СИМВОЛИ И СИГНАЛИ

СИМВОЛИ И СИГНАЛИ
 
ЗЕМЉА, СУНЦЕ И ЗВЕЗДЕ КАО СИМВОЛИ
 
1. Речено је: У почетку створи Бог небо и земљу. Под небом се разуме царство духовних стварности, невидљивих и бестелесних. Под земљом се разуме скуп символа тих стварности, опажљивих и телесних. Земља је дакле символична слика небеса.
2. Све физичке силе у земљи, као: привлачност и одбојност, топлота, електрика, радијација и др. Символи су духовних сила у царству небеском. Саме по себи те силе нити би биле силе нити би могле постојати, кад иза њих не би постојале несравњено веће, изворне, духовне силе. И кад над физичким силама не би постојала моћ и контрола разумних, вечних сила, оне би ослабиле, збуниле се, и претвориле сав свет у хаос. Као што је писано о Богу и створењима: Одвратиш ли лице своје, збуне се; одузмеш ли им дух, ишчезавају (Псалам 103).
3. Сунце је символ самога Бога. Свети Григорије Богослов пише: “Што је за чулне сунце, то је за духовне Бог”. Као што сунце светли и светлошћу својом осветљава и греје сва жива бића на земљи, тако и Бог осветљава све душе умом Својим и греје их љубављу Својом. Без сунца – смрт телима; без Бога – смрт душама. Рекао је Мојсеј народу израиљском: Ево ставио сам пред вас живот и смрт… Зато изабери живот да будеш жив (V Мојс. 30, 19). То јест, познај Бога, јединога и живога, невидљивога, и Њему се једином клањај; а не клањај се видљивим символима као боговима, јер ћеш бити идолопоклоник. Оно је живот, ово смрт.
4. Јер је Господ Бог сунце, сунце и штит праведницима, говори богодухновени пророк (Пс. 83, 11). Овај израз не постоји у свима преводима). Наравно, пророк мисли на Бога као вечну светлост, вечно светило истине, правде и љубави. Пророк Малахије назива Бога: Сунце правде (Мал. 4, 2; II Петр. 1, 19). Тајновидац Јован прича у свом Откровењу, како је видео град Цара небеснога, вишњи Јерусалим, па вели: И град не потребује сунца ни мјесеца да свијетле у њему, јер га слава Божја освјетљује. А на другом месту опет, описујући славу праведника, говори: И ноћ тамо неће бити, и неће потребовати видјела од жишка, ни видјела сунчанога, јер ће их обасјавати Господ Бог (Откр. 21, 23; 22, 5).
5. Но може неко приметити: није ли Христос назвао све праведнике сунцима, и није ли према томе сунце символ свих праведника? Заиста је рекао Господ: тада ће се праведници засјати као сунце у царству оца својега (Мат. 13, 43). И то јаче и лепше од овог видљивог, физичког сунца. Наиме, засјаће се слично Богу, Сунцу правде. Али светлост, којом ће се они огрнути и сјати, неће бити од њих самих него од Бога, онако као што звезде имају светлост од сунца. О томе јасно говори апостол Павле: друга је слава сунцу, а друга слава мјесецу, а друга слава звијездама (I Кор. 15, 41).
6. Пророк Данило вели за праведнике, да ће сјати као звјезде вазда и до вјека (Дан. 12, 3). И Симеон Метафраст уподобљава светитеље звездама, које, каже, положене на своду небеском просветљују сву васиону. И многи други велики духовници од увек гледали су на звезде као на символе ангела, праведника и угодника Божјих, док су на сунце гледали као на символ самога Цара и Бога Свевишњега.
7. Тако, дакле, ми хришћани схватамо земљу, сунце и звезде као символе духовне стварности, а никако као саму стварност. Незнабошци пак, стари и нови, гледали су и гледају на ова васионска тела, као на саму стварност. Чим стварност – одмах и обожавање! Отуда су незнабошци свих времена падали у мрачну заблуду, да те твари Створитељеве обожавају као божанства. Грци су обожавали земљу под именом Геа, а сунце под именом Аполон. Бог сунце у Мисиру називан је Озирисом, а месец Изидом. Месец је нарочито обожаван у Вавилону, Асирији и Арабији под именом Астароте.Персијанци, огњепоклоници, клањали су се звездама као божанствима.
8. Заблуда идолопоклоника, старих и нових, дошла је отуда, што није дух њихов водио очи њихове него обратно: очи су водиле дух. Дух је као слепац каскао за чулним видом и клањао се ономе, што су му очи огласиле за стварност, за божанство. Требао је да дође Спаситељ, да оснажи раслабљени дух и да му првенство пред очима и пред материјом. И Спаситељ је дошао међу људе и објавио вечну истину: Бог је дух (Јов. 4, 24). Онима који су ово чули и примили спала је крљушт са духовног вида, као ослепљеном Савлу, и они су на једанпут прогледали и видели. Видели су и разумели, да све твари у свету, које су они до тада обожавали као богове, као истину и стварност, нису ништа друго до приче о јединоме, вечноме и живоме Богу.