочели ову беседу). Овакав човек, може се рећи, већ усходи у небеску Отаџбину. Јесте ли приметили како ова осећања и молитвена дела, пошто су распоређена у одговарајућем поретку, подсећају на птицу раширених крила? Нацртајте то и видећете да је то заиста тако.
На месту где би требало да се нађе глава нека вам буду дејства духа у молитви, то јест, вера да је Господ у храму, уздање да ће услишити молитву и љубав према храму као према дому Очевом. Тамо где би требало да стоји десно крило нека се на вашем цртежу нађу позитивно формулисана дела душе у молитви – конкретно, стајање у присуству Божијем, пажење на себе у храму са срцем отвореним за примање свега што долази од Бога и мир са свима. На месту левог крила поставите све оно што душа не сме чинити за време молитве – без расејаности а у трезвењу, немање брига и немање пристрашћености. Након тога, на месту репа остаће телесни напори у молитви: напор одлажења у храм, напор стајања у њему и напор извођења молитве телом. А тело ове птице сачиниће сама молитва у свим њеним видовима.
Ето, тако сте добили молитвену птицу. Немојте мислити да је ово натегнута конструкција или произвољна измишљотина. Замислио сам само представу, а дело молитве је заиста такво по својој суштини. Као што птица, удишући и издишући ваздух, покрећући крила, главу и друге делове тела, успешно лети или, боље речено, лети само онда када прибегава свим побројаним радњама, тако и молитвено усхођење ка Богу није могуће другачије него онда када у нама постоје сва поменута дела и расположења. Када би нешто од овога недостајало, дело молитве било би отежано или чак прекинуто. Свако ко је улагао напор на молитви зна то из искуства, а за оне који се не моле то нема потребе ни објашњавати.
 
99. О циљу проповеди
 
Желели сте да имате проповеди које сте чули. Достављам их у прилогу на ваше слободно коришћење. Нека вам оне буду поклон за имендан. Те су проповеди биле писане у веома кратком временском року и свакако да бих желео и могао да кажем много више, међутим, имао сам мало времена на располагању. О ономе што по вашем мишљењу недостаје поразмислите сами; са црквене катедре се ипак не може све казати. Рећи ћу још и то да су и потребе оних који слушају проповеди разноврсне. Некима је неопходно расуђивање, другима само живописно приказивање теме – свакоме своје, али је циљ беседника и оних који га слушају исти: да се надахну да на делу испуњавају оно што су чули. Прихватите и ви тај циљ и у том духу их читајте.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Давид Фридрих Штраус (1808-1874) – немачки теолог и философ који је негирао историјску веродостојност јеванђељских казивања (прир.).