СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

 

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви

 

 
МОНАШТВО
 
Секташи рационалистичке оријентације негирају институцију православног монаштва. He схватајући суштину монаштва они га замишљају као агностички презир према људском телу, као изопачавање Богом установљених односа између мушкарца и жене, као негирање породице и друштва, пуно мржње према људима. Неки критичари монаштва виде у њему духовну гордост, егоцентризам и себичност, односно одсуство љубави према човеку, своме ближњем, други у њему виде бесмислено самомучење налик на самобичевање жречева Озириса, трећи – облик душевног растројства, четврти – атавистички зов човека у шуме и пећине из којих су изашли његови преци, пети – резултат стечене или наследне патологије и тако даље. Због чега управо монаштво код атеиста и секташа изазива нарочиту раздражљивост и постаје омиљена мета напада, подсмеха и ироније.
Нарочиту инвентивност у подсмевању монаштву показала je чулна и развратна Ренесанса. Реформација у Немачкој, такозвана велика револуција у Француској и Октобарска револуција у Русији су започеле управо погромима над монаштвом и рушењем манастира. Значи, монаштво je својим постојањем ометало развој и оваплоћење планова демонских енергија и сила у историјској форми. AKO je тачна пословица: “реци ми ко je твој пријатељ и ja ћу ти рећи ко си ти”, делимично je тачна и друга – “реци ми ко je твој непријатељ, пa ћу ти рећи ко си”. Ha жалост, код одређеног дела интелигенције je такође створен негативан однос према монаштву – делимично под утицајем световне књижевности која није дала ниједан истинит лик монаха; јер, пo речима апостола Павла, душевни човек не може да схвати духовног (в. 1 Kop. 2,14), делимично под утицајем модернистичке философије Розанова, Мерешковског и различитих софиолога и “богостројитеља”, који су покушавали да створе култ “свете плоти”, и за које су свете све телесне жеље. Књижевно-философска декаденција с почетка XX века je довршила изолацију Цркве од друштва. Савременој интелигенцији (барем највећем њеном делу) живот монаха je постао туђ, непознат и непојмив…
Што се тиче горе наведених оптужби против монаштва истаћи ћемо следеће:
 
1) Монаштво je хришћански максимализам, љубав према Богу коју човек не жели да дели између Бога и света. Црква негира подвижништво које je засновано на гностичком дуализму, на супротстављању духа и тела као два начела – Божанског и демонског, доброг и злог. О томе постоји посебна одлука Гангрског сабора. Ако би монах из секте гностика прелазио у Православље, древна Црква га je ослобађала монашких завета примљених услед неправилних антрополошких представа и давала му право да начини избор даљег живота: да понови монашки пocтриг у Православној Цркви или да остане мирјанин са слободним правом да створи породицу.
 
2) Хришћанско подвижништво нема за циљ уништавање тела, већ његово потчињавање духу. Свети Јован Касијан, Василије Велики и други упозоравали су монахе на претерани аскетизам који не само што може да нашкоди здрављу већ и да развије у неискусном подвижнику осећање гордости. Свети Василије Велики каже: “Ми се не боримо против тела, него против страсти.” Самомучења у облику бичевања, наношења себи рана и томе сличног, Православна Црква забрањује. Аскетизам има за циљ уздржавање од сувишних ствари. Дивни подвизи Светих Отаца су се дешавали уз помоћ благодати Божије и због тога су превазилазили уобичајене људске снаге. Црква их je сматрала чудом, a не обрасцем за копирање. Ипак, треба имати на уму да сувишак и распусан живот организму шкоде много више од уздржавања.
3) Психичка растројства се обично испољавају у виду афеката, депресија, халуцинација и егзалтација – онога што je највише страно православном монаштву које учи о расуђивању, трезвености, очишћењу свести од сувише снажно упечаћених представа и маштарија, о стању унутрашњег мира и спокоја. Дела Отаца – подвижника поседују јасност мисли, складну композицију, трезвеноумно расуђивање – оно чега нема у делима душевних болесника. У свом животу подвижници нису испољавли егоизам, већ љубав, која je долазила до самопожртвовања, поштовање према људима, трпљење и опраштање увреда, док je за душевног болесника увек карактеристичан егоцентризам.
 
4) Основни облик монаштва није отшелништво, већ општежиће у манастиру или скиту. Отшелнички живот je каснији ступањ; он je потребан неким нарочитим подвижницима за дубоку молитвену усредсређеност. Говорити о пећинском атавизму монаха исто je тако чудно као говорити о било ком људском друштву или савезу као о вучијем чопору.
 
5) Знамо истакнуте друштвено-политичке посленике, војсковође и научнике који су испуњавали своје обавезе и обављали службу у току многих година, не показујући било какве психичке поремећаје, a затим примали монаштво ради дубљег осмишљавања живота.
Међутим, не негирају монаштво само људи који се налазе ван ограде Цркве. Међу самим Хришћанима који себе називају православнима појављују се критичари монаштва који га сматрају нечим случајним и неком врстом аномалије у Цркви. Они обично оптужују монаштво за следеће:
a) човек који прима постриг свесно осиромашује свој живот;
б) он лишава себе легалних и благословених радости земаљског живота;
в) он престаје да буде користан члан друштва.
Да ли монах осиромашава на интелектуалном плану? Свето Писмо и светоотачка дела су најдубље философске истине које није открио људски ум, већ Божански Логос. Хришћанску литургику су сами рационалисти назвали “богословљем које поје”. Монахова мисао се стално налази у овом кругу највиших истина. Главно није спољашњи обим знања, него њихова висина, не хоризонтална него вертикална димензија. Зар je гомила сирове руде драгоценија од грумена злата? Оно до чега није могла да допре световна философска мисао дато je у Откривењу. Многе ствари које свет сматра интелектуалном вредношћу испоставља се да су интелектуалне лажи, која не воде ка истини, већ одводе од ње. Главно за човека није механичко меморисање које фиксира надируће информације, већ стваралачко сећање кoje на основу дубоких онтолошких знања може да реши сложене задатке у свим областима живота и делатности.
Хришћанско учење, богословска знања, јеванђељски морал, антрополошка запажања подвижника прошла су кроз хиљадугодишњу проверу, кроз филтер испитивања, кроз искуство многих генерација, зато су они објективно поузданији и постојанији од свих модерних философских и психолошких система. Да ли монах себе емотивно осиромашује? Емотивно богатство je чистота и дубина осећања. Аскетизам je очишћење људског срца. Савремена уметност и средства масовног информисања се могу упоредити са бујицом пуном прљавштине и блата, који као лавина потапа острва претходне културе, погружава човекову машту у мочвару блуда (тзв. “секса”) и крви. Да ли непријатељи монаштва жале због осиромашења таквих емоција? Емоционално богатство je умеће саосећања, то je буђење духа. Управо оно je карактеристично за монаштво.
Преподобни Агатон je говорио: “Желео бих да узмем тело губавца и да му заузврат дам своје тело.” Страст и чулност напротив чине човека егоистичним и суровим.
Кажу нам да монаштво човека лишава радости уметности и књижевности. Да ли je то тачно? A црквено неимарство? A литургијске песме и поезија Псалтира? Зар то нису ремек-дела уметности чак и са формалне стране? To није уметност ради уметности, већ уметност као оваплоћење идеје; уметност која у себи садржи најдубљи смисао. Она je изнад световне уметности већ пo томе што остварује везу са оностраним светом, са вечним Царством Божијим, са вечном лепотом. Што се тиче хришћанске књижевности, узмимо макар Библију. Овде се садржи историја, поезија, философија, етика и оно што je неупоредиво веће – Божанско откривење.
Поклоници световне књижевности обично говоре да им књижевност помаже да боље схвате човека и упознају живот. Међутим, у светоотачким делима je човекова душа откривена до таквих дубина у које није продирао скалпел талента световног писца или песника. Који световни писац може да се упореди са Св. Јованом Златоустим, чак, и пo спољашњој лепоти и експресивности израза? Један од научника-византолога пише да Демостен у току седам векова до Јована Златоуста није имао наследника једнаке обдарености. Дела Златоустова су читава енциклопедија богословских и пастирских знања, психолошких запажања, историјско-поучних садржаја. Узмимо другог оца – Св. Григорија Богослова чији се стил одликује виртуозним умећем и филигранском обрадом сваке реченице. Он се може назвати песником-философом. Још један духовни писац – Преп. Јефрем Сиријски стоји на истом ступњу са најбољим световним песницима. У средњовековним манастирима су била преписивана и сачувана многа историјска и научна дела. Духовна литература има све што има и световна осим страствености и прљавштине. Зар модерни крими-романи и еротска литература, који су се као мутни таласи излили на савремено тржиште књига, могу емоционално да обогате човека? Ако je уметност – врста познања кроз саосећање, савремена књижевност даје познање греха кроз додир са њим и оставља на човековој души прљаве мрље. По речима пословице кашика катрана квари буре меда, a нама се озбиљно нуди да у бурету катрана тражимо несталу кашику меда.
Критичари монаштва тврде да оно човека лишава животне радости. Зар у свету постоји дубља и чистија радост од духовне? Световна радост je прожета чулношћу и страственошћу, смењује се умором, опустошеношћу, често жалостима и разочарањем. Кажу нам да не постоји само страсна и опијајућа радост, већ и другачија, светла радост, на пример, радост у додиру са природом. Али, манастири су се најчеће градили на најлепшим местима, где je сама природа учила човека да размишља о вечности. Пренесите се мислима на места где су изграђени древни грузијски манастири. Њихови градитељи не само што су били естетски обдарени, већ су имали и oceћaj за највишу лепоту и хармонију. Напротив, противници монаштва, деца савременог урбаног живота, ретко када уопште имају прилике да виде природу, a о њеној лепоти расуђују из свог асфалтнобетонског заробљеништва.
Наши противници говоре о радости породичног живота, али су дотакли, a да сами тога нису свесни, болну тачку савременог друштва. Званично се више од половине породица распада у првим годинама након њиховог стварања – и нема гаранције да je у другим породицама све у неком великом реду. Раскид и несугласице у породици оставл>ају трауме и разочарења, понекад за читав живот. A друга тешко решива питања породичног живота? Ha пример убиство деце (абортус) који породицу чини савезом убица који корача ка свом илузорном благостању преко дечијих лешева. Какву радост могу да имају људи замрљани људском крвљу? Говоре нам да има успешних породица. Ha жалост, таквих породица нема све више, већ све мање и мање. Супружници који су психолошки неспремни за брак не претварају свој дом у оазу већ у поље борбе за власт и место за свођење рачуна због узајамних увреда. Такви супружници често себи у односу на своју децу дозвољавају оно што не би дозволили према туђој и чак према својим непријатељима (такође и деца према својим родитељима). Хришћанство се према браку односи са поштовањем, али на породицу гледа као на тешко, одговорно дело, које од супружника захтева много самоодрицања, стрпљења и тактичности, a не као на извор сталних наслада.
Кажу нам да постоји још једна врста радости које се монаси лишавају – то je радост стваралаштва. Али, као прво, сама молитва je највише стваралаштво и динамика душе која човека укључује у поље трансцендентног света и дијалог личности са Творцем свега постојећег. Kao друго, црквена уметност je стваралаштво нарочите врсте, које постоји у оквирима Предања и канона, засновано не на уобразиљи као световна уметност, већ на мистичком виђењу, искуству и духовном саосећању. Ово стваралаштво надилази чулноматеријални свет, усходећи у надсветовну сферу духовне стварности. Црквено стваралаштво негира фантазију као област лажи и сматра маштарење (које може да постане мислена дрога) безвољном тежњом за насладом, a не стваралаштвом. Црквено стваралаштво je вољни синергетски процес у којем се духовни свет открива кроз материјалне форме; овај процес укључује у себе вечне енергије Божије, које делују у Цркви.
Tpeћa оптужба критичара монаштва јесте следећа: човек, одлазећи из световног живота престаје да буде користан члан друштва. У историји Цркве je огроман духовни и морални значај имала институција са вековним традицијама која се назива духовништвом или стараштвом. Њени представници су углавном били монаси-подвижници. Њихов живот у осамљености или манастирском послушању, борба са страстима и непрестана молитва су духовни свет чинили реално опипљивим до очигледности. Они су видели своју душу у различитим стањима, час обасјану светлошћу молитве, час погружену у црне бездане греха. Пред њима се откривала страшна слика пада рода људског, борба демонских сила за душу рода људског, лукава стратегија пакла разрађена и избрушена у току хиљада година. Они су видели настанак и развој грехова у свом сопственом срцу као на осветљеној карти греха, савладавали су умеће гушења и уништавања греха у самом зачетку, оваплоћивали су у свом духовном животу аскетска знања древних подвижника, умели су да разликују импулсе светлих и мрачних духова и због тога су сами постајали духовни руководитељи на путу ка спасењу стотинама и хиљадама људи. Колико би људи без њиховог вођства и руководства пропало у непријатељским јамама и замкама које демон поставља на овом путу; колико их не би издржало борбу са грехом, колико би изопачило свој духовни живот, колико би запало у стање лажне духовности, гордости и самообмане која се назива прелест!
Људски живот je пун трагике, превара, губитака ближњих. Изненадни животни обрти доводе човека на ивицу провалије која се назива очајање (униније). У току историје Хришћанства манастири су били места где су људи проналазили снагу да преживе своје унутрашње Голготе, где су примали помоћ и утеху. И ово би било довољно да послужи као илустрација узвишеног служења монаштва роду људском. Али, постоји још и друго, невидљиво, мистичко служење – то je снага молитве за читав свет. Добро и зло не пролазе без трага. Сваки људски грех шири мрачно царство пакла. Греси рода људског, спајајући се као невидљиве капљице влаге у облак надносе се над земљу, и то je духовни узрок катастрофа које доживљава и које ће доживљавати род људски. Мрачним силама ада се супротстављају светле силе Царства Божијег, и то je она сила која задржава, о којој говори апостол Павле (в. 2. Сол. 2, 7) – дух побожности и молитве. У овом мистичком смислу монаштво узима на себе главни подвиг – покајање и молитву за све људе, и због тога монаси, који су отишли из света, остварују највишу близину са светом у духовној љубави и највише служење у молитви за свет. Није случајно да демонска сила покушава да искорени и уништи монаштво тј. да га сатре.
Критичари монаштва говоре да je дубина живота дубина љубави, a да монах лишава себе љубави. Напротив, живот монаха je љубав, a не жеље мрачних инстинкта и страсти, или афекат који се лако претвара у мржњу. Љубав монаха je усмерена ка Богу, ка највишем добру и лепоти, односно ка једино достојном предмету љубави у којем људско срце може да нађе истински мир.
Дубина љубави je у њеном интензитету. Монах се ограничава у спољашњим утисцима, удаљује се од непотребних брига управо зато да би његова љубав била концентрисана као светлост која пролази кроз лупу. Љубав према Богу je стална, овде нема разочарења, издаја и промена; овде je само усхођење са једног ступња на други. У световној љубави има толико трагедија, толико болних раскида, толико сломљених срца. Колико се често оно што ce y свету назива љубављу руши од најмањег искушења као што ce крхка посуда разбија упарампарчад од удараца и претвара ce у хладну равнодушност, одвратност, мржњу и подсмех. Монах воли човека, али не емпиријског човека, већ оно што je у њему вечно, образ и подобије Божије, односно воли човека љубављу која ce рефлектује од Бога. Чак je и најсрећнија пријатељска и породична љубав налик на трепераву светлост лампе која осветљује угао собе, a љубав монаха je као светлост звездеводиље, која блиста високо изнад света. Црква je срце света, a монаштво je срце Цркве.
 
Монаштво – трагање за божанственом лепотом
 
У првобитној Цркви до времена цара Константина непрекидни прогони су били веома јак фактор моралног очишћења хришћанских заједница. Гоњење, хапшења, мучења, смртне казне – све то je било као својеврсни јак филтер који je просејавао све што je било неискрено и лажно. У хришћанским заједницама првих векова није било номиналних Хришћана; били су искључиво они за које je истина Христова била изнад живота. Хришћанска Црква je у то време била Црква Мученика.
Tоком следећих векова спољашњи свет ce увукао у Цркву. За време Константина Великог, када je Хришћанству била дата слобода, a затим и одређене олакшице и када je држава почела да га штити, црквена врата су ce широм отворила за праву реку најразличитијих људи. Црква истовремено није могла сама да ce очишћује као што je то раније било, у огњу прогона и крви страдања. Зато je у њу почео да продире онај полухришћански, полупагански дух који називамо духом света. He може ce рећи да ли je положај Цркве постао бољи или гори после реформи цара Константина. Црква je почела слободније да врши своје функције; мисионарење je попримило огромне размере; пo читавој територији велике империје грађени су величанствени храмови и саборне цркве. Сам император Константин je био надахнут љубављу према Христу и Његовој Цркви и улагао je велике напоре у процват Хришћанства. Црква га je канонизовала, и он није прибројан у ред Светих због својих спољашњих заслуга, већ зато што je свим својим бићем припадао хришћанској Цркви. Овај богомудри човек ce није трудио да Црквом прагматично управља као што тврде неки каснији историчари. Напротив, он je њено добро сматрао за главни циљ и задатак свог живота. Међутим, овде већ долази до кретања у другом правцу: не вертикалног, као што je то било у првим заједницама – ка Богу, већ хоризонтално. Црква je почела да ce шири, у њу ce непрекидно уливају нови људи. Међутим, заједно са овим мноштвом људи у Цркву су ушле и гомиле лажних учења и рђавих навика.
Раније би она потпуно изгорела у огњу искушења, и остало би само чисто злато; али сада, када je наступило време мира и релативног спокојства није било тако. Уосталом, овај процес “посветовњачења” тицао ce искључиво људске, спољашње стране Цркве. Оно главно јесте Црква као носилац благодати, као откривење вечности на земљи. Земаљска Црква je нераскидиво повезана у јединствено Христово Тело са Црквом Небеском. И ова Црква je увек остајала иста. Али, сам ниво људског елемента, уколико ce први Хришћани упореде са Хришћанима каснијих векова, ни из далека није исти. Првобитне хришћанске заједнице су, да тако кажемо, представљале верски максимализам. Сада je пак, овај максимализам пронашао себе у другом облику – у монаштву.
Црква ce назива Црквом у борби (војујућом Црквом), она je водила и води духовну борбу са светом. Али, са каквим светом? И шта подразумевамо под речју “свет”? Немамо у виду род људски, већ одређену палост – огреховљену, страсну, непрепорођену, изнутра туђу Христу. О “овом свету” Господ говори: Ако свијвт на вас узмрзи, знајте да на Мене омрзну прије вас. Кад бисте били од свијета, овда би свијет своје љубио: a како нијесте од свијета, него васЈа од свијета избрах, зато мрзина вас свијет()Ћ. 15,18-19). Сада, када je облик, испољавање верског максимализма постао монашки живот, када су људи, који желе да припадају само Христу, понели светлост вере у манастире и пустиње, овај страсни, греховни свет, без обзира на то што ce један његов део називао хришћанским светом, наоружао ce против монаштва, које он никада није схватао, не схвата и неће га схватати. Монаштво je за њега некакав тајанствени, страшни противник.
Aко су раније арене духовне борбе Цркве и света били пагански судови, на којима су људи били осуђивани на мучење и смртну казну за само Христово име, арене Колосеума, где су Хришћани били бацани да их поједу дивље звери, сада су за монаштво бојно поље постале дубине људског срца, јер у сваком човеку живи овај непрепорођени, греховни свет. И монах води битку, бори ce, труди ce у дубини свог срца, у дубини свог духа пре свега са овим – са овим светом који није прихватио и не прихвата Христа – са светом чулности, гордости, греха, страсти, са оним светом који не може бити оцрковљен.
У IV веку монаштво достиже свој највећи процват; његова средишта су Египатске пустиње, Нитријске горе, Тиваида. Само монаштво je појава коју слабо разумеју не само световни људи, већ чак и сами они Хришћани који у свом личном животу нису постали подвижници. Свет je пo својој суштини дијаметрално супротан монаштву, и зато je према њему непријатељски расположен. Свет овде, на земљи тражи срећу. Монаштво човека приморава на спољашња страдања. Свет жуди за насладом. Монаштво себе приморава на лишавања сваке врсте. Свет жуди за лепотом, али за земаљском лепотом у њеној разноврсности, шароликости и чулности. Монаштво на ову земаљску лепоту гледа као на шаку праха и пепела, оно тражи другу – једину, небеску лепоту, коју свет не познаје. Због тога свет сматра да монаштво лишава себе оног најбољег и најлепшег у животу, да je монаштво фанатизам. И неки људи монашво називају човекомрштвом. Свет сматра да je љубав највиша добродетељ, највећа cpeћa. Ja овде не говорим о чулној љубави: подразумевам другачију љубав – породичну, пријатељску. A монах ce одриче ове љубави, чупа из свог срца сваку привезаност за нешто како би оно припадало само Богу. Зато су за овај свет монаси као некакви духовни егоисти и себичњаци. За овај свет, максимализам монаха представља некакву суровост и нечовечност.
Осим тога, свет под речју “љубав” често подразумева само чулна осећања и различита дејства блудне страсти. Световна уметност најчешће приказује грех у привлачним и замамним облицима. Ту ce крије опасност световне уметности, световне књижевности и поезије. Монах их одбацује, зато што je све то у својој основи апологија и “козметика” непрепорођеног света. Монах под тим види нешто друго: под спољашњом лепотом плоти он види кости скелета, лик смрти. Свет страст назива љубављу. A монаштво говори да страст ни пo чему није љубав. To je мрачна сила, и напротив, само победа над страстима може људско срце да отвори за праву љубав. И када свет чује позив монаштва на борбу са страстима, њему ce чини да неко из уста хоће да му узме неки сладак залогај, и зато он мрзи људе у црним мантијама, камилавкама и расама.
Световним људима изгледа да монаштво жели да окује човека у неке духовне окове и да од света направи тамницу. A монаштво сматра да свет и јесте тамница људског духа и да само Христова светлост човеку даје истинску слободу. Свет сматра да су мудрост и ум у разноврсним знањима. Најумнијим људима свет назива оне чија знања достижу енциклопедијске размере. Монаштво учи да ова разноврсна знања приземљују ум, расејавају мисли и да ce због њих губи оно главно. Са тачке гледишта монаштва истински мудар je онај ко познаје апсолутну мудрост Бога. Разноврсност знања личи на огроман сандук са различитим предметима које човек носи на својим плећима, a познање Бога на једини, драгоцени, предивни дијамант.
Свет хришћанску веру замишља искључиво као катехизаторство, или као философију, уметност, поистовећујући je час са једним час са другим. Световни људи покушавају да докажу постојање Бога спољашњим аргументима. Монаштво сматра да су ови спољашњи докази и ова полемика недостојни вере и Бога. Јер вера не може да ce докаже. У веру човек може да ce укључи или не. И Бог Сам открива Себе онима који теже ка Њему. Зато je монаштво вертикално кретање увис; то je молитва, очишћење срца. Свет не схвата да без очишћења срца не може бити Богопознања. Свет не схвата да ван молитве људска душа не може да ce приближи Богу. Свет жели да позна Бога споља, у одређеним интелектуалним, пa чак и историјским категоријама. A монаштво на веру гледа као на тајанствени сусрет људског духа са Богом у дубинама срца, жуди за овим сусретом и тражи га. Свет сматра да срећу представљају насладе, променљиви, разноврсни, снажни осећаји. Монаштво тврди да само уколико ce ови осећаји угуше човек може да осети Бога као светлост и душевни мир. За свет je динамичан, емоционални живот узбуђење, надахнуће, опијеност чулима. Монаштво говори да све ово припада земљи, да у екстазама и ентузијазму нема истинске благодати. Благодат Божија силази на човека као неки највиши, небески мир.
Глас Бога се чује у тишини срца. Ако je човек, који није у себи победио свет (овде поново реч “свет” користим у јеванћељском смислу, односно имајући у виду свет као непрепорођени дух) религиозан, он своје спасење види у личном подвигу и као да сам себи планира пут ка Богу. Монах, пак, познаје своју слабост, свој пад и узда ce у помоћ Божију: не у сопствене снаге, већ у Божанску благодат.
Свет монахе сматра за непријатеље разума и прогреса. A монаси сматрају да ce највиши разум и највиша мудрост садрже у молитви, да je управо у њој скривен неисцрпни потенцијал мудрости. Један мој познаник – стари монах je говорио: “Сва философија ce састоји у речима: “Гослоде, Исусе Христе, Сине Божји, смилуј ce мени, грешном!” Свет воли прогрес као своје рођено дете. Али, шта je прогрес? Већина људи не може да одговори на дато питање. За њих je прогрес нека човекова сила која ce испољава и расте у историји. И заиста, моћ људског разума je створила спољашње предмете и савремену технику, која би у претходним вековима изгледала фантастично. Али je човечанство истовремено у овом извиканом прогресу у многоме изгубило себе. Технички прогрес je прогрес машина, a не човека. Међутим, какав прогрес, какав развој видимо у оном главном – у верском животу? Ако ce на човека погледа као на биће духовно и морално, онда je највиши ниво овог развоја био достигнут у првобитној Цркви. Тако да за нас прошлост у њеним духовним енергијама и моделима не представља заувек проћену степеницу или минулу етапу, већ остаје и садашњост и будућност, која ce стално актуализује у Цркви (објаснићу своју мисао примером: доба Теофана Грка и Андреја Рубљова није прошлост иконописања, већ њена тајанствена садашњост и будућност).
Свет je заљубљен у земаљски живот и он не жели да зна за други живот. Смрт je за њега ужасно чудовиште. Свет не може да уништи смрт, и због тога он човеку предлаже само једно: да заборави на њу.
Смрт и време су најуниверзалнији фактори постојања на земљи. Царство живота окружено je царством смрти и сама смрт ce претвара у смрт. Међутим, и у овом егзистенцијалном ковитлацу световни људи заборављају на смрт, они су психолошки из ње искључени и зато не желе да знају за други живот, стално жудећи за бесконачним трајањем земаљског битовања. Што ce тиче монаштва, сећање на смрт спада у само правило монашког живота. Сви учитељи монаха, сви подвижници нам заповедају да je ce непрестано сећамо.
Световни људи говоре: “Ако ce човек стално ceћa смрти, то ће паралисати његову вољу и он ћe престати да било шта чини и ствара.” Монаси уче другачије: “Онај ко ce ceћa смрти, журиће да чини добро зато што зна за ограниченост свог живота.”
Свет сматра да je људска гордост велики иметак, без обзира на то у каквим ce облицима – индивидуалним или друштвеним – испољава. A монаштво гордост дефинише као највећу слабост. Свет ce, не схватајући монаштво, према људима који желе да постану монаси односи као према живим мртвацима. Веома ретко световни људи са радошћу дају благослов и пуштају у монаштво своје најближе, препуштајући их Богу. Они их најчешће оплакују као покојника којег спуштају у раку.
Занимљива je чињеница да прогони Цркве почињу од рушења манастира и уништавања монаштва. И обрнуто: препород Цркве залочиње од препорода манастира и монашког духа. Зашто? Уопште, шта je монаштво? Ми знамо за монашке завете: сиромаштво, послушање, целомудреност. A шта je монаштво у својој самој суштини, у својој главној идеји? Да ли то знамо? Монаштво je љубав према Божанској лепоти, за коју свет не зна, која му je непозната и несхватљива, за коју он уопште не зна да постоји. To je љубав према лепоти, која лежи ван граница чулних доживљаја, према лепоти ван телесних облика. Највероватније je да ce Божанска лепота може упоредити са Божанском Светлошћу. Ова лепота je велика тајна, са којом човек када доће у додир, када je види духом, макар на тренутак, не може да не je воли, да не чезне за њом. Зато ми изгледа да je монаштво трагање за Божанском лепотом, пред којом у извесним тренуцима људска душа пада ничице у неизрецивом одушевљењу. У овој Божанској лепоти ce преображава сам човек, она приморава неке дубоке струне у његовом срцу да затрепере и произведу звук. И од њеног виђења сав земаљски свет му изгледа сиво, туће и мртво. Душа тражи лепоту ван граница света и чезне за њом. У његовој светлости она види своју сопствену лепоту, недостојност, пад. Зато монах интензивно oceћa како je далеко од Бога – Извора живота. Он тражи повратак ка Богу као што путник тражи пут према својој отаџбини, родној кући.
У чему ce састоји монаштво? Опет бих поновио: то je љубав према Божанској лепоти, чежња за њом, свест о својој недостојности и због тога – осећање покајања. Свети Антоније Велики je говорио: “Сав мој живот je био дуготрајно плакање због мојих грехова.” Плач нису само сузе. Плач je унутрашња бол људског срца. Световни људи говоре: “Човек истовремено може да воли и Бога и свет.” Заиста, можеш да волиш Бога и свет у Богу, али само када очистиш срце од страсти и видиш свет у његовом преображењу. Ако тога нема, онда о истовременој љубави према Богу и свету, углавном може да говори онај ко уопште не воли Бога. Свеци су заиста волели и Бога и људе. Многи од њих су ce спасавали у свету, али су због тога и знали како je то тешко. Због тога je већина желела да барем пред смрт прими постриг.
Монах говори: “Ja не осућујем свет и оне који желе да воле и Бога и свет; али ja не могу да поделим своје срце између Бога и света, већ желим да своје срце у потпуности дам Богу.” Световни људи сматрају да je монаштво духовни егоизам, духовна гордост, претпостављање свог личног спасења добру других људи, одбијање човека да служи људима и да им доноси корист, чини добро. Међутим, они једноставно не схватају да постоји највише добро – добро које ce не може иземерити као неки скуп добрих дела. Највише, вечно, неуништиво добро je благодат Духа Светог. A монаштво пo својој идеји јесте стицање благодати. Монаштво je очишћење свога срца и непрекидна молитва за све људе. Молитва je невидљива, али најмоћнија сила која оживотворава свет. Молитва je невидљива спољашњем погледу, као што су невидљиве подземне воде, које хране корење биљака и цветова. Али, да нема тих вода, да оне пресуше, и земља би ce претворила у мртву пустињу. Манастири и скитови, осамљене келије монаха јесу извори Божанске Светлости, највећег блага које ce људима може дати. Људи, који нису изгубили или нису затомили верска осећања доживљавају нарочиту духовну атмосферу у близини обитељи или монашких скитова. Они осећају да су на том месту чак и земља и ваздух духовно нарочито чисти, као да су прожети невидљивим зрацима молитве, и у свом срцу осећају дубоку радост, као да им ce вратила пређашња детиња чистота и једноставност.
Монах одлази из овога света, али не оставља свет својим духовним присуством. Он постаје (говорим, наравно, о монаху какав би он требало да буде, о истинском монаштву; као што знате, у реалном животу je то сложен процес) духовна карика између света и Бога. Највећи духовни подвиг je подвиг молитве за свет. Он je много тежи од свега осталог. Теже je молити ce за свет него бити мисионар и проповедати Јеванћеље мећу људождерским племенима. Под молитвом за свет ce подразумева она врста подвига када човек оставља лични живот, своју везаност за одређене људе, одбацује личну насладу и срећу и све своје снаге концентрише на једну духовну тачку – молитву.
Молитва за свет je жртва паљеница, у којој молитвеник као да сагорева у огњу молитве. У оваквој молитви он схвата да je одговоран за свет и oceћa духовну блискост са сваким човеком. To je парадоксално, али ето, постоји таква антиномија. Навешћу пример: човек ce заљубио. И шта ce са њим психолошки дешава у овом стању заљубљености? Други људи престају да постоје за њега. Он за њих престаје да постоји. Њему je важан само предмет његове чулне љубави. Он пати, осећа бол, брине ce због онога што ce догаћа човеку који му je драг и истовремено je равнодушан према другима. Други у том тренутку за њега психолошки не постоје. A овде ce дешава нешто потпуно друго: монах ce не везује ни за шта конкретно, али почиње изнутра, духовно да oceћa цео свет. И то не свет као апстракцију, већ управо свет у личностима, у живим бићима. Он у свом срцу осећа љубав према свакоме ко живи у овом свету. Преподобни Исак Сирин пише да подвижник који je достигао праве духовне висине, сажаљева не само људе, већ га обузима љубав према свим бићима, caoceћa са сваким. Душа таквог молитвеника бива до те мере истанчана да он почиње да осећа бол овог света. Један монах je говорио: “Љубав шири духовна познања, љубав даје слободу и љубав увећава патњу.”
Молити ce за цео свет значи унутрашње састрадавати целом свету. Молити ce за цео свет значи осећати да те тући греси тако погађају и рањавају као твоји сопствени. Оваквој молитви подвижник не тежи вештачки. Вештачке су наше страсти. Оно што je наталожено, што je вештачко јесте грех. Природно у највишем степену – не у нашем паду, већ у нашем првосазданом стању – јесте љубав према Богу и према људима коју je човек изгубио. Монах уклања преграде које стоје између њега и Бога, и уклањајући их, открива у себи унутрашњи потен¬цијал љубави, који ce скрива у човеку као образу и подобију Божијем: буди наш дух који обично спава у духовном немару.
Монаштво je духовно служење роду људском и неки људи монаштво негирају само због тога што добро виде једино у његовим чисто материјалним манифестацијама. Али, ако, претпоставимо, неко одједном каже: “Нису потребни ни поезија, ни песници, ни музика, ни музичари, нека сви узму лопате у руке и копају земљу.” Како бисмо ce понели према томе? Шта ради музичар? Па он ништа не производи, јер je музика само хармонично спајање звукова. И без обзира на то, за човека који негира музику, у културном смислу бисмо казали да je дивљак. Зар није тако? A ако, пак, неко изјави да није потребно монаштво које je носилац и сведок духовне светлости, он са још више основе може бити назван духовним дивљаком и религизном незналицом. Могу да кажем да су љубав и молитва оне везивне силе које одржавају свет. Aко не буде љубави и молитве свет ћe пропасти. И сва земља ћe ce, сликовито говорећи, тада претворити у огромну санту леда која плута у мрачном и мртвом простору.

Comments are closed.