NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SMRT POPA VLASTIMIRA (iz knjige: „KAPI KRVI“)

SMRT POPA VLASTIMIRA (iz knjige: „KAPI KRVI“)

Vojvoda Dobroslav Jevđević

SMRT POPA VLASTIMIRA
 
Bosanski gorštaci u parohiji rudinskoj posle Boga priznavali su samo svoga popa Vlastimira. Kad im pre nekoliko godina vladika poslao mladog sveštenika iz Srbije, stariji se ljudi malo zabrinuše, Pokojni |e prota popo-vao četrdeset godina, sam je krstio više od pola parohije, svaku je nevestu znao po imenu, na pamet je bez čitulje pominjao mrtve svake familije, zajedno su se sa Austrijom nadmudrivali, zajedno branili od nekrsti. Hoće li novi sveštenik umeti sa narodom?
Vlastimir stiže baš uoči Svetog Nikole, Kršnjaci što su nosili kolač na prekadnju vratiše se u sela veseli i zadovoljni. Na slavi u Popovića pričao je stari Mališa: Nek je Bog na pomoći, dobili smo dobra sveštenika. Kršan kao bor i domaćinsko dete. Prekadio nam je u crkvi, čita kao oni stari sveštenici. Poslužili nas u domu rakijom, raspituje za čeljad i mal, nažem vam domaćinsko dete!
Vlastimir brzo osvoji ljubav čitavog naroda. Imao je dobra konja i vazda nosio svilorunu astrahansku šubaru umesto kamilavke. Prve zime obiđe do poslednjeg sve domove u parohiji, opoja mnoge grobove i pokrštava mnogu decu, jer je pokojni prota dugo bolovao, i u svakom selu održa domaćinske sastanke. Krenu narod da se obaveže urediti seoska groblja, prionu oko osnivanja zadruga, unapred popisa kola i jarmove da se mobom dovlači materijal za crkveni dom. Ukloni brzo neke žandarme nasilnike, priteže lugare pljačkaše i pred narodom se oštro dohvati sa sreskim načelnikom radi nekog nepravednog kuluka.
0 praznicima je izlazio sa omladinom na sastanke, metao se kamena s ramena i pretsedavao streljačk oj družini. Poštovali su ga i muslimani jer je čuvao svoj, a cenio tuđ zakon. Kad ga je put nanosio na njihova sela uvek je više sela izbacivao po dva metka iz revolvera da se ženskinje skloni na vreme.
0 crkvenoj slavi na Preobraženje pop Vlastimir utvrdi svoj glas za večita vremena. Bio je završio liturgiju i čitao molitve bolnim i nevoljnim, dok je narod pred crkvom već zametnuo uobičajeno takmičenje. U neko doba upade u crkvu sav uzrujan i bled jedan crkveni tutor: Oče Vlastimire, preturi Turčin! Vlastimir poturi trebnik i u odeždi izađe pred crkvu. Metači su se takmičili u uskom prostoru okruženom sa dva nepregledna špalira gusto načičkanog naroda, Osećala se je atmosfera zagrejanosti. Mnoge ruke stajale su na noževima za pojasom. Visok mladić bacao je obema rukama sa glave kamen težak bar sedamdeset kila. Dva gola noža okrenuta na više obeležavala su bakvu. Momka zali krv do očiju, vratne žile nabreknuše i sa punim naponom snage baci kamen. U jednom uglu kod mete stajao je Turčin raspasan i bos, divovskog rasta, tanke košulje pripijene uz znojno telo, a kraj njega tri mu druga, svi sa rukama na pojasu. „Nijesi doturio, Milane – reče jedan – taman fali podlanica1“ Na čitav korak iza njih ređale su se jame, uskopane od kamena drugih bacača. Pop se progura kroz narod, stade na bakvu i zaiska kamen. Donesoše mu ga dvojica. Postaja malo, zaljulja se u mestu, povi se unazad i otisnu stenu. Povede se za kamenom gotovo do zemlje, ali se ispravi i ne pomače, a kamen prebaci za čitavu stopu Turčinu. – „Ti ćeš do godine, beže, ako Bog da“, reče i otvori kroz narod prolaz Turcima, koji izađoše ćuteći.
Kad nas zadesi ratna katastrofa Vlastimir se iz sedišta larohije povuče u jedan zaseok dublje u planini sa ženom i detetom.
April i maj prođoše mirno. Nemci su sedeli na drumu u opštini i stanici ne ulazeći u sela.
Nekakvi punomoćnici hrvatske države slali su iz sreza pandure i zvali ljude da se organizira vlast, ali su se odazivali samo muslimani. Njihova sela držala su se sumnjivo. Nije bilo još krvi ali su rušili ograde i pomicali međe a kamenjem gonili našu decu i žene kad su nailazili u kasabu preko njihovih sela. Popu Vlastimiru dođe stari Jusuf mahalbaša muslimanskog sela Džindića i držeći u zubima stari čađavi čibuk reče mu: Biva popo, ja ne znam što će izići iz ovog kijameta; Ali znam da smo bili i da ćemo biti komšije, i iz mog sela nikog tvoga neće zaboleti glava. (Iz ovog sela tokom rata nije niko poginuo, dok se drugim ne zna ni traga).
Pop mu zahvali i Jusuf pošto popi nafu uzjaha konja i ode.
Ljudi, stari graničari, bili su oprezni, i sva sela i dan i noć postavljali su straže na svima prilazima, a sva su bila povezana nuririma, Sa popom su bili ustanovili signale za razne slučajeve opasnosti. U kasabu su išle samo žene.
Krajem maja počeše da po selima hodaju hrvatski žandarmi da kupe oružje. Uvek ih je pratio po neki milicionar musliman, koji je od ranije znao ko može držati pušku. Njihov dolazak najavljivale su straže kukanjem kukavice i ljudi koji su bili na očima sklanjali su se. Uvek je u pripravnosti stajalo nekoliko ljudi pod oružjem, ako bi pokušali silu.
Kad dođoše po treći put na Gornje Rudine donesoše nalog svešteniku da ga notar zove na saslušanje. Bila su četiri žandarma sa jednim muslimanom milicionarom. Kad im je Jusuf javio da su dan ranije šest vezanih popova proterali za Sarajevo, Vlastimir odbi da ide, Žandari zapretiše silom. Pop obavesti ljude i poče se spremati za put. Čim odmakoše malo od kuće sačeka iz zaseda, žandari položiše oružje i pustiše ih da idu.
Sutradan se vratiše sa vodom Nemaca i trideset milicionara, Narod prihvati borbu i enspedicija se vrati krvavo osakaćena. Tako na tri dana pred Vidovdan buknu ustanak a prihvati ga ceo kraj do Drine i Sarajeva..
Nigde nije bilo ni jednog intelektualca, ni jednog oficira, nijednog sveštenika osim Vlastimira. Trojica učitelja, mirnodopski komunisti, dobivali su od sarajevskih drugova nemačke legitimacije i sedeli mirno kod kuće. Seljaci se povrstaše sami, izabraše starešine i komandire i počeše borbu. U naseljima oko puteva, po pitomijim krajevima, po gradićima gde nije bilo svetih planina da pruže zaštitu. propištaše Srbi. Sve češće su stizali crni glasi o pokoljima, nasiljima i paljevini. Vlastimir kao komandant odreda činio je čuda. Iza svake pećine čekala je zaseda neprijatelja. Ispresecaše sve puteve, pokidaše šine na prugama, popališe žandarske kasarne prikupljajući oružje i municiju. Ustaške i nemačke posade izgubiše svaku vezu, dezorganizovaše se, terorizirani i napadani i danju i noću. Počeše da beže prema Sarajevu praćeni hiljadama muslimana koji su učestvovali u pokoljima i valjali se drumovima sa stokom i opremom. Četiri meseca nakon sloma Jugoslavije niče u Istočnoj Bosni nova srpska država, stvorena jedino od golorukog seljačkog naroda, Počeše se vraćati begunci iz Srbije, stizale su prve grupice srbijanskih dobrovoljaca. Od Višegrada u krvavim borbama nadirao je junački major Todorović. Vojvoda Dangić je u Vlasenici uspostavio privremenu bosansku vladu, organizovane su gtošte i železnice.
Pred rat, s obzirom da su partijske vlade na štetu Srba pomagale muslimane i šakom i kapom, narod je govorio srpsna šina, Spahina mašina. Sad je narod na vagonima koji su saobraćali na liniji Foča-Goražde ispisao natpise: Sad je naša šina i mašina, gonićemo Antu do Berlina.
Narod je bio sretan i zadovoljan, jedino ga je brinulo buškaranje nomunista. Nosili su petokrake zvezde na kapama, pevali crvenoj armiji i gde god su mogli otimali zlotvore od pravedne kazne.
Kad su na Romaniji osnovali svoje odrede narod, vičan mreti u borbi sa dušmanom a nevešt politici, bez inteligencije i prvaka, ćutao je i verovao da oni rade po naređenju nekakvog glavnog odbora iz Beograda. Komandant im je bio Jevrejin Vajnert iz Sarajeva, koga, da bi zaturili trag, prozvaše čičom, a garda su mu bili crnogorski proleteri ponupljeni sa koca i konopca.
Kad u po zime stigoše glasovi o velikoj ustaško-nemačkoj ofanzivi na Istočnu Bosnu nestade proletera i partizana bez traga, ostavljajući ceo teret borbe seljačkoj raji. Begunci su donosili krvave vesti. Neprijatelj stavlja pod nož staro i mlado, pali i poslednju kolibu, pljačka i uništava. U Mokrom su u crkvi silovali žensko roblje u masama, na Palima su od crkve napravili konjušnicu.
Pred povlačenje pop Vlastimir skupi borce u crkvu. Zbegovi su bili već odmakli ka istoku. „Braćo, poče zboriti seljacima , opoganiće nam krvnici dom Božji. Bolje da ga zapalimo nego da nam ga blate dušmani. Vatra je čista a Bog će oprostiti!“
Ljudi su se pogledali mračni. U prvim redovima stajao je vodnik Perko i gledao u ikonostas. Baš na časnim dvermia iznad lika Sv.Apostola Pavla stajao je zlatnii slovima ispisan natpis: Priloži Perko Mitrović za pokoj duše svom ocu Stevanu. Zasuzi mu oko kad reče svešteniku Da palimo, oče Vlastimire! Navukoše nagorele grede sa doma zapaljenog od ustaša, momci razvališe sena u porti i počeše ga unositi žurno u velikim naramcima. Kad prvi plamenovi suknuše kroz prozore pop i svi seljaci poskidaše kape i poče čudna molitva Hristovih boraca što sami pale hram Boga živoga, da ga ne oskrnave zlotvori. Gust dim pun mirisa rastopljenog voska i tamjana obavijao ih je. Sveštenik se prekrsti, ustače šubaru i za trenutak se pretvori u borca komandujući otsečenim glasom: Pokret! Tri dana kasnije kad partizansni kalauzi provedoše više Knežine ustaše za leđa četnicima u krvavom proboju pop Vlastimir ranjen pade u rune ustašama.
Ustaški tabornik Jure Vranić bio je čovek osobito istančane zagrebačke i hrišćanske kulture. Pre rata kao pretstavnik industrije u Beogradu bio je član tamošnjeg hrvatskog kluba. Dobrodušni beograđani vukli su ga iz kuće u kuću, sa večere na večeru, uživajući kao u lepim šalama u njegovim pretnjama srpskim barbarima sa sko-rim obračunom. Ustašku karijeru počeo je tim što je u Zagrebu zaklao svog najboljeg prijatelja Srbina, da bi se dočepao njegove radnje. Kao prefinjena duša brzo je izgubio svaki smisao za prostačke načine ubijanja, kojima se služila većina njegovih drugova.
Streljanje, vešanje, razbijanje glave maljom, udarac sekirom za vrat, nabijanje na kolac bili su bez ikakve fantazije. Ideja da se prave runavice od kože Srba živih oderanih bila je i lepa i originalna, ali na žalost njom se već bio poslužio stožernik iz Siska oderavši živog mladog Teslića, No Jure je svojom genijalnošću ipak usleo da o njemu sa divljenjem pričaju po zagrebačkim salonima nežne hrvatsne pucice. Naredio je sveučilišnom studentskom zdrugu da mu pokupe iz istorije i literature sve interesantne načine ubijanja od antičkih vremena do danas. Kad su mu predali spisak od nekoliko stotina slučajeva on ih lepo numerisao i ponese sa sobom na bojni pohod. Bio je vrlo pažljiv prema zarobljenicima i kao kulturni čoven prepuštao im je da sami izaberu način svoje smrti. Kad bi žrtva iz papirne kesice izvukla broj, Jure bi pogledao svoj spisak i pročitao: Broj 53, Plutarhov prikaz kako je Aleksandar Veliki kažnjavao izdajnike. I ustaše bi pomoću debelih užeta i u prvoj šumi savijali dva mlada stabla, vežući žrtvu rukama za jednu mladicu a nogama za drugu. Na dati znak bi puštali stabla koja bi na dvoje prekidala telo, dok bi iz visine krv prskala po hrvatskim vitezovima.
Kad mu dovedoše Vlastimira bleda od izgubljene krvi iz ranjenog ramena, on mu odmah pruži kesicu da „vuče numeru“. Sveštenik ga prezrivo pogleda i ne pomače se. Kad mu ne odgovori ni na drugi poziv Jure skoči, ali se nešto predomisli pa reče jednom od stražara: Vadi ti za njega’ Stražar mu dodade broj a Jure se sav ozari: Vrlo dobro’ 44! Po primeru cezara Nerona večeras ćeš mi svetliti dok večeram.
Ustaši su bivakovali u prostranoj sali jedne izgorele strugare. Na betonskom podu gorelo je nekolino vatri. Dim se provlačio kroz prozore začepljene jelovim granjem.
U jednom uglu prostorije privezan za železni stub neke stare mašine stajao je pop Vlastimir, Na nekoliko koraka od njega dve daske na trupcima prekrivene ćebetom služile su kao sto na kom je stajala pletenka sa rakijom i komadi hladnog mesa i hleba. Za stolom je sedeo Jure sa još dva oficira, pili su rakiju i razgovarali ne obazirući se na zarobljenika.
Vlastimir je razmišljao. U sudbinskim neredovnim vremenima rasplinjavaju se osećanja i predstave pojedinaca ustupajući mesto kolektivnim raspoloženjima u odnosu na vrednost života. Hrabrost postaje kolektivna kao što i strah i panika nastupaju masovno. Videli smo kako hladokrvno umiru ljudi koji su pre rata strahovali od svakog šušnja, kao što su često puta nasilnici i delije iz mirnih dana u borbi prvi okretali leđa. Život kao cilj izgubio je bio svaku vrednost u ratu i revoluciji, posmatran je samo kao sredstvo da se postigne opšti cilj. Ljudi nisu bili više Jovo ili Pero, sin bogatog Mitra ili oskudnog Marka, otac i hranitelj porodice ili majčino mezimče. Odjednom oni su bili svi samo delovi večnog i neprolaznog Srpstva, povezivali preko sebe prošlost sa budućnošću i delovali samo kao delovi tog čudnog i mističnog kompleksa. Ko je video smrt samo na bolesničkoj postelji, dok samrtnika okružuje porodica, dok se bolesnik smatra centrom svemira, taj nikad neće razumeti ravnodušna herojstvo stotina hiljada neznanih mučenika iz naših slavnih dana.
Vlastimir je čekao smrt ravnodušno. Pomisli kratko na ženu i dete koje je prebacio Crnogorcima u Čajniče, pa odmah se zabrinu kako je prošao odred u proboju. koje poginuo i gde se sada nalaze,
Ustaše su pravili raspored za sutrašnju akciju izdajući glasno naređenja a on je mislio koliko bi vredelo našima da znaju ovo što on sad sluša. Kad bi im mogao bar naškoditi! Imao je uvek pod pojasom bombu kragujevačku, koju mu ni sad , niti su našli niti su tražili. Ali on je bio ne samo vezan žicom od časa zarobljavanja nego mu je desna runa usled rane bila posve umrtvljena.
Priđoše mu dvojica ustaša. Nosili su dve krbulje pune smole i stare krpe i ćebeta. Umotaše ga pažljivo sve do pojasa razredivši smolu i krpe natopljene petrolejom po celom telu. Ostadoše slobodne samo grudi i glava, da ne bi žrtva suviše brzo izdahnula.
Kad tabornik naredi da počne večera jedan vojnik pripali Vlastimira. Živa baklja blesnu crvenim plamenom. Iskre dohvatiše gustu crnu bradu sveštenika, koja sagore pucketajući. Stisnutih zuba i zatvorenih očiju čovek je goreo. Ustaši su mu dobacivali šale, a Jure je elegantno dizao čašu sa rakijom i nazdravljao mu.
Muke postadoše Vlastimiru neizdržive, Za časak pomisli da ga Bog kažnjava što je zapalio crkvu ali se trže i zaprepašćeni ustaše čuše kako iz plamena snažan glas zapeva: Tebe Boga hvalim!
U tom momentu užasan tresak zagrme dvoranom. Vatre se pogasiše a ugarci su padali iz vazduha svetlucajući u mraku. Samo je gorela još smola na jednoj nozi oca Vlastimira osvetljavajući leš sa osmehom na licu, unakaženom od vatre. Tabornik je ležao mrtav probijene lobanje, dok su mu se drugovi grčili u ranama.
Zagrejana ognjem bomba popa Vlastimira izvršila je svoju dužnost.
 
(Preneseno iz knjige: „Kapi krvi“)
   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *