САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ЕТИЧКА СЛОВА
 
СЛОВО ЈЕДАНАЕСТО
О ЖИВОТВОРНОМ УМРТВЉЕЊУ ИСУСА И БОГА КОЈЕ У САВРШЕНИМА СВАГДА БИВА ОСЕТНО. И О ТОМЕ ДА СЕ СТИЦАЊЕ ВРЛИНА КУПУЈЕ КРВЉУ. И О ТОМЕ ШТА СУ ОБИТАЛИШТА ВРЛИНА И ДА ОНАЈ КО У ЦАРСТВО НЕ УСХОДИ ПО РЕДУ, СТУПИВШИ НАЈПРЕ НА ПРВУ СТЕПЕНИЦУ, НИКАКО НЕЋЕ У ЊЕГА УЋИ. О ТОМЕ ДА СУ САВРШЕНИМА СВОЈСТВЕНИ РАДОСТ И ВЕСЕЉЕ, А НЕ СУЗЕ, И ДА У ЊИМА ТЕКУ РЕКЕ БОГОСЛОВЉА. И, НАПОСЛЕТКУ, О ТОМЕ ДА НЕ ТРЕБА СТРЕМИТИ ВЛАСТИ БЕЗ БЛАГОДАТИ КОЈА УВЕРАВА НАША СРЦА И ПОЗИВА НАС ДА ПАСТИРСТВУЈЕМО НАРОДОМ БОЖИЈИМ. И О ТОМЕ ШТА ЈЕ ДЕЛО ПРЕДСТОЈАТЕЉА, ШТА ЈЕ БРИГА О СЛОВЕСНИМ ОВЦАМА И КАКО СУ ПАСТИРИ ДУЖНИ ДА ПАСТИРСТВУЈУ ЊИМА.
 
1. Неће свако ко слуша и разумети оно што се тиче животворног умртвљења Исуса и Бога и његовог чудесног дејства које свагда бива у онима који су савршени врлином и знањем, ако му се и чини да хоће, него само они који су познали и јасно схватили ове најсвештеније речи Апостола: Пролази обличје овога света, да и они који имају жене буду као да их немају, и који купују као да ништа немају, и који плачу као да не плачу и који се радују као да се не радују, и који свет употребљавају као да га не употребљавају[1]. Тако и они који се брину да буду као да се не брину и који раде као да не раде. И опет: Као мртви, а ево живимо, као они који ништа немају, а све поседују[2]. Немој зато површно прећи преко тих речи и не мисли да си отприлике разумео њихов скривени смисао, него те молим да добро испиташ унутрашње расположење своје душе, љубљени, па ћемо ти на примеру видљивих ствари дати да разумеш то што је речено. Добро пази на ово шта ћемо ти рећи.
2. Ко се већ умртвио не осећа ништа од видљивог. И ко нема ништа,лишен је свега, за свим има потребу, све жели, а ко има све коју ће другу животну ствар желети, када поседује све без изузетка и ништа не жели да стекне? Али блажен је онај ко је на делу то потражио, ко је опитом то разумео, видео и научио. Јер нису наше речи празне речи, него као што се понегде на друмовима и пољима налазе куће и градови и царства, тако су и на овом путу који води на небо распоређене и размештене заповести Божије и врлине. И када о томе говоримо, ми колико можемо речју описујемо та видљива здања и њихову величину и лепоту. Али како ће онај ко о томе чита једино на основу речи све то видети? Никако, рећи ћеш. А ако не може да их види, како ће стећи у посед нешто од тога? Јер он то или нешто од тога може да види, а не и да стекне. Јер видети или чути или, опет, другима пренети оно што се чуло свима је лако и остварљиво,али поседовање било чега од тога купује се по одређеној цени. А оно штосе даје да би се купиле врлине није ни злато, нити сребро, него крв. Свако ко хоће крвљу купује једну по једну од њих. Заиста, ако се неко као овца не закоље за било коју врлину и не излије сопствену крв за њу, неће је никада стећи. Јер Бог је устројио да ми својевољном смрћу примамо живот вечни. Умри и живећеш. Нећеш? Онда си мртав.
3. Него погледајмо шта су и каква су обиталишта и куће врлина, за које је потребно пролити крв да би се стекле. Прво обиталиште је блажено смирење. Јер каже: Блажени су сиромашни духом, јер њихово је Царство Небеско[3]. Дакле, ко хоће да уђе у то обиталиште и да са њим стекне Царство Небеско, ако се пред његовом капијом, као ован, везан рукама и ногама најпре не преда на заклање свима који то хоће, жртвује се и потпуно умртви, умртвивши сопствену жељу, неће никада ући у њега,а неће га ни стећи. А ако не стекне њега, неће ни неко друго. Јер није могуће да онај ко њега заобиђе икада овлада неком другом врлином. Наиме,Бог је врлине установио по поретку и степену. И као острва на морској пучини, тако замисли да су врлине у животу међусобно раздвојене, а спојене одређеним мостовима, одвојене и независне од свега земног, и једна за другу чврсто припојене. Почетак свих њих је блажено смирење и онај ко уђе покајањем са западне капије и проборави у њему колико је потребно излази на источну капију и, ходајући преко моста, долази до обиталишта и куће плача. И пошто тамо проведе неко време, окупавши се и очистивши и насладивши се његовом лепотом, он доспева до обиталишта кротости. А отуда хитро прелази у жеднилиште и гладовалиште [кованице св. Симеона – прим. прев] правде, па долази до дворца милости и састрадалности. И пошто њега прође, односно доспе до њега, он налази царску ризницу чистоте. А када се у њој нађе, он види да у њој седи цар славе, невидљив читавој творевини.
4. Молим те да као дворац разумеш тело, а као царску ризницу душу свакога од нас људи, које се Бог дотиче делањем заповести, сву је чини божанском светлошћу и богом, општењем са њом и благодаћу. То богодолично стање достиже свако ко пролази поменути пут врлина, а доћи дотле са друге стране и заобићи неко обиталиште и постићи то на неки вештачки начин потпуно је немогуће. Владика Христос одредио је да тако изгледа улазак у Царство Небеско и то не може бити другачије. Јер ако море не може да пређе своје међе, утолико пре ће оне остати нетакнуте и неизменљиве. Осим тога, усхођење оних који хитају на небо налик је лествици и степеницама. Најважније је то да својевољно стићи пре другога, брже се успети лествицом и претећи ближњег припада нама. А не почети од прве степенице и не успети се лествицом по реду, него некако прескочити прву степеницу и доћи до друге људима је свакако неизводљиво и немогуће. Јер они који иду мимо тог правог пута и ван поретка много лутају. Као што није могуће без лествице икада се попети у високу кућу или ући у царску ложницу, где сам цар обитава, тако је немогуће и да онај ко не ходи по поменутом поретку уђе у Царство Небеско. Јер сви такви ходају мимо царског пута (нека их нико не вара), а да не примећују да су залутали.
5. Али, Господе, водичу залуталих, поуздани путе оних који иду ка Теби, обрати све нас и постави пред Своју лествицу и, пре него што се ухватимо за њу, руком Својом наше руке управи и оснажи нас да се подигнемо од земље и да ступимо на прву пречагу, како бисмо осетили да смо се за нешто ухватили и мало одигли од земље. Јер потребно је да се најпре ми мало успнемо ка Теби, како би тада што више сишао к нама Ти, добри Владика, и сјединио се са нама. Покажи нам, Владико, капију у унутрашње двориште Свога Царства, како бисмо упорно лупали у њу, све док нам се својевољном смрћу капија не отвори, да када уђемо и кренемо да лупамо и отварамо једну по једну капију, Ти сам чујеш наше уздисаје и бијење у груди, похиташ и сиђеш из високе одаје Своје, многоблагоутробни и милостиви Боже, те да чујемо ударе Твојих пречистих стопа и схватимо како нам отвараш унутрашње капије, које су затворене за нас грешнике, и долазиш нам и кажеш: “Ко то куца?” А ми ћемо ти одговорити, јецајући и плачући, а уједно са страхом и радошћу: “Ми смо, Владико, ми недостојни, убоги, одбачене и лукаве слуге Твоје, ми који смо досад жалосно лутали по брдима и урвинама и провалијама, ми који смо Твоје свето крштење неразумно укаљали, који смо се завета са Тобом одрекли, ми који смо одбегли од Тебе и својевољно пребегли Твом непријатељу и противнику душа наших. Сада, сетивши се Тебе и Твога човекољубља и доброте, одбегли смо отуда и намучили се, па смо дошли са великим страхом и трепетом”.
6. “Опрости и не разгневи се на нас, Владико, него се смилуј и помилуј нас намучене, отвори нам, Господе, и немој се сетити наших зала. Не злопамти нашу незахвалност (јер дуго стојимо и лупамо) и не пречуј нас,Своје слуге, да не бисмо показали малодушност и вратили се. Намучисмо се, ударајући у унутрашњу капију Твога Царства. Отвори нам, Ти Који сипо природи човекољубив, смиловавши се на нас. Јер ако нам накратко одшкринеш капију Своје милости, ко се неће ужаснути када Те види? Ко неће са страхом и трепетом пасти пред Тебе и завапити за милост? Ко се,када види Тебе, Који имаш миријаде миријади ангела и хиљаде хиљада архангела и престола и власти, како остављаш то што имаш горе и силазиш к нама и излазиш да нас дочекаш и отвориш нам, и како нас благонаклоно примаш, грлиш и целиваш, неће одмах удивити и клонути као мртвац? И кости његове као вода разлиће се у земљу[4] и он ће плакати и ноћу и дању, размишљајући о пучини Твога милосрђа и доброте и гледајући Твога лица славу и сјај. Слава Теби, Који си тако устројио. Слава Теби,Који си благоизволео да Те угледамо и да се сјединиш са нама. Слава Теби,Који се ради великог милосрђа откриваш и чиниш видљивим, Ти Који си невидљив по природи и за саме небеске силе. Слава Теби, Који имаш неизрециву милост према нама и Који си пристао да у нама покајањем обитаваш и ходиш.
7. О, величине неизрециве славе, о, превелике љубави! Он Који сведржи настањује се у трулежном и смртном човеку и све у њему одржава се силом Онога Који обитава у њему, те човек постаје као трудна жена. О, чуда изумљујућег и непојамних дела и тајни непојамног Бога! Човек у себи осетно носи као светлост Бога Који је све, па и онога који Га носи,створио и саздао. Носи Га у себи као благо неизрециво, неисказиво, без каквоће, без количине, безвидно, невештаствено, неуобличено, а уобличено у неодољивој лепоти, читавог простог као светлост Онога Који је изнад сваке светлости, и затворен у себе такав човек ходи међу нама, а да га не зна који од оних што живе са њим. И ко ће онда достојно исказати радост тога човека? Шта ће друго такав пожелети? Од ког цара неће бити достојнији и блаженији? Од кога и коликих видљивих светова неће бити богатији? И шта би таквоме икада могло да недостаје? Заиста ниједно благо Божије.
8. Али ти који си се удостојио да постанеш такав, да се теби обратим,ти који си стекао читавога Бога да у теби обитава, гледај да никада не учиниш или не изговориш устима нешто недостојно Његове воље, јер одмах ћеш изгубити благо скривено у себи и Он ће се удаљити од тебе. Поштуј Га свом силом и ништа од онога што се Њему не допада, нити што Му природно не доликује, не унеси у свој дом, јер ће те оставити и одступити разгневљен на тебе. Немој Му много говорити, нити припадати пред Њим,бесрамно у себи мислећи и говорећи: “Показаћу огромну усрдност и много ревносне љубави према Њему, да би примио моју намеру и познао да Га волим и поштујем”. Знај да, пре него што то и помислиш, Он зна све твоје помисли и ниједна се пред Њим не да сакрити. Исто тако, немој ни умним рукама покушати да Га задржиш, јер Он је неухватљив и, чим се усудиш да Га се дохватиш или помислиш да си Га ухватио, ништа у себи нећеш имати, него ће одмах читав нестати из тебе и много ћеш се кајати и плакати, скрушавајући се и бијући сам себе, а заиста ти ништа неће користити. Јер, будући радошћу, Он не пристаје да уђе у обиталиште жалосних и тужних, као што ни трудољубива пчела не улази у обиталиште дима. А ако се настројиш на безбрижност и весеље, Он ће се опет наћи у теби и тада пусти Владику да спокојно почине у твојој души као на постељи.
9. И не почињи поново да говориш у себи да ће се, ако не заплачеш пред Њим, одвратити од тебе као од презиратеља. Јер да Он хоће да ти који си достигао савршенство плачеш као да се још кајеш, ти би Га видео како се поиздаље крије и обасјава те, дајући ти то као повод да очистиш и украсиш своје обиталиште. Али после покајања и твога очишћења сузама Он је дошао да ти дарује починак од напора и уздисања и уместо жалости радост и весеље. Зато стани право, али не само телом, него и покретима и поривима душе. Буди тих, јер се у твоме дому налази цар над царевима. Реци строго свим вратарима у своме дому, односно самим чулима: “Цар је ту, стојте добро крај врата. Стојте у миру и великом страху. Нико нека не уђе на врата, нека нико не промакне и не уђе кришом, јер ће нас цар одмах напустити и отићи”. То рекавши, стој ведро и у душевном весељу,гледајући у себи свога неописаног Владику неописано описаног и Његову незамисливу лепоту, и изучавајући непојамно свесвети Његов лик, који је и ангелима и архангелима и свим небеским силама недоступан. Удиви се, радуј и духовно играј, весели се и ликуј, побожно пазећи на то шта ће ти заповедити да кажеш или учиниш.
10. Пази, стога, на то што ти се говори. Јер Он неће као цареви, као да Му нешто недостаје и као да је сам у нечијој власти, затражити да Му се нечим угоди или испуни нека потреба. Он је непотребит и, ако најпре Своје слуге не обогати, у кући им се неће појавити. А пошто је, како је речено, непотребит, а и тебе је обогатио и Својим те присуством учинио непотребитим, слушај шта ће ти рећи Он, Који је са толике висине из благословеног крила Очевог неодвојиво изашао и са небеса до твога смирења сишао. И ти нећеш наћи да Он то чини некако успут, него наш добри и човекољубиви Владика има обичај да то чини за спасење и многих других. Ако Му, дакле, како рекосмо, укажеш поштовање, примиш Га и даш Му место и мир, знај добро да ћеш из ризница Духа чути неизрециво, и тоне падајући на груди Владичине, као некада љубљени Христов Јован, него у грудима носећи читаво Слово Божије. Богословствоваћеш богословље ново и старо и добро ћеш разумети све већ изречене мисли и записана богословља, и постаћеш милозвучна свирала која ће испуштати звук лепши од сваке музике.
11. А ако допустиш да однекуд наиђе туга и да провири у твој дом,радост ће ти одмах ишчезнути. И ако допустиш гнев или бес, одмах ће одступити кротки и ведри. А ако дозволиш мржњу и гнушање на некога,одмах ће побећи Онај Који се зове љубављу и Који је истински љубав самобитна и ипостасна. Ако дозволиш да се приближе завист или свађа, незлобиви и добри ће, згадивши се над тим, нестати без трага. А ако видиш да ти се око дома врзмају лукавство или непостојаност и радозналост,па их не одагнаш сместа са гневом, него те Он види да се кротко односиш према њима који су Његови непријатељи и допушташ да Му се приближе,прости и незлобиви и нерадознали неће ти дати ни да опазиш да је отишао,него ће те напустити као неосетљивог. А ако ти, који си се удостојио да општиш са таквим Владиком, који си видео такву славу, такво богатство,односно Царство Небеско Које је Сам Бог, будеш пазио да ништа од поменутог не уђе у дом твоје душе, него цару пружиш мир од тога, али лице,односно ум окренеш на другу страну, па са другим разговараш и беседиш, односно окренеш леђа неприступном Богу на Кога са страхом и трепетом нетремице гледају све небеске војске, неће ли те Он са правом напустити као презиратеља и недостојног? Кажеш да је Он човекољубив? И ја ти то кажем, али такав је према онима који осећају Његово човекољубље, достојно Га поштују и благодаре Му. А ако Његову љубав и сладост сматраш ништавном, па љубав усмериш према нечем другом, потпуно се вежеш за то поривом душе и насладиш се слашћу према томе, као, рецимо, неком храном или пићем, или одећом и неким благовидним ликом, златом или сребром, или ти се у душу увуче жеља за нечим другим, зар ће по природи чисти, нетакнути и нескверни, Који је и тебе Духом учинио таквим, уопште допустити да буде са тобом који си се тако окренуо другоме и неће ли те одмах напустити? Јасно је да хоће.
12. А ако не учиниш ништа од свега тога, него одагнаш сваку страст од себе и одбациш далеко сваку злобу, сваку жељу из себе изагнаш, свакупристрасност и природну љубав према свим људима и сродницима напустиш и доспеш до савршене безгрешности и чистоте, како смо горе описали, а поврх тога у себи имаш читавог Бога (да опет свима разјасним оно што имам да кажем), Који је изнад свих небеса, а ти немаш ништа да ти додијава и ни према чему се не окрећеш, него живиш са Богом, држећи ум горе, у Царству које је изнад небеса, па те изненада неко позове и покаже ти овде велики град и у њему много народа, здања и различитих и пространих дворова, огромне и прекрасне храмове, свештенике, првосвештенике, цара са свештеном пратњом, кнежевима и штитоношама, а ако те затим (да пропустим сваку другу могућност и недоличан начин), сви они, а мислим на цара и кнежеве и сав градски народ, у сузама позову и умоле да примиш на себе старање, да пастирствујеш њима и будеш им од користи, пре него што добијеш подстрек од Бога Који те је одредио да царујеш заједно са Њим, па ти презреш и напустиш вишња и вечна добра која ти је Он дао и, спустивши се ка непостојаном, општиш са онима који су те позвали ка пропадљивом и видљивом, неће ли те Он са правом лишити свега онога и неће ли те пустити да само у овдашњем имаш удео ивласт, и док будеш жив, а и пошто напустиш тело?
13. Треба, дакле, и када ти Он каже и заповеди ти да примиш на себе пастирствовање душама, да припаднеш, заплачеш и да Му са жалошћу и великим страхом кажеш: “Владико, како да Те оставим и одем у ону сујету и мучни живот? Никако, Господе! Не разгневи се на мене, Свога слугу, и немој ме са толике висине бацити у тај метеж! Немој, Владико, немој ме лишити ове светлости славе Своје и не низведи ме у толику таму, јадног и намученог. Да ти нисам шта сагрешио из незнања, Владико, те ме зато враћаш онамо откуда си ме човекољубиво извукао, милостиви? Немој се толико одвратити од мене, Ти Који си многе моје грехе и безакоња понео, него ако се шта догодило па Ти сагреших, Ти ме овде казни, Ти ми, ако заповедаш, удове одсеци, само ме немој послати онамо”.
14. А ако би Ти Он опет рекао: “Иди, пастирствуј Мојим овцама. Иди,обраћај своју браћу”, ти би био дужан да Му поново кажеш: ‘Авај мени, Владико, зар да се од Тебе, недостојан, одвојим?” А ако ти и поред тога опет каже: “Не, него ћу Ја и тамо бити са тобом”, требало би да Му одмах припаднеш, да заплачеш и да Његове непорочне стопе умно омијеш сузама, те да овако кажеш: “Како ћеш бити са мном, Владико, ако се помрачим када тамо сиђем? Како ћеш пребивати са мном, ако се моје срце приклони људским ласкањима и похвалама, јер је непостојано? Како ћеш ме примити, ако се, на несрећу, понесем у гордости? Како да не одеш од мене, ако не будем цареве и силнике правде ради са смелошћу изобличавао у неправдама и безакоњима? Како ћу то и све друго чинити да Ти угодим, да биТи остао са мном, снажио ме и да не би оставио мене палога и одвојио се од мене недостојног, оставивши ме да сам тамо доле лежим? Бојим се даме не обузму похлепа и среброљубље. Бојим се да ме не савлада бунтовање плоти, да ме не превари наслада, да ме брига не помрачи, да ме почаст од велможа и царева не учини надменим, да ме не заведе са правог пута уживање и да ми се танана плот душе не удебља од пијанства, да ме људске претње не заплаше и не наведу да преступим Твоје заповести, да ме молбе браће епископа и пријатеља не учине саучесником у безакоњу, те да ћутим када чине неправду или да им, када чине зло, помажем, не изобличавам их смело и не пружам отпор ради Твојих заповести. И како све да поменем,Владико? Јер не могу ни да набројим све разлоге, и Ти их знаш боље одмене, Господе. Немој ме предати толиким гресима, човекољубиви! Јер Ти знаш како су људи неугодни, знаш њихове смицалице, увреде, клевете, а посебно од ученијих који су се погордили од светске мудрости коју укида Твоја благодат. Смилуј се зато на Мене, човекољубиви, и немој ме послати тамо, посред такве невоље”.
15. То и више од тога потребно је да имаш у виду и да молиш да сене спустиш са неба ка овдашњем и ка земљи. Па чак и ако ти опет, прихватајући твоју љубав и смирење, човекољубиви и сведобри Цар каже: “Не бој се. Будући да сам обећао да ћу бити са тобом, неће те победити ништа противно, јер имаћеш Мене за помоћника у свему и много ћу те прославити и тамо доле, а и овамо ћеш опет доћи са већом и сјајнијом славом и у бесконачне векове цареваћеш са Мном”, ни тада не би требало да се дрзнеш или да, уопште, покажеш небригу, него са страхом и трепетом, као да си са висине пао у дубину неког предубоког бунара, пуног свакојаких змија и звери, тако прими власт у митрополији или патријаршији или ступи на неку другу власт, можда епископства или предстојања народу.
16. А ако признајеш да ниси такав како смо те описали, него мислиш да се то радије уздижеш на висину и напредујеш, о, дрскости, о, помрачености, о, крајњег незнања! Јер то нису мисли и размишљања разумних људи, него неразумних и незнабожаца или, боље рећи, мртваца који невиде, нити осећају, нити живе, нити уопште знају Бога и шта је суд Божији који нас очекује. То да је предстојати стаду и бринути се за спасење наших ближњих корисно, као врхунац љубави и глава закона и пророка, нико не оспорава. И Христос је Петру, трипут га упитавши да ли Га воли,а када је он одговорио: Да, Господе, Ти знаш да Те волим, казао: Напасај, ако Ме волиш, овце Моје[5]. И то да не треба да тој служби непромишљено приступа ко год стигне, него да то ваља чинити са брижљивим испитивањем и страхом, свакако је јасно онима који нису потпуно помрачени оком душе. Јер многи, не знајући о чему је ту реч и не схватајући на који је начин Господ заповедио Петру да пастирствује Његовим овцама, дрско ступају на власт и не стиде се да предстоје стаду Христовом.
17. Али хајде да видимо, ако је угодно, и да испитамо шта је то речено и који је смисао тога. Када је Господ рекао Петру: Напасај овце Моје, да Он можда не говори о руковођењу у житејским стварима, или о старању стварима и предметима потребним за живот, односно о самим Његовим словесним овцама и томе како да их својим старањем сачува здраве, читаве и напредне? Да не говори можда о томе да је дужан да се бави њиховом прехраном и да им даје одећу? Или заповеда апостолу да их као туђинцев оди под свој кров, да их двори као болесне или да све верне сабере на једно место да брину о ономе што је потребно за исхрану и одевање? Разуме се да не, јер Бог му ништа од тога није заповедио. По чему се то види?По самим речима Господњим. Наиме, Он каже апостолима Својим: Не носите злата, ни сребра, нити штапа, ни торбе на пут, нити две хаљине[6]. Дакле, како би Онај Који им је дао закон да не стичу баш ништа заповедио да другима дају или да се уопште о томе брину? И опет каже: Пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота[7]. И опет: Трудите се не зајело које пролази, него за јело које остаје за живот вечни[8], дајући то, и више од тога, као закон и заповедајући не само њима, него и нама. Јер рекао је: Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити, ни телом својим у шта ћете се обући. Погледајте на кринове у пољу како расту: не труде се, нити преду[9], и мало затим каже: Не брините се, говорећи: шта ћемо јести, или шта ћемо пити? Јер све то незнабошци ишту. А зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду Његову и ово ће вам се све додати. Не брините се за сутра[10]. Рекавши им то и много другог, доцније је додао и казао: Што вама говорим, свима говорим[11].
18. Дакле, Он Који не допушта да се води брига о сутрашњем, него заповеда да се тражи само Царство Божије и правда Његова, како је икада могао да апостолу заповеди, упркос Својим заповестима, да брине о исхрани и одевању Својих слугу, или о заштити и чувању и њих, и њиховог имања? Никако. А то показује и следећим речима. Јер каже: Ето, шаљем вас као овце међу вукове[12]. И опет: А Ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу, окрени му и други; и ономе ко хоће да се суди с тобом и узме ти кошуљу, подај му и хаљину[13]. И који твоје узме не ишти[14]. Ако, дакле, Он Који је као овце међу вукове послао Своје ученике и дао закон и њима, а преко њих и нама, да ономе ко нас удари по десном образу окренемо и други, и да ономе ко хоће да се суди и узме нам кошуљу оставимо и хаљину, и да не тражимо да узмемо своје, како је заповедио да се уопште будући пастир бави чувањем земних ствари или да на овце налаже толике бриге и послове, којих је прво пастиру заповеђено да се клони? Никако! А то су после вазнесења Господњег на небеса самим делима и апостоли потврдили. Они не само да уопште нису бринули о својим и потребама својих ученика, него нису пристајали ни да располажу приносима и новцем што су пред њихове ноге полагали они који су поверовали у Господа нашега Исуса Христа и да се старају о исхрани и одевању браће. И, како је речено, казали су народу: Не доликује нама да оставимо реч Божију и да служимо око трпезе. Поставимо за то људе способне, а ми ћемо у молитви и служби речи приљежно остати[15].
19. Пошто смо, дакле, показали да није заповеђено да се уопште бринемо око било које земне ствари, па ни за оно што нам је неопходно потребно, нити да се заузимамо ни за себе, нити за своју браћу којој се чини неправда или којима други наносе штету, хајде да испитамо шта је то што је Господ рекао првоврховном апостолу. Ако ме љубиш, каже, више од њих,напасај овце Моје[16]. Знам да је то постало јасно на основу овога што смо рекли и многи који су расудни већ су разумели смисао тих речи, али потребно је да и ради оних који се двоуме кажемо нешто мало вашој љубави.
20. Пастирствовање, дакле, није ништа друго до старање о речи и поуци намењеној онима којима се пастирствује. То је показао и сам Христос, овако рекавши Петру: Колико пута је тражио сатана да вас веје као пшеницу? А Ја се молих за тебе да вера твоја не престане. Затим је додао и ово, рекавши му: И ти, када се обратиш, утврди браћу своју[17]. Шта значи то утврди браћу своју? На сопственом примеру, каже, увери их да се никада не окрену очајању, макар им се и догодило да сагреше. Јер шта је горе, каже, од тога да се одрекнеш Мене, Владике свега? Али пошто си се покајао и горко заплакао, одмах сам те удостојио самилости и,премда ниси имао смелости према Мени, са осталим ученицима и тебе сам позвао на гору[18] и ни речју те нисам укорио. Дакле, и ти се обрати и утврди браћу своју. Напасај овце Моје. Напасај их не тако што ћеш их водити са испаше на испашу и чувати их телом угојене и дебеле, нити тако што ћеш их затварати у оборе и зидине, него учећи их да држе све што сам вам заповедио, а не да нешто чувају, а друго пренебрегавају, него да чувају све што сам вам заповедио. Идите, каже, научите све народе,крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио[19]. И додаје: Ко поверује и крсти се биће спасен,а ко не верује биће осуђен[20].
21. Напасај овце Моје. Пастир бесловесних оваца не брине о њивама,нити о пословима, нити о кући, нити о раскошним трпезама, нити о слави,нити о части, нити о било чему другом од животних ствари, нити уопште трпи да се тиме бави, него, оставивши и дом, и жену и децу, он показује сву ревност за своје стадо, бдије над њим и потеже на далеке путеве, не носећи ни постељу, ни простирку, него под отвореним небом подноси дневну жегу и ноћни мраз, борећи се вечито са ветровима и студени и ваздухом, а не престајући да чува овце и стара се о њима. А теби је могуће да напасаш овце Моје и када се налазиш у дому, и на путу, и на постељи, и на кревету и за самом трпезом. Како то? Поучавајући их да имају непомућену, искрену и непоколебиву веру у Мене и да Ме воле свом душом и свим разумом, како сам и Ја њих заволео. За њих сам Ја положио душу и умро. Пружи им уместо бесловесне испаше животворну храну Мојих заповести. Поучи их да ће ре њиховим делањем и испуњавањем нахранити њоме. Посаветуј их и замоли да тако чине свакога часа, да увек буду сити и пуни Мојих добара. А шта су Моја добра и којим се делима стичу, научи их, говорећи им овако: “Продајте своја имања и дајте милостињу, начините себи кесе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити. Волите своје непријатеље, молите се за оне који вас вређају. Добро чините онима који вас мрзе. Нека нико од вас не узврати некоме злим за зло. Опростите и опростиће вам се. Ако не опростите људима сагрешења њихова, неће ни Отац ваш небески опростити вама сагрешења ваша. Осиромашите новцем, да бисте се обогатили духом. Презрите земну славу, да бисте окусили славу на небесима”.
22. Дакле, будући да су пред нама две ствари, а мислим на живот и смрт, и два света, видљиви и расточиви, и невидљиви и нерасточиви, садашњи и будући, и у њима делују двојица међусобно супротстављених, а мислим на Бога и на Његовог противника ђавола, где се један брине за наше спасење и позива нас у живот и вечно царство, а други жуди за нашом погибијом и смрћу и свакога дана риче и тражи кога да прождере уживањем у овим привременим стварима и да га учини кривим вечној казни, ми морамо бежати од лукавог непријатеља и врага, прибегавати Владици Спаситељу и од Њега тражити помоћ, како нас не би свладао кнез таме и како не бисмо пали у његову замку, робујући и њему и греху. А да је ђаво кнез света и вечне таме, послушај Самога Христа како каже: Гле, долази кнез овога света и у Мени нема ништа[21]. Он се кнезом не назива као владар или. господар света (саклоните ме такве хуле!, јер он нема власт ни над свињама), него као господар и владар оних који су се за њега везали жељом према новцу и стварима овога света. Кнезом таме назива се зато што је од давнине из гордости отпао од светлости и постао наследник вечне таме. А наш Бог и Владика, као Саздатељ и Творац свега, природно и власно господари свим што је на небу, и на земљи и под земљом, као светлост невечерња и недоступна, Господар свега и садашњег и будућег. А они који Њему верују и неокрњено чувају Његове заповести и умерено уживају у привременом и са благодарењем му се приопштавају, већ од тога видљивог узводе се ка нетрулежном и вечном, јер су се повиновали Цару и Богу свега и сачували Његове заповести, док ће се они који буду поступали против Његових заповести прибројати противнику и постати непосредно и сами Божији непријатељи, како каже Сам Спаситељ: Ко није са Мном, против Мене је, и ко не сабира са Мном, расипа[22].
23. Нека се зато, љубљени, нико не приброји кнезу таме и господару света, нека му се нико не присаједини, нека нико не војује против нашега Спаситеља и Бога са ђаволом и ангелима његовим, нека се нико не окрене против своје душе и нека се не бори да наследи вечни огањ. Немојте, молим вас, немојте, децо и оци и браћо! Страшно је и чути да постанемо непријатељи Божији. А како то неко ратује против Христа и бори се за сопствену погибију – сада ћу рећи. Ако те неко са правом или неправедно укори, или увреди или оклевета, а ти не поднесеш кротко срамоту, или се ражалостиш и срцем раниш, па се не уздржиш и не зауздаш покрете своје душе, него или вратиш увреду увредиоцу, или га наружиш или нешто друго учиниш против њега, или, опет, ништа од тога му не урадиш, него одеш са гневом у срцу, не опростиш му од све душе и срца и не помолиш се за њега, ти си онда заратио против Христа, учинивши супротно од Његових заповести, те си постао Његов противник, изгубивши и своју душу, запечативши и потврдивши грехе који си раније учинио и учинивши их неизбрисивим. Ако те неко опет ошамари до десном образу, а ти му на то не окренеш и други, него му радије узвратиш, постао си војник и службеник непријатеља сатане, јер си ударио не само брата, него кроз њега и Онога Који ти је рекао да не удариш, него да, штавише, окренеш и други образ. А ако ти неко кришом или јавно одузме златник или шта друго, рецимо позајмивши га или отевши од тебе, а затим не жели да ти га врати, из зле намере или сиромаштва, а ти то не поднесеш са благодарењем и незлопамтиво, него кренеш да повлачиш по судовима тога који ти га је отео и да плаћаш браниоце, тражећи помоћ од људи, па станеш пред суд, наводно,утучен, водећи и вукући брата, те се кунеш и лажно заклињеш, а и њега наводиш да се куне и лажно заклиње, што је од свега најгоре, па га поврх свега предаш у тамницу и чиниш и радиш све не би ли добио то што ти дугује, зар ниси очигледно и свој сопствени непријатељ?
24. Јер ти, коме је заповеђено да посећујеш утамничене и да им колико можеш служиш, да не тражиш од отимача оно што је твоје и да ономе ко хоће да се суди са тобом и узме ти кошуљу препустиш и хаљину, и не само то, него и да сопствену душу положиш на смрт ради заповести Божије, када се судиш због новца који пропада, преступајући заповест Божију, жалостиш се, постајеш зловољан и бацаш у тамницу свога брата, зар очигледно не безумствујеш, гневећи Бога, ратујући са Њим и себе самога лишавајући вечнога живота? Дакле, онај ко хоће да пастирствује Христовим стадом и да напаса Његове овце поменутом поуком, како би их угојио и учинио плодним у праведности, како може да истовремено брине о њивама и стара се имањима, да их штити и одгони оне које хоће да им учине неправду и нашкоде им, па да прибегава судијама, да се брани, свађа и лаже, а неки пут да буде крив и за туђа заклињања и кривоклетства? Јер неопходно је, макар он и говорио истину, да противници несумњиво лажу, куну се и криво заклињу. А ако је то тако, како ће то поднети богољубива душа или како ће то бити угодно Богу Који је рекао ово: А Ја вам кажем: не куните се уопште, него нека ваше да буде да, а не не, а што је више од тога од злога је[23], и опет: Заиста, заиста вам кажем да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан суда[24].
25. Немојте, ако се повинујете истини Христу, а овим речима вас и ми као људе уверавамо, да хитате да примите власт и предстојање другима ради људске славе, насладе и телесног уживања, бојећи се суда Божијег ионе страшне одлуке коју је Бог преко пророка Јоила[25] упутио онима који недостојно пастирствују овцама Његовим: Овако вели Адонај Господ: О,пастири Израиљеви, зар пастири напасају сами себе? Зар пастири не напасају овце? Ето, млеко пијете и вуном се одевате и товно кољете,а овце Моје не напасате. Слабе не окреписте, и болесне не исцелисте, и сломљено не преповисте, и клонуло не оснажисте, и залутало не вратисте, и изгубљено не потражисте и силно измучисте, и силом и жестином господарите њима, и распршише се овце Моје јер нема пастира, И мало затим: Овако говори Адонај Господ: Ево Ме на те пастире и затражићу овце Своје из руку њихових и нећу им дати више да пасу овце Моје[26]. И опет: И ако стражар види мач да долази, а не затруби у трубу и мач дође и погуби коју душу од њих, она је узета због греха, али крв њену из руке стражареве ћу тражити[27]. Страшно је то и ужасно, браћо.
26. Зато се потрудимо да радије најпре правилно пастирствујемо собом самима као Христовим стадом, као царским свештенством, и да плот потчинимо духу, како оно што је боље у нама не би било надвладано лошијим. А када уђемо у дубину смиреноумља и водом његових суза омијемо прљавштину греха, и од скрушеног ума стекнемо кротак и ведар дух, па се у великој жеђи за Божијом правдом заситимо неизрецивих блага Царства Његовога утехом Духа, затим ћемо, примивши отуда утробу милости[28] и састрадавања, стећи чисто срце у савршеном бестрашћу и угледаћемо светлост Божију, односно самога Духа Светог како у нама дејствује и говори нам сакривене тајне Божијега Царства, пошто дубоким миром саберемо оно што је раздвојено у један дух и најпре умиримо себе саме и учинимо себе и телом и душом сагласним оруђем Богу у једном Духу, и не само то, него и када у многим искушењима, у многим жалостима и невољама потрпимо Христа и када поднесемо док нас гоне, и молимо када хуле на нас, и када благосиљамо док нас проклињу, сматрајући зло ништавним, него све трпимо, све подносимо, непоколебиво чувајући искушење као почетак врлина, и тако, када кроз све и у свему што смо навели узрастемо узрастом по Христу и достигнемо до мужа савршеног, до мере раста пуноће Христове и до савршеног знања Бога и мудрости речи и тајни које дарује Свесвети Дух, тада ћемо ради користи других предати себе саме као последње слуге, ако будемо позвани са висине, сагласно Господњој речи: Ко хоће да буде први међу вама, нека буде свима слуга и свима служитељ[29].
27. Све док то не достигнемо кроз многе подвиге, уздржимо се од тога, молим вас, потчињавајући се својим оцима по Богу и самоме Богу Који све држи, свакодневно се кајући и очишћујући се сузама по Богу, како бисмо могли да познамо Бога и то да је Он нелажан у свему што је обећао да ће дати онима који Га воле и испуњавају божанске заповести и Који ће узвратити свакоме по делима његовим, када преда царство, пошто се све потчини самом Богу и Оцу, Којем доликује свака слава, част и поклоњење, сада и увек и у бесконачне векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 1Кор. 7,29
  2. 2Кор. 6, 9
  3. Мт. 5, 3
  4. Пс. 21,15
  5. Јн. 21,15-17
  6. Мт. 10,10
  7. Лк. 21, 34
  8. Јн. 6, 27
  9. Мт. 6,25
  10. Мт. 6, 31-34
  11. Мк. 13, 37
  12. Мт. 10,16
  13. Мт. 5,39
  14. Лк. 6,30
  15. ДАп. 6,24
  16. Јн. 21,17
  17. Лк. 22, 32
  18. Мт. 28,16
  19. Мт. 28,19
  20. Мк16,16
  21. Јн. 14,30
  22. Лк. 11,23
  23. Мт. 5,34
  24. Мт. 12,36
  25. Јез. 34, 25, а не Јоил
  26. Јез. 34,10
  27. Јез. 33,6
  28. Кол. 3,12
  29. Мк. 9,35

Comments are closed.