СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви
О ФАНАТИЗМУ
Људска реч је средство општења и самоизражавања. Али, у нашем лексикону постоје речи које више не носе строго одређену смисаону тежину и пре затамњују него што осветљују суштину ствари. Неке од њих су постале етикете и надимци, које људи покушавају да прилепе онима који се не слажу са неким мишљењем или нечијом позицијом. Једна од таквих речи чији смисао људи недовољно јасно схватају јесте данас толико модерна реч “фанатизам”. Често човека који је чврст у својим убеђењима називају фанатиком само због тога што има чврсту позицију погледа на свет коју не жели и из моралних разлога не може да мења. Сетимо се времена када су фанатицима називани сви религиозни људи уопште, када су верујућег човека називали мрачником и фанатиком, и саму веру у Бога желели да представе као последицу незнања, фанатизма или пак лицемерја. И данас, у наше време реч “фанатизам” поново почиње да се употребљава зато да би се у извесном степену оцрнио и дискредитовао човек који има своја убеђења и не може да их мења као рукавице или као што камелеон мења своју боју у зависности од околине. Због тога треба да размотримо шта је фанатизам, а шта је принципијелност.
Ја фанатизам схватам као духовну гордост, оријентисаност на самог себе, убеђеност не у истину, већ искључиво у исправност сопственог религијског мњења. Фанатизам је мањак и, чак, одсуство љубави према другим људима, фанатизам је убеђење као одређена поза, уз одсуство жеље да се схвати други човек; фанатизам је непробојни оклоп кроз који човек није способан да види било шта друго; фанатизам је лажна вера. Кредо фанатика припадника такве лажне вере је: “Моје мишљење је једино и увек исправно!”.
Што се тиче убеђености и принципијелности – то је нешто сасвим друго. Човек који има своја верска убеђења, који може да их објасни и одбрани; који је у стању да одговори на питање зашто су управо она постала истина и живот за њега јесте принципијелан, али не и фанатичан. Он уме да укаже на саму суштину, саму основу својих убеђења. Не мењати своја убеђења, не колебати се у њима, не трампећи истину за корист, односно прагматизам – то уопште не значи бити фанатик. Лично сматрам да се у својој даљој перспективи појмови “истина” и “корист” стапају. Истина не носи у себи унутрашњу противречност, и онај ко је исповеда никада се неће обрукати, онај ко се у њу узда никада неће погрешити, неће се преварити. А човек који истину мења за тренутну корист никада неће достићи узвишене циљеве и резултате. Тренутна корист која се остварује зарад одступања од сопствених убеђења после неког времена може да се претвори у трагедију. Ова ефемерна корист ће бити минирана и разрушена самим потенцијалом лажи и противречности који се у њој налазе, јер што свака лаж има центрипетални смер. Свака лаж у себи садржи елементе трулежи и распада. А истина је целовита и нетрулежна.
Људи који су изнутра равнодушни према вери и само номинално припадају Хришћанству, у непоколебљивој привржености светом Православљу виде искључиво фанатизам и недостатак жеље да се погледа унаоколо и види да постоји мноштво других религија. Они немају представу да се Православље може изабрати не само као једна од истина и, чак, не као највиша од мноштва истина, него као једина и универзална истина. Поглед на Православље као на универзалну истину и једини пут ка спасењу и реалном Богоопштењу, неприхватљив је за ове људе који су равнодушни према религији. Они у таквом погледу виде негирање читаве историје световне културе и световне цивилизације. Међутим, у том случају треба гледати како су се према Православљу односили Свети Оци.
Сви Оци Цркве, сви Васељенски и Помесни Сабори су увек учили да је истина једна, да нема плурализма истина и релативизма у области морала. Учење свих Светих Отаца које поштује Православна Црква, све саборне одредбе које су прихваћене као “устав” Православне Цркве су се заснивали на принципу искључиве истинитости Православља. Ни у једној саборној одредби нећете наћи чак ни наговештај тога да постоји неколико истина и да осим Православља има још неких спасоносних религија. Због тога ако приврженост Православљу и убеђење да се само у њему остварује истинско спасење схватамо као позицију фанатика, то онда значи да и одредбе свих Васељенских и Помесних Сабора такође треба да сматрамо плодовима фанатизма, зато што све оне говоре о јединој истини.
У одредбама Васељенских и Помесних Сабора се осећа нарочита брига за чистоту вере, за чистоту Православља; очигледна је необична осетљивост Светих Отаца на свако одступање од древног црквеног Предања, због саме опасности овог одступања, која може да се садржи у било којој нетачној или непрецизној формулацији. Знамо како су се на Васељенским Саборима брижљиво изучавали сви материјали на основу којих су формулисана саборна правила, нарочито догматске одредбе и канони. Понекад је до несугласица мећу учесницима Сабора долазило због само једне речи која је могла да унесе двосмисленост у одредбу.
Ако сматрамо да је сигурност у то да је спасење само у Православљу фанатизам, онда одредбе Васељенских Сабора морамо сматрати за дела људи који су недовољно просвећени и у којима нема хришћанске љубави; онда уопште не треба да сматрамо да су за нас обавезне ове изузетно важне саборне одредбе. Али, шта ће онда остати од нашег Православља? Црква не зна ни за какво “либерално” Православље. Црква зна само за једно Православље – оно које до нас доноси слово и дух црквеног Предања, које долази од Апостола. Либерално Православље не постоји. Као ни теозофско Православље. Религијска “уравниловка” по којој ће се сви спасити без обзира на то у шта верују, само нека верују, лажна је и неприхватљива. Православље претпоставља јединственост, уникалност и вечност истине. Допуштање постојања мноштва истина означава неверовање ни у једну од њих. Ако будемо убеђености приступали као фанатизму, а равнодушности у убеђењима као испољавању хришћанске љубави, у кога ћемо онда убројати Свете Оце као што је Кипријан Картагински, који је рекао: “Коме Црква није Мајка, ни Бог му није Отац” – у људе кроз које је говорио Дух Свети или у тврдоглаве и зле фанатике? У кога ћемо онда убројати Светог Николаја Мирликијског који је показао онакву ватреност за време спора са аријанцима? У оне који су имали љубав према Исусу Христу попут љубави Апостола или опет – у фанатике, неспособне да схвате и прихвате туђе мишљење? Не можемо да наведемо ниједног Светитеља, ниједног учитеља и оца Цркве који је говорио о плурализму истина. Ако, пак, ове богоносне људе назовемо фанатицима, шта би онда означавала сама реч “фанатизам”?
Конзервативизам није фанатизам. Реч “конзервативизам” нема само негативно значење као што се у свету веома често сматра. Конзервативизам значи “чување”. Православна Црква, за разлику од римокатоличке, није Црква која “еволуира”. Свето Православље тврди да еволуција у области догмата (истина вере) не постоји, да су Свети Оци и Васељенски Сабори откривали догмате који су се већ налазили у првобитном Откривењу. Ништа квалитативно ново они нису унели, него су само пронашли, открили и дефинисали све оно што је већ постојало. Теорија еволуције у својој основи има принцип развоја од једноставног ка сложеном, од примитивног и нижег ка вишем. Принцип еволуције у догматској сфери увек даје могућност да се претпостави да у будућности могу да се појаве нека нова учења, догме и откривења. Што се тиче Православне Цркве, она учи да нисмо ишли од сиромаштва него од богатства. И све богатство нам је већ дао Господ Исус Христос у Свом Откривењу. Све ово првобитно богатство је било уткано у учење првобитне Цркве. Свети Оци и Васељенски Сабори су обавили заиста гигантски, колосални рад. Али, какав рад? Они су формулисали оно што се налазило у Светом Предању и Светом Писму, оваплотили су догматске одредбе у беспрекорну словесну форму, не уносећи у њих ништа ново. Ове идеалне формулације су имале огроман значај управо онда када је Цркви претила опасност од неправилног схватања ових или оних православно-црквених истина. И због тога је веома често непосредни повод за њихово стварање било искривљено поимање Светог Предања и Светог Писма од стране јеретика.
У хришћанско вероучење се не смеју уносити никакви нови елементи, јер нам је Господ већ дао сву истину. Господ нам је дао неку, да се сликовито изразим, згуснуту енергију на самом почетку Свог благовествовања и овом енергијом се Црква храни у току све своје историје. Ми не знамо више него што је знала Црква пре хиљаду година. И у та времена Црква није знала више него у времена Апостола. Црква је увек иста. У Цркви нема додатака;у Цркви постоји једно и јединствено – откривење: откривење символа, откривање изображења. Само богословље је прича о вечним догматима Цркве на језику који је схватљив савременом човеку. Али, богословље не може да дође ни до каквих нових открића, као рецимо физика или хемија.
Чак и када говоримо о “религијској проблематици”, ни ту нема еволуције. У Цркви уствари нема и не може бити никакве религијске проблематике. Могу да настану само одређене тешкоће приликом тражења прецизних вербалних формулација у току поновног откривања или продубљивања већ познатих црквених истина. Црквене истине се не одређују на нивоу дискусије или полемике. Црквене истине су откривење учења Цркве које је увек постојало.
На пример, у 14. веку су вођени такозвани паламитски спорови, говорило се да је наводно Црква прихватила “нову” догму о Божанском Бићу и Божанским енергијама. Али, ако се обратимо патристици, видећемо да су “паламисти” пре Светог
Григорија Паламе били Преподобни Макарије Велики, Симеон Нови Богослов, Преп. Григорије Синаит и многи други, да је ово учење увек постојало код Отаца Источне Цркве. Већ је Свети Василије Велики учио о Божанским енергијама и Божанској Суштини. У његовој књизи “Против Евномија” већ налазимо учење о Божанској природи и Божанским именима. Свети Григорије Палама је формулисао православно учење које је било потврђено на два Константинопољска Сабора. Али, то није био нови корак или нова степеница у развоју хришћанске догматике. То је уствари било тачно богословско формулисање већ постојеће и познате црквене истине.
Став по коме се не може спојити оно што је неспојиво, јер Православље поседује пуноту истине и нема потребе за додацима истине споља, не може се сматрати за испољавање личног фанатизма. Овај став се потврђује историјом Цркве, примерима Светих Отаца и правилима Васељенских и Помесних Сабора, које Црква није укинула и не може да укине, јер ће иначе бити укинуто само свето Православље. Друго питање је да ли се истина у извесној мери сачувала у инослављу, и који је степен извртања истине у овим или оним конфесијама. Апостол Павле говори да нисмо ми ти који треба да судимо онима који су изван (1. Кор. 5,12-13).
И због тога ми се чини да за нас остаје главно да схватимо: спасење је искључиво у Православној Цркви. Инославље и иноверје је изван Цркве, а онима који су изван Цркве не судимо ми него Бог.
