Саблажавање од ближњих

Питање:
Помаже Бог часни Оци, ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! Имам једно питање које ми се само по себи намеће већ годинама и у најразличитијим околностима, а у питању је постављање према људима који себе називају и сматрају православцима. Наиме, интересује ме како се поставити према људима који су наводно наши ближњи? Наводно, зато што стоје са нама у Храму, долазе на Свете Литургије, држе све постове итд… али се баве сплеткарењем и неистинама, оговарањем и клеветањем, намећу духовне разговоре тако да увек, али увек уносе нека своја правила (која баш и нису у складу са Светим Оцима ни Црквом Православном) а крију се иза неког, тобож, великог познавања Православља? Када испочетка поставим ствари тако да су то само пролазна искушења, некако је било лако, међутим исте особе констанстно понављају та (не) дела и почињу да служе на саблазан, али не само мени? Како се поставити а неогрешити се? Свако добро од Господа, Ваша у Христу
Наталија


Одговор:
Драга Наталија, То није тако редак случај и на такво понашање се доста често може наићи. Свештеници су такође, често изложени таквим искушењима. Ови људи јесу наши ближњи, наша браћа и сестре, који су делимично на погрешном путу. (Кажем делимично, јер ипак, они долазе у цркву и труде се, али не на прави начин.) Како се борити противу тога и не сагрешити? Најпре, човек треба да разликује шта је његово, а шта не. Ако сам, на пример, ја на неки начин, принуђен да се налазим у друштву у коме се воде непристојни разговори, требао бих да имам у виду очигледну чињеницу да нисам ја тај који то говорим и да ти разговори нису мој производ. Ако већ нису моји, зашто бих се онда секирао и нервирао и због чега бих учествовао у њима? Треба их третирати као и сваку другу галаму или буку, која се чује око нас, али у нама не изазива емотивне набоје. Треба контролисати своје емоције, које не служе за тако нешто. Љубав према ближњем, о којој говори Христос, није емотивна и страствена љубав. Она је слична правој и чистој родитељској љубави. Јер, шта раде родитељи када виде да њихова мала деца причају глупости? Свакако да им је жао због тога, али не праве од тога драму и не одричу се своје деце. Шта ради сестра када чује свога брата како говори недоличне ствари, или се понаша како не пристоји? Да ли га се одриче? Не. Него жали, и кад има прилику, укаже му на недоличност таквог понашања, чекајући и надајући се да ће брат једнога дана схватити. Тако и ми. У време поста читамо молитву Св. Јефрема Сирина: „Господе Владару живота мога, дух таштине, чамотиње (депресивности) , љубопитљивости и празнословља не дај ми. Дух целомудрености (озбиљности, трезвености, одмерености) , смиреноумља, стрпљења и љубави подај ми. О Господе Царе, даруј ми да видим моја сагрешења и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.”
Поздравља те, о. Срба

Comments are closed.