САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч V[1]
 
Својом претходном речју, окончао сам први подвиг. Сматрам да сам у довољној мери показао злобу једног човека изневши све шта нам је он учинио и шта је све још могао да нам учини непрестаним измишљањем све тежих и тежих непријатности. Сада ћу изнети други циљ моје беседе који многи нису ни претпоставили, а који је свештенији пред Богом, пријатнији за нас, кориснији за потомке: изнећу праведне судове Божје и каква је плата злобника за сву охолост, свеједно да ли долази одмах по учињеном делу или нешто касније, пошто све бива (добро знам) вољом Уметника – Речи и Господара наших дела, који добро зна када да казни, а када да својом дуготрпљивошћу снисходи, користећи расположива му средства. Ко ће бити у стању да наброји све болести које судом Божјим сналазе злобнике сразмерне њиховим преступима, ненадане и трагичне смрти које их сналазе, бескорисно кајање када посред невоља познају своју беду, схватање смисла разних објава и сановитих виђења која им се озго шаљу? Или оне јасне доказе Божјег гнева које су на себи искусили сви који оскрнавише Божје храмове, или се изругиваху над свештеним трпезама, или злоупотребише свете сасуде или насрнуше на наша тела или се, пак, усудише на разне друге гадости? Ја ћу намерно све ово прећутати не због тога што не верујем у десивше се догађаје о којима се прича, него да ви не помислите како се ја задржавам на мало важном и небитном, пропуштајући да поменем важније и битније. Почећу своје казивање о чуду које је свима добро познато, а које уважавају и признају чак и безбожници.
Као што се таласи подижу непрестано један за другим, тако се свакодневно дизао против нас, омрзнувши најпре себе[2] самог и осрамотивши светињу Духа благодати[3] тај (приличније је казати) Јеровоам или Ахаав, Израиљац или Фараон египатски, Навукодоносор асирски или да сва имена њихова подведемо под једно: његово име. Чини нам се да је он у себи сјединио пороке свих њих: отпадништво Јеровоамово, непотребно убиство Ахаавово, срџбу Фараонову, светогрђе Навукодоносорово и злобу свих њих заједно. Испробавши на нама све познате муке и придодавши им још неке нове видове злостављања (нема особе способније од њега у измишљању мука и зла) он је, најзад, подстакао против нас јудејски народ злоупотребивши његову урођену лакомисленост и притајену мржњу на нас. Прикривајући своје намере изговором расположења према јудејском роду, он је на основу њихових књига почео да им доказује како је управо сада настало погодно време њиховог повратка у своју земљу где ће изградити разрушене храмове и обновити обичаје својих отаца. Смисливши све ово и убедивши их у реалност свега предоченог (није му било тешко да их оваквим обећањима обмане) – Јудејци као опијени почеше ревносно спроводити у дело задате им обавезе. Неки су надахнуто потврђивали како су и њихове жене, без колебања, скинуле са себе све драгоцене украсе, жртвујући све то ради успешног окончања започетог дела; многи су на својим рукама носили земљу за изградњу не хајући за скупоцене хаљине и одећу у које беху обучени, нити марећи за нежне руке и зглобове које ипак нису биле навикнуте на тешке послове; једноставно, све су подредили овоме послу. Међутим, када су, поражени изненадним и снажним земљотресом, похитали храму, једни ради молитве, други тражећи спасење, храм их једноставно није примио; ово су многи посведочили. Иако су се упутили према отвореним вратима, ипак нису могли да уђу јер су врата невидљивим начином и силом била затворена за њих, доводећи тако безбожнике у још већи ужас, а верујуће у стање покоја. Пошто су покушали и силом да уђу, из храма је покуљао пламен који је једне спржио (са њима се десило нешто слично са Содомљанима или је било налик чуду које се извршило над Надавом и Авиудом, који на чудан начин погибоше од ватре), а друге је сачувао као сведоке десившег се Божјег гнева над грешницима. Тако се све ово десило и сваки је дужан да верује овом чуду као и сваком другом десившем се чуду Божјем. Још је чудноватија била светлост која се при том показала на небу осликавајући крст. Облик и име крста које је раније било презрено од стране безбожника на земљи, сада свима постаје јасан и јаван знак, видљив за све и служи као знамење Божје победе над нечастивцима и силно знамење пред свим осталим знамењима и знацима.
Шта ће на ово казати мудраци овог света који воле да се хвалишу, који носе дуге браде и дуге хаљине, вукући плашт свој по земљи? Изјасни се о овоме и ти који пишеш дуге радове, који креираш невероватне сторије, који подижеш свој поглед увис не би ли протумачио небеска знамења и кретање звезда, закључујући на основу свега тога чудновате догађаје! Причај ми о својим звездама, о Ариаднином венцу, о Вероникиној коси, о прождрљивом лабуду, о снажном телету или ако хоћеш и о твоме змиjодржцу[4], о косорогу, о лаву и о свим осталим стварима које си ти прогласио боговима или звездама. Где ћеш у својој математици пронаћи такав круг? Где ћеш пронаћи у твом систему такву звезду која би ишла са Истока пред твојим мудрацима, водећи их на одређено место? Ја ћу о десившим се знамењима казати само ово: звезда са Истока је објавила Христово рођење, а ова[5] је постала венац Христове победе.
Ево шта ћу казати о небеском и горњем које учествује у свим нашим делима; остало ће допунити псалам: градове ти си развалио.[6] Слично оним древним градовима који су разрушени за сродно неваљалство, било да су усред својих безаконих дела поплављени морем или разрушени земљотресом, тако да могу казати и други део: погибе спомен њихов са хуком, односно, погинуо је громко. Такав је био њихов пад, те је било потребно много времена да би се све поново изградило, под условом да се ико усуди на такво дело. Такве беху појаве и на небу и на земљи! Зар није и у ваздуху било показано много знамења и није ли се ваздух осветио знамењем страдања (Христовог)? Сведоци и чувари оног чуда нека покажу још и сада постојећу одећу запечаћену тада знаком крста. Било неко од наших или од придошлица, ако је само причао о овоме или ако је само слушао оне који причају, одмах је на себи или на ближњем видео чудо: сам је украшен звездама или је звезде видео на одећи ближњега које толико лепо деловаху да је одећа постала шаренија од било које мајсторски извезене тканине или од било које слике умешног живописца. Шта је све ово значило? Сведоци свега толико беху поражени да су сви у глас, као по команди, почели да призивају хришћанског Бога и да му се моле молитвама и славопојима. Многи су без оклевања, одмах по овим догађајима, похитали нашим свештеницима и упорно молећи да их приме, постали чланови Цркве, поучивши се у вери, и примивши тајну крштења и на тај начин кроз страх, избавише се од страха. Мислим да сам о томе доста казао.
Јулијан, све подстакнутији мржњом према нама, најзад ступа на врх својих злодела. Пошто је стекао утисак да се дела хришћана одвијају по његовим жељама и да су му они покорни чим он то зажели (у том одушевљењу однео је победу над западним варварима), предузео је веома разумну и човекољубиву намеру. Узевши две војске, и војнике и демоне који су њиме управљали (на које се он и уздао), предузео је поход на Персију, полажући сву своју наду више на дрскост и охолост, него ли на војну силу. Овај мудрац није могао да појми да одважност (θαρσος) и дрскост (θρασος), мада блиски именом, беху веома различити међу собом; мислим на херојство и кукавичлук. Смелост и одважност у делима, доказују мужаство и јунаштво; када почне да слаби то је знак страха. Међутим, упутити се тамо где је опасно, а немати уздржљивости, јесте знак дрскости; избегавање опасности јесте знак опреза. Не треба мислити да једно и друго значи чување онога што имаш и добијање онога што немаш. Прво нарочито краси људе трезвене, а последње, ако је прикладно, да се прихвати; у супротном, оно је достојно презира. Ко себе доведе у опасност од мисли да ће изгубити све што добије, тај је веома неразуман. Такав човек ми личи на рђавог борца који почне да се бори пре но што је заузео борбени положај и став; личи ми и на крманоша који настоји да потопи туђи брод у време док је његов брод неспособан за пловидбу.
Чини се да Јулијан о овоме ни мало није мислио; он врло неопрезно приступа остварењу своје замисли; он размишља о поробљавању туђе области у време док су Римљани били у растројству. Као Салмонејац који ствара гром кожом, он је дрско упирао свој поглед на Трајанце и Адријанце којих је опрезност била задивљујућа, али ни на крај памети му није било да се опемене Кара и Валеријана који су због неразумне лакомислености (не говорим прекорно о злој судби, како се изражава трагичар[7]) претрпели пораз у персијским земљама, управо кад беху на врхунцу своје моћи. Потпуно се предао својој идеји те је сакупио све на једном месту: и магију и прорицања, познате и непознате жртве. И какав је он велики и необични завет дао, Христе мој и Речи! И страдања Бестраснога и тајанство целог света – цео хришћански род предаће демонима, под условом да успе у намереном делу.
Почетак похода који су његови истомишљеници подржавали и на сва уста хвалили био је овакав: покоривши и опустошивши део Асирије који раздваја Еуфрат и кроз који тече све до уливања у Тигар, Јулијан је разрушио нека утврђења у којима му нико није пружио прави отпор, да ли због брзине напада, којом је збунио Персијанце или можда и због тога што су Персијанци њега, уствари, обманули и намамили у клопку (прича се и о једном, и о другом). Било како било он је продирао у дубину земље; пошто је војска брзо напредовала, бродовима је снабдевао војску хлебом, храном и осталим следовањем; за кратко време он је дошао све до Ктезифона где је мислио да се мало заустави, односно, освајање овог града сматрао је нарочитим успехом. Међутим, од тога момента његови планови пошли су наопако, као када се песак баца под ноге или када бура насрне на брод. Ктезифон је неосвојиво утврђење; ограђено је зиданим бедемом, дубоким ровом и мочварном реком. Још утврђеније беше друго место под именом Кохе, ограђено природним препрекама и изграђеним бранама. Оба утврђења повезана су међу собом и скоро да представљају један град – само их је река раздвајала. Све је ово отежавало освајање ових утврђења: било да се она опседају, било да се јуриша, било бродом (велика опасност је пловити реком пошто су са зидина нападали брод стрелама или су реку за тили час могли да преграде); због тога је Јулијан добро осмотрио утврђење са свих страна и одлучио да поступи овако: испитавши позамашни део реке Еуфрат он је пронашао један стари канал и прокоп у који је из Еуфрата пустио онолико воде колико је потребно за пловидбу брода; то је учинио изнад Ктезифона повезавши вештачки Еуфрат и Тигар, а бродовима омогућивши несметану пловидбу из реке у реку, без опасности да са тврђаве буду нападнути и угрожени.
Међутим, како је Јулијан напредовао, тако се број персијске војске пред њим непрестано повећавао, али без намере да се испрече и започну бој прса у прса: они су непрестано, користећи постојеће теснаце и погодна места, гађали његове бродове стрелама преграђујући му пут. Тако је Јулијан дошао у безизлазну ситуацију, без решења како да поступи; рђав исход похода постао му је јасан. Један Персијанац, високог положаја, опонашајући Зопира који је био Киров саветник приликом опсаде Вавилона, навукао је тобоже на себе гнев персијског цара те је морао да бежи од њега; испитао је расположење Римљана и поступно се приближио Јулијану, задобивши његово поверење; додворивши му се, он га упита: “Шта ово значи, господару? Због чега предузимаш овако лагане кораке у тако важном походу? Шта ће ти толики хлеб на бродовима – прекомерни терет који улива малодушност? Ништа толико не подстиче војску на непослушност и мрзовољност као ситост и мноштво хране. Него, ако хоћеш да ме послушаш, остави све ове бродове и пођи даље без њих, јер ћеш тако твоју храбру војску ослободити малодушности. Заузврат ја ћу те лично провести другим путем којим ћеш брже и безбедније остварити жељени циљ (тврдим да нико други, сем мене, не познаје тако Персију), а непријатеља ћеш изненадити и савладати. После тога ћеш ми бити веома захвалан за савет и наклоност”. Тек што је овај изнео свој предлог Јулијан му је поверовао (лакомисленост је, уствари, лаковерна, нарочито уз Божје допуштење); после тога настају све његове невоље. Бродови су запаљени, хлеба и хране је нестало; све је било смешно јер је ово било чисто самоубиство; све наде су пале у воду; водич је нестао са својим обећањима. Непријатељ их је опколио; битка се распламсала; срећног излаза није било; храна је стизала нередовно и све теже; војска се побунила и устала против цара; наде није било. Једини излаз је био да се војска ослободи рђаве и лоше стратегије, односно, рђавог војсковође.
Овако су се ствари одвијале и до овог момента извештаји су међу собом сагласни; о ономе што се десило после тога извештаји нису уједначени; и они који су били у рату и они који нису били сагласни су и са једним и са другим извештајима. Једни тврде да су Јулијана убили Персијанци док је у хаосу тумарао тамо-амо и да га је задесила иста судбина као Кира који је напао свога брата Артаксеркса. Други о његовом крају причају следеће: Јулијан је узашао на једно високо брдо да би са њега имао преглед бојишта и распореда војске. Када му се војска, мимо очекивања, учинила врло бројном, он је као човек који завиди спасењу своје војске казао: “Како ће бити досадно ако оволику војску вратим у римску земљу”! Један од присутних војника, раздражен његовом изјавом, пробуразио му је стомак, не марећи за свој живот. Неки опет тврде да га је убио један од оних иноземних луда које су пратиле војску и у позадини ратишта вијали змије и служили као забава на пировима. Неки ову част приписују једном срацину. Било како било, Јулијан је благовремено убијен и тиме је спасена не само војска, него цели свет; једним потезом мача он је кажњен за многа убиства која је извршио. Ја се дивим, као онај сујетни човек који мисли да све може сазнати на основу распорених утроба, али не може на основу тога да сазна када ће његова сопствена утроба бити распорена. Нећу прећутати један догађај о њему који, поред свега осталог, потврђује његову злобу. Јулијан је лежао на обали реке прободеног стомака у великим боловима. Пошто је од раније знао да су многи људи у сличним ситуацијама волшебно нестали због чега су их њихови савременици прогласили боговима и поштовали као богове, он сам, желећи овакву славу, а стидећи се начина своје смрти, одлучио се на смели корак. Његова злоба не престаје престанком живота! Он је покушао да се баци у реку, а за овај наум послужио се расположењем блиских му људи који ће сачувати његову тајну. Уколико би неки од царских евнуха разгласио другима овакав тајновит нестанак Јулијанов, из осрамоћеног Јулијана би се, вероватно, током времена, појавио неки нови бог, људима непознат и нејасан. Дакле, он је тако царовао, тако је предводио војску и тако је окончао живот свој.
На његово место убрзо је изабран нови војсковођа из војног састава који је посред борбеног плама преузео дужност: имао је он својих квалитета и по другим питањима, а не само у војном погледу. Био је достојанствен и храбар, а уз то и побожан и врло ревносан; међутим, није могао да се носи са Персијанцима, нити му је успело да разбије њихове редове, јер му је војска већ била измрцварена и заморена. Пошто није постао наследник царства, већ разбијене војске, било му је стало само како да што већи број војника живе врати у отаџбину. Уколико Персијанци, сходно својој умерености у победи (код њих је постојао закон да и у радости, ако победе, задрже умереност) или услед било којих других околности не би прихватили преговоре, колико неочекиване, толико човекољубиве, онда у животу, од војника, не би остао ни носач пламена.[8] Толико су снажно Персијанци притисли Римљане, осокољени у својој земљи и одушевљени десившим се догађајима; довољно је остварити и минималан успех да би се гајила нада у повољан исход.
Дакле, Јулијанов наследник имао је велику бригу пред собом – спасти војску и очувати римску силу. У свему су ови војници представљали силу Рима, без обзира што су овде доживели неуспех, јер тај неуспех није производ њихове личне неспособности, већ лоше процене њиховог војсковође. Са Персијанцима је ипак склопљено примирје (казаћу укратко), врло срамно и недостојно римске војске. Међутим, уколико би неко због тога осудио Јулијановог наследника, мислим да би такав био врло лош судија и проценитељ реалног стања. Клас припада сејачу, а не жетеоцу; у пожару не сноси одговорност онај који није успео да га угаси, него ко га је узроковао. Овде се треба подсетити онога што је казао Херодот о самосатским тиранима: ту обућу је шио Истиеј, а носио је Аристагора који је наставио започето од стране његових претходника.
Шта је преостало после свега, него вратити Римљанима тело нечастивца, који је окончао свој живот. Међутим, пошто и ми имамо покојника,[9] погледајмо каква је и колика разлика и у томе међу двојицом царева (ако ће и то унеколико послужити као срећа или несрећа уснулима). Једнога прати општенародни благослов, похвале, походи и наши свештени обреди, свеноћна појања и бдења, палење свећа, како ми хришћани поштујемо благословену смрт; када се његово тело проноси сви су и радосни и тужни. Ако је веровати гласинама које су и до нас допрле, треба посведочити да, када су проносили тело Констанцијево кроз Тавр у његово родно место које по њему носи име, тада су многи на врху оближњег брда чули гласове како поју и прате овај спровод; мислим да су то били хорови Анђела небеских који су својим појањем наградили Констанција за побожност и блажену кончину. Ако је он унеколико и поколебао и нарушио право учење, то ипак није само његова лична воља, већ последица неискрености и злобе његових велможа који су у своје мреже уловили невину душу, још неукорењену у правој вери, која није могла да предвиди наилазећи бездан у који ће упасти; водали су га како су хтели и куда су хтели и под изговором старања, побуђивали су његову ревност на зло. Иако смо ми свесни свега тога, ипак смо сматрали да је боље, због његовог оца који је поставио темељ царској власти у хришћанству и у вери коју је он наследио од свога оца, достојно испоштовати храм његовог тела, јер је он ипак живео живот достојан цара, а окончао га је достојанствено, смрћу праведника. Да ли је уопште потребно наглашавати усхићење војске када се његово тело приближило граду; пукови војске су ступили пред њега као да је још увек жив? Треба ли уопште помињати и наглашавати да је цео град похитао у сусрет телу? Он је деловао врло достојанствено због нове порфире у коју је обучено тело, тако да је изгледало да и он лично указује поштовање њима, односно, као да од њих прима почаст! Целокупна војска, иако се покорила новој власти, ипак је веће поштовање указивала умрломе; и (као што обично бива када је успомена још у свежем сећању) тугујући због смрти вољеног цара, војска не би могла истрпети да је он у ма чему био лишен царских почасти, него су успели да и овог одступника приморају да у њима учествује и да, на цара достојан начин, дочека умрлога тј. да са своје главе, приликом дочека, скине царску диадему и да, поклонивши се умрлом цару, пође заједно у пратњи са свима до његове гробнице – у знаменити храм светих Апостола који је у себе примао и чувао овај свештени сој. Тако је, ето, сахрањен наш Император!
Међутим, испраћај Јулијана у походе био је другачији и скромнији, без почасти (народ и градови дочекали су га негодовањем и поспрдно, чега се многи и сада још сећају); његов повратак био је још униженији. Каква је то срамота? – Његово тело су носили лакрдијаши и кловнови, а цео спровод био је пропраћен неприличним играма; ту се певало, плесало, величало његово одступништво од вере, величан је његов пораз и смрт. Какву срамоту је доживео? Шта је све могао чути од људи који га се више нису плашили и који су причама других људи додавали сада и своје искуство? Најзад, примио га је град Тарс; није ми познато због чега је тај град доживео такву срамоту? У томе граду је одређено место за гроб Јулијанов; место беше неуређено, а гроб прљав, презрен и одвратан.
Ја сам овде описао најглавније Јулијанове пропусте и кривице; међутим, поуздано знам да су двојици или тројици његових дворских лицемера, једнаких са њим у злоби (о другима намерно ћутим), дали толику власт као награду за њихову нечастивост, да би они неометано опустишили сва имања римска и на копну и на мору, само да се томе није стало на пут. Својом грамзивошћу они су премашили древне сторуке колосе! Управа над градовима поверена је не само неправедним људима, него још и кварним. Право управе стицало се на један једини начин отпадништвом. Од Јулијана су својевремено добијали награде само они који су се истицали у смишљању зла и против себе, и против других. Шта казати о променама и преиначавањима у судству која су се преко ноћи дешавала и мењала, као море што за једну ноћ надође и ујутру се повуче? Овај неумољиви муж желео је да цело судство држи у својим рукама због личне сујете. Може неко помислити да ја глорификујем његове мале преступе. Међутим, свако ће се сагласити да таква дела и поступци приличе Јелисејским пољима и сраму коју тамо има Радомант,[10] а којим Јулијана удостојавају људи истог кова. Једном се чудим код Јулијана: многе своје вршњаке и познанике, нарочито по азијским училиштима, он је пуновласно позивао себи у госте са тобожњом намером да их награди и испуни велика обећања која им је дао. Када су се они одазвали позиву и дошли код њега, показало се да је све, уствари, било једна велика глума и мазање очију. Неке од њих је упутио на овога, друге на онога; неке је ипак лично примио и позвао за трпезу, али је све протекло у ћутању и хладној атмосфери; уместо разговора са њима он је хвалио своје дворјане, у њихову част дизао чаше и наздрављао им, а своје званицедругове отпуштао је без икакве награде и похвале; због тога су сви они дошли у ситуацију кога више да осуђују: њега, због лукаве обмане или себе што су тако наивно насели његовом лукавству! Јулијан је био врло хладан и умео је кад је хтео, ма колико запао у непријатну ситуацију, да влада осећањима не показујући ни трунку збуњености; умео је да у суду волшебно подстакне негодовање, а у двору да створи велику пометњу, како би представио јавности да и он сам, сто, трпи нападе и насиље, па како онда друге да штити од сличних ситуација?! Међутим, коме није познато да је многе сељаке,који су му долазили по разним питањима и молбама, просто малтретирао у двору, тукао, газио ногама и толико жесток био према њима да су ови били захвални ако им се нешто теже није десило од овога. Како уопште поменути сва она дувања и одувавања која је он јавно изводио пред старцима приликом паганских жртвоприношења, да. би исмејао наше свештене обреде?[11] Како је лепо видети римског цара са искривљеним вилицама изазивајући смех не само код оних које је желео да засмеје, него и код оних који су стајали по страни?! Он вероватно није чуо да је богиња Атина проклела фрулу која је у води искривљено осликала њезин лик.Не изазивају ли чуђење све те кружеће чаше које је Јулијан давао непристојним женама, примајући их од њих назад, Прикривајући тако своју раскалашност видом тајне? Други су ово лично искусили када је власт дала Јулијану одрешене руке; ја сам се у ово уверио још раније док сам са њим био заједно у Атини, где је он допутовао одмах након повратка: свога брата, добивши за то императорову дозволу. Двојак је узрок овог његовог доласка у Атину: један прихватљив – упознавање Грчке и школовање у њезиним училиштима; други, прикривен и малобројнима само познат – саветовање са тамошњим жрецима; у то време његова нечастивост још није избила на површину. Показало се да још тада нисам погрешио у процени овог човека, иако немам искуства у тим стварима. Непостојаност његовог карактера и несвакидашња узбуђеност нагнали су ме да проценим његову личност. У њему нисам видео ништа лепо: врат му је био млитав, плећа избачена, поглед скривен, очи хитре, нагле и свирепе, ноге климаве и шљампаве, нос висок и горд, црте лица смешне и изазивају смех, трза и забацује главом без икакве потребе, реч му је спора, питања неповезана и бесмислена, одговори невезани и неконтролисани, без логике и смисла.
Но, зашто га описивати тако подробно? Таквог сам га видео пре него што је почео да чини оваква (не)дела, а по учињеним делима сам га и препознао. Да овде има неког од сведока из Атине свакако би потврдили све ово што вам говорим. Када сам га први пут видео ја сам пред сведоцима казао: “Какво зло васпитава римска Империја”! Изустивши ово одмах сам зажелео да будем лажни пророк. Лакше би ми било да ме прогласе лажним пророком, него што је васељена искусила зло овог човека и што се на земљи појавило такво чудовиште какво пре њега није постојало. Због тога је он и доживео крај живота достојан свога безумља. Да Бог и ту није пројавио своју човекољубивост многи од људи би искусили велику беду. Код људи побожних она изазива потиштеност, а код грешника – презир и мисао да нико не надгледа наша дела, да смо самовласни, да је нада залудна, јер све се дешава случајно.
Ето, како расуђујемо ми, Галилејци, људи презрени, који се клањамо Распетоме; ученици рибара и, како сами кажу, неуких; ми који се сабирамо и појимо псалме заједно са старцима; ми, који смо изнурени дуготрајним постовима изненада се будимо и учествујемо у свеноћним бдењима и – одважно прекоревамо вас! Где је писар? Где је бројач?[12] Ја сам ову победничку песму позајмио од једног нашег неуког човека, како ви мислите. Где су жртве, обреди и тајанства? Где су клања, јавна и тајна? Где умешност гатања по расеченим утробама? Где су чудеса врачара и предзнања оних који гатају из стомака? Где је славни Вавилон о коме се толико говори и цела васељена коју си ти наумио да покориш проливањем многобројне крви? Где су Персијанци и Миђани за које си мислио да су већ у твојим рукама? Где су богови које си заступао и наметао, који су те водили и штитили? Где пророштва и клетве против хришћана или сва истребљавања хришћана која си предузимао и заповедао другима? – Све је исчезло, нестало; све се распршило! Све велике речи хвале које су ти упућивали нечастивци постали су најобичније маштање и сан.
Када је један иноплемени цар напао својом силном војском јудејског цара Језекију, опколивши при томе Јерусалим и изливајући силни гнев и богохулне речи на цара и на Бога, тврдећи да се град, тобоже, не може спасти његове опсаде, тада је Језекија ушао у храм, поцепао одећу своју и почео да рида уздижући руке према небу, призивајући Бога као сведока Сенахиримовог богохулства и молећи Га да Он буде накнада за велике претње које су им упућене. “Видиш Господе, каже Језекија, како овај иноплеменик мрзи и опада тебе – Бога Израиљевог; видео си Господе, немој то отрпети”.[13] Царева молитва није била узалудна: богохулник је на себи осетио шта значи устати на Бога, те се морао повући не испунивши своје претње; њега је поразила нека невидљива сила од које је изгубио већи део своје војске, тако да је безнадежно био протеран из опсаде. Тако је поступио Језекија, цар великог Јерусалима, који је и сам имао силну војску. А ми, којима је остало само једно оружје, једна стена, једна заштита – уздање у Бога (са свих страна су нас лишили било какве људске помоћи), ми који не могосмо ни од кога другог очекивати помоћ или одзив на наше молбе, окренусмо се Богу који је клетвом одбацио Јаковљеву охолост.[14] О, каквог ли чудноватог повествовања?! Каквог ли одважног уздања?! Нас су демонима обећали на жртву; ми – велико наслеђе Божје, народ свет, царско свештенство[15] бејасмо одређени на жртву за испуњавање једне наде, за победу у једном боју. Такву си ти награду обећао хришћанима, уколико на њихову штету будеш спасен![16] Тако си ти узвратио Господу Богу твом! Бог је све до сада задржавао свој гнев због нас и није распаљивао своју ревност у потпуности, већ је само високо подигао своју песницу на нечастивце и мада је већ замахнуо руком, ипак се уздржао, допустивши да на видело изађе сва погубност Јулијанове злобе, слично неком гнојном и болном чиру; – такав је Божји закон суда: или да спасе покајањем или да казни по својој праведности. Тешко подносећи садашње и стрепећи пред будућим (Божја благост постала је за нас неподносива), почесмо уздизати глас своју Богу: час Га призивајући као Владику, час Га молећи као благог Оца, час жалећи се и ступајући са њим у својеврсни суд, што је одлика људи сетних, говорећи: зашто се, Боже, срдиш на нас дуго; дими се гнев твој на овце паше твоје; опомени се сабора свога који си стекао од старине, који си стекао страдањем Јединорођене Речи твоје, удостојивши великог твога завета, привукавши на небо новим тајанством и залогом Духа. Подигни руке твоје на њихову гордост. Ти си трпео док су се непријатељи твоји лукаво подигли на светињу твоју и похвалише се на празнике твоје! Ми призивасмо мач и египатске казне, молисмо Бога да суди по заслузи; молили смо Га да устане против нечастивих, речима: докле ће, Господе, докле ће се грешници хвалити! Докле ће народ твој бити понижен и докле ће се газити наслеђе твоје? Кад ће они престати да безаконују и да хуле? Учинио си да се о нас јагме непријатељи наши и суседи да се подсмевају са нама; постасмо поруга свим људима.[17] Ми се опоменусмо винограда пренесеног из Египта, из безбожног мрака, који се уздигао у лепоти и величанственој вери, а потом је лишен своје ограде – наклоности Божје која га је неговала, поставши разграђен и шеталиште злих господара; опустошио га је дивљи вепар, тај злобни и лукави човек, који је тињао злом, јер је себи присвојио зло.
Овако сам ја најпре размишљао и вапио Богу. Шта сада да кажем? – Сада оплакујем погибао нечастиваца; постајем човекољубив према непријатељима и кажем: како зачас пропадају и гину; нестају од изненадне страхоте[18] као прах који ветар разноси; као јутарња роса, као фијук одапете стреле, као удар грома, као неухватљива муња? Ако би се они ма и сада изменили у своме размишљању, ако би одступили од својих многобројних заблуда, ако би пошли путем истине: верујем да би им се и пад преобратио у корист! Некада казна служи на добро кажњенима. А шта ако они и даље остану при своме, ако не одбаце идоле и не отрезне се својом невољом која често и најнеразумније уме да освести? Јеремија је оплакивао Јерусалим очекујући и потражујући и од зидова и од других неживих творевина да заједно са њим лију сузе;[19] какав плач би био довољан овим, бездушним и упорним, људима? Ко може и садашњост на прави начин да оплаче, без проливања суза за будуће казне, због тога што се они удаљише од Бога и послужише творевини већма него Творцу?[20] Не само да су послужили творевини, него устадоше против служитеља Божјих, подигоше своју злобну руку на њих – руку најдостојнију казне? Међутим, биће онако како Богу буде мило и драго! Ко зна када ће Бог који ослобађа оковане,[21] који подиже палог и избавља смрти обремењеног, који не жели смрти грешника, него чека да се покаје – који и нас у тами и сени смртној просвећује и умудрује дакле, ко зна када ће тај Бог и њих некада примити и, скинувши са њих тешки и железни жезал, покорити их под свој пастирски штап?
Моја реч опет се враћа на ону победничку химну: паде Вил, извали се Дагон, Ливан се стиди и вене, Сарон је као пустиња[22] сада нису у стању више да заповеде глупој и мртвој и неосетљивој маси идола: началствуј! Не траже више муве бога Акаронског или било шта друго смешно; неће више размишљати о узвишицама и долинама, или о лиснатим и хладовитим горама, не бацају cвoje синове и кћери бесима,[23] због чега су пророци прекоревали древни Израиљ. Шта ја имам од тога? Осврнућу се на садашње, на све ово шта нас директно погађа, што се нас тиче! Неће више злобно и препредено погледати на наше свештене храмове, неће нечистом крвљу кропити жртвенике који име добише од пречисте и бескрвне Жртве; неће обешчашћивати света места градњом безбожних олтара, нити ће разбацивати и оскрњавати наше приносе; неће више срамотити седу косу свештенослужитеља, достојанство ђакона, чедност дјева; неће више пуштати свиње на распорене Светитеље да заједно са мекињама прождиру и њихову утробу; неће више спаљивати ватром и на ветру расејавати телесне остатке Светих орамотећи их и мешајући их са костима неваљалаца како би изгубили своју силу; неће више постављати погубне столице, нити ће се забављати хулом на епископе и презвитере, пророке и апостоле, и на Христа; неће више ликовати над нама, нити ће нам законски онемогућавати лажно[24] образовање не би ли нам зачепио уста. Кажи сада пред нама твоје царске и софистичке речи, своје несхватљиве силогизме и ентимеме, па ће се видети како и наши неуки рибари умеју да говоре. Остави твоје химне и мелодију твојих инструмената, заповеда ти пророк мој.[25] Нека опет запоји Давид који је тајанственим камењем погубио надменог Голијата, који је многе победио својом кротошћу, који је духовном хармонијом излечио Саула опседнутог злодусима. Нека твој свећеносац угаси пламен, а мудре и свештене дјеве нека Жениху упале своје светиљке. Нека твој јерофант свуче са себе одећу блуднице; а свештеници нека се обуку правдом и нека се украсе славом, уместо духа учмалости.[26] Нека обуку велики и неупрљани хитон, нека се обуку у Христа – наш украс. Нека умукне твој проповедник и нека не говори срамотне ствари; нека се огласи мој надахнути проповедник. Баци твоје магијске и волшебне књиге; омогући да се читају само пророчке и апостолске. Престани са твојим ноћним и гнусним сабрањима, а ја ћу васпоставити свештена и светла свеноћна бдења. Прегради своје тајне канале и путеве који воде у ад; ја ћу те упутити на познате путеве који. воде на небо. Која врста оружја, каква опрема, колико људи и опремљених ратника би створили то што учинише наше молитве и Божија воља? Бог је својом речју одагнао таму, речју својом створио је светлост, основао је земљу, заокружио је небо, распоредио је звезде, разлио је ваздух, ограничио је море, пружио је реке, одушевио је животиње, створио је човека по своме лику, украсио га је својом лепотом. Он је и сада развејао ноћни мрак својом речју и све је обасјао светлошћу, довео у пређашњи поредак и устројство. Више не господаре алави и лажљиви демони; творевина се не обешчашћује клањањем која су се њој указивала уместо Богу. Баци своје Триптолемове и Келеје и мистичне драконе; стиди се због књига свога богослова – Орфеја; искористи дар времена који покрива твоју срамоту. Ако мислиш да су ово само басне и измишљотине, онда нам предочи твоје ноћне мистерије. Код нас говори дрво, не прориче троножац, не испуњава се Питија не знам чиме, али свакако не баснама и бунцањима. Кастаљски извор је опет заћутао и ћути; његова вода више не побуђује на пророковање, него на подсмех. Аполон је опет постао безживотни кип, Дафна – дрво, које се у баснама оплакује. Дионис је опет андрогин и са собом води пук пијанаца; твоје велико тајанство бог Фал, пламти љубављу према прекрасном Просимну. Муња је опет савладала Семелу. На обе ноге храма Ифест, тај бог који је сав зачађен, мада је он славни уметник као и Терсист Олимпијски. Ареј је због љубави поново окован и рањен Страхом, Ужасом и Забуном. Афродита, која је не сраман начин рођена, опет блудничи и служи срамним браковима. Атина је поново дјева и рађа дракона. Иракло поново бесни или, да кажемо, престаје да бесни. Зевс, саветник и господар богова, услед похоте и сладострашћа, поново се преображава у све облике од којих један од њих господари свима њима и све њих у себи садржи. Дијев гроб се опет показује на Криту. Када поново видим Кердоја, Логија и Епагонија, затворићу своје очи и побећи ћу, јер се срамим. да их гледам. Ја ти не браним да се клањаш сили красноречивости. Али се чудим твојим клањањима која указујеш андрогинама у египатском Нилу, Изиди, мендезијским боговима, Аписи, свим осталим чудовиштима и зверима које ти живопишеш и сликаш. Смејем се твоме Пану, Приапу, Хермафродиту и другим боговима који су јаросни или ојађени или растрзани. Све ово препуштам позоришним играријама и стихотворцима који описују и украшавају ваше богове; своју реч завршићу поуком.
Мужеви и жене, младићи и старци, сви ви који служите у том светишту и који заузимате ниже ступњеве; сви које је Господ негда избавио од заблуде и безбожја, а у паше време од насртаја пагана и свих беда, савремених и долазећих! Послушајте реч човека који се свему овоме научио својим трудом, свакодневним читањем књига древне историје, али и на основу савремених догађаја! Велика је ствар неискусити тугу; а можда и није, под условом да је тачна реч по којој онога кога љуби Бог тога и кажњава и сина кога прима – бије,[27] нарочито до кога му је стало. Ипак, велика је ствар уопште не грешити или у крајњој мери не сагрешити тешко, јер бити апсолутно безгрешан, јесте циљ којег је Бог поставио изнад човечанске природе. Друга ствар, после ове, коју предпостављам, јесте да пали и кажњени, а потом покајани, избегну казну за нова сагрешења. Стога и ми самим делом предосећамо Божју казну. Покажимо се достојнима онога што ћемо на крају примити. Оправдаћемо се осећајем кривице, јер нисмо као злочинци препуштени паганима, него смо васпитани и поучени као деца. Нећемо бринути о бури док је тишина и мир, нити о болести у време здравља, о робству након срећног повратка у Јерусалим, о Египту – после Египта. Нека злосрећно време не постане нама погодно време покоја; међутим, нека оно и буде такво под условом да смо тада сами били смирени и умерени и ако смо свим својим хтењима стремили ка небу, а сада се гордимо, уздижемо, надимамо и поново падамо у грехе због којих су нас стигле све невоље. Не, децо, не, вапио је некада свештеник Илија,[28] саветујући децу своју која сагрешише против Бога. Добро знам да је много лакше вратити изгубљено благостање, него ли сачувати даровано од Бога (изгубљено се враћа целомудријем, а даровано се губи лакомисленошћу); болесно тело се опоравља лековима и уздржавањем, а ако се само мало опустимо поново ћемо запасти у болест и пређашње стање; дакле, знајући све ово, отрезнимо се и опаметимо и сврсисходно располажимо временом. Као прво, браћо, немојмо празновати телесним и плотским насладама или весељем, не пировањем, не пијанством; ви знате плод свега овога блуд и раскалашност. Не украшавајмо улице цвећем, не постављајмо трпезе срамом смрада; не осветљавајмо своје куће чувственим светлом, нити их озвучимо звуцима фрула и свирала и пљескањем руку. Таквим начином пагани прослављају новомесечје. Ми нећемо на тај начин прослављати нашег Бога, нити ћемо тиме испуњавати своје време; свакако, не оним што је недостојно нас, него чистотом душе, светлошћу ума, светиљкама које осветљавају цело тело Цркве, односно, божанственим сазерцањем и размишљањима која нас узносе на свештени свећњак којим светли цела васељена. У порођењу са овом светлошћу, по моме мишљењу, ништавна су сва остала светила и огањ који се пали приликом заједничких свечаности. Ја имам и миро, али не такво којим се помазују само свештеници и цареви, него миро које је за нас изливено и које је саставио велики Мировариоц својим искуством и знањем. О, када бих се и ја удостојио да принесем миомирис овог мира! Имам још и духовну и божанствену трпезу коју ми је уготовио Господ наспрам непријатеља мојих.[29] После ње се смирујем, веселим се и одолевам срамотним мислима и гушим сваки напад страсти. Имам и цветове који су најлепши и дуготрајнији од било којих других цветова; цветови којима су њиве преплављене, које је благословио Господ[30] – мислим на свештенике, миомирисне пастире и учитеље и све из народа, чисто и одабрано. Њима ја, ето, желим да се украсим и овенчам, по примеру Апостола који се подвигом добрим подвизавао, трку завршио, веру сачувао.[31] Заменимо тимпане духовним химнама, а бесмислене крике и песме – појањем псалама; позоришне лакрдије и играрије – благодарним и складним подизањем руку; смех – размишљањем, пијанство – мудром беседом и разговором, ћутљивост – поступношћу! Ако ти, као љубитељ свечаних сабрања и празновања желиш да плешеш: скачи, али не срамотним плесом Иродијадиним који је узроковао смрт Крститељеву, него игром Давидовом приликом постављања Кивота на своје место које је, по моме мишљењу, представљало знак оштроумног и слободног идења пред Богом.
Ово је први и најбитнији део моје поуке! Други део, колико знам, многима ће бити тежак и неприхватљив. Јер човек, примивши могућност да на зло узврати злом, нарочито ако је пре тога нешто претрпео – не жели да се повинује речи или савету којим ће се обуздати његова раздражљивост. Ипак, моја реч је достојна да се бар саслуша. Нећемо се много бавити временским околностима, нити ћемо злоупотребљавати своју власт; нећемо бити злобни и неумољиви према онима који нас клевећу да и сами не будемо осуђени. У насталој промени користимо оно чиме ћемо избећи зло и занемаримо било какав реваншизам. Трезвени људи сматрају да је њиховим угњетачима довољна казна њихов страх у исчекивању онога чега су достојни и чему се надају, односно, довољна им је казна мучење њихове савести. Сваки који се плаши долазећег или будућег већ страда, иако не трпи казну у правом смислу речи. Он кажњава самог себе, можда јаче и више него што би га казнили извршиоци казне. Дакле, не умањујмо (Божји) гнев да се не бисмо показали слабији казниоци од потребног, пошто их ми не можемо казнити за све; због тога опростимо све и тиме се узвисимо над нашим пакосницима. Покажимо чему је њих научио демон, а чему нас учи Христос који је управо страдањем задобио и остварио своју славу; узвисио се управо оним што није учинио то што је могао учинити. Укажимо благодарност Богу, благошћу обнародујмо тајну[32] и на крају окористимо се околностима. Победимо своје мучитеље правдољубивошћу. У праштању потврдимо своју човекољубивост и силу заповести која ће и нама узвратити једнаким човекољубијем; добро знамо да којом мером меримо, том ће нам се и одмерити.[33] Ако је неко огорчен препустимо те који нас огорчише Богу и предстојећем суду. Не умањујмо будући гнев тиме што ћемо на њих ставити сопствену руку. Не помишљајмо о одузимању имања од њих, нити их позивајмо на суд; не прогонимо их из отаџбине, нити их бичујмо; једном речју: не чинимо им ништа од онога што смо ми претрпели! А ако је могуће, својим личним примером укротимо и њих. Ако је некоме страдао отац или син или жена, сродник или друг, или било ко од поштованих пријатеља: узвратимо наградом свакоме за страдање његово и убедимо га да храбро поднесе све што је претрпео. Шта им друго, осим овога дара, можемо дати? Хоћемо ли причати о великим наградама које ми добисмо? Наше мучитеље народ прогони, изводе их на тргове и позоришта, на скупове. Зацељујући старо, ново зло износе на видело поистовећујући се са својим гонитељима, ниподаштавајући својим казнама и богове које су толико дуго обмањивали.
Онај ко је синоћ био поклоник, данас је постао ругач и опадач! Шта је боље од овога двога?
Овакав је исход нечастиваца и вероватно да је то тек почетак. Доћи ће време када ћу ја своје противнике и њиховог великог вожда видети како оплакују своју несрећу – када свака злоба буде суђена и осуђена, и када буду подвргнути мукама. Нећу сада поменути наше божанске изреке и све оне казне које су, по нашем учењу, припремљене у будућем животу. Ти се окрени својим учењима и својим страхотама о којима воле да мудрују не само песници и стихотворци, него и философи; окрени се својим Пиритлегетонтима, Коцитама и Ахеронтама у којима се због неправде муче Тантал, Титије, Иксион. Њима ће се придодати и Јулијан, цар ове дружине и по нашем мишљењу он ће их предводити. Неће се он мучити жеђу стојећи до врата у језеру; неће бити мучен ни каменом који му виси над главом и час се спушта, а час се подиже изнад главе, како то описују трагичари; неће га окретати на точку који се врло брзо окреће; ни птице неће кљуцати његово тело које се никада неће потпуно покљувати – нека све то буде једна велика истина или басна која скрива истину у мислима. Међутим, када будемо видели како се он мучи, тада ћемо постати свесни да су његове муке много теже од свих овде побројаних и описаних, пошто су сагрешења и плата за њих свагда сразмерни учињеним преступима.
То је, ето, теби од нас дар, превасходни и мудри мужу (послужићу се твојим речима) за то што си нас шутнуо ногом! Ово ти дарујемо ми којима је, по твојој заповести, било забрањено да изучавамо беседништво и дијалектику. Видиш да нисмо били дужни до краја да ћутимо и да твоји закони нису били кадри да нас осуде на апсолутно ћутање. Сада је и нама дата могућност и слобода да гласом изобличимо твоје безумље. Као што се не могу задржати водопади Нила који се из Етиопије преливају у Египат или, као што је немогуће зауставити и задржати сунчеву светлост, тако је исто немогуће везати језик хришћанима да не изобличе сва ваша дела. Ово ти дарују Василије и Григорије, твоји противници и непријатељи твојих идеја, на основу којих си замислио да све друге увериш и придобијеш на своју страну претњама и казнама. Ти си за нас знао још у Грчкој где смо себи већ стекли име и достојанство живота својом красноречивошћу, узајамном једнодушношћу, где си нас почастио чашћу Киклопа тј. нас си последње сачувао и оставио за погибао и вероватно да си у својој демонизацији хтео нас да принесеш на победнички дар демонима, као нешто велико и достојно твога величанства, само да си се вратио из Персије; или да идем у крајност: можда си замислио да и нас, заједно са собом, повучеш у један и исти бездан. Но, ми нисмо ништа малодушнији од оних младића који су били орошени посред огња и који су својом вером победили звери подвргнувши се храбро опасности, заједно са својом храбром мајком и још храбријим свештеником, показујући свима да је једино вера непобедива; нисмо веће кукавице ни од оних који су пред тобом потврдили своју неустрашивост и од којих je један,[34] посрамивши мајку твојих богова и разрушивши њезин жртвеник, био доведен пред тебе као осуђеник, а од тебе је изашао као победник, подсмевајући се твојим речима и твојој шареноликој царској одећи; изашао је од тебе храбрији и достојанственији од оних који се враћају са неког пировања или гозбе; а други,[35] када су све тело његово исекли кожним кајишима којима су га шибали, једва дишући од рана и болова, не само да није поклекао пред тобом, него је одважно приметио како постоје делови тела које још није дотакла шиба; при томе је показао на колена и цеванице које нису биле шибане, нити гребане металним шиљцима, захтевајући да и њих не поштеде.
Дакле – то је наша реч теби која ни по чему није униженија од Порфиријевих лажи и глупости којима се ви хвалишете као божанским речима, нити је мање вредна од твога Мисопогона или Антиохика;[36] једним или другим именом ти надписујеш твоје радове. Њу су чинили важном твоја порфира и ласкавци који су те лагали, а сада је то постала брада коју сви исмевају и руже. У твојим делима, као да расуђујеш о нечем важном, ти се веома хвалишеш не посвећивањем претеране бриге своме телу и неосећањем стомачних тегоба због прекомерног узимања хране. Међутим, свесно прећуткујеш да прогониш хришћане и истребљујеш са лица земље овај свештени народ. Каква је штета друштву ако један човек страда или не страда од затвора и слабог варења? Међутим, када је покренуто тако жестоко гоњење и када су створена толика земешатељства, није ли цела римска држава имала доћи у врло рђаво стање, као што се то и показало у стварности? Ми ти стога подижемо овај споменик који је много важнији и славнији од Ираклових стубова. Они су били постављени на једном месту и видљиви су били само пролазницима; а овај споменик који ти ми дижемо не може остати анониман, непознат и невидљив, свима и свагда. Поуздано знам да ће га потомци и потоња времена видети јасније и да ће у њему препознати сва твоја дела и да ће на основу њих поучити и себе, и друге, да се не усуде на сличан бунт против Бога, да не би и они примили исту плату са тобом.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Друго изобличавање цара Јулијана Отпадника.
2. Јулијан.
3. Јевр 10:29
4. Сазвежђе.
5. Мисли се на јавившу се светлост на небу која је оцртала знак крста, о чему је напред било говора.
6. Пс9:6.
7. Еврипид.
8. Носач пламена (огњеносац) назива се један од војника који је био задужен да у непријатељски табор однесе свештени огањ којим ће они потпалити жртвеник, а живот овом војнику био је поштеђен да се богови не би разљутили. Међутим, пораз римске војске могао је бити толико велик да сви изгину, односно, да не остане ни такав војник који би, услед примирја, однео Персијанцима огањ за палење жртве.
9. Констанције.
10. На основу паганског сујеверја на Јелисејским пољима најпоштенији добијају награде које, по своме нахођењу, дели Радомант.
11. Мисли се на обреде који се врше приликом тајне Крштења.
12. Ис 33:18.
13. Пс 34:22.
14. Односно, потомака патријарха Јакова (Амос 6:8)
15. 1 Петр2:9.
16. У време пометњи које се десише после смрти Константина V, Констанције је спасао живот Јулијану и његовом брату Галу, сакривши их у свом дворцу.
17. Пс 74:12; 74:3; 94:1, 3; 80:7; 44:14-15.
18. Пс 73:19.
19. Плач2:18.
20. Рм 1:25.
21. Пс 146:8.
22. Ис 46:1; 33:9.
23. Пс 106:37.
24. Похађање паганских училишта и образовање у световним наукама.
25. Амос 5:23.
26. Пс 132:9; 62:4.
27. Јевр 12:6.
28. I Цар 2:24.
29. Пс23:5.
30. Пост 27:27.
31. II Тим 4:7.
32. Хришћанску веру.
33. Мк 4:24.
34. св. Марко Аретуски.
35. св. Јевсевије Самосатски.
36. Јулијанов рад – Мисопогон, противник брада; дело је написано против Антиохијаца који су исмевали Јулијанову дугу и незграпну браду.