САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч XXXVIII
На Богојављење или на Рождество Спаситељево
 
Христос се рађа, славите! Христос са небеса (силази), пођите у сретање! Христос (је) на земљи, узносите се! Запевај Господу сва земљо! И казаћу обојима заједно: нека се весели небо и нека се радује земља[1] – ради небеског, а потом земаљског. Христос је у телу, са трепетом и радошћу веселите се: са трепетом греха ради, а са радошћу због наде. Христос је од Дјеве; жене, чувајте девственост своју да бисте постале матере Христове! Ко да се не клања свагда Суштом? Ко да не прослави Последњега? Разгони се тама и поново сија светлост; опет је Египат кажњен тамом и опет је Израиљ обасјан стубом. Људи који седе у тами незнања нека сагледају велику светлост знања. Старо прође, све постаде ново.[2] Слово устукњује, дух га надјачава, сенке прођоше, а њихово место заузима истина. Долази Мелхиседек; рођен без матере, рађа се без оца: први пут без мајке, други пут без оца. Нарушавају се закони природе; вишњи свет треба да се напуни. Христос заповеда, ми се нећемо јогунити. Сви народи запљескајте рукама, јер нам се роди дете, Син, и даде нам се, којем је власт на рамену његовом, јер узноси се са крстом, и име ће му бити: великога савета – Очевог савета – Анђео.[3] Нека загрми Јован: припремите пут Господњи![4] И ја благовестим силу дана. Бестелесни се отеловљује, Реч се материјализује, Невидиви постаје видив, Недодириви нам је доступан, Безвремени прима почетак, Син Божји постаје сином човечјим; Исус Христос, јуче и данас, Он и у векове.[5]
Нека се Јудејци саблажњавају овим, нека се Јелини подсмевају, а јеретици нека залудно троше језик свој! Сви ће они поверовати у Господа када Га виде како усходи на небо; ако и тада не поверују, онда свакако када Га виде да долази са небеса и седа да би судио. Све ће то бити после, а сада је празник Богојављења или Рождества; овако се иначе назива дан овај и два имена дају се једном празновању – Бог се јавио људима кроз рођење. Он је Бог, као Сушти и Свагдасушти од Свагдасуштог, изнад греха и осуде речима (не постоји реч која би била изнад Речи Божје), Он се јавља ради нас родивши се у последња времена, да би нам Тај, који нам је даровао биће, сада даровао и благобиће тј. да бисмо ми, који грехом изгубисмо благобиће, поново били враћени у њега кроз оваплоћење. Од јављања Божјег добисмо назив Богојављење, а од рођења – Рождество. Такво нам је празновање; ово прослављамо сада – долазак Бога људима, да бисмо се и ми преселили или (казано исправније) поново вратили Богу, да се, одбацивши старога човека, обучемо у новога, и као што у Адаму умресмо, тако ћемо у Христу живети[6] – са Христом рођени, распети, сахрањени и васкрснути. Ја такође треба да истрпим ту спасоносну измену да би, као што је из пријатног произашло жалостиво, из жалостивог наново изникло пријатно. Где се умножи грех, ту се умножава и благодат.[7] Ако је једење било узрок осуде, није ли нас Христово страдање још спасоносније оправдало?
Дакле, празнујмо не преједањем, него божански, не овосветски, него надсветски, не наш празник, него празник Онога који је постао наш или је, боље рећи, празник Господа нашег, не празник слабости, него празник исцелења, не празник стварања, него празник новог стварања. Како ово да испунимо? Нећемо украшавати предворја својих кућа, нити ћемо улице дотеривати; нећемо се окупљати и замајавати испразним гледањем, нити ћемо слушати звук свирала или наслађивати чуло мириса, оскрнављивати чуло укуса – све су то кратки путеви који воде пороку, све су то врата греха. Не понашајмо се као жене, нити се одушевљавајмо меком и лепршавом одећом којој је сва елеганција бесмислена, нити се играјмо драгим камењем, нити блеском златника или шминкањем лица својих што доводи у сумњу природну лепоту нашу, пошто се шминком, уствари, ругамо лику Божјем у нама. Не препуштајмо се преједању и пијанству са којима је, колико ја знам, сједињена прељуба и нечистота;[8] код рђавих учитеља и поука је рђава, односно, од рђавог семена и њива је бескорисна. Не прекривајмо гранчицама дрвета високе ложе, нити постављајмо раскошну трпезу којом угађамо стомаку; не ценимо прекомерно укусна вина, куварске специјалитете и гурманлуке. Ни земља, а ни море, не дарују нам скупоцено благо – тако сам ја навикао да величам скуцоцене предмете! Не настојмо да један другога надмашујемо халапљивошћу (ја сматрам да све оно што је излишно или непотребно – јесте неуздрживост), нарочито када други, који су саздани од истога праха и састава као и ми, гладују и трпе невољу. Све ово препустимо и даље безбожницима, њиховој раскалашности и пировањима. Они своје богове славе сладећи се мрсом, тако да и божанству служе угађајући телу своме као лукави изумитељи, жреци и поштоваоци лукавих демона. А ми који се клањамо Речи Божјој, ако већ треба нечим да се сладимо, наслађујмо се речима и законом Божјим, и разноврсним казивањем о узроцима или разлозима насталог славља да би наше наслађивање било лично и пријатно, а не туђе, Саздавшем нас.
Или, пак, ако вам више одговара, ја, који и сада на неки начин руководим овим пиром, предлажем вама – добрим саучесницима пира, ову реч колико моје моћи то дозвољавају, да бисте ви познали како то дошљак може угостити домаће и природне житеље, сељанин – градске становнике, неупућен у раскоши – раскошне, бедник и бескућник – знамените обиљем. Започећу овако: сваки који жели да се наслађује предложеним нека очисти ум свој, и слух, и срце, пошто је реч о Богу у мени уједно и Божја реч; очистите се да бисте одавде отишли заиста сити, ничим неукусним нахрањени. Моја беседа ће једновремено бити и садржајна и кратка, али нити ће кога обеспокојити својом сажетошћу, нити ће, пак, својом опширношћу заморити.
Бог је свагда био, јесте и биће, или боље да кажемо: свагда постоји; речи: био је и биће, припадају категоријама нашег времена и својствене су пролазним бићима, а Сушти – значи, свагда. Овим именом Он назива себе у разговору са Мојсејем на гори; разлог томе је тај што Бог у себи има свецело(вито) биће које није почело да постоји, самим тим се неће ни прекратити. Као неко море суштине, неограничено и неизмериво и безгранично, јер премашује границе свих појмова о времену и природи, једним умом кроз сагледавање извесних обриса (и то веома нејасно и недовољно, не само у расуђивању и познању тога што је у њему самом, него и у расуђивању о томе шта је око њега) оцртава се Он у неком облику стварности, неставши из нашег познања пре но што га уловимо и, исклизнувши нам пре но што схватимо, осветљавајући у нама то што је владичанствено и уколико је, наравно, чисто, само толико колико сјај муње обасја небо. Ово је, чини ми се, због тога да би могућим привукао себи (јер што је савршено, то је недостижно и неухватљиво), а не да би могућим остварио наше дивљење, кроз дивљење да побуди нашу жељу, а кроз жељу да нас очисти и кроз очишћење да нас учини боголикима; када то остваримо и постигнемо, тада ћемо већ разговарати као са присним (дрзнула се реч да каже нешто смело) – беседићемо Богу који је ступио у јединство са боговима који Га познаше у мери у којој Он познаје њиме познате.[9]
Божанство је безгранично и несагледиво. У њему је савршено познатљиво само једно – његова безграничност; мада неко сматра принадлежношћу природа – или бити сасвим несхватљив или бити савршено познатљив. Зато истражимо шта представља суштину просте природе, јер простота још не чини његову природу, исто као што у лажним суштаствима природу не чини само сложеност. Разум, разматрајући Безгранично у двама односима – у односу према почетку и у односу према завршетку (јер Безгранично се простире даље од почетка и даље од свршетка, и не обујмљује се њима) – када усмери свој поглед на горњи бездан и не пронађе место на коме ће се задржати и где ће поставити границу својим представама о Богу, тада Га назива беспочетним; а када на исти начин истражује доњи бездан, онда Га назива бесмртним и нетрулежним; сводећи ове две истине у једну, у јединство, онда се Божанство назива вечним; вечност, наиме, није ни време, ни део времена – она је неизмерива. Што је за нас време које се мери сунчевом путањом, то је за вечне ванвремена вечност, то је нешто што је поистовећено са вечним бићима и као да је неко времено кретање и растојање.
Нека овим буде омеђена наша радозналост о Богу, јер сматрам да не треба више времена посвећивати томе питању, а предмет моје беседе више није богословље, већ Божја икономија. Када кажем Бог, онда подразумевам Оца и Сина и Духа Светога, не разливајући Божанство на већи број Личности од овога да не бисмо увели многе богове, али опет и не ограничавајући Га мањим бројем да не бисмо били оптужени за сиромашење Божанства, при чему ћемо пасти или у јудејство – заступањем једноначалности, или, пак, у безбоштво – заступањем многоначалности. У обојим случајевима зло је једнако мада долази од супротних разлога. Таква је Светиња Светих која је скривена и од Серафима, а прославља се трима Светињама које уходе у једно Господство и Божанство, о чему је већ неко пре нас, прекрасно и веома узвишено, богословствовао.
Међутим, пошто се Благост не задовољава тиме само да сазерцава Себе саму, било је потребно да се Благост разлива све даље и даље како би број обдарених том благодаћу бивао све већи и већи (то је, уствари, својство највише Благости), Бог најпре измишља анђеоске и небеске силе. Његова мисао постаје дело које је извршено Речју и дејством Духа, Тако произађоше друге светлости као служитељи прве Светлости, а под њима подразумевам или разумне духове, или својеврсни нематеријални и бесплотни огањ, или већ неку другу, овоме најсроднију, природу. Желим одмах да кажем да су ове природе неподложне злу и да непрестано теже добру, будући су бића која окружују Бога и од Бога директно примају озарење (све земаљско се користи другостепеним озаравањем); међутим, да је њих ипак боље називати рђаво неподложнима злу, а не неподложнима, убеђује ме деница светлости који је због своје гордости постао и назван је тамом, заједно са подчињеним му богоотпалим силама, а сви они заједно постадоше, посредством свога удаљавања од добра, узрочницима зла у које нас увлаче.
Због тога је Бог и створио духовни свет, колико ја могу богословствовати скудим умом својим о овој узвишеној благовести. Како су првостворена бића била угодна Богу, Он тога ради ствара и други свет – материјални и видљиви; реч је о устројеном саставу неба, земље и свега онога што је између њих, који је по свему диван у својим прекрасним својствима, а још је достојнији дивљења по своме целовитом сагласју и сврсисходности у којој све, захваљујући међусобној хармоничности, служи пуноти тога јединственог света. Овим Бог, између осталог, показује како је моћан да створи не само себи сродну природу, него и инородну. Природе које су сродне Богу јесу духовне и једино се умом могу схватити, док инородне Богу природе подлежу нашим чулима, а још удаљеније од божанске природе сачињавају сасвим неодушевљена и нежива створења.
Но, због чега је нама ово све уопште важно, упитаће можда неки претерани ревнитељ и љубитељ празника? Терај коња према циљу – казуј о ономе што се тиче данашњег празника и ради чега смо се ми, уствари, и сабрали данас. Ја ћу тако управо и учинити, мада сам реч почео са прилично великим уводом, на шта ме је принудила усрдност и празнична реч.
Дакле, ум и чула, мада различити међу собом, остадоше у својим областима и изобразише величанственост Стваралачке Речи као неми чувари и први проповедници величанствености. Међутим, још није постојала мешавина ума и чула, јединство супротних природа – тога опита и најузвишеније Премудрости, те силине у устројавању природа; тада још не беше испољено све богатство Благости. Зажелевши да и ово покаже, Уметничка Реч устројава живу природу у којој је сједињено и ово и оно тј. видљива и невидљива природа; Бог ствара човека и од већ створене материје узима тело, а од Себе удахњује живот (што је Божја реч назвала именом разумне душе и Божјег лика) и као да ствара неки други свет – у малом велики; поставља на земљу неког другачијег анђела, од различитих природа устројеног поклоника, сведока видљиве творевине, ризницу умосазерцавајуће творевине, цара над оним што је на земљи, а подчињеног вишњем царству; земног и небеског, временог и бесмртног, видивог и умосазерцавајућег, анђела који заузима средину између величанствености и унижености, који је једновремено и дух и тело – дух ради благодати, тело ради преузвишавања, дух да бисмо прослављали Добротвора нашег, тело, пак, да бисмо страдали и састрадавајући подсећали се о његовој величанственој моћи; Бог ствара живо биће које се на земљи само припрема, а потом се пресељава у други свет и кроз своју тежњу ка Богу задобија обожење (што означава и крај тајне). Овде умерена светлост мени служи као средство којим ћу видети и подносити Божју светлост која је уистину достојна Онога који везује и разрешава, и опет је властан да све обједини на најсврсисходнији начин.
Тога човека, украсивши га и обдаривши слободом која посведочава доброту Дародавчеву, Бог поставља у рај (шта би значио овај рај?) да буде делатељ бесмртнога – можда божанских помисли, како простих тако и савршенијих; поставио га је нагог простотом и неискуственошћу живота, без икакве заштите и ограде; такав је управо имао бити првостворени. Даровао му је и закон ради кориштења слободе. Закон је представљала заповест: које растиње може да једе, а које не може. Последње је било дрво познања које у почетку није било засађено злонамерно, а забрањено је не због зависности од њега (нека ућуте богоборци и нека не опонашају лукаву змију); напротив, оно је било добро за благовремену и правоваљану употребу (из разлога што, по моме мишљењу, то дрво беше познаја којој су безопасно могли приступати само опитно усавршени), али је и рђаво за све просте и, уз то, неумерене у апетиту; исто као што и добро припремљена храна не одговара, нити користи, слабима и онима којима је још млеко потребно.
Када је завишћу ђаволовом, а после грешке жене која се кушању подчинила својом слабошћу и неискуственошћу (о, немоћи моја! јер слабост мојих прародитеља уједно је и моја слабост), човек заборавио на добијену заповест и постао савладан горким кушањем: тада је кроз грех он постао изгнаник који је једно време био удаљен и од дрвета живота, и из раја, и од Бога; он се тада облачи у кожне хаљине (вероватно у грубо, самртно и противнички настројено тело) и први пут познаје сопствени стид те се скрива од Бога. Управо тада он добија нешто ново, заправо смрт – као препреку греху, да зло не би постало бесмртно. На тај начин, ја сам у то убеђен, Бог уствари кажњава.
Али да би многи греси били предупређени, из разлога што су узроци греха и времена у којима се грех вршио били разноврсни, Бог је човека на различите начине уразумљивао: речима, законом, пророцима, казнама, снисходљивошћу, карањем, поплавама, пожарима, ратовима, победама, поразима, небеским знамењима, различитим знацима на небу и на земљи, на мору, неочекиваним обртима у судбама људи, градова, народа (све ово је било са циљем да се исправе сагрешења); најзад, постало је неопходно најцелитељније лекарство, пошто је и грех постао веома велики: човекоубиства, прељубе, кривоклетство, противприродни блуд и последње, али од свих зала прво и највеће зло – идолослужење и клањање творевини уместо Творцу. Све ово је потребовало ванредне мере, те је Бог и поступио на најцелисходнији начин. Управо: лично Реч Божја, превечна, невидива, недостижна, безтелесна, почетак од почетка, светлост од светлости, извориште живота и бесмртности, отисак првообразне Красоте, непоновљиви печат, неизмењиво обличје, одређење и воља Очева, добија своје обличје, носи тело ради тела, сједињује се са разумном душом ради моје душе, дарује очишћење подобним, постаје човек у свему осим у греху. Мада се зачиње у Дјевиној утроби, којој и душа и тело беху предочишћени Духом (требало је, наиме, и рођење поштовати и девство очувати), ипак Тај који је произашао од ње са прихваћеном од Њега[10] – Бог је, јединство од двеју супродстављених (природа) – тела и Духа, од којих се једна обожила, а друга је обожена.
О, нове мешавине!? О, чудног ли састава!? Тај који свагда јесте, почиње да постоји; Нестворени се ствара; Необухватљиви постаје обухватљив кроз разумну душу која посредује између Божанства и грубе телесности; Богаташ осиромашује – осиромашује до телесности моје да бих се ја обогатио Његовим божанством; Пунота се излива – излива се не на дуго у слави својој да бих ја постао судионик и причасник пуноте Његове. Колико богатство милосрђа! Колико је то велика тајна за мене! Ја сам добио обличје Божје и нисам га сачувао; Он прима моје тело да би и обличје спасао и тело обесмртио. Он ступа са нама у друго општење које је много узвишеније од првог, јер онда нам је даровао боље, док сада прима рђавије; али, ово је много богоприличније од пређашњег, ово је за много духовније људе!
Шта на ово кажу клеветници, зли вредноватељи Божанства, порицатељи достојнога хвале, обузети тамом поред Светлости, незналице поред Мудрости, они – због којих је Христос узалуд умро, незахвални створови, производи лукавога? Зар ћеш за све то окривити Бога – за сва његова доброчинства? Тога ли је ради мали, што је тебе ради смирио и унизио себе? Што је заблуделој овци пришао Пастир добри који душу своју полаже за овце;[11] што је дошао на горе и брда на којима си ти приносио жртве своје и што је пронашао заблуделога и, нашавши га, узео га је на леђа своја и на рамена[12] на којима је и крсно дрво понео, и тако је пронађенога поново увео у небески живот причисливши га онима који већ обитавају у своме достојанству! Зар је ништаван и због тога што је сажегао светиљку – тело своје, и очистио храм – ослобађајући свет од греха, и што је пронашао изгубљени новчић – Царско обличје, обавијено страстима; и нашавши новчић Силом својом сабира оне који обитавају у љубави, чини учесницима радости оне које је учинио сведоцима свога провиђења?[13] Што светозарна Светлост следује за претекнувшим је светилником, Реч – за гласом, Жених – за девером који води невесту, за оним који припрема Богу народ изабрани[14] и који очишћава водом за Духа? Зар ћеш све то уписати Богу у грех? Због тога ли Га сматраш ниским што се опасао убрусом[15] и што је опрао ноге ученицима својим показујући и нама савршени пут ка небесима – смерност? Што се смирио ради душе и преклонио до земље да би собом узвисио то што је грехом било бачено доле? Зар ћеш Га оптужити и због тога што је јео са цариницима и у њиховим кућама боравио, што је и међу ученицима својим имао цариника не би ли и сам нешто задобио? Шта је задобио и остварио? Спасење грешника! Зар ће неко оптужити лекара због усрдности у целењу нечијих рана, трпећи смрад од гноја, а све са циљем да болесноме дарује оздрављење? Зар ћеш окривити онога ко је, ради помоћи у невољи, залегао над бунаром не би ли, по закону,[16] спасао животињу која је упала у њега?
Истина, Он је био послан, али као човек (који) има две природе; тако се Он замарао, и гладовао, и жедан био, и искушаван је био, и плакао је – по закону телесне природе; а ако је послан и као Бог, шта нам то казује? Под посланством схвати Очеву вољу коме Он и приноси сва дела своја да би потврдио поштовање ванвременог начала и да се не би показао противником Божјим. За њега се каже да је предан, али је такође написано и да је сам себе предао.[17] Каже се да Га је Отац васкрсао и вазнео, али такође пише да је Он сам себе васкрсао и да је поново узашао на небеса[18] прво је благовољењем, а друго је влашћу. Али ти непрестано истављаш униженост његову, а прећуткујеш узвишеност. Говориш да је Он страдао, а не спомињеш да та страдања беху добровољна. Колико Реч Божја још и сада страда? Једни Га поштују као Бога и врше сливање, док Га други своде само на тело и врше дељење. На које од ових ће се Он више гњевити, односно, којима ће пре отпустити грех? Онима који врше сливање или пак онима који злобно одељују? Јер и први су били дужни да разделе, а и други су били дужни да сједине – први у односу на број, други у односу на Божанство. Ти се саблажњаваш телом? Јудејци се такође саблазнише. Зар Га нећеш назвати и Самарјанином? О ономе што следи даље од овога ја ћу заћутати. Ти не верујеш у његово Божанство? Међутим, и беси су у њега веровали; о, ти, који си гори и невернији од бесова и неразумнији од Јудејаца! Једни су његово синовство схватали у смислу равнославности; други су у изгонитељу познали Бога, јер их је у то убедило његово трпљење. А ти не прихваташ ни једнакост, нити исповедаш Божанство у њему. Боље би ти било да се обрежеш и постанеш плен злодусима (казаћу нешто смешно), него да у необрезању и при здравој памети имаш злобне и безбожне мисли.
Ускоро после тога видећеш у Јордану онога који је очистио Исуса – моје очишћење или, боље да кажем, кроз то очишћење видећеш онога који је осветио воду, јер Он, који је узео грехе света, није имао потребе у очишћењу; видећеш тога који је отворио небеса;[19] видећеш још и како о Исусу сведочи сродни му Дух Свети, и како се искушава, и како побеђује, и како га анђели небески окружују потом, и како исцељује сваку болест и сваку невољу у народу,[20] и како васкрсава мртве (о, када би и тебе оживотворио – тебе, који си умро у злој вери), и изгони злодухе, свеједно да ли то чини сам или посредством ученика својих, и како малобројним хлебовима нахрањује хиљаде, и како ходи по мору, и како се предаје, и како га разапињу, и како Он са собом распиње мој грех! Воде га као јагње и Он себе приводи као јереј; као човек се сахрањује, а као Бог устаје и, мало затим, усходи на небеса и поново ће доћи у слави својој. Колико ми одушевљења ствара свака тајна Христова. У свима њима постоји једна бит: моје стварање, ново стварање и враћање првом Адаму!
А сада поштуј зачеће и играј, ако не као Јован у утроби мајке своје, онда као Давид приликом доласка Кивота; поштуј писмо на основу којег си и ти уписан на небесима; клањај се Рождеству Христовом кроз које си се ослободио од узрођења; укажи част маленом Витлејему који те је поново увео у рај; клекни пред јаслама кроз које је и тебе, будући безименог, Реч Божја преваспитала. Познај (заповеда ти Исаија) као во господара свога, и као магарац јасле господара свога.[21] Припадаш ли броју чистих и законом одређених за угодну жртву или припадаш броју нечистих који се не смеју јести,[22] нити се приносе на жртву, те си тако постао достојанство безбожника? Упути се за звездом, принеси заједно са мудрацима дарове – злато, ливан и смирну – као Цару и као Богу, и као умрломе тебе ради; прослави заједно са пастирима, ликуј са анђелима, запевај са арханђелима; нека настане заједничко славље небеских и земаљских сила. Ја сам уверен да се све небеске силе заједно са нама сада радују и да славе; оне су много човекољубивије и богољубивије, као што нам и Давид сведочи усходећи са Христом ступњевима страдања његовог и сусрећући се са њима док једни другима вичу узмите врата![23] Једно само треба да ти буде мрско из времена рођења Христовог – Иродово убијање деце; боље да кажем овако: у том догађају поштуј жртву Христових вршњака по рођењу, јер је она наговештавала будућа убијања. Ако Христос бежи у Египат, обавезно и ти хитај тамо за њим. Добро је бежати са прогоњеним Христом. Ако се Он задржи у Египту, позови Га одатле и укажи му дужно поклоњење. Слободно се запути по свим Христовим узрастима. Као Христов ученик очисти се, обрежи се, скини са себе убрус којим си још од рођења покривен; поучи се примером у храму и растерај трговце светињом. Ако треба истрпи и каменовања, јер знам да ћеш бити недоступан за њих и као Бог проћи ћеш слободно између њих; реч се не може убити камењем. Ако те доведу пред Ирода, немој му ништа одговарати. Твоје ћутање ће бити поштованије од дугих образложења других људи. Уколико те бичују, немој ни остало одбацити: искуси усијано жељезо, испиј сирће, не плаши се пљувања, прими шамаре и бијење. Овенчај се трњем – суровошћу богоугодног живота; обуци се у пурпурне хаљине, прихвати трску, дозволи нека се пред тобом клањају ругајући се истини. Напокон, распни се, умри и буди сахрањен са Христом да би са њим заједно и васкрсао и прослављен био, и да се зацариш гледајући Бога у свој величанствености његовој, и да њиме видиш и познаш Бога у Тројици коме се клањамо и кога прослављамо, кога молимо да се и сада покаже колико је могуће да Га ми, поробљени телом, познамо у Исусу Христу, Господу нашем. Њему нека је слава у свим вековима. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пс 96:1,11.
  2. Мт 4:16; II Кор 5:17.
  3. Пс 47:1; Ис 9:6.
  4. Мт 3:3.
  5. Јевр. 13:8.
  6. Еф 4:22, 23; I Кор 15:22.
  7. Рм 5:20.
  8. Рм. 13:13
  9. I Kop 13:12.
  10. Човечанском природом.
  11. Јн 10:11.
  12. Лк 15:45.
  13. Лк 15:89.
  14. Тит2:14.
  15. Јн 13:45.
  16. Изл 23:2; Лк 14:5.
  17. ср. Рм 4:25; Еф 5:2, 25.
  18. ср.Дела 3:15; 1:1;I Сол 1:14; Еф4:10.
  19. ср. Јн 1:29; Мк 1:10.
  20. Мт. 4:23
  21. Ис 1:3.
  22. Лев 11:41-42.
  23. Пс 23:7.

Comments are closed.