САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)
 
БЕСЕДА ОСМА.
О САВРШЕНОЈ ЉУБАВИ И О ТОМЕ КОЈЕ ЈЕ ЊЕНО ДЕЈСТВО. И О ТОМЕ ДА, АКО СЕ ЈОШ ОВДЕ НЕ ПОТРУДИМО ДА ПОСТАНЕМО ПРИЧАСНИЦИ ДУХА, НЕ МОЖЕМО ДА БУДЕМО НИ ВЕРНИ, НИ ХРИШЋАНИ, АЛИ НИ ДА ПОСТАНЕМО СИНОВИ И ДЕЦА БОЖИЈА
 
1. Браћо и оци, ако је онај ко изиграва врлину како би многе обмануо и погубио, заправо јадан и пред Богом и људима осуђен и гнусан, јасно је да је онај ко се, премда бестрастан, ради спасења и на корист многих попут древних отаца прави да је острашћен, хваљен и блажен. Наиме, као што се ђаво, заклањајући се иза змије и под изговором савета, наизглед доброг и корисног, а заправо смртоносног и таквог да човека лишава и Бога и свих рајских плодова, показао као богоборац и човекоубица, тако и онај ко, под привидом зла, изговара наизглед зле речи, како би сазнао оно што ђаво чини кроз оне који глуме врлину и побожност, и оне који чине зло вратио покајању и спасењу и освестио их, очито је истински Христов подражавалац, сарадник Божији и спаситељ људи. А то дело припада само онима чије је чуло неосетљиво за овај ваздух и свет и за чулне ствари, чији разум није пристрастан према видљивим стварима, него је иступио из пониженог тела[1] – дакле, то је дело оних који су равни ангелима, који су се савршено сјединили са Богом и који су у себи свецело стекли читавога Христа и делом и опитом, и осећањем и знањем и сазрцањем.
2. Дакле, лоше је прислушкивати или кришом гледати шта ближњи говори или чини, али само ако се то чини зато да би се брат укорио, или изгрдио, или увредио, или да би се јавно осрамотио у погодно време због онога што смо видели или чули. А ако се то чини да би се састрадално и мудро и разумно исправиле грешке ближњег и да бисмо се свом душом за њега са сузама помолили, то није зло. Наиме, ја сам видео човека који прибегава многим смицалицама и средствима, како му не би промакло ништа од онога што чине или говоре они који живе са њим. А он то није радио да би нашкодио, далеко било, него да би једнога речју, другога даровима, а трећега под неким другим изговором удаљио од вражијих дела и помисли. И видео сам га где некада плаче због једног, други пут тугује због другога, трећи пут се бије и по лицу и у прса ради трећега, примајући на себе лик онога ко је сагрешио речју или делом и сматрајући себе оним који је учинио зло, исповедајући се и припадајући Богу у силном плачу. А видео сам и другога брата, који се толико радовао због туђих успеха и подвига, одобравајући њихов напредак, да се чинило као да ће пре он него они примити плату за врлине и страдања. А, са друге стране, толико се жалостио и уздисао због оних који падају речју или делом и истрајавају у злу, да је изгледало као да ће се заиста само од њега тражити одговор за њих и да ће бити предат паклу. Видео сам још и таквог који је показивао толику ревност и жудњу за спасењем своје браће, да је често са сузама из све душе топло молио човекољубивога Бога или да се и они спасу, или да он буде заједно са њима осуђен, јер уопште није желео, угледајући се настројењем на Бога и Мојсеја, да се спасе само он. Јер, спојивши се духовно са њима светом љубављу у Светом Духу, он није желео ни да уђе у само Царство Небеско, а да се одвоји од њих. О, свете свезе, о, неизрециве силе,о, небоумне душе – а још је боље рећи душе богоносне која се силно усавршила у љубави и према Богу, и према ближњем!
3. Онај, дакле, ко још није достигао такву љубав и ко нити је угледао њен наговештај у својој души, нити је уопште осетио њено присуство, још се попут кртице крије у земљи и међу земним стварима или, још тачније,под земљом, јер је и сам слеп као она и само слухом чује оне који говорена земљи. Страшна је то несрећа, јер ми који смо се родили од Бога и обесмртили се, поставши заједничари небеског призива и наследници Божији и санаследници Христови, још нисмо познали толика добра, него као штосе, да тако кажем, гвожђе неосетљиво убацује у огањ или као што се бездушна кожа неосетљиво боји црвеном бојом, тако се и ми налазимо посред толиких добара Божијих, а признајемо да у себи ништа не осећамо и поносимо се као да смо већ спасени и прибројени светима, правећи се и изигравајући и глумећи светост, као да, несрећници, живимо на сцени или позорници, уподобљавајући се лакрдијашима и блудницама које немају природну лепоту, па неразумно мисле да се улепшавају мацкањем и вештачким бојама. Али то није својствено светима који су се родили са висине.
4. Треба да знате да као што младенац, када изађе из мајчине утробе,несвесно осећа овај ваздух и истога часа сам од себе почиње да плаче и рида, тако се и онај ко се родио са висине и ко је из овога света изашао као из мрачне утробе и ушао у умну и небеску светлост и на неки начин на кратко завирио у њу, одмах испуњује неизрецивом радошћу и пролива сузе без бола, схватајући, разуме се, откуда се избавио и у коју светлост се удостојио да уђе. И то је услов да би неко уопште био убројан у хришћане. А они који још нису спознали и видели то добро, нити су га затражили са великом упорношћу, у плачу и сузама, како би га, таквим делима очишћени, достигли и, савршено се са њим сјединивши, имали заједницу са њим, како ће се, реци ми, уопште назвати хришћанима? Јер они нису онакви какви треба да буду. Наиме, ако је оно што се родило од плоти плота оно што се родило од Духа дух, како ће онда онај ко је телесно рођен и постао човек, а да никада није разумео нити поверовао нити се потрудио да се, како је дужан, роди духовно, постати духован и прибројати се духовним мужевима, осим ако се кришом, као онај ко је одевен у прљаве хаљине, не умеша међу светлоносне светитеље и заједно са њима седне за царску трпезу, а затим буде избачен свезаних руку и ногу јер није син светлости,него син плоти и крви, и буде послан у вечни огањ, припремљен ђаволу и ангелима његовим? Онај ко је примио власт да постане син Божији и наследник Царства Небеског и вечних добара, ко је на разне начине научио која је дела и заповести дужан да чини да би био узведен у ту част и славу,али ко је све то презро и, радије пожелевши земне и пропадљиве ствари,изабрао свињски живот и сматра привремену славу бољом од вечне славе,како неће са правом бити одвојен од свих верних и осуђен са невернима и са самим ђаволом?
5. Зато молим све вас, браћо и оци, потрудите се док је време и док смо живи, борите се да постанете синови Божији, да бисте били деца светлости (јер то нам даје рођење са висине), омрзните свет и оно што је у свету, омрзните плот и страсти које се од ње рађају, омрзните сваку злу жељу и похлепу макар и према најмањем предмету и ствари. А то ћемо моћи да учинимо ако схватимо величину славе и радости и весеља које имамо да наследимо. Јер шта је, реци ми, веће на небу или на земљи од тога да неко постане син Божији и Његов наследник и санаследник Христов? Заиста ништа! Heгo тиме што предност дајемо земним и опипљивим стварима и што не тражимо добра која су припремљена на небесима, нити смо им чежњом привезани, ми онима који гледају пружамо јасан доказ да смо, пре свега, савладани болешћу неверја, као што је написано: Како можете дa верујете кад примате славу од људи, а славу која је од јединогa Бога не тражите?[2], а затим и да, поставши робови страсти и приљубивши се земљи и ономе што је на њој, уопште не желимо да подигнемо главе ка небесима и Богу, него, одбацујући у безумљу душевном Божије заповести, отпадамо од богоусиновљености.
6. Јер шта је неразумније, реци ми, од онога ко не слуша Бога и не труди се да достигне богоусиновљеност? Онај ко верује да Бог постоји о Њему мисли узвишено. Он, наиме, зна да је Он једини Владика и Саздатељ и Господ свега и да је бесмртан, вечан, непојаман, неизразив и непропадљив и да Његовом Царству неће бити краја. И ко зна таквога Бога како да не чезне за Њим? Како да се не потруди да и саму душу своју преда смрти из љубави према Њему, да би се удостојио да постане, да не кажем Његов син и наследник, али макар један од Његових истинских слугу који стоје у Његовој близини? И ако свако ко се подвизава и у пуноти чува све заповести Божије, пошто се роди са висине постаје чедо Божије и син Божији, и сви га знају као истински верног и хришћанина, а ми пренебрегавамо Божије заповести и укидамо Његове законе, за шта ће нас Он казнити када поново дође са славом и страшном силом, ми тиме себе саме делима у вери показујемо неверним, а у неверју само на речима верним. Не варајте се, ништа нам без дела неће користити сама вера. Јер она је мртва, а мртви не постају заједничари живота, осим ако га претходно не затраже делањем заповести. Њиховим делањем у нама као какав многоструки плод израстају љубав, милосрђе, састрадавање са ближњим, кротост, смирење, трпљење искушења, непорочност и чистота срца, којом се удостојавамо да гледамо Бога и у којој бива јављање и осијање Светога Духа што нас рађа са висине, чини нас синовима Божијим, облачи нас у Христа, пали светиљку, објављује децом светлости, ослобађа душе од таме и већ овде нас осетно чини заједничарима вечнога живота.
7. Немојмо, дакле, да, уздавши се само у нека делања и врлине, а при том мислим на постове, и бдења, и спавање на земљи и на свакојака друга злопаћења, презремо ово делање заповести Господњих, као да се можемо спасити једним, а без тога другог. Јер то је немогуће, немогуће! И нека те у то увере пет лудих девојака и они који су у име Христово учинили многа знамења и чуда, али који су зато што у себи нису имали љубав и благодат Свесветога Духа од Господа чули речи: Идите од Мене ви који чините безакоње[3], јер не познајем вас откуда сте[4]. И не само они, него уз њих и многи други који су, додуше, крштени од светих апостола и светитеља који су дошли после њих, али нису се удостојили благодати Светога Духа због претеране злобе, нити су показали живот достојан призвања којим су призвани, нити су постали деца Божија, него су остали плот и крв и никада нису поверовали да постоји Дух, нити су Га затражили или се понадали да ће Га примити. Због тога такви никада неће моћи да победе плотске жеље и душевне страсти, нити ће показати икакву посебну врлину, јер Господ каже: Без Мене не можете чинити ништа[5].
8. Али молим вас, оци и браћо, постарајмо се из све снаге да се још овде удостојимо да се приопштимо дару Светога Духа, како бисмо достигли и садашња и будућа добра, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Којем доликује слава у векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Флп. 3,21
  2. Јн. 5, 44
  3. Мт. 7,23
  4. Лк. 13, 25-27
  5. Јн. 15,5

Comments are closed.