Славска свећа на два места под истим кровом

Питање:
Помаже Бог, Молим Вас да ми помогнете у решавању једног за мене проблема.Ради се о Крсној слави, мој деда слави Св.Јована али пошто је недавно остао удовац и већ је у годинама Славу ће да преда мом оцу. Ја са својом породицом живим у очевој кући али смо потпуно одвојени, (отац у приземљу а ја на спрату) , па ме интересује како бих и ја могао да славим Славу по свим обичајима јер сам чуо да не би требало да се славска свећа пали на два места под истим кровом? ! Много Вам хвала! ! !
Иван


Одговор:
Драги брате Иване, Да почнем са краја Твога питања: Крсна слава није слава куће ни имања, већ породице, Цркве у малом. И Ти у кругу своје породице, са кумовима и пријатељима, треба да славиш своју Крсну славу, без обзира што је отац слави, са својим гостима, под истим кровом. Питање преношења Крсне славе није раније било прецизно дефинисано, обзиром да је српски народ вековима живио већином у селима и у кућним задругама. У патријархално доба, када је готово целокупно српско становништво живело у селима, старешина задруге био је и носиоц Крсне славе. Његови синови и унуци, који су живели у задрузи, нису, разуме се, славили посебно у својим вајатима Крсну славу, већ сви заједно са оцем и дедом, односно са старешином задруге. Међутим, ако би се који син одвоијо из задруге и засновао своју породицу, са делом имања добијао би и славску икону, а уједно с тим и дозволу да у својој кући може славити Крсну славу, без обзира што му је отац још жив.
Формирањем градова и миграцијом сеоског становништва у градове, нарочито после Другог светског рата и појачане индустријализације, долази до распада патријархалног задружног начина живота. Синови се женидбом издвајају из породичне заједнице родитеља, било да остају у селу или су се преселили у град. Они због посла, а деца због школе, нису често у могућности да иду код оца и деде на Славу. И шта се онда дешава? Отац не “предаје” Славу сину, син се изговара да није од оца “примио” Славу и не слави је. Деца поред њега расту, не доживљавајући у кући Крсну славу, па самим тим и не схватају значај ове јединствене српске светковине. И не само да су синови отишли у градове на територији Отаџбине, већ су се многи отиснули у свет, у Европу и у прекоморске земље. Тамо су са собом понели данас неприхватљиве обичаје, да им отац није “предао” Славу и да је не могу славити у туђини. Тако се дешава да деца одрасту у родитељској кући, да се из ње чак и издвоје и осамостале, а да за време свога укупног живота ни једном не доживе Крсну славу, јер се њихов отац изговарао да је од свога оца није “примио”. Значи ли то да унук треба да чека да му деда умре, па потом и отац, да би он тек онда почео да слави Крсну славу? А како ће је славити кад је никад није доживео, кад она није постала део његовог бића? Јер оно што се не доживи у детињству и не прихвати у најранијој младости, то се касније, у зрелом добу, тешко прихвата. Према томе, нема изговора за породицу која се осамосталила, која живи свој живот, у којој се подижу и одгајају деца, да та породица не слави своју Крсну славу, само зато што је отац или мајка можда славе у селу, сами, без своје деце и унучади, који због својих обавеза не могу доћи родитељима на Славу. По овом питању Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, на свом редовном заседању, у седници од 15. маја 1985. године, под АС Бр. 38/зап. 68, донео је, на предлог протојереја Душана Колунџића, а преко надлежног епископа Г. Лаврентија, ову одлуку: “Будући да је Крсна слава празник ‘Мале цркве’, то јест породице, то и најмања породица треба да је слави. Кад се син одвоји у посебно домаћинство, поготово кад се ожени, дужан је да прославља Крсно име, без обзира што га отац слави у старом дому.
У знак поштовања родитеља, тако важну ствар, као што је оснивање породице и самосталност слављења Крсног имена, синови су дужни да о томе обавесте оца и замоле га да им то благослови. Ако би отац одбио или не би хтео “предати” Славу, синови треба да се обрате свештенику у месту где живе за савет и благослов”.
Према Уставу Српске православне цркве (чл. 57) “Свети архијерејски сабор, као највише јерархијско претставништво, црквенозаконодавна је власт у пословима вере, богослужења, црквеног поретка (дисциплине) и унутрашњег уређења Цркве, као и врховна судска власт у кругу своје надлежности”. Ето, драги брате Иване, одговора на Твоју недоумицу у вези слављења Крсне славе. Овај текст сам Ти пренео из моје књижице “О Крсној слави”, коју сам штампао за потребе мојих парохијана у Немачкој. Молим Те, поразговарај са Твојим оцем и предочи му потребу да и Ти, као домаћин породице, имаш и право и потребу да вашу породичну Крсну славу прослављаш у кругу своје уже породице, са својим пријатељима. Ти код оца или отац код Тебе можете доћи уочи Славе или на појутарје, а можете, кад то зажелите, да славите Крсну славу и заједно. У сваком случају, Крсна слава не треба да раздваја, већ да уједињује породицу. И код вас ће бити, мислим, онако како народ каже: Договор кућу гради.
Иако ће уследити тек после два месеца, већ сада Ти желим срећну Крсну славу, да је уз договор са оцем прославиш у кругу своје породице. Твој о. Душан

One Comment

  1. Postovanje, molim Vas za savet.
    Zivim u Becu, slavim krsnu slavu, palimo svecu, slavski kolac se isto mesi. Otac mi je ziv i slave i oni u Srbiji. Par puta sam cuo da je to pogresno jer imamo svecu i slavski kolac na dva mesta, koje je Vase misljenje? Hvala Vam najlepse
    S‘ postovanjem Zoran