СА УРЕДНИЧКОГ СТОЛА

 
ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
СА УРЕДНИЧКОГ СТОЛА
 
Година 2, октобар 1923, број 10.
стр. 474-476.
 
Интересантно је да је у Agenda Арх. Сабора ушло и питање признања Англиканске Цркве. Тим се питањем наша Црква до сада није ни бавила у званичној форми. Чак није се успело ни да се створи одсек Англиканско-Источног Црквеног Удружења које постоји у другим православним Црквама ради узајамног упознавања између англиканаца и православних. Међутим питање признања Англиканске Цркве за англиканце је од пресудног значаја и веома је нужно да га наша Црква темељно и свестрано проучи. Зато би било потребно да Арх. Сабор образује комитет од људи, који су се овим питањем бавили на извору. Поред тога од велике би користи било ако би наша Црква затражила један званичан меморандум од представника Англиканске Цркве о статусу Англиканске Цркве и англиканском погледу на уједињење. На тај начин би дискусија били олакшана. Истина је да су ту уплетени многи проблеми и да се неће брзо доћи до решења и због размимоилажења источних цркава у основним питањима ове ствари. Многи руски богослови не примају да је у опште било поделе цркве и да према томе не може бити говора о каквом уједињењу цркава. Проблем није мали, али би га баш зато требало решавати темељно и беспристасно. Од уједињења Цркава могло би бити огромних користи по међународни положај Хришћанства и делатност цркве у свету. Ми би сматрали за благослов Божји ако би наша Црква успела да постане мост између Истока и Запада. Ми стојимо на гледишту да нас од Англиканске Цркве не двоји ништа што би могло остати као непремостива препрека признању Англиканске Цркве, и ми ћемо се доцније вратити на ово питање.
 
* * *
 
Пред Арх. Сабор налазе се и одлуке Свеправославног Конгреса. Али питање компетенције тога конгреса није решено одлукама конгреса. Одлуке конгреса не могу имати обавезну силу у колико његове одлуке задиру у решења питања која може пуноважно решавати само Васељенски Сабор. Наше је свештенство радосно примило одлуке конгреса у питању другога брака свештеника, јер је то питање неоспорно свакодневна брига његова. Ту наша Црква мора нешто предузети. Ако изиђе у сусрет свештенству Арх. Сабор усвојиће гледиште, да промена праксе у корист другога брака свештеника није такве природе да би значила такво нарушење црквене дисциплине које би било опасност за Цркву.
Као и у многим другим питањима тако и у овоме наша Црква показује се неодлучна. Та је неодлучност и појмљива јер је у питању читав један принцип а не само једна унутрашња ствар. Црква мора водити рачуна о много чему што нама није тако увек очигледно. Међутим се до решења мора доћи. Ако се ово питање остави будућем Васељенском Сабору – за који је у опште питање да ли се икада и може састати, – а међутим се зна у главном гледиште Руске Цркве на ову ствар, онда је више него сигурно да се ово питање неће решити како жели свештенство, и може се доћи до већих компликација које би требало избећи.
 
* * *
 
Свештенство епархије шабачке почело је издавати месечни часопис Глас Цркве. То је знак свештене ревности, која све више осваја душе многих наших истинских свештеника. Нарочито је Прва реч овог часописа симпатична својом смиреном искреношћу и признањем: “Ма да нас жалости факат, али треба да смо искрени и признамо, да је још увек велика дистанца између онога што Христос од нас свештеника тражи и онога што му ми дајемо… Авторитет свештеников је данас у питању и не можемо се бранити много споредним значајностима: необезбеђеношћу материјалном и другим тешким неприликама, јер су Апостоли свега мање имали… Ми у овом критичном времену треба да смо више спиритуални, а мање материјални. Морамо се уздићи изнад телесних слабости и обуздати их до максимума”. – Тако говоре душе које брину за успех спасоносног дела Христовог у свету. Било би на спасење многима када би и остале епархије, које немају своје месечне часописе, успеле да их покрену, и у њима региструју кретање црквеног живота народног, не упуштајући се у третирање непрактичних, апстрактних и народу несхватљивих проблема. Да наше свештенство није без сазнања стварнога корена зла нашега може се видети и на другој страни. Чланак о “Пастирствовању” у последњем броју “Весника Српске Цркве” потврдиће то. То је велика добит за нас. Треба пренети пажњу на важније и судбоносније ствари него ли што су наши лични и класни интереси. Друштво око нас губило се у борби за живот а ми смо ишли по стопама његовим. Ми смо отступили од главнога и зато нисмо у могућности да стварно решимо ни један проблем. По ономе што се до сада радило тешко би се могло говорити о некој нашој религиозној свести. Требало је да дођу богомољци па да нам кажу шта ми нисмо у ствари били у стању да дамо своме народу: оно што је најглавније. Добро је и срећа што се чине покушаји да се да стварни разлог нашег неуспеха и наше духовне немоћи.
 
Година 2, новембар 1923. број 11.
стр. 526-528
 
По питању другога брака свештеника Архијерејски Сабор донео је једну прилично компликовану одлуку. Њоме се покушава да унесе један нов метод решавања ствари у Православној Цркви: већином; и то броја цркава. Мени никако није јасно, како се могло доћи на идеју, да има исту тежину глас који говори у име петнаест хиљада, са гласом који би говорио у име сто петнаест милиона. Тим пре што за такав принцип решавања Архијерејски Сабор није имао пристанак свију цркава. То је прва тешкоћа. Друга истиче из прве. Изгледа као да нису сагледане последице које могу наступити у случају ако Цариградски Патријарх прокламује за пуноважну одлуку већине – а Цркве које остану у мањини, унапред изјаве, да такву одлуку неће усвојити, јер сматрају незаконитим пут којим се дошло до ње. Трећа је тешкоћа што већ неке цркве (Антиохијска н. пр.) оспоравају компетенцију непотпунога конгреса, да доноси одлуке и решење о начину спровођења својих одлука по питањима која спадају у надлежност Васељенских Сабора, јер су они донели последње одлуке по тим питањима. И тако је, изгледа, оваквим решењем нашега Сабора, ствар, чије коначно решење ми желимо што пре, само – хоћемо ли рећи заплетена?
 
* * *
 
На опште изненађење и противу уобичајене праксе Арх. Сабор је на крају седница извршио избор новог Синода, пошто је цео стари Синод пре рока поднео оставку. Ова абнормална појава привукла је пажњу и наше јавности, која се није хтела задовољити неодређеним изјавама неких архијереја. Иза ње морају лежати дубљи узроци који откривају да тамо горе није све на свом месту. Морало се десити нешто необично кад су наши најбољи архијереји били принуђени, да се повуку са својих места баш у овом најкритичнијем времену, кад је требало извести реорганизацију цркве и спровести устав. У сваком случају то није добар знак за цркву и њену будућност. Највиши интереси цркве налагали су баш да стари Синод настави свој рад. Изгледа као да нечија рука не да нашој цркви да стане једном на своје ноге. Одговорност ће пасти за ово на цео Архијерејски Сабор, који је био свестан шта значи ова промена извршена у ово време и на онакав начин.
 
* * *
 
Европски народи су подивљали од националног егоизма. Гордост их је томе одвела. Немац не види у Французу човека, већ Француза; Француз не види у Енглезу човека, већ Енглеза; и обратно; и сви тако до последњега. А човек је потиснут, поруган, смањен до неприметности. Траже се средства за интернационализацију европских народа; траже их сви и налазе већином у транспортним средствима. Но братства нема и нема; нације се све више и упорније усамљују; изгледа да су бескрајне у једној ствари – у гордости. Између душе и душе све већи јаз; и нема моста којим се може премостити. Заборављен је пут Онога Који је и у најгрешнијем човеку налазио човека; пут његов обрастао је трњем; ко по њему данас иде, по трњу иде. Таквом човеку се велика већина људи смеје, а мањина диви. Но смех већине је само један трн више под ногом његовом. Благо ономе ко успе да од тог трња исплете себи трнов венац. Заиста, близу је његово васкрсење. – Један брат – бугарски свештеник загледао је дубље у душу нашу и душу бугарску, ужаснуо се јаза која нас дели, и имао смелости и ревности да у часопису “Церковень Вестникь” (София, Бр. 38. од 10. нов. 1923) објави Христово средство као једино средство које може измирити њих са нама. То средство, “тај фактор је историјски носилац правде Божје, братства међу народима; истинита стража и стуб човекољубља – Св. Православна Црква. За Цркву Христову, пред чијим су идеалом сви једнаки, браћа Срби и Бугари у истини треба да живе братски.” Јединство и уједињење међу њима је могуће само у “православној вери”. “Бугарска и Српска Црква могу да у своје чадољубиве руке узму у расматрање питање о стварању братских односа између два братска по пореклу, вери и историјској судби, народа.” – На томе може радити сваки појединац, може радити молитвом, може делом, може милостивим опраштањем, може смиреном љубављу.
 
* * *
 
Поводом свештеничког покрета противу ношења мантије, браде н косе добили смо од једног свештеника из унутрашњости врло карактеристично писмо у том погледу. Између осталога, он вели: “Из искуства тврдим, да кад би се доиста донело решење да се мантија укине и замени цивилним оделом, у таквом немилом случају побожан народ вароши Пирота, као и у границама јужне Србије побунио би се и отпао од Цркве и вере, јер би га то страшно револтирало. Тај народ је врло побожан и још од старине је навикнут да пред собом гледа свештеника прописно одевеног у мантији…”
 
Година 2, децембар 1923, број 12.
стр. 575-577.
 
Приликом тристагодишњице од дана смрти “светог” Јозафата, надбискупа полоцкога, унијата, римски папа Пије XI објавио је 12. нов. о. г. енциклику. У њој он позива “Источњаке” да се “окану својих предрасуда” и врате Римској Цркви. У личности и раду Јозафата папа види “залог мира и жиг јединства”.
А ми? Ми у њему видимо залог немира и жиг нејединства, јер је он био најсилнији и најнасилнији прогоник Православља, јер је он у своме фанатичком језуитизму чак из гробова вадио мртва телеса православних и предавао их порузи. Живе је терао у гробове, а мртве вадио из гробова. И тог човека, који је најгрубљим средствима приморавао православне на унију; тог човека, који се хијенски односио према телима усопших православних, папа Урбан VIII канонизирао је као блаженог, папа Пије IX као светитеља, а папа Пије XI као “залог мира и жиг јединства”! – Сам тај папин гест јасно показује колика провалија зјапи између Римокатолицизма и Православља, између римокатоличког и православног појимања Цркве, светости и јединства. Наши се критеријуми суштаствено разликују. О томе најјасније сведочи енциклика. За паписте она може бити блага вест, но за нас она је горка вест. Ваистину горка, јер ми знамо сва средства која је Римокатолицизам употребљавао за спровођење уније. Знамо средства “светог” Јозафата. У том погледу он је једне душе са Сигизмундом III. Они су радили једним духом и једном руком. За њих – сва су средства била допуштена. Пољски војници су оружјем приморавали православни народ да Верую чита са Filioque; пољски ђаци су са оружјем упадали у православне храмове, профанисали све што је свето, злостављали свештенике и верне, и чинили свакојака недела; пољске спахије су са спахилуцима давали и цркве под закуп јеврејима, и православни су морали Јеврејима плаћати извесну таксу, кадгод су хтели да им се црквена врата отворе. – Тако некад под “светим” архиепископом Јозафатом и краљем Сигизмундом III; тако некад, но, авај – тако и данас у Пољској. Уз припомоћ пољске владе језуити су до сад отели 300 православних храмова, неке су варварски разрушили, друге преобратили у католичке цркве, неке позатварали, неке у кинематограф претворили, и на многим местима православна гробља одузели. – Таква је методика, јер таква и етика Римокатолицизма. Таква свагда и таква свуда. Из Прикарпатске Русије пишу: “Православље расте стихијски ма да тихо. За три до пет година сва ће Прикарпатска Русија бити православна са малим изузецима. Унијатство (католичко) у лицу духовенства дејствује одвратним државно-полицијским насиљем. Факта су готово средњевековна! Гоне нас као псе; отимају нам храмове; муче нас. А нас боли душа за њих. Где је ту хришћанство? – Ми ћемо крвљу православних још један пут испунити долине, – рекао је један унијатски учитељ”.
Ми знамо шта Рим мисли. Не може нас саблазнити никаква енциклика папина, најмање ова најновија. Ништа није погрешније од мисли да ми православни можемо под маском папске непогрешности примити етику језуитизма и методику римокатолицизма.
 
* * *
 
Наша интелигенција о чијој је нерелигиозности и полутанству онако беспоштедно писао некада Достојевски и Владимир Соловјов, никада није показивала интереса за Хришћанство, а још мање разумевања. Две три накарадне интерпретације у последње времче, са малим изузетком, представљају једине знаке њених религиозних интереса. О хришћанству сваки мисли да је компетентан да говори и пише. Међутим нехришћанске, фалсификаторске, интерпретације Хришћанства наилазиле су на одзива пријем. Ренанов “Живот Исусов” и Толстојево “Јеванђеље” су готово једине интерпретације које интелигенција чита и прима. Ја никако не могу појмити како може интелигентан човек бити тако наиван да очекује адекватну интерпретацију највеће религиозне појаве од људи којима је религија туђа. Ренану предрасуде и скептицизам, а Толстоју рационализам нису допуштали ни да се приближи, а камо ли да испита дух и личност Христову. Они у опште нису наслућивали тајну личности Христове. Ренан је хтео сентименталношћу да прикрије своју неверу, а Толстој изгледа као да никада није себи ни постављао питање, како би било могуће, да тако проста и безживотна ствар, као што је Јеванђеље у његовој интерпретацији, значи тако безмерно много у животу религиозне личности. Ако Ренан има права, како је могуће било Хришћанство? Ако Толстој има права, како је могућа религија?
У наше интелигенције не само нема самосталнога критерија него нема религиозних интереса. И још много чега другог. Она је свечано прославила празник писца “Живота Исусовог”, који је медиокритет у поређењу с Паскалом; међутим прошла је поред Паскалових “Мисли” – једне од најдубљих књига коју је дао француски дух.
Све су то знаци времена.

Comments are closed.