САБРАНЕ БЕСЕДЕ
КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)
БЕСЕДА ТРЕЋА
О ТОМЕ ДА ТРЕБА ДА СЕ ИСПРАВНО ПОТЧИЊАВАМО И ДА НЕ ЗАБОРАВЉАМО ЗАВЕТЕ КОЈЕ СМО ДАЛИ БОГУ И О ТОМЕ ДА НЕ ТРЕБА РОПТАТИ ЗБОГ СВЕНОЋНИХ БДЕЊА.
1. Браћо и оци, сетивши се Божије заповести која гласи: Не судите и неће вам се судити[1], нипошто се не бавите туђим животима, него радије, како сте и чули[2], чините оно што вам свештеници кажу да чините, а њихова дела не чините. Стога, као слуге Христове, послушајте мене недостојног и, занемаривши моју малодушност и немар, постарајте се, молим вас, за своје душе и похитајте без лењости да заповести Божије испуњавате. И не ропћите против мене смиреног као да сте једном годишње устали у поноћ, него се сетите Онога Који је рекао: У поноћ устајах да ти се исповедим о судовима правде Твоје[3], те радије заблагодарите Богу и ономе ко вас је пробудио на Његово славословље и радујте се и играјте[4] што сте се удостојили да са светим ангелима славопојете Богу. Јер ко негодује против уобичајеног [молитвеног] сабрања и показује мрзовољу и раздраженост због дужине славопоја који се узносе, тај заиста не зна како су слатке речи Божије грлу оних који Га љубе и како су слађе од меда и саћа у устима[5] оних који Га познају, него, пошто је сав плот и пошто има плотско мудровање[6] и још плотскије осећање, он не може да духовно окуси добро што нам је Бог дао, него му се све Божије чини горким и не зна за речи окусите и видите да је благ Господ[7]. А ко то јасно не зна, несумњиво је туђ љубави и сладости Христовој. И ко њих није окусио и ко им је туђ (авај мени, то је и моја невоља, јер припадам онима који присвајају туђе) непријатељ је Божији и туђ је Царству Небеском. Јер коју ће другу, реци ми, имати наду или чију ће друго љубав пригрлити и чију утеху наћи и овде, и после смрти? А ко противречи и уздише и буни се против оних који га подижу на божанско славопојање и славословљење Бога – које ће оправдање наћи у дан суда за то што је и себи самоме и другима постао погибељна саблазан?
2. Верујте ми, духовни моји оци и браћо, када то чујем или када видим некога од вас да због тога страда, таква ме туга обузме и толико ме срце заболи, да мислим да сам предат самом паклу и не осећам никакве светске радости, него ми је доста и самога живота. И плачем и ридам као онај који је већ осуђен – када вас молим ви ме не чујете, када вас кажњавам ви ме терате, када вас изобличавам мрзите ме, када вас карам враћате ми истим и гоните ме као непријатеља, и, чинећи све то, не могу да нађем мира. Пожелим да станем и да гледам само властите грехе, али када пожелим да то учиним, као огањ се распали срце моје[8] и опет се, јадан, враћам на исто и болујем због ваших рана не мање него што свакога боле сопствене ране, па изгарам због вас и живот сматрам мучењем. И чудим се како смо доспели до такве помрачености да све чинимо против својих душа и, убијајући себе саме, ритамо се као живи и, сами себе окивајући у грехе, радујемо се, уједајући оне који нам скидају те окове. Ако нас неко омете да учинимо нешто против својих душа, као побеснели пси лајемо и псујемо га и не престајемо све док не учинимо што смо наумили и док душе своје не изгубимо. Затим, пошто се привикнемо на таква безакоња, постајемо, да кажем тако, природно зли и више не желимо да се пренемо. Обећали смо да ћемо бити монаси, а постали смо гори од мирјана. Обавезали смо се да гладујемо, да трпимо жеђ и да се злопатимо, а због парчета хлеба није нас срам да се свађамо и псујемо, а још га и тражимо мимо времена одређеног за јело. Дошли смо да се одвојимо од свега у свету, односно од родитеља, браће и пријатеља, а не престајемо да их хранимо, и то од манастирских хлебова. Побегли смо од света као од непријатеља, а оне који су од света и оно што је од света волимо више од самога Христа.
3. Реци ми, брате, ово ћу те питати: јеси ли у манастир дошао у вери да постоје суд и васкрсење и плата за оно што је учињено за живота и исповедајући да постоји Бог Који ће вратити свакоме по његовим делима[9], или ти ништа од тога није било на уму? Јеси ли дошао да одржиш завете које си склопио са Христом, присајединивши се Христу пред много сведока[10], или си то учинио глумећи свезу братства, у намери да постанеш чланом Цркве, а све си брижљиво припремио како би добијао хране колико ти је потребно ради насићивања и стомакоугађања и да би живео живот без брига и муке? Ако си, дакле, дошао да постанеш слуга Христов и наш брат, чувај, молим те, и Његове заповести и уложи напор да Му ревносно служиш, како би се делима показао као истински хришћанин и био наш богољубиви брат, уподобљавајући нам се у свему. Злопати се са нама као добар војник[11], да би заједно са нама био и овенчан и прослављен[12], радујући се у вечној слави. А ако си дошао претварајући се, да би примио постриг и постао монах, а наумио си само да са њима једеш и пијеш, налазећи све готово само од себе, послушај и ја ћу ти рећи шта те чека. Прво, што је и највеће, знај да се ниси помирио са Богом нити се зближио са Њим, него се можеш сматрати Његовим непријатељем и противником. И како да не будеш противник, када једном тежиш у срцу, а друго обећаваш пред свима и мислиш да се скриваш од Бога од Кога се ништа не може сакрити? Он свима јасно заповеда: Не брините се за сутра шта ћете јести или шта ћете пити, нити у шта ћете се оденути[13], а ти примаш постриг само да би био сабрат и да би учествовао у имању и новцу којим, да си у свету, можда не би располагао. Апостол саветује, говорећи: Имајући храну и одећу, будимо њима задовољни[14], а ти, не задовољавајући се ни том неопходном потребом, крадеш и присвајаш оно што је манастирско. И у свему што служи телесној наслади и угађању желиш да си сабрат, сагласно поретку, и захтеваш једнакост са онима који се труде на делу Господњем. А ако видиш да се нека браћа спремно подвизавају и хитају свом душом и расположењем ка посту или бдењу или изнуривању тела, као и плачу или непрестаној молитви, свеноћним стајањима и псалмопојањима и духовним славопојима, ти говориш за себе да си туђин и да то не можеш да чиниш. И не само то, него и када се кријеш и не долазиш на сабрање, ти мислиш да користиш себи. О, силне помрачености и незнања и прелашћености твојих помисли! Још је горе од тога то што, ако се пред тобом појави макар наговештај искушења или ако те ради провере игуман ражалости неком малом жалошћу, ти се одричеш и самога одела, као што сам многе чуо да говоре: “Да нисам можда дошао овамо да будем нечији слуга или сам ту да би ме вређали?” О, лудила!
4. Зар ниси дошао да се бориш против невидљивих непријатеља? Ниси ли дошао да се упустиш у рат против страсти? Из ког разлога си пожелео да постанеш војник и прибројиш се војницима Христовим? Зар да би лежао и примао храну и посластице као и они који се у крчми забављају и опијају? Ако тако мислиш, авај теби у дан суда, када Христос дође да свакоме да по делима његовим и када затражи од монаха завете које су Му пред многим сведоцима обећали да ће да испуне и да сачувају пред светим жртвеником и Његовим светим ангелима. Јер шта одговарамо на питање свештеника зашто смо пришли светом жртвенику и овом светом братству – да ли у жељи да пригрлимо монашки живот и ангеоско живљење”? Зар не кажемо: “Да, часни оче”? А шта нам опет каже свештеник: “Знајте, браћо, пошто сте дошли да се прибројите слугама цара Христа, припремите се за искушења. Јер знајте да ће одсада непријатељ још више против вас покретати сваку смицалицу. Зато има и да гладујете и да трпите жеђ и хладноћу, да будете понижавани и да поднесете све жалости по Богу”. А шта ми на то одговарамо? Зар не обећавамо да ћемо све поднети и истрпети и не кажемо ли “да, часни оче” на свако питање о трпљењу страдања? Зар не исповедамо пред Богом и ангелима[15] да ћемо сачувати уздржање и бдење и молитву и послушање до смрти настојатељу и читавом братству? А сада се владамо као да нема никога ко ће нам тражити завете које смо дали, проводећи живот без страха Божијег и у пренебрегавању Његових заповести, преузносећи се не само над свим осталим братством, него и над својим предстојатељима, ропћући, противречећи, проклињући, ленствујући и чинећи све што Бог мрзи и све што погубљује[16] наше душе у геени огњеној.
5. Где се за такву лукаву работу чуло[17] откако је века? Који ће демон смислити бољи начин за погибију наших душа? И, боље речено, шта више демони могу да смисле и припреме против нас? Јер када нас виде свладане плотском жељом, демони виде да носимо’40 смрт. А ради чега другог се они и боре против нас? Јер читав рат демони зато и воде против нас, како био туђили од Божије славе и благодати Светога Духа оне који су им послушни. Али ми смо, како видим, себе саме лишили тога дара и пре окршаја са њима, оставивши Божије заповести и нимало се не трудећи да Бога затражимо свом душом. Јер да Га тражимо, ми не бисмо тако немарно и непажљиво живели. Да се бринемо за небеско, не бисмо се толико старали за земно[18]. Да размишљамо о непропадљивом, не бисмо отворених уста гледали на пролазно и трулежно. Да стремимо вечном, не бисмо се толико отимали ка привременом[19]. Да волимо Бога, не бисмо се тако одвраћали од оних који нас воде ка Њему. Да негујемо врлине, не бисмо се гнушали учитеља врлина. Да смо радосни пригрлили пост, не бисмо никада роптали због оскудности јела или пића. Да се боримо да будемо уздржљиви у страстима, не бисмо се неуздржљиво предавали насладама. Да имамо веру правилну и чврсту, не бисмо имали дела неверника и не бисмо се противили истинским слугама Његовим у свакој богоугодној врлини. Да смо стекли смирење, не бисмо се преузносили над слугама Божијим. Да смо се удостојили да стекнемо истинску љубав, и Бога бисмо знали и пожелели бисмо не само да будемо карани, него и понижавани и бијени и вређани и псовани и да свако искушење и сваку невољу радо подносимо Христа ради.
6. А сада остајемо свладани толиким страстима и пребивамо у толикој помрачености и незнању, да нити осећамо у каквом смо стању, нити смо свесни тога да ишта лоше чинимо. Зато, ако нас ко и подсети на неки грех,као да нисмо никада чули хришћанска Писма, ми овако одговарамо: “Зар је тако поступати грех? А због чега или зашто се то рачуна у грех? Без разлога то неки називају грехом. Камо среће да се сачувамо од већих дела,јер у тим малим Бог неће показати велику строгост”. И ко тако говори? Монаси, који су дали друго исповедање[20] и учинили завет са Богом, који носе хаљину као врлину и име уместо светости, који су се Христу обавезали да ће одбацити свет и оно што је у свету, који су исповедили да су оставили родитеље и пријатеље, који су се сагласили да се као Богу потчињавају своме духовном оцу, који су обећали строгост и подвизавање све до погледа и празне речи[21] – они не сматрају грехом да завиде или псују или ропћу, или противрече, или лажу, или да буду самовољни, или да се куну, или да присвајају нешто манастирско или да то другоме дају без дозволе настојатеља. Уз то, уопште не сматрају грехом ни лоше управљање стварима које су им поверене, као што је, рецимо, да нешто чине пристрасно или острашћено или лукаво или завидљиво или несавесно или прорачунато.
7. Зар не дрхтиш, човече, када чујеш Бога како ти свакога дана говори кроз читаво Божанско Писмо: Реч рђава нека не излази из ваших уста![22] Јер заиста вам кажем: и за празну реч даћете одговор[23], и за студену воду плату ћете примити[24]! Зар не чујеш да је Бог судија и намера и помисли срца?[25] Јер шта Он каже: Ко погледа на жену са жељом,већ је учинио прељубу у срцу своме[26]. Јеси ли видео како се ономе ко са жељом гледа на нечији лик суди као прељубнику? Онда буди уверен, човече, да се и ономе ко је савладан жељом за новцем суди као среброљупцу,макар тај уопште ништа друго није ни стекао, ко стреми скупоценим иразличитим јелима јесте стомакоугађач, па све и да се храни само оскудним хлебом и водом, а блудник је онај ко много општи са помислима и прља се, чак и ако никада није угледао лице човечије. Тако и онај ко говори у срцу своме: “Лоше је и глупо што је то учињено или то што се догодило” и: “Зашто се то и то догодило?” и “Зашто се догодило то, а не оно?”,нека се не вара – биће опадач и биће осуђен као онај који осуђује, чак иако му није изашла реч из уста, нити је ико чуо његов глас.
8. Не варајте се, браћо моја, Бог је човекољубив и милостив и благоутробан, и ја то сведочим и исповедам и уздајем се на Његово милосрђе дасе спасавам. Али знајте да онима који се не кају и који не држе Његове заповести са сваком тачношћу и великим страхом ништа неће користити,него ће бити кажњени чак и горе од неверних незнабожаца и некрштених. Не варајте се, браћо, и нека вам се не чине неки греси малим, и не пренебрегавајмо их као оне које не наносе толику штету нашим душама. Јер добре слуге не знају за разлику између великог и малог греха, него макар сагрешили погледом или мишљу или речју, осећају се као да су отпали од Божије љубави, што и верујем да је истина. Јер ако ко накратко помисли на нешто незнатно што је мимо Божије воље и не покаје се одмах, одагнавши насртај помисли, него мисао прими и задржи, то му се рачуна у грех, иако се сматра да је то зло из незнања. Јер пошто је дошао закон, односно учење Светих Писама, зло које се налазило у незнању је оживело[27] и грех се нашао да живи у мени[28], а ја сам умро[29] и постао туђ добру.
9. Треба, дакле, сви да добро разликујемо помисли које нам долазе и да их поредимо са сведочанствима из богонадахнутих Писама и поука духовних и светих Отаца те, ако налазимо да су сагласне и да имају једнаки смисао као они, свом силом да их држимо и смело да се упуштамо у делање, а ако се не слажу са речју истине[30], да их са великим гневом избацујемо из себе, као што је написано: Гневите се и не грешите[31]. Јер као од гнусобе и жалца смрти[32] треба бежати од напада који настаје од страсних помисли. Дакле, потребна је велика трезвеност, велика ревност и много истраживања божанских Писама. Показујући нам корист од њих, Спаситељ је говорио: Испитујте Писма[33]. Испитујте и са великом тачношћу и вером држите оно што се у њима говори[34], како бисте, тачно знајући из божанских Писама Божију вољу[35], могли непогрешиво да разлучујете добро од лошег[36] и да не слушате сваког духа[37], нити да следујете штетним мислима[38]. Будите уверени, браћо моја, да нас ништа не води толико лако ка спасењу, колико следовање Спаситељевим божанским заповестима. Али много нам је суза потребно, много страха, много трпљења и упорне молитве, да нам се открије смисао макар једне Владичине речи, не бисмо ли познали у малим речима сакривену велику тајну и како бисмо до смрти положили[39] своје душе и за једну црту[40] из заповести Божијих. Јер Божија реч као мач је двосекли, који одсеца и одваја душу[41] од сваке телесне жеље и осећања. И не само то, него бива и као огањ који спаљује[42], који нам буди спремност душе и наводи нас да презиремо све животне жалости и да сматрамо радошћу свако искушење које наиђе[43], и да смрт, која је другим људима страшна, желимо и са радошћу је дочекујемо као живот и извор живота.
10. Молим вас стога, браћо, пренимо се једном и, једни друге подстичући утехом речи на ревност и угледање на добро, похитајмо усрдно, похитајмо спремно и са силном жељом одвојмо се непристрасношћу од света, сјединимо се у смирењу са светима од века[44]. Свуцимо старога човека[45] одсецањем земне воље и умртвљењем земног умовања и обуцимо се у новога Адама, Исуса Христа[46], чистом и невештаственом молитвом, омивши се непрестаним сузама. Из часа у час и из сата у сат наводимо себе да се обнављамо покајањем, да бисмо се научили да ратујемо и боримо се са демонским непријатељима који вечито војују против нас. Јер ко још није стекао поменута оружја не може да се одржи[47] у време рата, него, штавише, свакога часа бива рањен. Будући обнажен од тога оружја, он не може да живи мирно и слободно, јер рат који се води у нама није сличан спољашњим ратовима и оружју, него је овај много ужаснији. Јер када се људи боре са људима, они некада ратују оружјем, а некада се повуку и стану и баце штитове, сасвим слободно спавају и једу, често се затварају у утврђења и једни другима поверавају стражарење, па тако бива и да неко побегне и спасе се, као и да, ако буде ухваћен, не буде усмрћен, него слободу замени за славно ропство, покаже се славнијим него пре и чак се обогати. А овде није тако, него рат траје непрестано и непрестано је потребно да Христови војници носе своје оружје. Јер тај рат не може да престане ни ноћу ни дању ни на час, него и када једемо и пијемо и спавамо и што год да радимо, ми се налазимо у жару борбе. Јер ми имамо бестелесне непријатеље који непрестано стоје пред нама, чак и ако их ми не видимо, и добро гледају неће ли где моћи да нађу неки наш уд незаштићен, како би у њега забили своје стреле и усмртили нас. И нема никога ко може да се заштити иза чулних зидина и утврђења и макар на час да се сакрије и да мало одахне или да побегне и спаси се, нити може неко други да тај рат преузме, него су сви људи принуђени да воде тај рат и да или победе и живе, или да буду рањени и несумњиво умру.
11. А рана на смрт је сваки непокајани и неисповеђени грех, као и када се падне у очајање, што је ствар нашег произвољења и жеље. Јер ако ми себе саме не предамо бездану немара и очајања, демони не могу баш ништа да нам нашкоде. Али и пошто нас ране, ми, ако желимо, топлим покајањем постајемо и смелији и искуснији. После рањавања поново устати и ратовати одлика је најсмелијих и најодважнијих, што је достојно великог поштовања и дивљења. Јер да прођемо без ране не зависи од нас, а то да будемо бесмртни или смртни зависи. Јер ако не губимо наду, нећемо умрети, смрт неће владати нама[48], него ћемо бити свагда силни, прибегавајући свом свесилном и човекољубивом Богу у покајању.
12. Стога молим и себе самога и све нас да добрим делима покажемо сваку ревност, свако смело трпљење и срчаност, како бисмо, ходећи са свом спремношћу душе сагласно свим Христовим заповестима и поукама,ношени Духом доспели у вечна насеља и удостојили се да станемо пред једну и нераздељиву Тројицу и поклонимо јој се у самом Христу Богу нашем, Коме је слава и сила у векове векова. Амин.
НАПОМЕНЕ:
- Лк. 6, 37.
- Мт. 23, 3.
- Пс. 118, 62.
- Лк. 6,23.
- Пс. 118,103.
- Рим. 8, 67.
- Пс. 33, 9.
- Јер. 20,9.
- Мт. 16,27.
- 1 Тим. 6,12.
- 2Тим. 2, 3.
- Рим. 8, 17.
- Мт. 6, 25.
- 1Тим. 6,8.
- 1Тим. 5,21.
- Мт. 10,28.
- Јн. 9, 32.
- Кол. 3,2.
- 2Кор. 4,18.
- Прво је крштење.
- Мт. 12, 36
- Еф. 4,29.
- Мт. 12, 36.
- Мт. 10,42.
- Јевр. 4,12.
- Мт. 5, 28.
- Рим. 7, 9.
- Рим. 7,20.
- Рим. 7,10.
- Еф. 1,13.
- Пс. 4, 5.
- lKop. 15, 56.
- Јн, 5,39.
- Лк. 8,15.
- Лк. 12, 47.
- Јевр. 5,14.
- 1 Јн. 4, 1.
- Еф. 4,14.
- 1Јн. 3,16.
- Мт. 5,18.
- Јевр. 4,12.
- Јер. 20, 9.
- Јак. 1,2.
- Лк. 1, 70.
- Кл. 3, 9.
- 1 Кор. 15, 45.
- Еф. 6,13.
- Рим. 6, 9.
