Смртна казна

Питање:
Помаже Бог Оци, пре извесног времена поставио сам ово питање али сам заборавио да га сврстам у једну од понудјених категорија и нисам сигуран да ли сте га и добили. Сад сам га ставио у савремене теме мада не бих рекао да је питање баш савремено јер питање усклађивања друштвеног законодавства са Божијим законом је много старије питање. Свестан сам да живимо у секуларизованом друштву што је дефинитивно један од знакова да смо као заједница промашили назначење, али ме занима, у овом тренутку ова могућност је на жалост хипотетичка, у случају обновљења православне монархије и друштва које се труди да усклади своје уређење са препоруком и Благословом Свете Цркве, како би законодавство таквог друштва требало да се односи на институцију смртне казне уколико је много умножено безакоње сваке врсте и постоји опасност да буде срушено било споља или изнутра. Знам да као појединци требамо окренути други образ, али смо такође позвани и на заштиту браће своје, а понекад суровост околности на неки начин захтева и сурове мере заштите заједнице. Са друге стране особи над којом се извршава ова најтежа мера скраћује се време за покајање. Занима ме да ли постоји одређени став Цркве по питању смртне казне у друштвеном законодавству и да ли он икономијски може да се мења сходно специфичним околностима као на пример рат где издаја може проузроковати огромну штету одбрани заједнице, а њено неадекватно санкционисање може посредно бити подстрек другима потенцијално палима да крену истим путем и проузрокују још већу штету. Опростите на преопсирности, али питање је заиста комплексно и веома битно ако би желели да ускладимо друштвено уређење са Божијим планом за нас људе и да заштитимо такву заједницу споља и изнутра.
Ненад


Одговор:
Драги брате Ненаде, Правилно схваташ да живимо у секуларизованом друштву, али прелазак на хришћанску, православну монархију сматраш хипотетичним. Зашто си, брате Ненаде, маловеран? Ти добро знаш да је Србија, кад је била слободна у својој историји, увек била монархија (жупанија – Стеван Немања; краљевина – од Провенчанога до краља Душана: царевина од цара Душана до цара Уроша; кнежевина са кнезом Лазарем; деспотовина – са Лазаревићима и Бранковићима; кнежевина и краљевина са Карађорђем, Обрениовићима и Карађорђевићима све до 1945. године) , а кад је била поробљена била је санџакат, пашалук и, коначно, република. Ако Господ да, да Србија опет буде слободна, нема никакве препреке да опет буде православна монархија, са династијом Карађорђевића на челу.
Међутим, тебе брине, ако се и успостави православна монархија у Србији, у којој је огрезао криминал на све стране и од кога се тешко може ослободити, како ће се та православна монархија борити против злочинаца и криминалаца, обзиром да хришћанствно не одобрава смртну казну. Тачно је да Христос забрањује не само физичко убиство, већ тражи од својих следбеника да избегавају и саму помисао на убиство: “Чули сте да је казано старима: Не убиј; јер ко убије биће крив суду. А ја вам кажем да ће свако који се гневи на брата свога ни за шта, бити крив суду” (Матеј, 5, 21-22) . Међутим, кад се исцрпу сви добри покушаји и сва морална средства, ради општег добра и кажњавања зла, убиство је неминовно. Тако нам и Христос говори у својој причи о злим виноградарима (Лука 20, 9-18) . Христос је рекао: Подајте цару царево! А шта припада цару? Борба са злочином и злочинцима. И Свети апостол Павле, говорећи о властима, вели: “Ако ли зло чиниш бој се; јер не носи (власт) мача узалуд, јер је Божји слуга, осветник, да излије гнев на онога који зло чини” (Рим. 13, 4) . Зашто власт носи мач? Ради кажњавања у потребним случајевима. Пре томе, држава има условно право на смртну казну. Као што има право да своје поданике позове у одбрамбени рат. Држава је дужна да спречава зло на својој територији, па и средствима присиле, да из своје средине одстрани оног на кога не може да делује примена других казнених мера, као што се тумор, поготово злоћудни, одстрањује из тела, да цело тело не би пропало. Црква, у својој пракси, не осуђује ово право државе. У Требнику постоји чин исповести онога који је осуђен на смрт. И ако се овај покаје, ипак се, по закону, кажњава. То није освета од стране државе, већ мера за спречавање зла, па и застрашивање онога који би помислио да исто зло учини. Уосталом, како се и може осветити човеку, који је свирепо убио неколико, десетине, стотине људи? У основи освете лежи мржња, а држава не мрзи осуђеника, већ га кажњава због учињеног преступа. Познати су случајеви и кад је Црква кажњавала. Свети апостол Петар кажњава смрћу Ананија и Сапфиру (Дела ап. 5, 5) . Дакле, смртна казна је понекад неопходност, која заиста бива тешка. И држава ово примењује у заиста изузетним случајевима и то као последње, крајње средство, за спречавање зла. Данас је, у готово свим хришћанским државама укинута смртна казна, замењена је доживотном робијом, а ова опет ограничена на 40 година. Све са циљем, да пресуда буде строга и правична, а да ипак пружи човеку могућност покајања. Колико се у томе успело, показује савремено друштво, које је, да тако кажемо, огрезло у злу и неморалу.
Са жељом да у Србији доживимо православну монархију, поздравља Те о. Душан

Comments are closed.