СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви
ЈЕДНА, СВЕТА, САБОРНА И АПОСТОЛСКА ЦРКВА
Шта је то Црква ?
Најдубљу, најпрецизнију и, рекао бих, најобухватнију дефиницију дао је апостол Павле у Посланици Ефесцима: Црква је Тело Христа Спаситеља, Главе, Онога Који све испуњава у свему(Еф. 1, 22).
Шта значи ова дефиниција? О каквим својствима Цркве она говори?
Црква је живи организам. Црква је љубав и благодат Божија, која обухвата сва словесна створења и сву творевину. Црква је вечна и божанска, она је спасоносно дејство вечних Божанских енергија, она је животворна светлост која се излива из дубина Триипостасног Бога на сву твар. Црква обухвата сва створења Божија створена у времену. Циљ Цркве је да оствари јединство између Творца и Његове творевине, да изведе свет и човека из његовог палог и ограниченог постојања у слободу и пуноту Божанског живота, у учествовање у Божанским савршенствима.
Црква је Тело Христово, дакле, она је јединствена како у земаљским, тако и у космичким димензијама. У Псалтиру се космос пореди са ризом – одећом Бога, а у Новом Завету је Црква названа мистичким Телом Христа Спаситеља. Свети Оци говоре да је Господ створио Васељену ради Цркве. Дакле, прво својство Цркве јесте јединство.
Друго, Црква је васеленска, тј. обухвата читав свет. Земаљска Црква је органски сједињена са Небеском Црквом (…)
Црква је Тело Главе, Онога Ко Собом обухвата све. Дакле, пут у Небеску Цркву лежи само кроз земаљску, тачније то су два аспекта једне Цркве. Црква је живи организам, а живи организам није могуће створити на вештачки начин. Немогуће је вештачким лабораторијским путем створити живу ћелију од хемијских елемената ћелије, и исто тако је немогуће вештачким путем, само на основу догмата, канона, обреда и теоријских еклисиолошких знања створити нову Цркву. Све би то биле мртве и апстрактне творевине, љуштуре и лутке лишене живота. Хришћанска Црква није плод људског интелекта, чак ни религијског генија, већ је она – вечни живот који је Дух Свети дао у Педесетници. Она је дар Божији.
Нетрулежна Глава – Христос има нетрулежно Тело Цркву, због тога Црква не подлеже ни смрти нити пролазности. Она је свагда једна и иста, и у Божанској благодати је увек идентична себи.
Апостол Павле у Посланици Јеврејима пореди Цркву са Небеским Јерусалимом, где заједно бораве Анђели и душе праведника.
Које још дефиниције Цркве постоје у Новом Завету?
Апостол Павле у Посланици Ефесцима говори о томе да је Црква “Невеста Христова”. Слика Цркве-Невесте је главни садржај старозаветне књиге “Песма над песмама”, коју су древни егзегети поредили са Светињом над светињама старозаветног храма.
Шта означава символ ” Невеста Христова” ?
Вечну, свецелу, непромениву, непоколебиву љубав Бога према Цркви Његовој.
Црква – Невеста је једина љубав свог небеског Женика – Христа. Она је санаследница Његове славе и силе. По речима Свештеномученика Кипријана Картагинског само је Цркви обећано царство вечне светлости, вечнога богоопштења. У “Песми над песмама” је написано: Сва си лепа драга моја, и нема недостатка на теби (Песм. 4,7). Пречудесна благодат Божија, која се налази у Цркви; душе у које се усељава благодат Божија постају предивне и сличне Анђелима.
Невеста је само једна и једина. Оне “друге” које пожеле да украду њено име су само јадне блуднице; она је једина вољена. Човек може да превари своју љубав, а љубав Бога је јача од пакла и смрти – она је непроменљива и свагда верна. Црква нема на себи мрље нити мане, јер је Црква пре свега невидљива сила Божија која преображава свет. Сунчева светлост, обасјавајући земљу остаје чиста чак и ако њени зраци падају у мочваре или блатне јаме.
У “Песми над песмама” постоје тајанствене речи: Утисни ме као печат на срце своје, метни као прстен на руку своју (Пјесм. 8, 6) Печат је знак неизбрисиве љубави. Црква је увек у уму Божијем, у светлости Његове истине. Кад кажемо да је неко “близак нашем срцу” под тим подразумевамо наше најближе духовно јединство са њим, при коме једна душа као да се одсликава у другој. Царски печат не може бити избрисан, не може бити уништен, изврнут и фалсификован. Црква је једна и једина. Нека друга тј. лажна црква је већ фалсификован печат, то је преступ против “Невесте Христове”, то је лаж против обећања Божанске љубави.
Прстен је знак вечне верности. Прстен је знак који на веридби размењују женик и невеста, залог љубави којој нема краја, у којој не може бити промене. Прстен на веридби је заклетва да неће бити друге невесте, да је љубав нераздељива, да је превара слична пакленој муци.
Десница Божија јесте – дејство благодати у свету. Прстен на десници Божијој је знак да се сва дела Божија од самог почетка стварања до бесконачног преображавања света чине ради Цркве, јер је у Цркви скривен циљ читаве творевине.
По речима Св. апостола Павла Црква је стуб и утврђење истине (1. Тим. 3, 15). Стуб означава непоколебљивост Цркве, њено вечно пребивање у истини. Истина није само учење Цркве, истина је сам њен живот; истина је благодат која делује у њој од дана Педесетнице. Истина је Педесетница која се непрестано збива у богослужењима и Светим Тајнама Цркве. Због тога Црква не може бити саграђена вештачки. Због тога се ниједна јерес и ниједна расколничка група не назива Црквом Божијом, већ искључиво људским именима. О томе је писао већ Свештеномученик Иринеј Лионски у 2. веку.
Црква је утврђење истине. Истина се утврђује кроз дејство Духа Светог на људско срце. Дух Свети човеку даје непосредно сведочанство, унутрашњи доказ да је учење Јеванђеља истина. Али, Црква је истовремено и чуварка исправног вероучења, те зато веровати у Цркву значи прихватати оно што она прихвата и одбацивати оно што она одбацује. На главни стуб се ослања сва тежина здања, а на Цркву Божију тежина читаве васељене.
У стара времена цареви су после ратних похода од камених плоча или правог гранита подизали стубове на којима су писали о победама извојеваним над непријатељима, остављајући те записе у сећање својим потомцима. А на Цркви занавек стоје исписана вечита писмена о томе како је Христос победио смрт, сатану и пакао, и како Хришћанин може да постане победник у духовној борби за живот вечни.
Св. апостол Павле и Св. апостол Јован Богослов Цркву и Царство Божије називају Небеским Јерусалимом где заједно обитавају Анђели и душе Светих. Јерусалим значи “мир Божји”, мир као духовно јединство у љубави и благодати. Мир је Бог Који обитава у Својим створењима.
Шта је то раскол?
Сама реч “раскол” значи раздељивање, рашчлањивање, дробљење, одвајање дела од целине Цркве. Раскол је грех против љубави на којој је утемељено јединство. А где нема љубави не може бити ни благодати, као и обрнуто.
Раскол има три равни: еклисиолошку (црквену), психолошку и окултну.
Еклисиолошка раван раскола јесте отпадање од обећања која је Спаситељ дао Цркви, дрско нарушавање свих црквених канона, покушај да се створи нова “црква” без Свете Педесетнице и без Духа Светога.
Психолошка раван раскола је гордост, властољубље и непослушност.
Окултна раван раскола је сатанска борба против благодати Божије која делује у Цркви и која спасава свет.
Хтели бисмо да размотримо раскол са еклисиолошке тачке гледишта. Расколници тврде да су управо они једина истинска црква и да се сва горе наведена својства односе на њихову заједницу. У чему је основна грешка расколника?
Расколници игноришу саборни принцип и јерархијску структуру Цркве. Они сматрају да ако имају “архијереја” који мисли исто као они, могу вештачки да створе нову Цркву. Међутим, од већег потиче мање, а виши благосиља нижег; епископ добија благодат свог чина од Цркве, дакле, он није једнак Цркви, већ је мањи од ње и због тога он са својим присталицама не може да “створи” нову Цркву. У супротном, епископ би био изнад Цркве.
Како схватити зависност епископа од Цркве?
Епископа бира сабор епископа помесне Цркве, који овлашћује неколико архијереја за своје представнике који треба да изврше хиротонију новог епископа. Епископу, такође, суди сабор епископа који може да га лиши епископске катедре, да му забрани да служи, да га лиши чина. Осим тога, епископ је потчињен старијем епископу у области (митрополиту или патријарху). Питања која се тичу црквеног живота решава Синод, а у неким случајевима и Сабор.
Свештено лице, на јерархијској лествици, може онима који су испод њега увек да да само мање него што он сам има, тј. што је примио. Због тога епископ, пошто је мањи од Цркве не може сам да ствара нову Цркву. Прекидајући општење са Црквом (од које је примио епископски чин), он се лишава онога што му је Црква дала. Због тога ниједна радња коју обавља расколнички епископ (или свештеник) није свештенорадња, нити производи икакво дејство.
Да ли је тачно оно што расколници говоре да је Црква уствари – чистота вероучења, а коју, по њиховом мишљењу, чува искључиво њихова заједница?
Чистота вероучења је неопходно својство Цркве, али то још увек није Црква. Иначе би се Новозаветна Црква градила постепено у току три и по године јеванђељске проповеди Христа Спаситеља и била би завршена Његовом последњом опроштајном беседом. Али, Црква је била створена на дан Педесетнице, силаском Духа Светог на Апостоле. Господ је пре Својих страдања обећао Својим ученицима да ће им послати Духа Светога Који ће их упутити у сваку истину.
Хришћанско вероучење није апстрактна доктрина, већ дејство Духа Светога – Духа Истине Цркве, где је вероучење нераскидиво повезано са Светом Литургијом и јерархијским прејемством (наследношћу). Црква чува чистоту вере у јединству љубави, у јединству помесних Цркава, у јединству небеске и земаљске Цркве, у јединству верног народа и црквене јерархије (свештенства). Ово јединство представља обавезан услов за деловање у Цркви Духа Светог Који је чувар Истине, Учитељ Истине и Сам – апсолутна, савршена и жива Истина. Отпадање расколника од Цркве у име њихове “истине”, засноване на приватном мњењу, повлачи за собом губитак Духа Истине. Због тога је сваки раскол западање у област духовног мрака, празнине и лажи, где не може да постоји нити да се сачува нити јединство љубави, нити чистота вероисповедања.
У чему се огледа јединство Цркве у њеној земаљској равни? Где је конкретан, видљив принцип овог јединства?
У саборности као изражавању свести читаве васељенске Цркве, која по речима апостола Павла има ” ум Христов”. Сваки раскол је борба против Цркве и пре свега супротстављање свог уско-групног, у суштини затворено-секташког мишљења саборном уму Цркве. Трагичан пример супротстављања васељенској Цркви представља историја римске (римокатоличке) цркве. Многи сматрају да је узрок њеног пада била латинска јерес “Filioque” (тј. погрешно учење које тврди да Дух Свети исходи не само од Оца већ “и од Сина”) и друга одступања неспојива са Православљем, али они су пре били последица него узрок. Стварни узрок је била претензија и напор римског епископа да постави себе изнад васељенске Цркве, тј. игнорисање саборног мишљења Цркве као принципа чувања истине. Управо су отуда дошле све римске грешке и одступања која су потом ушла у праксу и свест римске цркве, а затим су била проглашена за догмате. Сваки раскол је, дакле, последица претензије дела да представља читаву целину.
Црква је живо Тело Христово, због тога део, отргнут и ишчупан из организма, постаје мртво парче које трули.
Расколници говоре да имају свој “епископат”, свој “синод”, дакле, да имају и своју “саборност”.
У почетку сваког раскола видимо непослушност и побуну против Цркве. Из самовоље не може да настане саборност, нити од епископа којем је забрањено да служи може да произиђе икаква црквена јерархија. Један од Отаца је писао да је ђаво мајмунски опонашатељ Бога, тј. онај који се лажно издаје за Бога. Можемо да кажемо да су расколници мајмунски опонашатељи Цркве, тј. они који се лажно издају за Цркву.
Расколници се позивају на пример преподобног Максима Исповедника: када су њега убеђивали да ступи у евхаристијско општење са јеретицима и говорили муда су сви патријарси примили монотелитство, он је одговорио да и ако читав свет прихвати јерес, он ће свеједно остати сам са истином. Да ли је тачан закључак који изводе расколници да један човеку читавом свету може да чува истину?
Преподобни Максим је рекао “ако читав свет”, али сама реч “ако” означава да је ово условна реченица. Овде је присутан реторски начин изражавања када хипербола подвлачи и појачава мисао о томе да је истина изнад свега, укључујући и евхаристијско општење са царем и патријарсима који су примили јерес. Овде су јеретици покушавали да преваре Преподобног Максима, говорећи да је сва васељенска Црква примила монотелитство, и он је јасно прозрео ову лаж. Јерес су примили само константинопољски и антиохијски патријарси, а јерусалимски патријарх и римски папа су је одмах одбацили. Александријски патријарх је јерес прихватио привремено, грешком, а затим се, када га је Преп. Максим Исповедник у то убедио, вратио Православљу. У константинопољској и антиохијској Цркви је већина епископа, свештеника и верника остала у Православљу. Због тога је на Шестом Васељенском Сабору јерес монотелитства била одбачена и осућена. Преподобни Максим је, дакле, одбио да се причести заједно са лицима која су јавно примила јерес, а у њему покушавала да нађу подршку.
Преподобни Максим Исповедник, који је свој живот посветио борби против јереси никада није поистовећивао васељенску Цркву са јеретицима и никада није покушавао да створи своју сопствену Цркву.
Расколници се позивају на правила Константинопољског Сабора (који се назива и Софијским по називу саборне цркве – Св. Софије у Константинопољу) о томе да са епископом који народ учи јереси треба прекинути молитвену везу и да његово име не треба помињати на Литургији.
У правилима овог Сабора нема никакве основе за раскол као самовољни излазак из Цркве и самовољно стварање нове јерархије ни под једним изговором, напротив, они који оптужују епископа морају да се обрате жалбом малом, помесном сабору и да чекају његову одлуку. Ако суд малог сабора није задовољио неку страну, она може да поднесе жалбу или апелацију вишем вишем, окружном сабору, али до тада мора да се потчињава одлуци првог суда епископа. Непотчињавање саборном суду Цркве заувек лишава права на обраћање највишој инстанци, јер само неповиновање постаје окривљујућа пресуда. Што се тиче раскида молитвеног општења са јерархом-јеретиком оно се спроводи у случају да епископ износи јереси у својим проповедима током богослужења, да износи јеретичка учење тврдећи да се ради о црквеним догматима, упорност у јеретичком мишљењу без обзира на савете епископа-сабраће. Раскид молитвеног општења са одређеним архијерејем је привремена мера до решења сабора који треба или да оправда архијереја, или да га одлучи од Цркве, или да прихвати његово покајање. Истовремено правило Константинопољског Сабора забрањује непослушност епископу због личних подозрења. Сви црквени канони су засновани на вери у то да Дух Свети – Дух Истине – свагда обитава у Цркви, и због тога Васељенска Црква не може да падне у јерес и да се лиши спасоносне благодати. Ниједно правило Светих Апостола, Васељенских и Помесних Сабора не садржи, чак, ни наговештај на то да би чистоту могуће било сачувати кроз нарушавање предањско-канонског устројства Цркве.
Расколници излажу оптужбе на рачун црквене јерархије које нама изгледају озбиљно.
Грешке, греси и несавршенства су својствени свим људима, ма који положај да заузимају. Управо због тога Православна Црква претензије римског епископа (папе) на безгрешност у питањима вере и врлине сматра апсурднима. Али, Црква и црквена јерархија су толико велики дарови Божији да не могу бити доведени у питање због људских немоћи и несавршенства лица која су добила апостолску власт. У ЈевАнђељу по Јовану пастиром је назван онај ко улази на врата у тор, а лоповом и разбојником онај ко жели тамо да продре другим путем. По тумачењу црквених Отаца, тор је – Црква, врата – законита хиротонија, лопови и разбојници су јеретици и расколници који рушећи ограду, односно црквено устројство краду и отимају људске душе.
Одвести човека из Цркве значи убити га духовно. И са најгорим православним архијерејем човек може да се спаси кроз трпљење и послушност, које, наравно, никада не сме бити слепо, већ увек разумно и у предању јеванђељских заповести и црквених правила. А прећи чак и код најбољег расколничког архијереја значи наћи се у лепо уређеној мртвачници, закључан заједно са лешевима, чак и ако ова мртвачница споља има изглед храма.
Ако је епископ отпао из Цркве у раскол, али још није обављено изопштавање, колико он чува благодат коју је добио у Цркви и да ли уопште може да се назива епископом?
Црква објављује званично одлучење како би обавестила народ да је бивши епископ постао лажни учитељ.и да му се не сме указивати част која припада архијереју. По одредби Другог Васељенског Сабора “све што чини такав епископ је ништавно”: Свети Кипријан Картагински пише: “Црква је у епископу, а епископ у Цркви”: Црква не може да постоји без епископа, нити епископ без Цркве. Напуштајући Цркву, епископ, свештеник и верник губе све што су добили у Цркви, а, по речима Светог Кипријана Картагинског, чак и име Хришћанина.
Епископ који је нарушио архијерејску заклетву послушности Цркви губи апостолску благодат, он се више не може називати епископом, као што се угашени зрак не може више звати светлошћу. Исто ово се односи на свештеника који истовремено нарушава две свештеничке заклетве: послушност законитом архијереју и послушност Цркви.
Црквена правила забрањују да се узима благослов од јеретика и расколника, јер такав “благослов” назива празним и неважећим. Апостолска правила категорички забрањују да се човек моли са онима који су одлучени од Цркве, не само на њиховим скуповима, већ, чак, и код куће (“Онај ко се помоли са изопштенима, нека сам буде изопштен”, 10. апостолско правило).
Може ли грех који је неки архијереј учинио против Цркве бити оправдање за отпадање у раскол?
Раскол је гори од сваког греха против Цркве, јер он представља одбацивање саме Цркве. Господ је рекао: Прегледајте Писма (Јн. 5, 39) – у смислу “проучавајте”. У Библији можемо наћи одговор на наше сумње и недоумице. Првосвештеник Аарон је, још пре него што је био призван да буде свештеник, тешко згрешио: поклекнувши пред претњама, он је начинио идола у облику златног телета и организовао празник у његову част. Овај грех је био Толико тежак да је Господ хтео да уништи читав израиљски народ и само је молитва пророка Мојсија одвратила гнев Божији. Мојсије је молио Господа или да се смилује људима који су згрешили или да њега самог избрише из књиге живота. Овде видимо да учествовање пророковог брата у греху није представљало оправдање за народ. Црквена послушност је послушност вољи Божијој, а лажна послушност је задовољавање својих страсти оправдавањем туђим преступима. Али, Аарон је после свог пада у грех, ипак, постао првосвештеник “призван од Бога” (Јевр. 5, 4).
Када су се Кореј, Датан и Авирон побунили против законите црквене власти и захтевали да им се да част и право да обављају приношење жртава, стигао их је гнев Божји: земља која се отворила као ад прогутала их је својим чељустима, а огањ који је сишао са неба је спалио њихове присталице. Ова казна је личила на погибељ Содома и зато расколници треба да се замисле над тим (…) Иако је грех свештеника могао да представља повод за оптужбу, метеж у Цркви, покушај да се на силу освоји власт у храму и чин који им није припадао, био је осуђен од Бога и подвргнут свенародној казни. Благослов који је дат Аарону и његовим потомцима – да буду свештеници Старозаветне Цркве није био укинут у Новозаветној Цркви иако су овом роду припадали и богоубице: Ана и Кајафа.
Библијске књиге нам говоре о многим злочинима које су починили свештеници и првосвештеници (Прва књига Макавејска једног свештеника назива безбожником, нечастивцем), али ми нећемо наћи ниједан случај да је црквено благочестије било поново успостављено и сачувано кроз раскол. Народ је на грехе свештеника гледао као на казну за своје грехове и видео спасење у свеопштем покајању, а не у расколима.
Могу ли се слични примери наћи у историји Новозаветне Цркве?
За време аријанских, монофизитских и иконоборачких смутњи било је периода када је изгледало да читав Исток тоне у јерес. Када је Свети Григорије Богослов постао патријарх у Константинопољу од хиљаду и по храмова само је један припадао православнима. Зашто нико од православних архијереја није створио своју сопствену Цркву са новом хијерархијом која иде од њега? Свети Атанасије Александријски је већи део свог живота провео у прогонима и тамницама, али он себе и своје присталице није прогласио за нову Цркву, већ се борио за Православље до саме смрти, ако се може тако рећи у Цркви обузетој пламеном.
На Фирентинском сабору 1439. године су сви грчки архијереји прихватили срамну унију са Латинима, осим ревнитеља за веру и неодступног борца за Православље Светог Марка Ефеског. Међутим, он, и поред тога, није прогласио помесне Цркве, чији су представници на Фирентинском сабору прихватили унију, упражњенима и није почео да самовољно господари у туђим епархијама.
Свети Оци су свагда знали да је Црква непобедива и несавладива за паклене силе, и да ће, због тога, дихање благодати Божије увек, на крају, растерати мрачне облаке јереси и да ће сунце Православља поново јарко заблистати над светом.
