СЛОБОДА И ВЛАСТ

Архиепископ Јован (Шаховској)

СЛОБОДА И ВЛАСТ
 
Религиозна слобода и државна власт: колико је у историји било недоумица, неразумијевања и тешкоћа у разјашњењу њихових међусобних односа… И није свима лако да схвате да се слобода људи, грађана не само “овога” свијета, састоји у томе да они, потчињавајући се овим или оним земаљским властима, а у исто вријеме и не потчињавајући се тим властима у овоме или ономе – могу испуњавати вољу Божију.
Када се због нечега буни против неке власти овога свијета, хришћанин се не буни против природе те, од Бога дате власти, него само против њеног неправедног садржаја. У томе је суштина хришћанског личног, мудрог, далековидог односа према власти, за разлику од односа анархичног, самосног или апстрактног. Човјечанство је навикло или да се тупо потчињава свакој принуди, или да егоцентрично устаје против сваке принуде, па чак и против саме природе власти. Само се на слијепо и самосно супротстављање властима односе ријечи апостола: “Који се противи власти противи се Божијем установљењу”.
Устајући против неправедног духа ове или оне власти, борећи се за враћање у свијету погажених Божијих закона, човјек, у суштини, штити сам лик власти као Божије установе, коју је Бог дао на добро, а не на зло.
Власт се даје на Богослужење и на служење човјеку; власт се човјеку даје ради његове истинске слободе, а не ради устанка против Бога и не ради човјековог господарења над човјеком. Прва земаљска власт на земљи је власт родитељска. И дијете је позвано не само да јој се повинује, него и да је поштује: “Штуј оца својег и матер своју”. Ипак, чак и то прво своје повиновање човјек, у неким случајевима, мора, па чак је и обавезан, да наруши, јер – “мора се повиновати више Богу, него ли људима” (Дјела, 5:29). Ако у односу на закониту и природну родитељску власт Јеванђеље заповиједа страшну, у чистом својем значењу, ријеч мржњу (односно, највиши израз одбацивања), тим прије човјек има право да свето “мрзи”, т.ј. да одбацује, да не прихвата ону власт свијета, која њега или друге људе спрјечава и онемогућава да слуша посљедњу власт и правду Божију. Такав је дијапазон слободе духа која је човјеку дата с висине! Али, та се слобода не рађа из егоизма људског, него из Божије љубави према човјеку и из узвранте љубави човјекове према Богу. Самост треба везати ограничавањем (и “државним”, такође); чак и злим господарима апостол савјетује потчињавати се према властитој савјести (а не из ниског осјећања користи или због страха од казне) – тиме се васпитава унутрашња слобода служења прије свега Богу, у различитим условима. Инок у манастиру је призван да слуша чак и недостојног игумана (“ако само он није јеретик”). Тако везана самост, егоцентричност човјека, отвара најбољи пут према слободи људског духа. Од тога истинска хришћанска кроткост, која не оправдава ропство и која не бодри насилнике, јесте највише утврђивање људске слободе и силе духа.
Ако се пак не тражи права слобода, него егоистичка, и ако се пренебрегава воља Божија, зло се умножава. То ми видимо у историји. Само испуњавање воље Божије и умањење егоистичке воље, као остваривање љубави и послушање Богу, јесте истинска слобода.
Некада је хришћански епископ поздрављао Атилу када је овај улазио у Европу: “Да буде благословен долазак твој, бичу Бога Којем ја служим, и нисам ја тај који ће тебе заустављати!” Било би неправилно из овога извлачити закључак да све атиле треба поздрављати таквим ријечима. Аеције и Теодорих добро су схватили како они треба да дочекају Атилу… Колико се пута земља, кроз такве људе који умију да разумију, чистила од “бичева” који су престали да буду Божији.
Добродошлица хришћанског епископа (дубока, по својем духовном садржају) није, наравно, ни од Атиле, ни од његових варвара, правила силу којој се забрањује супротстављање. Али Атила, у самој својој деструктивности, био је призван да учини нешто позитивно: да уразуми развратну Европу и да спржи сагњиљеле остатке древне цивилизације… Послије тог, може се рећи “асенизаторског”, у историјском аспекту посматрано, дјела, Атила је, заједно са својим варварима, као безаконита и нечастива власт, био изгнан, кроз људе, истом том силом Божијом, која је и њега “допустила”.
Жан д’Арк, борећи се против поробљивача свог народа, који су покушавали да у њеној земљи успоставе “закониту” (чак и “хришћанску”) власт, слиједила је древним библијским примјерима и својим непосредним откровењима Духа, која је касније потврдила Црква, чији су тадашњи слијепи представници умртвили њу саму.
Али није у историји свако вријеме вријеме Жан д’Арк. То треба имати у виду. Није свако вријеме ни вријеме Димитрија Донског и преподобног Сергија. Далеко не увијек и далеко не сваки борац против неког друштвеног зла неизоставно носи у себи благодат истинске борбе. И не сваки човјек који има благодат личне борбе са злом има истовремено и благодат друштвене борбе са злом. Данас у свијету има, а и одувијек их је било, много таквих бораца, који, занемарујући благодатну борбу са својим злом, покушавају, ипак, да воде борбу са злом друштвеним, па чак и у свјетским размјерама. Од тога се зло само умножавало. Било је и људи који су у историји носили благодат друштвене борбе за правду и истину Божију, али је у историји било више безблагодатних и лицемјерних људских борби са злом и само “по ваздуху млатећих” ријечи. То се односи и на наше вријеме, и не само на свјетовну, него и на црквену област.
Позивајући на повиновање државној власти, апостоли позивају на повиновање власти као таквој, датој на сазидање и на очување доброг сазидања. Апостоли зову на послушање ономе што је “од Бога” (у историји је било и таквих фантазера, који су се гнушали сваке власти у свијету, који су били спремни да у свакој државној власти виде “печат ђавола” и “силу антихриста”).
Апостол Павле у свим огранцима своје задивљујуће мисли изводи човјека из “дводимензионалних”, материјалистичких односа према животу и уздиже га до области у којој постоји и трећа страна живота – дубина – и гдје се сав свијет већ види као озарен Божијом свјетлошћу. И само у тој дубини поимања свијета, као творевине Божије, мада и творевине која лежи “у злу”, али која, прије свега, лежи у Богу (“вездје Сиј и всја Испољњајај”[1]), историја човјечанства престаје да буде само “погана”, потчињена само грешној људској или демонској вољи… Над сваком силом свијета увијек стоји сила и воља Творца… И та виша сила допушта или благосиља ове или оне догађаје свијета, пројављујући људску слободу, откривајући циљ историје.
Када гледамо човјечију власт која је себи задала циљ да одбаци Божију власт у свијету, ми се питамо: каква воља покреће такву власт? Наравно, воља човјечија и демонска, односно, тварна. Али каква воља њу допушта на земљи? Злу вољу не трпи, наравно, воља која благосиља, него воља која је допушта, воља Божија, без које ништа у свијету не може да се деси. Да би се потамњеној свијести најизражајније показала одвратност зла, да би се огрубјели човјек научио да познаје вриједности више, вриједности вјечне, да би се свијет спасио од зла – ради тога воља Божија допушта у свијету ту “ектериторизацију” обезличене гријехом људске свијести и зле воље, чије су посљедице и деструктивне стихије природе – буре, болести, епидемије, земљотреси, поплаве, катастрофе… Не благосиља Творац то болесно унаказивање хармоније живота коју је Он саздао, него га допушта, са ради човјека промислитељним циљем, са циљем да исцијели духовну унакаженост у људима. И само када схвати своју беспомоћност, слабост и смртност своју без Бога, човјек може наћи своје велико спасење у Богу… То се увидјети може само у свјетлости вјечности.
Много недоумица у душама изазивају толико горке за човјечанство тренутачне побједе зла у личном, друштвеном и општечовјечанском животу људи. Те “побједе” зла, у суштини, јесу само његове посљедице. Њих Бог допушта да би се открило, да би се показало зло, и да би се срце човјечије одлијепило од пристрашћености ка брзо пролазним и неистинским вриједностима свијета. “Богатство протиче, не прилажи к њему срца”, – говори Писмо. И сав свијет, са својом славом, “протиче”. Све је превртљиво на овој земљи, али се тегобе у њему допуштају да би се показала, распалила у човјеку љубав према Животу Вјечном и према Ономе, у рукама Којег је сав Живот. У свијету све мора да смирује човјечији титанизам, све је призвано да руши утопистичку, лажну вјеру људи у могућност земаљског Раја без Бога, усред зла и смрти.
Екстериторизацијом смрти и зла које живи у срцима човјечијим мора бити показана и учвршћена људска слобода надвладавања зла и смрти. Од тога су све тегобе свијета и све његове болести! Али оне не воде ка смрти, него ка слави Божијој (Јн. 11:4). Плуг разровљује земљу за зрна вјечности. Ланци мељу хљеб Живота, одвјајаћи зрно од мекиња.
Саздавши људску слободу (управо у њој положивши Свој “образ”), Творац допушта нашу самовољу, коју ми рађамо из наше драгоцјене слободе… Избор између добра и зла Бог само допушта, а избор човјечији Божије правде се благосиља. И управо у тој борби унутар саме слободе открива се сама суштина човјека.
Показивање унутрашњег зла, допуштање вањске власти безбожника, материјалиста, који замишљају да преврате овај или онај народ или колектив људи у скакаоницу ратоборног материјализма у свијет – изазов је свим људима, не само дате земље, него и цијелог свијета. То је призивање цијелог човјечанства к Богу.
Допуштајући демонима да уђу у “свиње” (слика усељавања зла у било какав колектив или државу), Творац открива пред очима људи реалност тог духовног, “невидљивог” зла, у које многи још увијек “не вјерују”. Тиме се сваком човјеку указује на неопходност устанка против демона таме, на неопходност облачења свог срца у Божанску Свјетлост.
Лично, колективно, друштвено и државно безакоње доводи се у историји до његових логичких и метафизичких консеквенци, да би се добро учинило још врелијим. “Топло-хладно”, пак, добро сво вријеме се “избљувава из Божијих уста”, лишава се у историји самог имена добра, и на смјену том неистинском, лицемјерном добру долази отворено зло, – да се прене, да се пробуди и устане срце човјечије! “Знам твоја дјела; ти нити си хладан, нити си врућ; о, када би ти био хладан или врео! Него, како си ти млак, а не врео или хладан, избљуваћу те из уста Мојих… Кога Ја љубим, те разобличујем и кажњавам. И тако дакле буди ревностан и покај се” (курсив мој – Е.Ј.) (Откр. 3; 15,19).
Схватање тога, да је ова или она физичка или социјална болест “допуштена” с висине, не може, наравно, сметати најактивнијој борби против те болести. Како физичке, тако и социјалне своје болести човјек је позван да лијечи свим њему доступним средствима, очистивши претходно себе покајањем и преданошћу вољи Божијој. Нису лијекови, нису доктори сами по себи, нису хируршки ножеви ти који лијече човјека, друштво или народ, него је сила живота, која од Бога исходи она која исцјељује, живи, васкрсава непосредно и кроз лијекове, докторе, хируршке ножеве… Таква је теоцентрична свијест, толико потребна свима; од ње сво вријеме отпадају људи, и ка њој су они призвани да се врате.
Божија власт, за разлику од људске, не убија и не везује слободу човјекову, него ослобађа, васпитава слободу и усавршава је, лијечи је љубављу и истином. Човјек, ослобођен Логосом Божијим, високо се уздиже над пролазним властима и појавама овог свијета. И може се чути, како Истина, давајући крила посљедњој човјековој слободи, грми у грозним догађајима земље и тихо се склања над вјерном душом, напајајући је познањем оних тајни, које се не смију “испричати непријатељу” – чак ни оном, који хоће да буде друг, али то још није постао.
 

1. “Који свугдје јесте и Који све испуњава” (прим. прев.)