СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

 

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви

 

 
МОЛИТВА
 
Тајна приближавања Богу
 
По чему се идеалистичка философија разликује од вере? Идеалистичка философија јесте образлагање постојања и примарности апсолутног духа посредством логичких расуђивања, односно покушај рационалног образлагања надрационалног бића. Kao и сви философски системи идеализам се заснива на постулату, односно, недоказивој тврдњи која се прима на веру, али не на веру у смислу побожности, већ у смислу одређеног прећутно прихваћеног претпостављања. Затим се на недоказивом постулату, сада већ путем логичких расуђивања гради свецело здање система. Али, чиме се у суштини вера разликује од философије, ако je чак и философија ставила пред себе задатак да образложи идеју постојања Бога? Разлика je у томе што je вера тежња да човек уђе у општење са Богом. Бог за веру није апстрактна идеја, није хипотеза са великим степеном вероватноће, као у идеалистичким философским системима. Бог je за веру унутрашња чињеница човековог живота. Бог je за верујућег човека главни ослонац битовања, почетак и крај живота. Koja je главна карактерна црта верујућег човека? У чему се највише испољава његова побожност? Верујући човек се пре свега одликује молитвом, личним обраћањем Богу.
Код неких људи који се налазе под утицајем источњачких мистичких и окултних система појам религије je сведен на појам медитације, односно размишљања или обраћања човека самом себи. Ови системи под молитвом подразумевају одрећену аутосугестију. Испада да je субјекат и објекат молитве сам људски дух, да je молитва нека одрећена идеја или одрећени суд који човек треба да усвоји. У суштини материјалисти готово исто тако објашњавају молитву – као врсту аутосугестије. Код неких се раћа сумња: зашто je молитва потребна? Јер Бог je Дух, Апсолут, дакле, Дух, који има потпуно свезнање. Бог боље од нас зна све наше потребе. Шта можемо да My откријемо? Бог je свемудар и свеблаг. За шта да My се молимо? Дакле, они сматрају да молитва уопште није ни потребна. Она може бити само плод наше нетачне представе о Богу као о бићу несавршеном, чија дејства ми треба да коригујемо својом сопственом молитвом. Међутим, молитва je свецела усмереност душе према Богу. Молитва je тајна Богопознања, тајна Боговићења. Свети Оци човека називају словесним бићем. Кроз речи молитве људска душа се обраћа Богу. Молитва није информисање Бога о нашим потребама. Молитва je услов под којим Божанска сила може да дотакне наш дух и да делује у нама. Бог je свезнајућ и познаје нас боље од нас самих. Он зна сва Своја створења и будућност као и садашњост.
Али, свезнање Божије нас без нашег личног учешћа зна као неки предмет у створеном свету. A посредством молитве – откривања себе у молитви – ми улазимо у другачије односе с Богом, у односе личности, када човек – биће смртно, ограничено, слабо и греховно, али биће које je личност – беседи с Бићем апослутним, бесмртним и свеблагим. Овде je тајна, тајна приближавања човека Богу. Овде започиње оно што Свети Оци називају обожењем човека. Овде се остварује тајна преображаја човека као образа и подобија Божијег.
Човек се не моли само зато да би добио од Бога нека спољашња добра, премда се и то дешава, зато што земаљски живот на нашем путу поставља многе препреке које се успешно могу савладати само уз Божију помоћ. Али, није то главно. Главно je то да човек у процесу саме молитве добија много више од свих блага читавог света. Он добија залог благодати Божије, односно поставља темељ за Богоопштење – процес који ћe трајати у вечности и никада се неће завршити. Сликовито и помало грубо говорећи, у молитви човек добија Самог Бога. To je прво. Друго: молитва je реализација човекове љубави према Богу. To je одређени барометар нашег духовног живота. Kao што je најунутарњија потреба сваког од нас да будемо заједно са онима које волимо, да општимо с њима, и да тако кажем, да удишемо исти ваздух, тако je и души која воли Бога неопходна молитва; душа тежи ка општењу са оним кога волимо. У томе je један од најважнијих психолошких закона: закон духовне симпатије, закон подударности. Ако човек воли Бога, он тежи ка општењу са Богом. И тежећи општењу са Њим, он се сам мења и преображава у овом општењу пo подобију Божијем. Овде се одиграва веома важан мистички процес – уподобљавање човека Богу. Где нема молитве, тамо човек Бога схвата као извесну објективну реалност. Међутим, могу да постоје објективне реалности, које нас се у суштини не тичу. Ако се човек не моли он не може ни да живи хришћански и његова вера je мртва. Ова мртва вера je интелектуално препостављање да постоји нека “Виша Сила”. И ово претпостављање у својој суштини нема сведочанства и доказа о постојању Бога.
Каква je разлика између човека који верује и онога који не верује у Бога? Претпоставимо да верујући и неверујући имају иста спољашња знања, исте информације, исти степен образовања. Али, пo чему се верујући човек разликује од неверујућег? Разлика je у томе што верујући осећа Бога, има сведочанство о постојању Божијем у сопственом срцу и ово унутрашње сведочанство je неодвојиво од молитве. Неки питају: “Шта да радимо да бисмо поверовали у Бога?” Одговор je једноставан: треба живети пo заповестима Божијим и молити се. Молитва човековој души даје реалан доказ о постојању Бога. Имамо очигледне доказе о постојању спољашњег света: доживљавамо га кроз трансформиране слике наших органа чула; доживљавамо га непосредно као датост, реалност. И верујући човек исто тако непосредно, као реалност oceћa духовни свет, своју припадност том свету, своју унутрашњу везу – савез са Богом – и сталну зависност од Бога. Управо пo томе се верујући разликује од неверујућег, чак и ако je овај пo својим убеђењима идеалиста. Зато идеалиста – онај ко разумски допушта постојање Бога – сматра да je то највероватнија теорија и то je све. A верујући oceћa и доживљава Бога. Идеалиста размишља о Богу, он може мирно да размишља о Богу прекрстивши ногу преко ноге. Кад je у питању верник, мисао о Богу у њему изазива oceћaj страхопоштовања пред Творцем. Код верујућег човека ствара се хармонична веза измећу његовог духа и апсолутног Духа пре свега кроз осећање трепетног поштовања.
У аскетици учење о молитви има огромно место. У суштини, молитва je срце духовног живота и њен пулс. Молитва представља нерве људског духа. Ако се Црква – мистичко Тело Христово – упореди са организмом, онда су богослужење и молитва – крвоток који напаја сваку ћелију овог организма; a ћелије смо ми. Ван и без молитве с човековом душом се дешава исто што и са мртвим ћелијама, на пример, кад човек има гангрену и кад се оне не напајају крвљу, те умиру и одвајају се од живог организма. Зато je човек у духовном смислу жив само када се моли. AKO човек који чини добра дела или се, чак, бави богословским проблемима задуго оставља молитву он губи унутрашњу везу са Богом. Овакав човек духовно умире и постепено се претвара у духовни леш. Може се рећи да je од свих задатака аскетике главни да се човек научи непрестаној молитви, јер je то и почетак, и бесконачни крај духовног живота. По речима Светог Јована Златоуста, молитва je јединство људи са Ангелима, заједничко занимање људи и Анћела. Само што je овде, на земљи, наша молитва састављена од речи, a молитва Анћела je нешто друго, то je непосредна устремљеност њиховог духа према Богу. У црквеним богослужбеним текстовима често срећемо да се Анђели називају небеским хором, који опева величанство Божије. Срећемо такве синтагме као што су “анђеоско појање”, “херувимска песма”. Шта то значи? Свети Оци говоре да je “анђеоска песма” – свецела устремљеност виших сила према Богу, пламена љубав према Њему, обузетост љубављу Божијом.
У Апокалипси постоје тајанствене речи о четири заробљена Анћела, и неки од тумача Светог Писма говоре о “заробљености” Анћела као о њиховој “заробљености” љубављу према Богу, односно они не могу да се одвоје својим бићем, оним што бисмо сликовито назвали мислима и осећањима која су од Бога. To je известан највиши степен љубави и Богоопштења.
Наша молитва ће трајати и у вечности, али ће имати други облик. Она ће постати стално стање душе оних људи који буду удостојени спасења. Мећутим, човек овде, у овом пролазном животу мора да се учи молитви. Ако верујући не развије у себи ову способност он у будућем животу, који представља афирмацију онога што je већ стечено у земаљском, неће моћи да научи да се моли. Тада ћe се пред њим отворити зјаиећи бездан. Зато код Светих Отаца налазимо следеће речи: “Највише делање на земљи je Исусова молитва: Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме, грешнога (грешну).”
Исусова молитва представља извесно концентрисано средиште свих молитава. У њој исповедамо да je Бог наш Владика и Господар. Ову велику молитву почињемо речју Господе”. Прва реч значи да желимо да будемо слуге Божије, односно да се налазимо у благом “робовању” тј. служењу Бога Који дарује највишу слободу. Служење Богу није понижење човека. Служење Богу je могућност преласка у све виша стања слободе. Служење Богу je први услов хармоније човека са Богом и слобода од заиста понижавајућег ропства страстима и свом егоизму, људском мишљењу и диктату околине. Робовање Богу ослобаћа од овог ропства и чини душу истински слободном. Робовање Богу je добровољно потчињавање човека добру. Мећутим, овде je ропство повезано још и са синовством, оно прелази у синовство. Тако уче Свети Оци. Међутим, ако Бога не назовемо својим Владиком и Господарем, ако не сматрамо Његову свеблагу вољу обавезном за себе, нећемо моћи да Га назовемо својим Оцем, јер ћемо бити одвише далеки од Њега – у заробљеништву безбројних страсти и грехова. Ако не прихватимо служење (рабство) Богу реч “Отац” ћe за нас бити потпуно испразна и лажна реч.
Затим говоримо “Исусе”. “Исус” значи “Спаситељ”. У Исусовој молитви ми називамо, исповедамо Исуса из Назарета за свог јединог Спаситеља. Ћe свој интелект, не цивилизацију, не културу, не друге измишљене богове – без обзира да ли je то Кришна, Буда или неко други, већ Исуса из Назарета ми исповедамо као свог јединог Избавитеља, Спаситеља и Искупитеља, Који нам отвара двери вечног живота.
Даље, реч “Христе”. “Христос” значи “помазаник”, онај ко поседује сву пуноту дарова Духа Светог. Код преподобног Јована Дамаскина формулисано je учење о узајамном прожимању Божанских Ипостаси Тријединог Бога. Отац je апсолутан. Син Божији je апсолутан. Дух Свети je апсолутан. Дакле, три Апсолута. Битовање три Апсолута узајамно je прожето. Три Апсолута се не сливају и не раздељују; сам број “три” није количина, већ икона Божанског битовања, и кроз жртву Христа Спаситеља и Његово Божанско учење човек може да учествује у благодати Духа Светог.
Затим, ми се у речи “Христос” или “Месија” сећамо Голготске Жртве, која je искупила род људски од греха, проклетства и смрти. Али, ово мистичко искупљење не потире људску вољу и свакоме од нас оставља слободу избора: да прими, усвоји или да одбаци. И у Исусовој молитви ми молимо Бога за то да спаситељска Жртва Христова, која je принета за цео свет, постане Његова Жртва и за наше свакодневне, непрестане грехове. Исусова молитва je скраћено Јеванћеље и највиша хришћанска философија. Бог je апсолутан. Бог je неисцрпан. Исусова молитва која у себи садржи Име Божије, такође je неисцрпна за људски дух.
Aко човек пажљиво буде изговарао Исусову молитву, она ћe почети да му открива стално нове дубине духовног света и сама ћe сваки пут бити изговарана на нови начин. У Апокалипси je речено: Свв ново творим (Откр. 21, 5). Ово ново се може схватити и као стална новина односа душе која се моли према Богу. Али, овде, на Земљи, човек предосећа овај нови, вечни живот у извесним нарочитим моментима, a у вечности ћe се непрестано приближавати Богу и доживљавати живот као поступно кретање ка Њему, где ћe сваки тренутак бити нов.
“Сине Божији” – шта то значи? (Неки атонски оци су овај део Исусове молитве допуњавали овако: “Сине и Логосе Божији”). Све што има Отац има и Син. Реч Божија означава самоизражавање Бога, слично томе као што се у речи изражава мисао. Син и Реч Божија означава: кроз Сина Божијег je био створен свет. Реч Божија je самоизражавање апсолутне мудрости и љубави Бога Оца. Затим, “Сине Божји” указује на то да се синовство, будући да je то лично својство друге Ипостаси Пресвете Тројице, испољавало такоће и у томе што je Једнородни Син Божји постао Син Човечији, Син Дјеве – Биће које нам je пo свему слично осим једног – греха; односно савршени Бог je постао савршени Човек. Светом мученику Јустину Философу су поставили питање: “Зашто се није оваплотио Отац него Син?” И он je одговорио: “Зато да би сачувао својство Своје Ипостаси.” Син Божји се вечно раћа од Оца и овде je Син Божји примио људско тело, односно пo човечанској природи се родио од Дјеве. Отац je беспочетно начело; Син je беспочетно рађање. Онај ко се paћa у вечности родио се и у времену. Монаси који су одлазили у пустишу и у тиховању се бавили Исусовом молитвом постајали су мудрији од оних који су изучили све науке, сву философију, све што je дала људска цивилизација и култура. Али, Исусова молитва није само за монахе. Монаштво je само постојање одређених услова да би човек концентрисао своје духовне снаге на Исусовој молитви. Исусова молитва je заповест која je упућена свим Хришћанима. Сваки Хришћанин треба да се труди да у свом срцу твори Исусову молитву. Исусова молитва зависи од човековог моралног и духовног живота, али у истом, пa чак и већем степену, она сама одрећује моралност и духовни живот Хришћанина, ако се, наравно, обавља правилно, односно са страхопоштовањем и покајничким осећањем.
Неки кажу да се од Исусове молитве може пасти у прелест. Свети Оци ово категорички поричу. Они уче да човек може да падне у прелест због своје гордости, a не због Исусове молитве. Човек може да се убије мачем којим je наоружан против непријатеља. Међутим, то не значи да je крив његов мач. Крив je он сам. Ако Хришћанин, који још није прошао кроз огањ покајања кроз Исусову молитву буде тражио некакве духовне екстазе и мистичка откривења, он може да падне у прелест. Али, то није због Исусове молитве, већ због лажне самооцене, зато што je уверен у своју способност да може да доживи нарочите тајне и откривења Божија. У прелест пo правилу падају људи који се уздају у себе због своје умишљености. Мећутим, такви људи и без Исусове молитве могу да падну у прелест – при било ком духовном делању.
“Смилуј се мени, грешном.” Свети Симеон Нови Богослов пише: “Седео сам у углу келије и размишљао о својим гресима – безбројним као морски песак и само сам вапио: Господе, помилуј ме, опрости ми!” Сви ми безбројно грешимо, и зато се правилна молитва увек заснива на страхопоштовању и покајању.
Сви ми морамо да тражимо покајање. Можда ћe нам покајничко осећање као духовни доживљај долазити тек веома ретко и у малобројним тренуцима, али морамо да ra тражимо.
У Исусовој молитви треба да тражимо опроштај својих грехова. To je главно. A xoћe ли Господ дати остало – то je дело Његове милости. Ми сами то ни у ком случају не смемо да тражимо. Ћe сме се “програмирати” молитва, као што то неки чине. Они мисле да им у Исусовој молитви мора бити дато ово или оно и затим као да траже шему за унутрашње подешавање оних стања која описују Свети Оци, који су живели потпуно другачијим животом од нас. У Исусовој молитви увек треба да тежимо ка покајању – оно се као и сваки дар Божији, даје на спасење уз дејство Божанске благодати.
Свети Василије Велики на питање: “Треба ли човек да настави молитву ако се моли без пажње?” одговара да има различитих врста расејасности: једна се дешава због наше душевне слабости, a друга од немара. Расејаност због немара je грех. Што се тиче расејаности због наше слабости, ту треба да покажемо своју вољу. Иако још не може да се моли наше срце, не може у себи да задржава речи молитве наш ум, ми треба да наставимо молитву, као рецимо, неки посао. И Господ ћe нам за тај труд у своје време даровати благодатни дар да се молимо сабрано. Неопходни су нам овај труд и тражење. Обично се оно што се даје одмах и без труда веома брзо губи.
Уколико напрежемо своју вољу да бисмо се молили нерасејано, али се молитва сама расипа, односно као да je Господ отишао од нас и благодат нам не помаже, не смемо остављати молитву или чекати неко нарочито молитвено осећање. Напротив! Треба да се трудимо и трудимо. Уколико се молимо са душевном раслабљеношћу, фарисејски, само да бисмо завршили правило, да бисмо се “избавили” од молитве таква “молитва” je лицемерна и она представља вређање Бога.
Господ гледа на нашу жељу. Ако желимо да се молимо достојно – то значи да je и наша молитва достојна, премда споља може да нам изгледа да се не молимо. Ако не осећамо ову жељу, онда у крајњу руку, молитва за нас треба да буде одрећени чин воље. AKO постоји одрећени чин воље, усмерен на стицање молитвене пажње и борбу са расејаношћу, ми смо дали Богу оно што имамо. Јеванђељска удовица je принела две лепте и Господ ју je похвалио. Можда ће напор наше воље бити ове две лепте, чак и ако наш ум и срце још нису могли да се узнесу до Бога. Јер овај унутрашњи покрет, унутрашња усрдност заиста представљају квалитет наше молитве.
У благодатној молитви благодат Божија присуствује и делује очигледо. Али, таква молитва не служи увек као критеријум духовног достојанства човека. Понекад нам Господ дарује благодатну молитву на самом почетку нашег пута када смо још увек духовна новорођенчад. To Он чини да би верник осетио и видео шта очекује истински усрдног молитвеника који напредује у молитви. A затим Господ као да удаљава од нас благодат како бисмо и ми уложили свој сопствени напор. И то уопште не значи да смо пали на нижу духовну степеницу. Једноставно, наш духовни живот je ступио у другу фазу.
 
Благо које je увек са нама
 
У Библији постоји тајанствена слика човека који се бори с Богом. Старозаветни патријарх Јаков се из Месопотамије враћао у Палестину. Очекивала га je освета брата Исава. Kao да je сенка смрти стајала пред Јаковљевим очима. И ево, ноћу се Јакову десио чудан, загонетан догаћај: угледао je тајанственог Незнанца и ступио с Њим у борбу.
У првој књизи Мојсијевој читамо: A кад оста Јаков сам, тада се једав човјек рваше с њим до зоре. И кад видје да га не може савладати, удари га пo зглавку у стегну, те се Јакову ишчаши стегно из зглавка, кад се човјек рваше с њим. Па онда рече: пусти Ме, зора je. A Јаков My рече: нећу Te пустити докле ме не благословиш. A човек му рече: како ти je име?A он одговори: Јаков. Тада му рече: од сада се нећеш звати Јаков, вего Израиљ; јер си се јуначки борио и с Богом и с људлма, и одолио си. A Јаков запита и рече: кажи ми како je Теби име. A Он рече: што питаш како Ми je име? И благослови га ондје (1. Mojс. 32, 24-29).
Шта значи овај случај? Многима je он несхватљив и изазива само недоумицу. Како човек може да се бори са Богом? Или да тако снажно у свом загрљају стегне Бога да свемоћли Бог не може да се ишчупа из његових руку. И зашто Јаков говори Ономе с Ким се борио: Нећу Te пустити док ме не благословиш? Свети Оци објашњавају да се овде символично, сликовито говори о дубокој молитви срца – о молитви која постаје победоносна. У таквој молитви човек као да хвата својим рукама у загрљај Бога као што рвач хвата рвача. Молитва je она велика сила која задржава казну Божију коју je човек заслужио. Молитва je, ако може тако да се каже, она велика сила која побеђује саму Промисао Божију, или тачније – улази у њу. Борба коју je Јаков водио са Богом целе ноћи означава молитву покајања – молитву од дубоке ноћи до свитања. Ова молитва која je излазила из дубине срца стигла je до Бога. Свемогући Бог, Који je изнад свега и прожима све, a Сам остаје непојаман за створења која je створио, овај Бог се показује као заробљеник молитве, показујући самим тим какву моћну силу има човек. Ta сила je молитва пламеног покајања.
Нећу Te пустити док ме не благословиш. Јаковљева молитва je молитва ватрене вере и наде. Јаков као да говори: “Нећу престати да се молим, пa макар се мој дух одвојио од тела за време молитве. Нећу оставити молитву док je Ти не испуниш.” Бог се дотиче бедра Јаковљевог. Шта то значи? Свети Оци објашњавају да бедро представља символ човекове чулности. Зато je овде сликовито речено: човек треба да влада својим чулима. Исту ову мисао Свети Оци овако изражавају: “Дај крв и примићеш дух.” Човек мора да побећује, да савладава своје страсти. To je један од услова молитве.
Молитва je најмоћнији покретач духовног живота. Она представља оне подземне воде које напајају сав наш духовни живот. Штавише, може се рећи да je сам духовни живот пре свега степен наше молитве. Ми духовно живимо у оној мери колико се молимо и колико умемо да се молимо. Код Светих Отаца молитва je названа речју “уметност”. Уметност означава највиши степен умећа, највишу науку, која од човека захтева непрекидан стваралачки напор, односно непрекидну живу молитву. Молитва боље од било чега другог решава све задатке које пред нас поставља живот. У молитви човек налази решење свих својих проблема – како духовних, тако и проблема свакодневног живота. Молитва невидљиво штити човека од свих његових непријатеља – видљивих и невидљивих. Уколико пажљиво анализирамо свој живот, видећемо да нас je Господ, када су околности изгледале безизлазно и када нико није могао да нам помогне, те je наше једино оружје била молитва, више пута избављао од невоље, од жалости. Али, само ћемо на оном свету, у вечности сазнати у потпуности од каквих нас je још страшних опасности, зла и несреће чувало наше молитвено делање.
Молитва je удео човека који не може да одузме никаква спољашња сила. Молитва je увек са нама – не само у овом земаљском, пролазном животу, већ и у животу загробном, вечном. У суштини, сама вечност као непрестано кретање људске душе ка Богу јесте врста молитве, али не словесне, већ другачије. Молитва мења људско срце; открива и буди силе срца које обично спавају и које су и нама самима непознате. Молитва духовно обнавља наше срце, чини га осетљивим и прозорљивим.
У књизи Прича Соломонових je речено: Безбожник жели обрану ода зла… али се праведници избављају знањем (Прич. Сол. 12, 12; 11, 9). Прозорљивост je нарочита духовна интуиција; разликовање добра и зла, маскираног и скривеног под маском добра. Молитва одваја душу од земље. Ван молитве je човек прикован за земљу као митски Прометеј за стену.
Молитва даје човековом уму извесну духовну способност: то je човеково умеће да осећа истину. Kao што човек осећа укус хране, разликује слатко од горког, здраву храну од покварене, тако и молитва даје уму нарочиту способност да oceћa истину и лаж. Свети Оци говоре о томе да je молитва изнад свих добрих дела. Сва добра дела која човек чини ограничавају се на одрећена лица којима чинимо добро; понекад ово наше “добро” уопште ни не доноси другима право добро и срећу. A сила молитве се простире на читав космос. Молитва људи и молитва Цркве je огромна сила која ствара хармонију и очишћује, која, може се рећи, одржава постојање целог Космоса. Код апостола Павла постоје следеће тајанствене речи: Јер већ дејствује тајна безакоња, само док се уклони онај који сад задржава (2. Сол. 2, 7). Ko je тај који задржава, који не да да на Земљу дође оличење зла? Свети Оци говоре да je ова сила која задржава дух побожности и пре свега – дух молитве. Када пресуши дух молитве видљиви свет ћe доспети у стање трулежи и распадања, јер више неће бити силе која га обнавља. Због тога су молитвеници, који су из света одлазили у манастире и пустиње, и многи обични, у овом свету непримећени људи које нико није знао, који су путем многог и напорног духовног подвига, напором свих својих снага непрестане молитве – највећи доброчинитељи читавог рода људског.
Молитва je благо које je увек са нама. Нико га не може ни украсти ни одузети. Молитва je драгоцено благо које je увек и свуда са нама, ма куда да кренемо, ма чиме да се бавимо. Ma шта да се деси са нама – чак и ако изгубимо све што имамо – нашу молитву нам не могу одузети ни људи, ни демони, ништа осим нашег сопственог немара. Чак и ако цело наше тело разједа болест, молитва ћe остати са нама као душа наше душе. Молитва je изнад било каквих богословских расуђивања, зато што нам она само показују пут. Богословске истине нам показују само сенку Бога, описују нам духовни свет као спољашњи објекат. A молитва нас укључује у овај невидљиви духовни свет, чини нас његовим делићем. Молитва je лепша од свега. Само у молитви можемо да доћемо у додир са вишим светом и да очима срца видимо небеску и Божанску лепоту. Молитва je неисцрпна. Онима који се труде да са њом слију своје срце она увек открива нешто што je било непознато, као да je творимо пo први пут. Молитва се темељи на нади, али je она и испуњење наде. У молитви ми реално долазимо у додир са оним чему се надамо, односно молитва као да нам дарује будућност, која се још није остварила као нешто већ остварено и испуњено. Зато молитва иде испред времена. Молитва je сјај вере, топлота наде, живот саме љубави. Молитва спољашње чини унутрашњим. Духовне књиге можемо да изгубимо, могу нам их украсти или спалити. Болест може да нам одузме вид, пријатељи да нас оставе, вољени човек да нас превари, рођаци да нас обману и постану туђи, свет да нас протера, небо да нас опече ватром, земља да се отвори пред нашим ногама, ноћ да нас угуши страшним кошмарима, дан да се претвори у таму искушења и да постане мрачна ноћ. Једино нас молитва никада неће преварити. Само она je наш удео који се не може одузети.
Молитва не зна за даљину. Она пролази кроз мора и планине, узноси се ка небесима, прониче у дубину земље, силази у ад. Ми се молимо за умрле као за живе и само молитва нам даје реалан осећај да су умрли живи и повезани са нама хиљадама духовних нити. Молитва je лик наше душе. Молитва je светлост наше душе. Молитва je васкрсење наше душе пре свеопштег васкрсења. Молитва je битка људског духа против сила паклених и у овој суровој борби стални човеков Помоћник je Сам Господ. Молитва je бој и молитва je победа. Молитва je оружје и молитва je барјак. Молитва je благо непресушно и непотрошиво. И ма колико да користимо ово благо, оно ћe се само умножавати. Молитва je духовни хлеб којим се хранимо и којим хранимо друге. Овај благословени хлеб се никада неће потрошити.
 
* * *
 
Молитва je слободни чин људског духа, остварење љубави која je некада спајала човека и Бога. Златан ланац ове љубави био je покидан и уништен људским падом у грех. Молитва je успостављање прећашње везе људског духа са Божанским Апсолутним Духом – везе која je постојала код првосазданих људи. Молитва се, како се мени чини, може замислити и описати само кроз одрећене алегорије и слике. Логички се она не може анализирати, јер je сама молитва много дубља од аналитичког разумског мишљења. Дакле, ако правимо неко логичко, философско тумачење молитве, у најбољем случају можемо да укажемо само на неке њене спољашње манифестације. A дубинска суштина молитве ћe увек измицати површном, разумском мишљењу.
Наш живот je путовање пo огромној пустињи. Истинском Хришћанину овај свет изгледа празно. Он je овде изнутра сам, не схватају га, његове речи не налазе одјек у душама других људи. Несхваћен, уморан и често одбачен од света, Хришћанин може душу да излије у молитви Богу. Молитва му даје истинско сведочанство, истинску сигурност да он у овој огромној пустињи није сам, да je Бог са њим. У молитви човек укрепљује своје снаге. Ван молитве људска душа слаби и духовно пропада. Зато се молитва може упоредити са извором текуће, чисте, живе воде. И путник који се умори од путовања у свету гаси овом живоносном водом своју жеђ. Али, то није само извор из којег он сам пије. Aко се у човеково срце усели непрестана молитва дешава се велико чудо: он и другима постаје извор живе воде.
Људи који траже Бога и нехотице теже ка ономе у чијем срцу тече молитва. Нека Хришћанин крије своје духовно делање и уопште не говори ни о чему духовном, ако у његовом срцу тече истинска, покајничка молитва, из њега излази нека духовна светлост. Ова дивна светлост се не види очима, али je може осетити свако ко тражи Бога. И зато многи обични монаси, пa чак и мирјани који се наизглед не одликују ни образовањем, ни красноречивошћу, ни неким великим знањима, ипак, као што магнет привлачи метал привлаче душе других људи. Народ притиче к оваквим молитвеницима, тежи ка њима, као да жели да угаси поред њих жеђ своје душе; жећ, коју не могу да угасе ни плотска мудрост, ни овоземаљска знања, ни празне насладе, ни тренутне радости. Онај ко у свом срцу има дубоку и непрестану молитву постаје духовни извор поред којег људи, изнемогли од тежине, противречности и мука овог живота добијају духовну утеху и укрепљују своје снаге. Зато сваки свештеник пре свега треба да се постара да у његовом срцу пребива молитва, да се брине више о томе него о стицању спољашњих богословских познања. Без унутрашње молитве философска и богословска познања пастира су мртва, и људско срце му се неће отворити. Пастирске поуке ћe се доживљавати само спољашње, хладним умом. Од хладноће исходи хладноћа; хладноћа нашег срца не може да запали огањ у срцима других. Зато ми се чини да je главна дужност свештеника да се моли за паству и за цео свет непрестано понављајући у свом срцу Исусову молитву или оне молитве које су унутрашње блиске његовој души.
Исусова молитва je највиша и свеобухватна; али човек, ако жели, може да изабере и неку другу кратку молитву, на пример неке стихове из псалма; неки стално понављају Оче наш. Има људи који изговарају само две речи: “Господе, помилуј!”, али су притом њихова срца увек окренута Богу. Очито да овде не постоји чврсто и непроменљиво правило. Како жели твоја душа тако се моли. Светитељ Теофан Затворник je говорио да ако човек чита молитвено правило и његово срце се отвара на неке речи молитве, одазива се на њих са нарочитом снагом, он не треба да жури да иде даље, треба да се заустави и да свом срцу допусти да се нахрани овим речима. Човек ћe сам осетити када ћe се наситити; онда нека даље чита речи молитве.
У свету има много драгоцености и оне нас приморавају да заборавимо на молитву. Али, време пролази и ми видимо како се ове вредности претварају у смеће.и прах; и једино реално благо које човек може да стекне јесте молитва. Заиста, ако мисленим погледом обухватимо сав свој живот видећемо да су истински живот нашег духа представљали само они малобројни тренуци када смо се молили. Тако, на пример, молитву пред чудотворном иконом или унутрашњу молитву, када je благодат дотакла срце доживљавамо као истински живот, док je све остало у порећењу са њом некакав сиви сан.
Молитва je велико благо које човек стиче. Молитва je рудник, a у руднику се драго камење и метали исколавају с великим напором: они тамо не леже на отвореном, да их сви виде, већ се копају из тврде земље и стена. Зато je и за молитву потребан сталан и тежак напор. Међутим, она зрнца злата и дијаманата која смо добили путем напорног молитвеног труда сада већ заувек постају благо нашег срца. Она се чувају негде дубоко унутра тако да их чак ни не видимо. Али ћe у одрећено време наш дух почети да живи управо захваљујући овим силама које смо стекли у молитви. Без молитве човек остаје просјак. Он све може да изгуби – све и губи. У овом свету нема ничега што би заувек остало са нама: или он нас оставља или ми њега. Само молитва представља истинско благо људског срца које се не може одузети.
Када се човек спрема на далек пут, он са собом носи штап на који се ослања на путу. И молитва, као неки духовни ослонац, чини наш пут знатно лакшим, неочекивано претвара дела која тешко можемо да испунимо у дела која лако обављамо. Тако je и обрнуто: ако се човек без молитве, ослањајући се само на своје снаге и способности лати неке макар и најпростије ствари пред њим се често испрече потпуно неочекиване и несавладиве препреке.
Молитва je корен свих врлина. Све истинске добродетељи дар су Божанске благодати. Ван благодати Божије никаква људска дела не спасавају човека. Истинске добродетељи стичу се само онда када човек у свом срцу оставља место за деловање Светог Духа; оне се добијају од Бога у молитви и чувају се само молитвом. Зато молитва и твори и чува.
Молитва представља крила душе. Свети Јован Златоуст говори: “Шта да радимо када смо окружени непријатељима, када сваки наш корак вребају стотине опасности?” – и наставља: “Уздигни се изнад земље, и сви твоји непријатељи ће бити слаби и опасности уништене. Ma какве замке да се постављају птици она je безбедна док лети на висини. Тако и ти, човече, ако мислима пузиш пo земљи, ако си окружен непријатељима, ако на твом путу стоје замке и вребају те опасности, ти се уздигни изнад земље и све опасности ће нестати.” Како човек може да се уздигне увис? Може да се уздигне само у молитви зато што молитва представља крила душе, која узносе човека изнад свих његових непријатеља.
Молитва се назива кретањем духовних сфера. Тешко нам je да схватимо шта то значи. A суштина ове дефиниције je следећа: искрена покајничка молитва човека непрекидно води у све нова и нова стања и положаје у односу на Небеску Цркву. Истинска покајничка молитва привлачи човеку њему потпуно непознате светле духовне силе. Тако je један монах, ушавши изненада у келију преподобног Јована Колова видео како он спава на својој постељи, a крај његовог узглавља стоји његов Анђео чувар. Уопште овај Свети Отац – авва Јован – je међу монасима био познат пo томе што се увек молио. Он je често заборављао и на своје рукодеље, и на друге људе. Понекад je преподобни био погружен у такво стање као да je потпуно напуштао земаљски свет и приближавао се другом свету – небеском, анђеоском. Једном приликом je код њега дошао возар камила, који je од монаха узимао њихово рукодеље (ава Јован je плео корпе), затим je то односио у Александрију и продавао, a за добијени новац куповао монасима хлеб и намирнице. Возар закуца на врата келије светог старца и кад он изађе упита га: “Оче, јеси ли припремио корпе?” Јован одговори: “Одмах ћу их изнети.” Затим ава уђе у келију и заборави на све – и на возара и на корпе. Био je у неком духовном надахнућу, односно у нарочитом молитвено-сазрцатељном стању. Возар га je дуго чекао и затим опет покуца. Аваа Јован поново изаће и дијалог се готово понови: “Оче, чекам корпице.” “Опрости ми, сад ћу их донети.” И поново се овај Богоносни човек врати у келију, заборави на све и погрузи се у молитву. Возар, који je волео великог старца и стрпљиво га чекао, на крају, ипак, одлучи да покуца пo трећи пут. Зачуше се исте речи: “Оче, изнеси корпе.” “Добро, донећу их.” И ево, враћајући се у унутрашњу келију (обично се келија делила на две просторије: прва je била за молитву, a друга нешто попут засебне собице за занат), Свети Јован je све време понављао: “Камила и корпе, камила и корпе,” да не би заборавио да треба да узме корпе и да их да возару. Све горе наведено говори о томе да je молитва код древних подвижника била толико дубока, да су они били ближи духовном свету него земаљском. Они као да су овлаш дотицали земаљски свет, само табанима ногу, a живели у другом свету, невидљивом и духовном. Зато истинска покајничка молитва покреће духовне сфере, односно чини духовни свет другачијим у односу на нас.
Молитва je поклоњење Богу. У Јеванђељу пo Јовану се говори о томе да Бог тражи Себи поклонике у духу и истини (Јн. 4, 23). И такво поклоњење – у духу и истини – јесте непрестана молитва срца, скривена од људских погледа. У њој се буди људски дух, који се обично налази у неком стању сна, јер je покопан нашим страстима и као да je опијен, умртвљен.
Оно што ми осећамо најчешће није дух, него душа; оно што најчешће доживљавамо јесу наша душевна осећања. Понекад стојимо у храму, молимо се, осећамо радост. Али, чим изађемо из цркве, дођемо до аутобуске станице и наша радост je већ нестала, као да je није ни било. Шта то значи?
Ствар je у томе што нисмо осећали духовну него душевну радост. Права духовна радост се потпуно разликује од свега другог. Она je прозрачна и светла и доживљава се потпуно другачије: као нови живот, као да се нешто ново, непознато и истовремено веома познато, нешто што као да смо давно изгубили, одједном нашло и оживело^у нашем срцу. Духовна молитва се готово не може описати. Може се само рећи да се она доживљава као васкрсење душе пре васкрсења тела. Духовна молитва и јесте истинско поклоњење човека Богу. Али, таква молитва се даје само кроз дугогодишњи напоран труд, и не само, рекао бих, кроз молитвени труд, већ и кроз читав човеков живот, који мора да буде у складу са молитвом. Овде се одиграва обострани процес: молитва помаже човеку да испуњава заповести Господње, и испуњење заповести погодује бућењу духовне молитве. Духовна молитва постаје непрекидно поклоњење Богу у духу и истини, a човек постаје истински поклоник Небеског Оца, један од оних поклоника које Бог тражи.
 
* * *
 
Када су оштећени нерви, читаво човеково тело je парализовано. Он личи на живи леш. Кад нема молитве парализован je цео човеков духовни живот. У њему се гаси вера, нестаје љубав, помрачује се нада.
Молитва je невидљива лествица којом се човекова душа пење ка небу. Молитва je оно духовно камење од којег Анћели граде вечни дом за нашу душу. Молитва представља она дивна семена посејана у срцу, од којих у вечности расте рајско цвеће. Због тога су Свети Оци и назвали молитву царицом свих добродетељи.
Постоји црквена и домаћа молитва.
Већ сам вам много пута говорио о томе да je црквена молитва неопходна за спасење Хришћанина. Сви храмови света су сједињени невидљивим каналима благодати. Kao што се пречници пресецају у једном центру, тако се и духовни зраци који исходе из свих храмова, и ако се тако може рећи, из срца свих Светих пресецају у свакој цркви.
Због тога се, када се молимо у храму, за нас врши служба, за нас се моле у свим храмовима света. И у Јерусалиму, где je Гроб Господњи, и на Атону (Светој Гори), где не сме да крочи женска нога.
Нарочито je велики значај Литургије, у којој се у свештеним символима, пред нама одвија читав земаљски живот Спаситељев, a такоће се открива будућност Цркве и света. Онај ко присуствује Литургији својим духовним очима сазрцава велике тајне Божије. И не само што сазрцава, већ и учествује у њима.
Када je преподобни Макарије, оснивач египатског Скита, упитао Антонија Великог који га je посетио: “Шта нам још недостаје за спасење?” Преподобни Антоније je рекао: “Храм, у којем би се служила Литургија.”
Молитве, које нам je Црква сачувала, које читамо из књига саставили су Свети Оци. To je вапај који излази из њихових срца, то je најчистији дах њихових чистих душа. Свети Оци су боље од нас видели тајне духовног света, видели су своје сопствене душе у црним безданима пада, и у заслепљујућој светлости преображења. Због тога молитве које су они саставили имају огромну духовну снагу.
Када читамо молитве пo књигама, ми беседимо са Богом речима Светих: људи који су испунили вољу Божију, људи у чијим срцима je као неугасиво кандило сијало име Исуса Христа.
Речи молитава написане у књигама су речи које нам нису туђе. AKO ИХ будемо пажљиво читали, покушавајући да слијемо са њима наш ум и срце оне ће постати наше сопствене молитве. Али, ми осим тога морамо да се учимо да разговарамо с Богом и својим речима: да молимо Бога за наше свакодневне потребе, да My се захваљујемо за све. Свети Јован Кронштатски каже: ” После молитвеног правила кажи Господу макар неколико својих сопствених речи. Како ћe Богу бити пријатна та молитва! Исто тако оцу прија тепање малог детета.”
Браћо и сестре! Господ говори у Јеванћељу: A кад се молите не говорите много (Мт. 6, 7). Како то да схватимо? Неки мисле да je “прекомерна речитост”, многословље, дуга молитва. Нe, то уопште није тако. Многословним називамо човека у чијем говору има више речи него мисли.
Говорити сувишно у молитви значи молити Бога за оно што нам није на корист. Говорити сувишно у молитви значи указивати Богу како и када шта да испуни. Бити многослован значи састављати своје молитве онако како се пишу стихови, као да желимо да делујемо на Бога својом красноречивошћу. A овде je потребно само једно – искреност и непосредност. Наша молитва мора бити изговарана језиком нашег срца. Само језик срца се чује на небу.
Браћо и сестре! Постоји још једна врста молитве – непрестана молитва. To je кратка молитва или стихови из псалма које човек треба да изговара што чешће, пo могућству увек и стално.
Ученици Светог апостола Јована Богослова су изговарали следеће речи из псалма 70. (стих 1.): Боже, похитај да ме избавиш, Господе, да ми поможеш! Преподобни Антоније Велики се увек молио: “Исусе, помози ми.” Свети Јоаникије Велики je понављао: “Надање je моје Отац, прибежиште моје Син, покров мој Дух Свети, Тројице Света, слава Ти!”
A већина Светих Отаца je упражњавала и оставила нам у завештање Исусову молитву: ” Господе, Исусе Христе, Сине Божијп, помилуј ме, грешиог (грешну)!” Ову молитву треба да изговарамо што je могуће чешће. Прво после молитвеног правила – десет или петнаест минута постепено повећавајући време. Њене речи треба изговарати без журбе. Када смо сами – наглас. Када се налазимо у присуству других људи ћутке, у свом срцу.
Браћо и сестре! Када идете у цркву, творите Исусову молитву. Када седите за трпезом, такође je понављајте у себи. Неки, чак, броје колико Исусових молитава треба да изговоре док не дођу од врата до капије у дворишту. Колико Исусових молитава треба да изговоре док седе за трпезом. Они, такорећи, Исусовом молитвом испуњавају и мере читав свој дан.
Када се Исусова молитва привије за наш ум она га чисти од прљавштине, лажи и лукавства. Она ум чини једноставним и светлим. Дотакавши се нашег срца, молитва у њему стишава страсти као укротитељ дивље звери. Исусова молитва у нашим срцима буди љубав према Богу. Због тога неки од Светих Отаца Исусову молитву називају љубављу Божијом. Код апостола Петра je написано: Ви сте изабраиирод, царско свештенство (1. Петр. 2, 9). Царско, зато што je нама обећано Царство Небеско и Божански благослов. Свештенство, зато што je молитва Хришћана свештенодејство. Кроз молитву Хришћана освећује се читав свет. Преподобни Јован Лествичник говори: “Буди епископ над срцем својим и у олтару срца приноси Богу мислене жртве – молитве.”
Браћо и сестре! Који су услови за правилну молитву? Пре свега то je припрема за молитву. Ми морамо да одвојимо свој ум од свега пролазног и испразног, од свих свакодневних послова. Свети Јован Златоуст говори: “Kao на крилима подигни се увис, изнад земље, и бићеш безбедан од свих непријатеља својих.” Затим морамо да замислимо с Ким разговарамо, у Чијем присуству се налазимо, са Ким започињемо свој разговор – са Творцем неба и земље, са Заповедником Анђела; Он нас у том тренутку слуша. Затим морамо имати наду да ћe Господ испунити наше молитве. Господ je свемоћан, Он све може. Господ je Љубав неизрецива. Због тога Он жели да нам дарује већа блага него што ми сами себи желимо добра. Молитва мора бити што пажљивија. Ступајући у молитву ми као да ступамо у духовну битку; и тада у нама настаје читав облак помисли, опкољава наш ум (“као облаци мушица”, пo речима Светог Теофана Затворника). У нашем срцу се на молитви буде страсти.
Да, нико од нас нема чисту молитву. Чиста молитва je удео само Анђела. Али, ми треба да се трудимо да сваку реч молитве осмислимо, да се одазовемо на њу свим срцем.
Преподобни Серафим Саровски je говорио: “Кад стојиш у храму, затвори очи да ти ништа не би одвлачило пажњу, и тако се моли; али ако те демон буде бацао у дремеж гледај у свећу или кандило испред иконе и чини поклоне до појаса и до земље. Aко се за певницом чита нејасно или ако не можеш да разумеш оно шта се чита, твори Исусову молитву.”
Браћо и сестре! Који су непријатељи молитве? To je пре свега гордост. Горд човек не може да се моли. Горд човек захтева дарове од Бога, као да их je заслужио. Гордељивац се труди да се одмах попне на високе духовне степенице, које нимало не одговарају његовом животу. Гордељивац од молитве захтева чудо, чека га и зато се често вара у својим гордим надама. Има оних који причају како на молитви “чују” некакве гласове, који “излазе из икона”, како својим очима “виде” Спаситеља. Браћо и сестре! To je превара демонска и казна за гордост. У молитви човек треба да тражи само једно – опроштај својих грехова. A горд човек, молећи се сматра да je већ свет.
Свети Игњатије (Брјанчанинов) приповеда о једном прелешћеном (духовно самообманутом) човеку који je још за живота сматрао да се његово тело претворило у свете мошти и одсекао je себи руку како би joj се други клањали као некој светињи. Свакоме с ким год да се сретне говорио je да je његова рука стављена у главни храм суседног манастира и да после сваке службе игуман и братија прилазе његовој нетрулежној руци и целивају je. Кад му људи нису веровали или када су покушавали да га разувере или се просто смејали, он je падао у страшан гнев. Његово лице би се зацрвенело, из уста су излазили некакви нељудски звуци, као шиштање расрђеног гусана.
Друга препрека за молитву јесте униније и очајање. Очајање je губитак наде у Бога; a молитва без наде je јудина молитва.
Препрека за молитву јесте и злопамћење – црни огањ, који кипти у нашем срцу. Свети Јован Златоуст говори: “Ако желиш да те Бог услиши, прво се из дубине душе помоли за своје непријатеље, a затим тражи од Бога шта хоћеш!”
Молитву ометају наши неисповеђени грехови који стоје измећу нас и Бога као зид. Браћо и сестре, сви ми имамо главни грех, имамо омиљени грех, за који најмање желимо да се кајемо, од којег најмање желимо да се растанемо. И ево овај грех je налик на змију која пије крв наше душе и чини нас немоћнима.
Због тога пре молитве морамо да видимо за који грех je наша душа највише везана, да га одсечемо од себе, да одрубимо главу змије, и тада ће заједно са њим отићи из наше душе и многи други греси.
Непријатељи молитве су немар и расејаност. Ако расејаност и непажња у молитви долазе од сатанских искушења морамо у молитви да стојимо стрпљиво. Свети Василије Велики говори: “Aко желиш да се молиш пажљиво, али због незрелости своје воље не можеш, ти стој, трпи у молитви и Господ ћe те наградити за твој труд.”
Али, ако можемо да се молимо пажљиво, a молимо се са немаром, то нас не приближава, већ удаљава од Бога. У једном од псалама je речено да идоли имају очи, али не виде, имају уши али не чују (Пс. 113,12-14). Често на молитви стојимо као камени кипови који само изгледају као људи, али не чујући и не схватајући за шта се молимо.
Свети Василије Велики говори: “Кад стајеш на молитву, пре свега захвали Богу за доброчинства која ти je даровао у животу. Затим принеси покајање за своје грехове. Тек после овога моли Бога за оно што желиш, a затим заврши своју молитву славословљем Богу.”
Браћо и сестре! Неки питају: зашто, ако je Бог Добар и Свемогућ, Он тако дуго не испуњава наше молитве? Kao прво, Господ не испуњава наше молитве онда када ми то молимо знајући да нам то није на корист. Затим, Господ не испуњава наше молитве ако се молимо онако како не треба – са немаром. Господ не испуњава наше молитве понекад да би нас задржао у молитви. Он зна наше самољубље. Када добијемо од Њега оно што смо тражили, ми ћемо отићи као губавци, који се, кад су добили исцељење, чак, нису ни осврнули на Христа Спаситеља (Лк. 17,12-19).
Дакле, Господ не жури како би нас привикао на молитву. Понекад Господ не даје оно за шта Га молимо зато што још није дошло време. A понекад то чини споро како би нам даровао Своја блага у још већој мери него што смо молили и како би нас наградио за наше стрпљење.
Браћо и сестре! Свети Василије Велики je завештао да Хришћани сваки дан мисле да je то последњи дан њиховог живота. Преподобни Јован Лествичник говори: “За молитву je потребно сећање на смрт.” Он пише: “Неки кажу да je молитва изнад сећања на смрт. A ja чиним две ствари одједном, односно сматрам да je молитва у сећању на смрт – истинска молитва.”
Још сам хтео да вам кажем да пo учењу Светих Отаца у молитви наш ум треба да буде чист и без икаквих представа. За то време се не смеју замишљати никакве слике, на пример, раја и пакла и никакви ликови. Треба се молити речима, a не представама. Ако се човек моли замишљајући нешто чулно он само развија и распаљује своју машту. A Свети Оци говоре: “Ђаво je вешт сликар.”
Свети Игњатије (Брјанчанџнов) прича о томе како je једном код њега дошао светогорски монах. Светитељ je са радошћу примио монаха – путника, желећи да од њега сазна нешто о његовом молитвеном подвигу. Упита га и, на своје чуђење и ужас, чу да овај, када се моли, замишља пред очима Спаситеља и Мајку Божију.
Светитељ Игњатије одлучи да упозори прелешћеног: “Саветујем ти да за конак не узимаш собу на првом спрату”. Зачуди се монах томе и упита: “Зашто, Владико?”. Светитељ одговори: “Може одједном да ти се учини да су Анђели дошли пo тебе и да желе да те однесу на Свету Гору, пa ћеш пасти са спрата и разбићеш се.”
Монах рече: “Да, заиста сам имао такве помисли да Господ може у трен ока да ме пренесе на Свету Гору!”
Тада га Игњатије (Брјанчанинов) упита: “Покушај да се молиш, a да ништа не замишљаш, само знајући и верујући да те Бог чује, и испричај ми шта ћe се десити.”
После неког времена овај човек доће код Светитеља у недоумици: “Раније сам имао тако ватрену молитву, a сада као да сам изгубио Бога!” говорио je.
У ствари, није он изгубио Бога, већ je изгубио своје снове, које je сликала његова машта, другим речима, ослободио се страшне прелести, Koja je лако могла да га доведе до погибељи.
Дакле, браћо и сестре! Када се молите, ваш ум треба да буде једноставан, и ако могу тако да се изразим, прозрачан.
Нe заборавите: молитва je пре свега плач због грехова. Да би молитва била истинска, без прелести, она мора бити испуњена осећањем покајања.
Један од Отаца je говорио: “Смирење je мислени Синај на којем се Господ јавља човеку!” Амин.

Comments are closed.