САБРАНЕ БЕСЕДЕ
КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)
БЕСЕДА ОСАМНАЕСТА
О СМИЦАЛИЦАМА КОЈЕ ЛУКАВИ ПОДМЕЋЕ СУЈЕТНИМА И ОНИМА КОЈИ ВОЛЕ ДА ПРВЕНСТВУЈУ, ПОШТО ПАСТИР НАПУСТИ СВЕТ. И О ТОМЕ ДА ОНЕ КОЈИ НЕДОСТОЈНО СТРЕМЕ ВЛАСТИ ТРЕБА НА СВАКИ НАЧИН СПРЕЧАВАТИ, А ДУХОВНЕ И СВЕТЕ ПОДСТИЦАТИ НА ТО И САДЕЈСТВОВАТИ ИМ. А НА КРАЈУ, ПОРУКА ПАСТИРУ.
1. Брате, ако си постављен за вођу народа и стада, размисли добро и процени[1] са којом си помишљу и на који начин назначен на ту власт. Иако пронађеш да ти је у ум дошла макар случајна помисао да пожуриш даје примиш ради људског поштовања или првенства или славе, било зато што не подносиш да други брат има власт над тобом, јер мислиш да од тебе нема побожнијег или ученијег, било зато да би више него други имао могућности за удовољавање својим телесним потребама и за спокојство,као и за то да ти служе, или како би учинио добро неким од својих сродника и стекао пријатеље који живе по плоти, или да би због настојатељства постао знаменитији и спријатељио се са светским царевима и кнежевима,или си власт похитао да примиш из зависти (не зато што си хтео, него дато не постане неки други брат), или због стида од људи, да не чују сви или да они који дођу не виде да је другоме дата предност у односу на тебе, пада те осуде као онога ко нема врлине – знај добро да се твоје назначење није догодило по Богу. А да бих ти то разјаснио на примеру помисли које лукави подмеће сваком од оних који пребивају у општежићу, послушај сада која су лукавства и смицалице сатанине.
2. Када пастир оде Господу, а братство треба да изабере другога, непријатељ креће да подмеће помисли, па свакоме говори сагласно његовој страсти, вољи и стању. Дакле, ако се у томе стаду нађу неки побожнији,он у свакога од њих убацује овакве помисли и каже: “Да си ти постао овде пастир и игуман, свакако би могао да браћи будеш од користи и да их спасеш и пренесеш им своје врлине, док други брат није за ту дужност”. А ако брат познаје неке мирјане, подмеће му ову помисао: “Многе би привукао монашком живљењу и извео би их из света, па би постао уста Христова. Јер речено је: Ко изводи часног од недостојног као уста ће Ми бити[2]. Такви би могли да учине велике жртве и да манастиру предају своју имовину, па би се манастир проширио и постао као обитељ светог великог Евтимија и Саве и Пахомија. А уз то би и сам стекао више смирења, како би те браћа гледала и на тебе се угледала, јер би у манастиру живео као последњи од свих, носећи бремена и недостатке свију. И тако не само да би користио многима, него би и сам имао душевну корист, а обрео би и велики телесни покој”.
3. Такве помисли непријатељ убацује онима који се наводно подвизавају у светој обитељи. Тада сваки од њих почиње да открива своју помисао брату пред којим има слободу, па као у шали и устежући се, да не би био осуђен као славољубив, каже: “Брате, када би браћа размишљала како ваља, зар ме не би учинила игуманом?” А тај може да му одговори овако и каже: “Веруј ми, оче, знам да си ти сам скроман; ја сам одавно о томе размишљао, али бојао сам да ти то кажем да ме случајно не укориш што говорим супротно од онога што мислиш”. Онај му затим каже: “Право кажеш, брате. Веруј ми, није мени потребно да постанем игуман, него дане постане то неко немаран, па да разори манастир и ражалости братију. Ако би браћа хтела да ја постанем игуман, тебе бих свакако учинио економом, другог брата економом и ризничарем, а сам бих се свакако бавио само душом, како бих био слободан од свега”. Брат све то слуша, као и то да овај хоће да га учини економом, па оде и повери то браћи за коју је овај рекао да ће их поставити на поменуте службе.
4. Тако, дакле, могу да поступе двојица или тројица побожнијих, јер не познају смицалице лукавог. А онима који су више плотски настројени и немарно се односе према своме спасењу, непријатељ убацује и подмеће им помисли о уживању, слави и свеопштем уважавању. “Да не би игуман постао неки од лицемера”, каже, “и лажно побожних, потруди се да то постанеш ти. Јер ако то не урадиш, има свакако да пред оним који ће постати игуман стојиш везаних руку и да од њега трпиш ниподаштавање. Осим тога, он ће се шепурити на скупоценима мазгама, а ти ћеш ићи пешке и мучити се. Њему ће спремати одвојену трпезу и хлеб и вино, а теби зеље и семенке, као и свима. Он ће седети на престолу као први, а ти ћеш бити међу другима или чак последњи од свих. Јер он тог и тог брата воли више, па ако постане игуман, њему ће указати више поштовања и ставиће гa да седи испред тебе. И како ћеш поднети срамоту пред браћом? И не само то, него ће ти претпоставити и оног другог побожнијег брата. Осим тога, можда он намерава да постригне неке познате и славне људе, па ће га они поштовати као игумана, а и он њих као достојанственике и као оне које је сам постригао, те ће их ставити да седе испред тебе, док ће тебе послати да седиш одвојено или ће те чак натерати да стојиш и служиш. Шта, дакле, мислиш да учиниш? Не усуђујеш се да говориш, јер има оних који га воле и који ће ти одмах запушити уста, а могли би те чак и ударити што им противречиш, па ће ти срамота бити већа. На осуду ти је да одеш из манастира и сваки човек ће те исмејати и укорити, а ни другде нећеш наћи спокој. Јер куд год одеш, као онај ко је примио постриг на другом месту има да од свих будеш последњи. А да то трпиш и остајеш у свом манастиру не можеш. Дакле, свом снагом се бори да те не победи неки од побожније браће”. Затим брат размишља и говори у себи: “Сви знају да су тај и тај брат побожнији, па ће свакако тражити њих, а мене има да презру. Али ја ћу поћи и ухватити тог и тог брата, јер они воле да уживају, да се забављају, веселе, да стално излазе из манастира и да живе како им воља. Са њима ћу се ја и споразумети. Уосталом, ма шта ми рекли, и они ће се усрдно борити да ја постанем игуман”. И тако он оде и поступи према свом сујетном науму. И овако говори себи: “Тај и тај брат је побожан и није му потребно да буде игуман, али има сроднике и пријатеље и жели да им помаже из манастира. Отићи ћу да поразговарам и са њим, па ћу се и са њим споразумети”. Тако он непрестано обилази манастир и насамо мољака све редом, па, обавезујући се да ће свима испунити жеље, пребива у великом узбуђењу и трепету, бојећи се да неће успети у намери.
5. Од тога и томе сличног у манастиру настају бројни расколи, размирице и раздори, јер побожни се труде да користе и себи и другима, а плотски само траже сопствену славу, привремену добит и телесне насладе, док остали траже игумана према сопственим жељама и приклањају се себи сличном. А ти, духовни брате, послушај са пажњом, молим те, моје речи,јер нећу говорити сам од себе, него ћу рећи оно што једини премудри и милостиви пожели да ти каже.
6. Ако живиш у општежићу са братијом, никада немој пожелети да се окренеш против оца који те је постригао, макар га видео и да блудничи, да се опија и да, по твом мишљењу, лоше води манастирске послове, макар те тукао и понижавао и наносио ти многе друге жалости. Немој седети са онима који га вређају и не иди са онима који му мисле зло. Потрпи га до краја, уопште не испитујући његове грехе. Све добро што видиш да чини метни у своје срце и потруди се да само томе подражаваш. А што видиш да или чини или говори недолично и рђаво, то припиши себи самоме и урачунај у сопствени грех, па се кај у сузама, њега сматрајући светим и позивајући се на његову молитву.
7. Ако он умре и браћа пожеле да другога унапреде у игумана, припази на то да ли ти савест зна да ти је неки манастирски брат једнак или бољи од тебе на речи и на делу и у добрим поступцима, те га зато браћа радије желе за игумана. Немој желети да постанеш антихрист, односно противник воље Божије и доброг и благог брата, говорећи и бавећи се свакојаким саблажњивим и подмуклим работама, не би ли неку браћу одвојио од љубави и поверења према њему, него са сваком радошћу и смирењем прими вољу братије и часно јој садејствуј. А ако и знаш да постоји неко побожнији од изабраног, реци насамо брату који има да постане игуман: “Господине брате, ти си, благодаћу Божијом, побожан и духован, а,као што знаш, ми смо дужни све да чинимо на славу Божију и на спасење наших душа. И знаш да је тај и тај наш брат побожан и испуњен врлинама. Па ако заповедиш, хајде да њега учинимо игуманом и он ће добро пастировати нашим братством. Хајде да се и ми свим силама постарамо заједно са њим и веруј да ћемо имати и исту плату као он, а уз то и савесткоја не осуђује. А тиме ћемо послужити и самоме Богу и сви ће нас похвалити, јер нисмо показали поштовање према себи самима, него према ономе кога је Бог хтео”. Ако брат има смирење и душу ослобођену од сујете, без сваког пристрашћа према другоме и без сваке друге подмуклости,и сам ће овоме исто то казати, а и Бог ће га уверити, па ће свакако примити твоје речи и одмах те послушати. Тада ћете обојица то саопштити свој братији и биће воља Божија.
8. А ако говориш непристрасно у корист духовнијег брата, али те брат не послуша, него крене да се оправдава и препоручује себе самога, знај да је обузет славољубљем и на сваки начин се постарај, као Христов слуга,са чистим сведочанством своје савести, да игуман постане духовнији брат. А ако ти непријатељ подметне мисао да ти постанеш игуман или те куша, па ти овај каже: “Буди онда ти игуман, јер не дозвољавам да то постане онај кога ти помињеш, али теби бих се радовао”, немој да те заведе његова страст и немој пасти његовим грехом, него сачувај девственост своје душе за Христа непропадљиву и такву да је ниједна жеља за насладом не заведе. Али немој ни из страха одступити од добра и дозволити да лукави постане игуман, говорећи у себи: “Не бих да се покаже како правим сметњу и говорим против онога брата како није достојан настојатељства, јер када он то постане и против моје воље, многе ће ми жалости нанети”. Него ако си међу угледнијима, када те питају, ти са смелошћу реци истину и укрепи оне који су неутврђени у добру. А ако си међу последњима и онима који не знају добро да разлуче праведног од неправедног, следи оне који су побожнији и духовнији од тебе.
9. Ако се случајно већина, или чак сви, сагласе да изаберу лошег, па уреде да за то имају и помоћнике споља, ти се уклони и нити сарађуј са њима, нити их ометај, него остави зле да их скрше они које су изабрали да њима владају, како би се и помучили, и како не би нашли користи, јер Бог често непокорном народу даје владара по срцу његовом. И тога се држи чврсто и непоколебиво.
10. Ако после настојатељеве смрти видиш да је сва братија око тебе неутврђена и да их све колебају духови злобе, да их заводе и обарају плотске жеље и насладе, те да немају никакав основ и темељ на стени[3], него су сви сметени, па видиш неког брата да пружа руке где не треба и гледа да уграби нешто што га не спасава, него га одвлачи у ад и таму и у огањ наслада баца му тело и душу, или, опет, друге како се бесно отимају око власти и не могу да обуздају жељу за њом, смилуј се и сажали, заплачи над њима и пролиј сузе, и испитај у уму да ли си се удостојио да правилно видиш ране своје браће, пропаст својих удова, пад читавог тела, и од свег срца са болом и сузама умоли Бога да заустави налет толике злобе и да срца братије обрати ка добру. Али обрати пажњу на склоност свога срца,да оно случајно не принесе молбу за тебе самога, како би теби дали предност, па да ти то уместо благослова донесе проклетство и гнев Божији.
11. Ако, дакле, тако поступајући и будући тако настројен, видиш дасу се нека од твоје браће сагласила око злога и обигравају око простијих од себе не би ли их преварили, па са сваком усрдношћу и даровима привлаче у помоћ и оне споља, сажали се и у болу срдачном заплачи због тога што смо ми монаси доспели до такве дрскости и помрачености, да покушавамо да овцама Христовим пастирствујемо без Христа, ради задовољства, телесног уживања и добијања новца и почасти од људи. Авај мени,смиреном и јадном, на сваки начин боримо се да стекнемо достојанство апостола и њихову власт златом откупљујемо и нити се Бога бојимо, нити се стидимо оних који нас гледају. И док се нико не усуђује да се попне на царски престо ако цар то неће, нити да постане књижевник и ритор ако је незналица, нити да, ако је неписмен, чита пред народом, ти тражиш и примаш апостолско достојанство, а да још ниси примио благодат апостолску, нити си видео да у теби узрастају њени плодови! Зар можеш, брате, и да помислиш на величину те дрскости? Реци ми, љубљени, када би те читав овај велики и многољудни град молио, говорећи: “Учинићемо те царским препозитом и протовестијарем, па ти уђи сам у палату, реци цару за нас и замоли га да нам учини то и то”, при чему је јасно да ти никада нити си ушао у двор, нити те сам цар познаје, него си странац свима у двору, зар би се усудио икада да то урадиш и да примиш достојанство? Свакако ћеш признати да се никада не би усудио да то учиниш, него би и оне који ти тако говоре укорио као махните и безумне, исмејавши их, па би одбацио то достојанство јер не доноси част, него срамоту и казну. Ако нам је, дакле, немогуће да тако чинимо када је реч о људским стварима, није ли ти страшно и не чини ли ти се непромишљеним да примаш на себе апостолско достојанство, брате? И зар ти се чини да је мала ствар приближити се неприступној светлости и постати посредник Божији и људски, и да је занемарљива ствар упустити се у то? Авај мени, брате, бојим се да смо доспели до потпуне помрачености и да зато не знамо у шта се упуштамо. Јер када бисмо знали, никада не бисмо доспели до толике дрскости и смелости да се ругамо божанским стварима и да више чувамо част и страх од земаљског цара него од бесмртног цара Христа. Зато не престајмо да судимо себи самима, а оне који се усуђују да недостојно приме ту власт на сваки начин одвраћајмо и заустављајмо у намери. И постарајмо се да их колико год можемо ометамо у том неразумном стремљењу, како бисмо и њих ослободили кривице, а и сами безбрижније живели.
12. А ако, како је речено, не видиш да иједан брат у манастиру има осведочени живот и да је духован и делом и речју, него видиш да се ко год стигне без размишљања и недостојно отима за пастирску власт, трудећи се око ње на штету браће и на погибију сопствене душе, па подробно истражиш и нађеш да си сам ослобођен од сваког славољубља и да у теби нема трага никаквој наслади и телесној жељи, да си сасвим чист од среброљубља и злопамтивости, да поседујеш савршену кротост и негневљивост и такву љубав према Богу да се, чим чујеш само име Христово, сместа распалиш чежњом и почнеш да лијеш сузе, а уз то и због ближњега тугујеш и туђе грешке сматраш сопственим, а себе самога искрено сматраш најгрешнијим, ако, најзад, у себи видиш изобилну благодат Светога Духа како блиста и претвара у сунце оно што се налази у твоме срцу и јасно осећаш да се у теби савршава чудо неопаливог грма купине, те у сједињењу са неприступним огњем гориш а не сагореваш јер ти је душа слободна од сваке страсти, ако се, уз то, смираваш тако да себе сматраш неспособним и недостојним, знајући слабост људске природе, али уздајеш се у благодат са висине и на способност коју она даје, па се спремно упушташ у ту ствар, јер ти њена топлота не дозвољава друго, и ако сваку људску помисао одбацујеш, па и саму душу полажеш за браћу само ради Божије заповести и љубави према ближњима, и ако уз све то што је поменуто имаш ум обнажен од сваке светске мисли и обучен си у светозарну хаљину смирења, тако да нити си макар мало срцем наклоњен сатрудницима, нити ти је непријатно ако чине супротно од онога што хоћеш, него си потпуно исти према свима у простоти и благости и незлобивости срца – ни тада се немој усудити да без савета свога духовног оца примиш ту власт, него се смири и са његовом молитвом и заповешћу то учини, па прими власт само ради спасења браће.
13. Међутим, ако знаш да је твој духовни отац приопштен самом Духу,те се удостојио знања и дара да не говори противно Божијој вољи, негосагласно том дару и мери говори оно што је угодно Богу и што користи твојој души, да се не би нашло да си послушан људима а не Богу, и да не би остао без славе и божанског дара који ти је дат (јер ако нађеш доброг сатрудника и духовног саветника, знај да ти наум носи мању опасност и да ће ти дух бити смиренији), ако дакле све то и још више од тога видиш,заиста ћеш и сам од себе наћи знања, а боље је рећи да ће те научити сунце славе, ако икада у сунце погледаш.
14. А ако је само назначење такво и толико напорно, и тешко је разумети да ли се догађа по Богу, колико пре је то управљање и руковођење пословима, трпљење у искушењима и танано расуђивање у споровима. Због тога сам помислио да то мало што сам се удостојио да сазнам треба да у овој поуци објавим вашој љубави, а што се тиче осталог, суздржао сам ум и руку, да се не би чинило да само разглашавам и јавно изобличујем оно што се дешава у манастиру. И, оставивши све друго по страни,обратићу се пастиру.
15. Дакле, добро пази на своје срце, духовни оче, и свагда омивај око свога разума, чувајући га чистим и незамућеним, па ћеш њиме моћи да видиш и своје срце, и све што се тиче оваца које су ти поверене, односно отаца и браће, те ћеш правилно расуђивати и како њима треба управљати. Јер, како чујеш, Црква је тело, а њена глава је настојатељ. И као што сваки телесни уд има посебно дејство, па тако нога служи за ходање, а рука да држи и ради, глава је спој[4] читавога тела, јер у себи има сва чула и уми сам говор, па тако ни у манастиру не чине сва браћа све, него сваки чини и обавља своју службу. Отуда, и ако у једном послушнику нађеш једва једну или две врлине (и то није ништа чудно, јер удови су понаособ[5], од предстојатеља се захтева да у себи има све врлине, и то не само душевне, него и телесне, а боље је рећи да са врлинама треба да има и саме тајанствене и велике дарове. Јер као што спољашњи облик и склад глави дају лепоту и част, а сви је сматрају непотребном и презреном ако нема и ум и здрава и неокрњена чула, тако је и са предстојатељем: он не само да је дужан да буде украшен и да сија душевним и телесним врлинама, него далеко више треба да га красе духовни дарови, јер једно је врлина, а друго дар. Наиме, врлине се постижу нашом ревношћу и долазе као плод сопствених напора, а духовне дарове Бог даје онима којима се боре.
16. О чему то говорим? Пост и уздржање су врлина, јер гасе насладе и смирују распаљивање тела. И то је ствар нашег произвољења. А чинити то без муке и бола и достићи чистоту и савршено бестрашће јесте дар Божији и највећа милост. Опет, суздржавати гнев и бес плод је чудесне борбе и силне муке, а достићи непокретност на гнев и стећи спокојство срца и савршену кротост дејство је јединога Бога и измена Његове руке[6]. Исто тако, да ли ћемо расути и раздати читаво имање сиромасима и сами постати сиромашни и просјаци зависи од наше жеље, а не желети ништа,него са радошћу и весељем трпети пећ[7] сиромаштва јесте извесно тајанствено и божанствено дејство. Тако сваки добар и правилан поступак који се чини по заповести Господњој постаје врлина. Али као што се земљоделац мучи само орући и копајући и убацујући семена у земљу, док је Божији дар да ли ће она изнићи и дати плод позни и рани[8], наћи ћеш да тако заправо бива и са духовним стварима. Јер наше је да обавимо све што треба и да са великим трудом и муком убацимо семена врлина, али само је Божији дар и милост да ли ће пасти киша Његовог човекољубља и благодати и да ли ће Он бесплодну земљу нашега срца учинити плодоносном,како би горушично зрно речи пало у наше душе и примило влагу божанске благости, и никло и разрасло се у велико стабло, односно у мужевно савршенство мере раста пуноће Христове.
17. Дакле, пастиру оваца Христових, ти мораш, како је речено, имати сваку телесну и духовну врлину, као глава остатка тела Израиљеве Цркве која је под твојом влашћу, како би, гледајући на тебе као на добри образац,и сама браћа у себи одразила добра и царствена својства. Нека стога труба у теби никада не утихне, него једнима најављуј мач који надолази на непослушне и окамењене, да макар спасиш своју душу од страшног гнева Божијег ако те и не послушају, а друге саветуј, поучавај и теши, и неки пут, када су им потребна разобличавања и укори, настој у време и у невреме, покарај, запрети[9] и осујети њихове зле намере, као што ти заповеда божански апостол. Отвори своју утробу једнако за сву своју браћу и имај једнаку љубав према свој обитељи, и част сваком појединце заслужно додељуј према његовом достојанству и величини врлине, не дајући предност ономе који је први на послушањима у твоме стаду у односу на духовног и онога ко је пун врлина. Јер они који служе имају достојанство оне седморице ђакона који се помињу у Апостолским делима, који су као духови за служење који се шаљу да служе[10], и са разлогом ће, ако буду без лукавства и верно служили, без икакве срамне користољубивости, и овде и тамо стећи велику плату. А они који су предани молитви и тиховању и служби речи, у трпљењу подвига у врлинским делима, са тобом носе и достојанство самих првоврховних апостола, и њих ћеш имати за сатруднике у Еванђељу[11] своје духовне поуке, јер они на себе примају бремена браће и одмарају те од напора, ваљајући се[12] посред других као драго камење.
18. Нема ти телесног одмора у том делу и никаквог уживања. И ноћи и дане проводићеш у бризи о душама које су ти поверене, да неку од њих не улови звер, или прождере медведица жеље, или прогута змија гнева, или је раскидају јастребови гордих помисли, па да јединствена душа која припада једноме постане туђа и издели се на многе, него ћеш бринути да читаво своје стадо сачуваш многородним пастиреначалнику Христу Богу,плодоносним, пуним врлина, просветљеним божанским знањем, а нипошто шугавим или безухим или таквим да се вуче као ћопаво. Јер на тај начин ћеш и многе спасити, чинећи их савршеним у савршеним делима тако да никоме ништа не недостаје, све их приводећи своме Христу нетакнуте и чисте од прљавих дела, а и себе самог удостојићеш великих награда сависине, поставши сажитељ апостола и пастира Христових и царујући заједно са самим Сином Божијим у бескрајне векове.
19. Нека твој живот буде прав међу твојом браћом и оцима, дасе према њему равнају туђе неправилности, и немој волети вештаство, нити славу, ни насладе, трпезе, вино, не буди лакомислен нити шаљивџија,ни среброљубац, нити гневљив или сујетан, не вређај, ни буди злопамтиви не враћај злом за зло. И радије буди сиромашан, мрзи славу, мрзи сваку животну насладу и плотско задовољство, буди смирен, скроман, мек, предусретљив, кротак, негневљив, несреброљубив, спокојан, тих, пристојан, стрпљив, веран, уздржљив, брижан, бодар, частан, ревностан и брини се о душама које су ти поверене као о сопственим удовима, па, ако затреба, и душу своју свакодневно полажи за њих, не претпостављајући ништа од светских ствари љубави према њима. И пошто си између других изабран да пастирујеш словесним стадом Владике свога и Бога, ти треба да сагласно Његовој речи својим духом и смирењем по Богу будеш последњи од свих, да би као јак носио слабости слабих, а као лекар исцељивао страсти и болести оних који болују душом, како би као пастир враћао залуталог и чинио да добар рађа многе плодове врлина, а шугавог и неизлечивог одсецао од словесног стада, како тај не би и здравим словесним овцама пренео болест.
20. Зато се старај да увећаваш стадо Владике свога. Немој телу допуштати одмор или уживања и немој на зло да потрошиш вуну и сало[13] оваца Христових, ризничећи манастирска добра пре на своје, него на коришћење браће своје. Немој ради славе људске учинити или рећи ништа што не приличи твом манастиру и нека ти се не ослади стално путовање са поворкама скупоцених мазги. Јер довољно ти је и једном месечно да излазиш да обавиш најнужније обавезе и да решиш питања свога стада, а друге нека обављају они којима је то посао, чувајући те од расејаности, како би могао да се молитвом посветиш служби речи и старању о браћи. Немој себи самом припремати скупоцене трпезе, а својим чедима скромне и неукусне и убоге, него нека трпеза, осим у случају болести и ако дочекујете пријатеље који су истог духа и живота као ти, буде заједничка теби и чедима и нека је кувар заједнички спрема било од куваног поврћа и зрневља,било од рибе једном недељно у дан Господњи и на Господњи празник.
21. Немој се са гневом и бесом и виком опходити према својим чедима и браћи, ако није у питању нешто што души носи опасност, него их благом речју и гласом поучи како сваки од њих треба да живи и влада се међу братијом. Нове и неутврђене поучи да чувају и себе саме и осталу браћу,да не постану виновници штете онима који их гледају, нити ходом, нити непостојаношћу ћуди, нити смелошћу и неприличним навикама младости. Оне који су остарили у подвигу разумном речју поучи трпљењу искушења која долазе од непријатеља, као и смирењу, скрушености срца, умилењу, сузама, озбиљности и издржљивости у молитви, блаженом плачу и томе да и речју и делом буду и постану на корист другима. Свештенике научи побожности, тиховању, испитивању Божанских Писама, тачном познавању апостолских правила и предања, правилности догмата, чистоти срца, упорној молитви и умилењу, томе да божанском престолу предстоје у страху Божијем и трепету, тајни свештенослужења, јер њима је дато познање тајни Царства Небеског, сагласно речи Господњој, и научи их да читавој обитељи, братству и онима изван ње буду божанска со и светлост, као они који у себи имају реч живота.
22. А ако неки пут затреба да употребиш штап и палицу у благословеном гневу против непослушних, како би некога омео у злу и зауставио заразно труљење у њему, да се не би рђаво делање и расположење проширили, ни то апостоли и наши богоносни оци нису оценили као одступање од њихових установа. Јер сваки покрет и сваки наш чин који сузбија и одгони злобу, а помаже праведности и врлини, похвалан је и богоугодан и сви праведници га одобравају. А сведок томе је Исус Који бичем шиба окамењене Јудеје, који су дом молитве претворили у трговачки дом, и преврће столове мењачке. Немој, изигравајући кротост само ради људске похвале, презрети ни незнатну ствар која се мимо заповести Божије догоди на штету апостолских правила и установа и на увреду еванђеоског живота и монашког положаја, него, угледајући се на свога Исуса и Бога,претећи и бестрасно негодујући, освети заповести Божије и правила која су поставили Његови апостоли. Буди пажљив са свима и у испитивању свачијих помисли, како би знао коме су од њих потребне молитве и причешће, а коме одлучење и плачно покајање и покајничко стајање, како не би из пристрасности Цркву Божију уместо светог храма у незнању учинио пећином разбојничком или блудилиштем, јер за то нећеш избећи страшни суд гнева Божијег.
23. Знај, наиме, да су свему томе очевици и ученици Логоса намењивали потребно место. Потребно је да марљивије читаш њихове установе и правила, како би знао шта су сакривене тајне оних који верују у Христа и да не би грешио чинећи оно што не доликује богопоштовању. Сагласно ономе што је написано, побожним учини духовне своје синове[14] и научи их да поштују и свештена и божанска места, а уједно и сасуде освећеног храма Божијег који служе за Литургију, јер записано је: Блажен је човек који се свега са побожношћу боји[15]. Јер знај да су оци и апостоли дозволили да њима служе и да их се дотичу само посвећени који су се очистили подвизима и покајањем са много суза, они који су се освештали и причешћују се непорочним тајнама Христовим, као и најпобожнији монаси.
Немој дозволити свима који желе да уђу у божански олтар, него само, како је речено, побожнијој браћи и оцима који су посвећени и освештани, а за остале и за браћу која се неуредно владају – гледај шта ти кажем – закључај га. Јер добро знај да се многи због презира према томе одсецају од садашњег живота, а ако ти не приметиш да се то дешава, крв оних који бивају одсечени од живота свакако ће бити тражена из твојих руку[16].
24. То и још више од тога, пастиру оваца Христових, дужан си да добро знаш и да ревносно чиниш како би сачувао своје стадо. Дакле, ако си у себи препознао да си достигао толику способност и да си се приопштио толиким даровима, да се сви који ти се приближе, и твоји и туђи, просветле само светлошћу која сија од твојих добрих дела и од премудрости у Богу и знања, пастирствуј смело и делатно овцама Христовим, зналачком речју благодати која ти је дата, сагласно одређењу и закону који ти је претходно дат са висине, и напасај јагањце на спасоносним испашама Његових заповести, све док не порасту и достигну меру раста пуноће Христове, па ћеш имати велику од Њега плату и постаћеш сапрестоник и сажитељ Његових апостола. А ако ниси такав, повуци се у себе, ако хоћеш да послушаш мене који се старам за твоје спасење, јер наш Бог је огањ који спаљује и Њему слава у векове. Амин.
НАПОМЕНЕ:
- 1Kop. 4, 3.
- Јер. 15,19
- Лк. 6,48
- Кол. 1,17-18
- 1Kop. 12,27
- Пс. 76,11
- Ис. 48,10
- Јк. 5, 7
- 2Тим. 4,2.
- Јевр. 1, 14
- 1Сол. 3,2
- Зах. 9,16
- Јез. 34, 3
- Лев. 15,31
- Прич. 28,14
- Јез. 33, 6
