СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

 

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви

 

 
КРСНА СТРАДАЊА ИСУСА ХРИСТА
 
Учење Цркве, учење Светих Отаца нам говори о задивљујућем сједињењу Божанске и човечанске природе у Христу, које превазилази свако људско поимање. Будући бестрасан по Божанској природи, Господ наш Исус Христос је, по човечанској природи Својој, могао да осећа глад и умор, горчину и бол, радост и тугу срца. Тако, је Он заиста био савршени Бог, али је био заиста и савршени Човек. Због тога не треба да се чудимо читајући у Јеванђељу о молитви Спаситељевој у Гетсиманском врту: И узе са Собом Петра и Јакова и Јована, и ожалости се и поче тужити. И рече им: жалосна је душа Моја до смрти; почекајте овдје, и стражите. И отишавши мало паде на земљу, и мољаше седа би Га мимоишао час ако је могуће (Мк. 14, 3335). Али, човечанска воља у Христу је у свему и потпуно била сагласна са вољом Божанском. И због тога, укрепивши се, Он завршава ову молитву речима: Оче Мој! Ако Ме не може ова чаша мимоићи да је не пијем, нека буде воља Твоја (Мт. 26, 42). Ове речи су одредиле судбину рода људског. Убрзо после тога зачула се бука, звекет оружја. Одред војника који су првосвештеници послали тражио је Исуса. Јуда се издвојио из ове групе, пришао Спаситељу и пољубио Га: Здраво, Рави! – односно: “Здраво, Учитељу!”
Како је мрзак био Господу овај пољубац издајника! Пољубац – знак љубави – Јуда је претворио у знак најгнуснијег вероломства. Али, Господ није окренуо Своје лице од Јудиних усана, већ му је рекао: Пријатељу, шта ћеш ти овдје? (Мт. 26, 50). Господ је још увек желео да пробуди савест у палом ученику. Он га назива Својим пријатељем, односно говори: ” Још није касно, још можеш да се спасеш, опростићу ти и поново те учинити Својим пријатељем и Апостолом!”
Међутим, Јудино срце је било безосећајно и хладно као сребро које је стискао у својој руци испод одеће. Војници ухватише Христа ноћу као преступника одведоше Га код Ане, бившег првосвештеника, којег су Римљани отпустили, али који је без обзира на то имао велик утицај у народу. Првосвештеник поче да испитује Исуса о Његовом учењу, и Господ одговори да је Он говорио јавно свијету, (…) и ништа тајно не говорих (…) питај оне који су слушали шта сам им говорио (Јн. 18, 2021), рече Спаситељ.
Роб првосвештеников из залета удари Христа по лицу, узвикнувши: “Зар тако одговараш поглавару свештеничкоме?’ (Јн. 18, 22). Он Га је ударио тако снажно да је Господ пао на земљу, сав у крви, и траг ове руке, оковане гвозденом рукавицом остао је као масница на Његовом лицу.
Црквено Предање говори да је слуга који је ударио Спаситеља био онај раслабљени и несрећни болесник којег је Христос некада исцелио у Силоамској бањи. Дуго година је он лежао као живи леш, на одру, није имао снаге да се покрене. Господ га је исцелио и као да му је даровао други живот рекавши: Ето си здрав, више не гријеши, да ти не буде горе (Јн. 5,14). А овај човек истог тренутка оде код првосвештеника и указа на Исуса, потказа Га да исцељује у суботу. Првосвештеници су оценили његову усрдност и примили га у стражу храма. И сада је овај несрећник којег је Господ исцелио платио за доброчинство ударцем у лице Господње! О како често ми, браћо и сестре, духовно понављамо исто ово одговарајући Богу истом таквом страшном и црном незахвалношћу!
Затим Господа воде код првосвештеника Кајафе. Тамо почиње испитивање, лажни сведоци греше у својим исказима.
Кајафа устаје и са влашћу првосвештеника пита: Јеси ли Ти Христос, Син Благословенога? Господ му одговара: Јесам; и видјећете Сина Човечијега где седи с десне стране силе и иде на облацима небеским. Тада првосвештеник, у пориву лажног негодовања, цепа своју одећу и виче: Шта вам требају више сведоци? Чусте хулу на Бога; шта мислите? (Мк. 14, 6164). И сав синедрион одговара: Заслужио је смрт (Мт. 26, 66). Неки, истина, кажу да је мећу члановима Синедриона било и оних који су штитили Христа, али се њихови гласови нису чули.
Предање Цркве вели овако: Свети Оци уче да је то што је Кајафа поцепао своју одећу био знак да је благодат напустила старозаветно свештенство.
Знао је Кајафа, знали су фарисеји и књижевници да треба да дође Месија – Спаситељ, очекивали су Га. Они су знали чак и време и место где ће се Христос родити. Пред њима је стајао Месија, пред њима је стајао њихов вечни живот, а они су се распламсавали страшном сатанском мржњом против Христа, против свог Спаситеља. Зашто? Зашто пауци и шкорпиони када на њих пада сунчев зрак поново беже у мрак, зашто змије сикћу кад виде светлост? Зато што мрзе светлост. Тако је и са овим људима. Они нису могли да воле Онога у Чијој светлости се видела нискост њиховог сопственог живота. Њихова гордост није могла да се помири са оном љубављу коју је Христос проповедао, лаж њиховог живота није могла да се помири са Истином. И због тога су они осудили Христа на смрт као свог личног и најљућег непријатеља. Знали су: или они, или Христос!
По јеврејским законима смртна казна се обављала каменовањем тако да је човек већ после неколико удараца обично губио свест. Римљани су имали тежу казну. Осуђеник је разапињан на крсту. И ево, непријатељи Исуса Христа, не задовољавајући се тиме што су Га осудили на смрт, хтедоше да Му изаберу најстрашнију, најмучнију смрт. Због тога су Га довели код управитеља Јудеје Понтија Пилата на суд, говорећи да је Овај Човек називао Себе Сином Божјим, и да због тога, по јеврејском закону, треба да умре.
Пилат је одбио да суди Христу, он је рекао: Узмите Га ви и по закону свому судите Му (Јн. 18, 31). Тада првосвештеници почеше да оптужују Исуса да је Себе називао – Царем, те да је због тога непријатељ римског цара, што, даље, значи да је Он побуњеник против римског цара. И ако Пилат не буде осудио Христа на смрт, он више неће бити поданик римскога цара. Ово је била страшна претња зато што је у то време Римским царством владао сурови тиранин Тиберије који је због и најмање сумње погубљивао и слао у прогонство, чак, и себи блиске људе.
Пилат је знао да је Христос невин, али уплашивши се царевог гнева, он осуди Спаситеља на смрт. Он Га је дао војницима на бичевање – постојало је такво мучење, забава за сурове и грубе људе. Христа су хтели да вежу за стуб, али је Христос Сам загрлио стуб. Војници почеше да Га ударају нарочитим бичевима. У каишеве ових бичева били су зашивене металне бодље које су се приликом ударца забадале у тело и чупале делове тела. Жртва који је била бичевана на овај начин крварила би веома и многи су умирали за време овог страшног мучења.
Затим Христа пустише и Он Сам, поче да сакупља Своју одећу. Војници са смехом набацише на Њега стару војну кабаницу црвене боје и говораху: здраво, Царе Јудејски! (Јн. 19, 3). И пошто су сплели венац од бодљикавог трња, неколико пута су Му из све снаге набијали на главу и затим скидали са главе овај венац, ударајући Га по глави и по венцу од трња, тако да су се бодље дубоко забадале у Његово чело, због чега је читаво Христово Лице било обливено крвљу.
Пилат изведе Христа пред народ и рече: Ево Човека! (Јн. 19, 5). Он је мислио да ће га гомила, задовољивши своју злобу, замолити да пусти Христа. Али, народ је, којег су првосвештеници нахушкали против Христа, и даље викао: Распни Га, распни!‘ (Јн. 19, 6).
Христу дадоше тежак крст и натераше Га да носи овај крст од Пилатовог дворца до Голготе која се налази недалеко изван градских зидина. Постоји предање да Јевреји, како би се наругали Христу, нису хтели да направе Његов Крст од тек посеченог дрвета, већ да су узели тешко брвно које је служило као мост преко поточића. Ово брвно је поцрнело од времена и прљавштине са ногу ходочасника који су прелазили преко њега идући у храм. Од њега и направише Крст Христу Спаситељу. И опет је ово био знак да је Господ на Голготу изнео наше грехове, нечистоту свих наших прегрешења.
На путу ка Голготи се Христос повијао и падао под тежином Крста. Када је Он падао, гомила се као чопор дивљих животиња бацала на Њега, обасипајући Га ударцима и терајући Га да устане и иде даље. На крају је пао и више није могао да устане. У то време у сусрет Му је наишао човек по имену Симон Киринејац. Он стаде и са сажаљењем погледа на Господа. Стража ово виде и натера Симона да носи Крст. Али, Симон је био слободан земљопоседник. По законима Рима само су роб или преступник могли бити натерани да носе оруђе за извршење казне. Симон је могао да одбије да понесе Крст, али је, из љубави и сажаљења према Христу, понео на својим леђима Његов Крст. Тако се и ми, када помажемо људима који страдају и који су несрећни, уподобљавамо Симону Киринејском, који је носио Крст Спаситељев.
Чим су на Голготи ископали рупу у коју ће бити постављен Крст, џелати поставише Христа на крсно дрво, закуцаше Му тешким чекићима клинове у руке и ноге, и млазеви крви Господње оросише земљу. Тада подигоше Крст и поставише га у рупу: Крст се од силине замаха њихао неко време, тако да су се, при сваком покрету, ране на рукама и ногама Господњим повређивале и Господ је због тога осећао страшан бол. Спаситељ је, у тим тренуцима, наизглед изгубио свест, али је затим отворио очи.
Под Крстом је беснела разјарена гомила. Господ је пред собом видео лица, унакажена од мржње или подсмеха. Гомила је викала: Ако си Син Божји сиђи са Крста (Мт. 27, 40). Господ је отворио Своја пречиста уста и изговорио прву реч са Крста. Које су то речи биле? Оче! опрости им; јер не знају шта чине (Лк. 23, 34). Браћо и сестре! Ово су прве речи које је Господ изрекао са Крста, ово је вечни завет нама, а то је – искрена молитва за непријатеље.
Господ је говорио: Нову вам заповијест дајем да љубите један другога, као што Ја вас љубих (Јн. 13, 34). Најочигледнији знак ове љубави јесте љубав према непријатељима. Ако човек и испуни све остале заповести, али не буде волео своје непријатеље, он се више не може назвати учеником Христовим, он више није Хришћанин, јер постаје туђ Христу.
Велики атонски подвижник нашег столећа, Преподобни Силуан говори: “Како да знамо да ли правилно верујемо у Бога, како да знамо да ли смо у благодати или смо туђи Богу?” И сам одговара: “Ако имаш љубав према непријатељима значи да си у благодати, значи твоја вера је права и истинита. Ако немаш љубави према непријатељима, знај да си далек од Духа Светог, далек од Христа Спаситеља, ти си Му туђ.” Дакле, прва заповест, коју је Христос дао са Крста јесте љубав према непријатељима, која одређује сав наш вечни живот.
Поред Христа су била разапета два разбојника, два злочинца. Они су се читавог свог живота бавили овим страшним занатом. Живели су у пећинама и дивљини, и нападали су људе као дивље звери свој плен, пљачкајући их и убијајући. И они су током свог живота били прогањани као дивље звери. На крају су ухваћени, у оковима изведени на суд и осуђени на смртну казну, и то најтежу – на крсту. Један од ова два злочинца, који је био разапет Господу са леве стране, се, заједно са гомилом, ругао и хулио Христа. Тако и ми, понекад, у својим страдањима постајемо још суровији и, уместо да се покајемо, хулимо на Бога.
Али, други разбојник (онај који је био разапет Господу са десне стране) чуо је Спаситељеве речи, чуо је Његову молитву за непријатеље. И он је истога часа схватио да се поред њега налази истински Син Божји и Месија, да је поред њега разапета Сама оваплоћена Љубав. Отвориле су се очи његовог срца, и он је, потресен предсмртним покајањем, угледао Христа у Божанском сјају и прекорио левог разбојника: ми смо још праведно осуђени; јер примамо по својим делима као што смо заслужили, али Он никаква зла није учинио. И обративши се Христу, узвикну: сети ме се, Господе, када дођеш у Царству Своме! (Лк. 23, 4142). Он је исповедио Господа као Цара, иако Његово тело није било одевено у царску одежду, већ је било у ранама и обливено крвљу. Уместо златног престола, Господ је имао страшни Крст, уместо скиптра – клинове, којима су биле прободене руке Његове, али десни разбојник је својим срцем познао да је поред њега Владика Неба и Земље. Зато је и рекао: ми примисмо по својим делима, као што смо заслужили. Ово је право покајање! Он никога није кривио већ искључиво себе самог, сматрајући да је својим гресима, својим злоделима заслужио страшну смртну казну. Сети ме се! Десни разбојник није Господа молио за вечно спасење, он је само молио да га се Господ сети када буде долазио у Царству Своме. И овај десни, покајани разбојник добија царски, величанствени одговор: Заиста ти кажем: данас ћеш бити са Мном у рају (Мт. 23, 43).
Дакле, разбојник је први ушао у Рај. Зашто је Господ учинио ово чудо? Зашто први није био спасен велики праведник и подвижник, већ разбојник који се покајао? Браћо и сестре, то је било учињено нас ради, како никада не бисмо пали у очајање, како бисмо знали колико је велико милосрђе Божије. Да бисмо знали да су нам двери покајања увек отворене.
Господ је спасио разбојника и ради тога да ми не бисмо никада осуђивали никога. Не тако дуго пре страдања Господњег, Јуда је био мећу Његовим ученицима којима је била дата велика власт да исцељују, да истерују из људи демоне, да чине чуда. Чинило се да је Јуда требало да заувек буде са Спаситељем, а он је, и поред тога, постао плен пакла! А десни разбојник, чије су руке до лаката биле умрљане људском крвљу, који је починио сва могућа злодела и који је већ умирао, тај разбојник је покајањем постао син Божанске светлости и први ушао у Рај.
Треба да знамо да ће се људи које осуђујемо нашим поганим и прљавим језицима, можда, пре нас наћи у Рају; можда ћемо их на оном свету видети на истом месту где и разбојника који се покајао, и можда ћемо их молити за опроштај, милост и помоћ.
Поред Крста је стајала Пречиста Богомати и Његов вољени ученик Јован Богослов. И Господ је, обративши се Дјеви Марији, рекао: Жено! Ето ти сина. А Свом вољеном ученику: Ето ти Матере! (Јн. 19, 26-27). И ово није била само брига Сина за Његову Мајку, већ и нешто друго. Била је то велика тајна. Господ је овим речима и чином усвојио Мајци Својој читав људски род који је био оличен у Јовану Богослову.
Док је човеку жива мајка, он зна да није сироче, зна да у свету постоји једно срце које куца непрестаном љубављу према њему. А ми сада имамо Небеску Мати – саму Љубав! У срце Дјеве Марије, раширено од страшних страдања, ушао је читав род људски. И за Њену љубав је и најстрашнији преступник, најсуровији грешник, само Њено несрећно дете, само Њено болесно дете које пати.
Страдања Господња на Крсту су постајала све већа. Жртве приковане на крст трпе страшну бол, осећајући као да им од рана и болова гори читаво тело, и чини им се да им је срце прободено хиљадама игала. Читаво њихово тело као да се кида на комаде. Али, страдања Господња су била другачија, страшнија, јер су била невидљива, тајанствена страдања. Онај адски пламен којим је сатана хтео да заувек прогута читав род људски, она страшна страдања која је људима наменио сатана, Господ је из љубави према човеку претрпео на Крсту. Пречиста душа Исуса Сина Човечијег је била изложена пакленом огњу ради спасења човековог. Грешник у паклу осећа да га је Бог оставио. И та богоостављеност, која је потпуно несхватљива живима, а коју осећају грешници у паклу – осећање потпуног губитка Бога, она је, како говоре Свети Оци страшнија од свих осталих мука. И њу је ради нас и нашега спасења искусио Христос. Због тога је Он на Крсту узвикнуо: Боже Мој! Боже Мој! Зашто си Ме оставио? (Мк. 15, 34).
Али, ево – сврши се! (Јн. 19, 30) – рече Господ. Шта се свршило? Свршило се искупљење људског рода. Ђаво, древна змија из бездана, који је својим обручима обавио читаву земљу подигао је главу како би на мегдан изазвао само Небо. Али, сишао је Лав из колена Јудиног, потомак Давида по човечанској природи, Син Божји – Христос. Овај Лав је сатро главу паклене змије, згазио пакао, то легло невидивих аспида и шкорпиона. И Својим Крстом је као мачем погодио пакао у само његово срце.
Дакле, свршило се спасење рода људског. До Христа су и праведници после смрти силазили у пакао, а од Христа и грешници који се кају постају наследници Раја.
Христов поглед, онај поглед који је бескрајно радовао Анђеле, гасио се на Крсту као сунчеви зраци на заласку. Смртно бледило покрило је Његово лице. Његове последње речи су биле: Оче, у руке Твоје предајем дух Свој (Лк. 23, 46) Свршила се страшна и непојамна тајна спасења. И тек ћемо у вечности, браћо и сестре, сазнати шта се све десило на Голготи. Амин.

Comments are closed.