САБРАНЕ БЕСЕДЕ
КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)
БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТА
О ТОМЕ ДА НЕ ТРЕБА ГОВОРИТИ ДА ЈЕ ДАНАС НЕМОГУЋЕ СВАКОМЕ КО ХОЋЕ ДА ДОСТИГНЕ КРАЈЊУ ВРЛИНУ И ДА БУДЕ РАВАН ДРЕВНИМ СВЕТИТЕЉИМА. И О ТОМЕ ДА СВАКО КО УЧИ СУПРОТНО БОЖАНСТВЕНОМ ПИСМУ ОНЕ КОЈИ ГА СЛУШАЈУ УЧИ НОВОЈ ЈЕРЕСИ. И О СУЗАМА, ОДНОСНО О ТОМЕ ДА СУ НАМ ОНЕ ПО ПРИРОДИ СВОЈСТВЕНЕ
1. Браћо и оци, многи свакодневно говоре (а и ми их чујемо): “Да смо живели у данима апостола и удостојили се, попут њих, да видимо Христа, и ми бисмо постали свети као они”, не знајући да је Он исти онај Који је и тада говорио читавом свету, а Који говори и сада. Јер ако Он није исти Који је био у старини и данас, Он Који је по свему Бог и по дејствима и по плодовима, како то да се Отац објављује у Сину и Син у Оцу кроз Духа, говорећи ово: Отац Мој до caдa дела и Ја делам[1]!
. 2. Али можда ће неко рећи: “Није исто да смо Њега самога тада видели телесно и да сада слушамо само Његове речи, примајући поуку о Њему и о Његовом царству”. Ја исто кажем да онда и сада свакако није исто, него је садашње и данашње далеко веће и лакше нас води ка вери и уверености, него да смо Га тада телесно и видели и чули. Наиме, тада се Он незахвалним Јудејцима објавио као ништаван човек, а сада се нама објављује као истинити Бог. Тада је телом општио са цариницима и грешницима и јео са њима, а сада седи са десне стране Бога и Оца, Он Који се никада није одвојио од Њега, за Кога верујемо да читав свет храни и без Кога говоримо и верујемо да ништа није настало. Тада су га и последњи од свих презирали, говорећи: “Није ли ово син Марије и дрводеље Јосифа?”, а сада Он прима поклоњење од царева и кнежева као Син истинитог Бога и истинити Бог, прославивши се и прослављајући оне који Му се клањају у духу и истини (премда их и често и кажњава када греше), претворивши их из глинених у железне и силнијим од свих народа под капом небеском. Тада су Га сматрали једним од осталих људи, трулежним и смртним, и била је велика ствар да неко Њега, Који је као Бог неизменљиво и непроменљиво неуобличен и невидљив, гледа у људском телу као уобличеног и савршеног човека Који и једе и пије и спава, зноји се и злопати и чини све људско, осим греха, и да Га позна и поверује да је Он Бог Који је створио и само небо и земљу и све што је у њима.
3. Зато када је Петар рекао: Ти си Син Бога живога[2], Владика га је назвао блаженим, казавши: Блажен си, Симоне, сине Јонин, јер тело и крв не открише ти то (да, дакле, то види и каже), него Отац Мој Који је на небесима[3]. Тако да онај ко Га сада свакога дана слуша кроз Света Еванђеља како кличе и објављује вољу Свог благословеног Оца, а не слуша Га у страху и трепету и не чува оно што Он заповеда, ни онда, да је био присутан и да Га је видео и чуо како учи, не би се решио да Му поверује, а бојим се и да би, нимало Му се не покоривши, чак похулио на Њега као на лажног бога и не би Га сматрао Богом истинитим.
4. И тако говоре они грубљи међу њима. А шта кажу побожнији? “Да живимо”, кажу, “у време светих отаца, и ми бисмо се подвизавали. Јер гледајући њихово добро живљење и њихове подвиге, потрудили бисмо се да се угледамо на њих. А сада, живећи са немарнима и лењима, угледамо се на њих, па и нехотице гинемо заједно са њима”. Они не знају, разуме се, да ми живимо безбедније од њих, јер у време наших отаца (нека чују и они) било је много јереси, много лажних христоса, много трговаца Христом, много лажних апостола, много лажних учитеља који су смело ишли около и сејали кукољ лукавог, па су својим речима многе уграбили и преварили, пославши њихове душе у пропаст.
5. Да је то истина, уверићете се из житија светог оца нашег Евтимија и Антонија и Саве. Записано је да се Антоније тада обукао у светлију одежду него обично и да се успео на узвишицу, како би се објавио и показао,да би га јеретици видели, ухватили и усмртили. А да није било прогона, он то не би учинио. А када се родио свети отац наш Евтимије није ли записано да је Бог по црквама успоставио радост, односно да су тада обустављена гоњења и јереси? И зар не чујете колико се при крају свога живота преподобни отац наш Сава борио за цркве и против тадашњих јереси и колико су тада монаха преварили јеретици? А зар оно што се догодило за време светога Стефана Новог није било веће од најтежих и најгорих прогона?Или се не сећате буре која се тада догодила и огромне смутње међу монасима? А зашто вам све то наводим? Зато што, када се сетим шта је било пре тога, у време Великог Василија, како казује велики Григорије, и у време Златоустог Јована и потоњих светих отаца, ја и себе самога сматрам несрећним, а жалим и оне који то не узимају у обзир. Јер они не знају да је читава прошлост неоспорно страшнија и испуњенија кукољем од лукавога.
6. Додуше, премда је прошлост страшна, и данас живе многи јеретици,многи вукови, многе аспиде и змије обитавају међу нама, али над нама немају никакву власт, него као да се крију у мраку своје злобе. Тако оне који се затекну у тами они грабе и прождиру, а онима који ходе у светлости Божанствених Писама и ступају путем заповести Божијих не усуђују се ни да се примакну, него и када их видеда пролазе, беже од њиховога лица као од огња.
7. А за кога сте помислили да сам их назвао јеретицима? Можда оне који одричу Сина Божијег? Или оне који хуле на Светога Духа и говоре да Он није Бог? Или можда оне који кажу да је Отац већи од Сина? Оне који мешају Тројицу у јединици или једнога Бога раздељују на три бога?Или може бити оне који, додуше, кажу да је Христос Син Божији, али не верују да је примио тело од жене? Или оне који кажу да је примио тело, али без душе? Или оне који кажу да је оно имало душу, пошто је он био потпун човек, али не кажу да је Син Божији, Који је био и Син Богородице Марије, један Бог по ипостаси, него једнога Христа раздељују на два сина? Или можда оне који беспочетном Оцу одређују почетак и кажу да је “било времена када Он није постојао”? Или оне који погрешно сматрају и догматишу да је, додуше, Отац беспочетан, али да је Син, као Онај Који се родио од Њега, после неког времена као твар примио почетак? (Јер, кажу, ако никада није било Оца, а да Му Син није сапостојао, како ће се Оцем назвати онај који нема дете?). Или можда оне који проповедају да је један Онај Који је пострадао, а да је други васкрсао? Далеко од тога! Не говорим ти ја ни о једној од тих бешчасних и безбожних, нити неких других јереси које су се појавиле као тама, али су нестале када су просијали оци. Јер толико је кроз њих просијала благодат Свесветога Духа, одагнавши таму поменутих јереси, да и досад њихови богонадахнути списи блистају снажније од сунчевих зрака, тако да се нико не усуђује да им и у чему противречи.
8. Ја, напротив, говорим о онима и називам јеретицима оне који кажу да у данашње време нема никога међу нама ко може да сачува еванђеоске заповеди и да постане налик Светим Оцима, те да најпре буде веран и делатан (јер кроз дела се показује вера, као што се у огледалу види сличност лика), а затим да буде и сазрцатељ и боговидац, односно да буде просветљен и да прими Духа Светога и кроз Њега види Сина са Оцем. Они, дакле,који кажу да је то немогуће не заговарају неку појединачну јерес, него, ако се тако може рећи, све, јер она бешчашћем и силном хулом све остале превазилази и заклања. Мислим да сујетни каже да се данас узалуд говори Свето Еванђеље, тврди да се узалуд читају и преписују списи Великог Василија и осталих свештеника и преподобних отаца наших. Ако нам је,дакле, оно што Бог каже, а што су сви свети најпре учинили, а затим и написали и оставили нама за поуку немогуће да делом учинимо и у потпуности сачувамо, зашто су се онда и они намучили да напишу то што се данас по црквама чита? Они који то говоре затварају небо које нам је Христос отворио и прекидају пут ка њему који нам је Он утро. Јер Бог, Који пребива изнад свих, као да стоји на висини пред капијом неба и сагиње се,и верни Га гледају док им кроз Свето Еванђеље кличе и говори: Ходите Мени, сви уморни и натоварени, и Ја ћу вас одморити[4], а ти богоборци или, боље рећи, антихристи говоре: “Немогуће, то је немогуће!”
9. Таквима са правом Владика громко говори: Тешко вама, књижевници и фарисеји.[5] Тешко вама, слепе вође слепих[6], јер у Царство не улазите, ниши пуштате оне који би хтели[7]. Док Он сада очигледно блажи оне који плачу, они говоре да је немогуће свакодневно туговати и плакати. О, неосетљивости и незаузданих уста, која ригају гнусне речи против Бога Вишњега и чине да Христове овце постану лак плен зверима, овце за које је сам Јединородни Син Божији крв пролио. Заиста исправно о таквима говори божанствени отац Давид, пророкујући: Синови људски, зуби су им оружје и стреле, а језик њихов је мач оштар[8].
10. Зашто је, реци ми, то немогуће? Кроз кога су другог свети просијали на земљи и постали светилници свету? Да је немогуће, ни они то никада не би постигли. Јер и они су били људи, као и ми, и ништа више од нас нису имали, осим произвољења ка добру, ревности, трпљења, смирења и љубави према Богу. То, дакле, стекни и сам и душа која ти је сада од камена претвориће се у извор суза. А ако не желиш да тугујеш и жалостиш се, макар не говори да је то немогуће. Ко тако говори одриче очишћење. Јер од памтивека није се чуло да се без суза очистила од мрље греха душа која је после крштења сагрешила. Бог је крштењем обрисао сваку сузу са лица земље, изобилно изливши Свој Свети Дух. Али, како сам чуо из Божанственог Писма, приликом самога крштења, пошто им је долазак Духа донео скрушеност, заплакали су и неки у поодмаклом узрасту, али не сузама бола и муке, него дејством Светога Духа и Његовим даром слађим од меда, проливши сузе из очију безболно и нечујно. Дакле, они који су се једном удостојили да окушају те сузе знаће шта сам рекао и сами ће посведочити да је то истина, као што ми је сведок и богословски глас. Јер он каже: “Нека свако понуди нешто, један ово, други оно”, а затим набројавши много тога, напослетку је завапио: ‘А сви нека понуде сузе, сви очишћење,сви усхођење и стремљење према ономе што је пред нама”[9].
11. Да није, дакле, он у томе направио разлику или раздвојио неке од других, рекавши да је то за неке могуће, а за неке немогуће? Да није можда и велики Григорије рекао, како ви нерасудно говорите (да вас достојно укорим, необрезани срцем и ушима), да је некима у удео пала груба природа и да никада неће моћи да се скруше и заплачу? Далеко било! Нити постоји човекова природа којој нису својствене сузе и плач и туговање,нити је тај светитељ, нити ико други од светих, то рекао или написао. А томе да је свима нама по природи својствено да плачемо, нека те науче новорођени младенци. Јер чим изађу из утробе и падну на земљу, они заплачу и то за бабице и мајке представља знак живота. Јер ако дете не заплаче, каже се да ни]е ни жив, а тиме што плаче он показује да су природи од рођења својствени и плач и сузе. Тако је и наш свети отац Симеон Студитски говорио да је човек дужан са таквим плачем и да проживи овај живот, и са њим да умре, ако хоће да се спасе и да уђе у блажени живот, јер сузе на рођењу указују на плачевност нашег овдашњег живота. Јер као што су храна и пиће неопходни телу, тако су сузе неопходне души, тако да ко не плаче свакога дана (да не кажем свакога часа, како се не би помислило да сам престрог) изгладњује душу и она гине.
12. Ако су, дакле, природи својствени плач и сузе, како је показано,нека нико не одриче да је природа добра, нека нико лењошћу и немаром не лиши себе тога добра, нека нико из злобе и лукавства и гордости душе не постане надмен и окамени се мимо природе, него свакога молим да,показавши најбољу ревност према заповестима Божијим, држи тај велики дар нетакнут у своме срцу, чувајући га у понизности и смирењу, у незлобивости душе и простоти, у трпљењу искушења и непрестаном изучавању Божанствених Писама, кајући се увек и свагда се опомињући сопствених сагрешења, и нико нека не занемарује такво делање. А ако ко поче да очајава за своје спасење, лежећи на постељи лењости, нека макар не говори да је то великима немогуће. Јер ко то говори свима затвара саму капију Царства Небеског. Одузми сузе, па си са њима одузео и очишћење. А без очишћења нико се не спасава, без њега Господ никога не блажи и нико Бога видети неће.
13. А ако то следује онима који не тугују сагласно заповести Господњој, како да та јерес неће бити, реци ми, гора од свих? По вама, узалуд се догодило снисхођење и узношење Бога, и проповед апостолска је бесплодна, бескорисним су се показале и поуке које нас призивају на непрестано плакање. Како видим, за вас који тако мислите и умујете читаво богонадахнуто Писмо показало се бескорисним. Јер, запушивши уши попут глуве аспиде[10], ви, како мислим, спасење својих душа полажете само на расу и кукуљ и аналав (а неки и на бујну и благочестиву браду) и усуђујете се да се тиме поносите. Али будите уверени, наги и обнажени (макар и не хтели да слушате свакога дана како Вам гласно кличе Божанствено Писмо) стаћемо пред судилиште Христово, да сваки прими према ономе што је учинио својим телом, било добро, било зло.
14. А ако се то свима догоди, ма када то било, где ће тада бити одећа што вам покрива и украшава тела? Где ће бити китњасти аналави? Где сјајни и блистави огртачи? Где ће бити лепе и чврсте сандале? Где ремени, налик женским појасевима? Где ће бити сусрети са великашима? Где ћете бирати с ким да се целивате? Где ће бити надметања за прва места? Где скупоцене трпезе? Где ће (да и то кажем) бити отимање да се предухитри брат и да узмемо лепша и биранија јела са трпезе, од чега страдам ја први и они који су попут мене? Где ће тада бити наша гордост и надменост, началствовање и власт? Где ће бити простране келије, украшене сјајно попут ложница? Где ће се давати предност службама и оним који их обављају, а за које мислимо да нам дају првенство у односу на друге? Где ће бити неуздржани и нескромни смех? Где скупоцене и развучене вечере и неумесни разговори за њима? Где ће тада бити звучна имена? Где светост за коју се мисли или сами мислимо да је имамо сада? Где ће бити садашњи ласкавци и ругачи који нас зову светима и не дају нам да на миру прођемо? Где ће бити узвишени престоли и они који мисле да су због њих угледнији? Где трка и журба да се докопамо веће власти? Где ће бити спорење и непослушање и недостатак жеље да се покажемо мањим од других? Где ће бити пристрасност према рођацима? Где слава светских људи и великаша са којима се срећемо, због којих ја, несрећник, први мислим и сматрам да ћу постати угледнији од других? Где ће бити привидна расудност угледних у светском знању и мудрости? Где умишљеност и то што мислимо да смо нешто, премда нисмо ништа? Где ће тада бити окретан језик и беседе које као да теку од извора? Где ће тада, или боље рећи и сада, бити мудрац, где књижевник, где беседник овога века, да што пре дође и да заједно седнемо и посаветујемо се о страшном дану и оном часу и да се (како је речено) приберемо и добро испитамо и себе и Божанствена Писма, те да се поучимо и сазнамо шта је оно што ће тада моћи да нам користи, па да се то са много ревности решимо да чинимо?
15. Заиста, браћо моја љубљена, како читаво Писмо јасно кличе, велика невоља, велики страх и трепет обузеће у тај час оне који су, попут мене, немарни и раслабљени и лењи. А блажен је, браћо, онај ко је сада нижи од сваке твари и ко плаче и рида ноћ и дан пред Богом, јер тада ће украшен[11] сести са Његове десне стране. Блажен је онај ко ово слуша и не само да уздише и не проводи време свога живота бескорисно, одлажући обавезе из дана у дан, него чим чује Господа Који каже: Покајте се, одмах се лаћа посла. Јер такав ће бити помилован као послушни и захвални слуга и неће бити осуђен са непослушнима, а и сада ће се ослободити од свих страсти, постаће опитан делатник свих врлина, док ће у будућем веку уживати у неизрецивњм добрима Божијим са свима онима који су Му од века угодили, што нека се догоди и свима нама, благодаћу Господа нашега Исуса Христа, Којем приличи слава у векове векова. Амин.
НАПОМЕНЕ:
- Јн. 5,17
- Мт. 16,16
- Мт. 16,17
- Мт. 11,28
- Мт. 23,13
- В. Мт. 23,16
- Мт. 23,13
- Пс. 46, 5
- В. Флп. 3,13
- Пс. 57. 5
- В. Мт. 22,11
