Слављење славе

Питање:
Благослови оче. Молио бих вас за савет. Ожењен сам и живим одвојено од родитеља. Своју славу Никољдан славим код њих. Проблем је у томе што од оца немам благослов за самостално слављење славе. Он је чак убеђен да треба да славим Ђурђиц, јер је то његова слава од малих ногу, коју више не слави, а не Никољдан, која је била слава његовог деде, домаћина куће. Молим вас да ми одговорите, коју славу би требало да славим и колико је очев благослов пресудан за то? Хвала, свако добро од Господа.
Александар


Одговор:
Драги брате Александре, Крсна слава се преноси са оца на сина. Тако је било од Светог Саве, а тако треба да буде и данас. У патријархално доба, када је готово целокупно српско становништво живело у селима, старешина задруге био је и носилац Крсне славе. Његови синови и унуци, који су живели у задрузи, нису, разуме се, славили посебно у својим вајатима Крсну славу, већ сви заједно са оцем и дедом, односно са старешином задруге. Међутим, ако би се који син одвојио из задруге и засновао своју породицу, са делом имања добијао је и славску икону, а уједно с тим и дозволу да у својој кући може славити Крсну славу, без обзира што му је отац још жив. Миграцијом сеоског становништва у градове, нарочито половином прошлог века за време комунистичке индустријализације земље, долази до распада патријархалног задружног начина живота. Синови се женидбом издвајају из породичне заједнице родитеља, било да остају у селу, или се селе у град. Они због посла, деца због школе, нису често у могућности да иду код оца и деде на Славу. И шта се онда дешава? Отац не “предаје” Славу сину, син се изговара да није од оца “примио” Славу и не слави је. Деца поред њега расту, не доживљавајући у кући Крсну славу, па самим тим и не схватају значај ове јединствене српске светковине. Разуме се да је син дужан, у знак поштовања родитеља, да тако важну ствар, као што је оснивање породице и самостално слављење Крсне славе, отпочне са знањем и благословом оца, али то већ спада у област здравих моралних односа, који требају да владају између хришћанских родитеља и деце. Као што није ни хришћански ни нормално, да син преузме какву другу важну ствар у животу, не само слављење Славе без знања и саветовања са оцем, тако с друге стране, није нормално да због тога што му отац није још “предао” Крсну славу, он на тај дан остане без славске свеће, колача, кољива, као у обичне непразничне дане, једино можда са празничним ручком и гостима. Један превазиђени обичај, који је некада имао свој смисао, да би на окупу одржавао патријархалну задругу, данас прети да уништи једно од најзначајнијих облика српске православне побожности. Крсна слава мора бити светковина сваке породице, па и најмање, ма где се она налазила. Због тога сам још 1985. године поднео, преко надлежног епископа, Његовог Преосвештенства Г. Лаврентија, представку Светом архијерејском сабору о преношењу Крсне славе. Сабор је на свом редовном мајском заседању, по том питању, донео следећу одлуку: “Будући да је Крсна слава празник “Мале цркве”, то јест породице, то и најмања породица треба да је слави. Кад се син одвоји у посебно домаћинство, поготово кад се ожени, дужан је да прославља Крсно име, без обзира што га отац слави у старом дому. У знак поштовања родитеља, тако важну ствар, као што је оснивање породице и самосталност слављења Крсног имена, синови су дужни да о томе обавесте оца и замоле га да им то благослови. Ако би отац одбио или не би хтео “предати” Славу, синови треба да се обрате свештенику у месту где живе за савет и благослов”. Према Уставу Српске Православне Цркве (чл. 57) “Свети архијерејски сабор, као највише јерархијско представништво, црквенозаконодавна је власт у пословима вере, богослужења, црквеног поретка (дисциплине) и унутрашњег уређења Цркве, као и врховна судска власт у кругу своје надлежности”. “Све одлуке Светог архијерејског сабора канонске и црквене природе, које се односе на веру, богослужење, црквени поредак и унутрађње уређење Цркве, пуноважне су и извршне” (чл. 64) . Твој отац треба да слави као породичну Крсну славу Светог оца Николаја, кога је славио његов деда (а ваљда и његов отац, од кога је и примио Славу) . Како је дошло да твој отац “од малих ногу” почне да слави Ђурђиц? То је вероватно заветна Слава, или је то Слава породице, која је у тој кући живела, или нешто треће: да отац твога оца, што значи твој деда, није прихватио Славу свога оца (или уопште није славио Славу, јер је можда био комуниста) , па је твој отац, немајући континуитет слављења, почео једноставно славити Ђурђиц. Но, како било да било, ти треба да почнеш самостално славити Светог оца Николаја као своју породичну славу, коју су славили твоји ближи и даљни преци. Поступи према одлуци Светог архијерејског сабора. Замоли оца да ти преда Славу, а ако он то одбије, или се почне правдати да је ни он није примио, отиђи код надлежног свештеника, изложи му цео проблем, а понеси и овај одговор. Од њега затражи благослов и почни са својом породицом, Црквом у малом, да светкујеш своју Крсну славу, јединствену светковину у васцелом Православљу. Благослов Господњи и милост Његова да дође на твоју породицу и да вам буде души корисна предстојећа Света велика четрдесетница, ваш о. Душан

2 Comments

  1. Milivoje Bozovic,slavim Svetog Nikolu

    slava se preuzima uz blagoslov od oca.Ako hoce sin samovoljno da slavi ne pitajuci oca ,taj nije vernik,niti pak postuje svoga oca!!!

    • Библиотекар

      Брате, није све баш црно-бело. Шта ако отац није славио, а син ипак јесте?