Реч утехе

Питање:
Помаже Бог Божија је воља што лутајући по интернету нађох ове странице.
И више него потребна ми је ваша ријеч ако могу да молим за њу. Процитах наиме доста и наших питања и васих одговора и између многих нађох себе па се питам шта чинити даље? Отац Љубо је наиме на питање доброг Светозара послао један обиман одговор на тему: љубав мужа према зени и послушност жене… Много вам хвала на ријечима вашим, увидјех да ипак нисам ја која зановијета и тражи “хљеба преко погаче” него ипак имам проблем. Наиме ви нама свима лијепо описасте какви би односи у браку требали бити, али…јако тешко и јако болно је то што је мој брак отприлике онакав како сте навели да не треба да буде…пун самољубља, и подређености свих и свега око мужа. Ово је за мене страшно што пишем и најмање што сам зељела за ово мало земаљског живота да буде овако. Али да шутим и да потајно плацем не могу висе. Покушала сам да пренесем ваше савјете да се оде у цркву да се посавјетује са локалним свештеником али узалуд…не бих да детаљишем оправдања, превише су ниска и “провидна”. Данас споменух вашу страницу и да се лијепо може научити, поједноставити, па сам испала особа оптерећена Црквом…Ја бих могла да плачем данима и да вам пишем деценију о свему што доживјех за тек 6 година брака али то да ли може помоћи не знам…а душа ми уморна и тужна..још од дјетињства грешком других па сад и надаље…вапи за милошћу Свевишњег да ми људи око мене дозволе да живим мирним животом и да се поред њих осјећам сигурно…све што смо стекли нас двоје произашло је преко мене, вјерујте великим жртвовањем. Отишла сам из домовине у иностранство кад нам је сину било година и по и нисам га видјела 13 мјесеци док нису њих два дошли за мном…Бог драги зна да то није било лако..свједок је мору мојих суза и молби да издржим…чекам нешто мало заузврат од мужа да бих се осјетила вољеном али нема, зрно поштовања, зрно сигурности али нема…говорила сам о свему отворено али ме не чује…само тражи још и још и још…кад види да сам лоше смири се који дан па опет испочетка. Што је додатни проблема наш свештеник често је одсутан због службовања у више парохија да бих могла њему да се обратим…Мени је 28 а њему 29. Млади смо и несавршени, грешни вјероватно много више него што мислимо али ја сам тога свјесна и молим Бога да ми помогне да овај терет на души лакше носим…Све што сам старија јасније ми је шта ми је чинити да будем добра хришћанка али то тешко иде са овако мало или никако подршке….А тако мало недостаје да нам мир и у кући и у душама…Само да прихватимо оно што смо обоје обећали пред Богом прије 6 година…Жеља ми је да имам још дјеце, син ми чезне за братом или сестрицом а ја се бојим своје сјенке…Све је почело кроз љубав али ја не видјех прије 6 година да се она толико различито тумачи и подређује…А опет можда је све ово казна за оно што лоше урадих…не знам…у овом сивилу мојих ријечи молим вас за коју ријеч утјехе и унапред молим за опрост ако сам критиковала и очајавала… Нека вас Бог благослови
Н.Н


Одговор:
Мила Сестро, Не знам како да вам дам реч утехе а да она буде за жива и плодна. Сећам се мог дувника када ми је са епитрахљем преко моје главе рекао: «знаш шта, ајде да заплачемо заједно»! И сада кад се тог за мене врло важног искуства сетим, што кажу најежим се. Вама су такви моменти потребни. Управо сада! Та искреност и проста једноставност сазнања присуства благодати Божије, и њено укрепљење да се издржи до бољих дана. То Црква треба да пружи, т.ј. ваш свештеник, и страшно је ако у овим вашим тешким моментима није поред вас. Да вам барем то отсуство мужевљеве љубави замени својом очинском искреном и благодатном.
Изјављена љубав често може да буде илузија, или егоцентрична опсесија која је опет илузија, т.ј. нестварна у односу на оног коме се изјављује. Најчешће се љубав изјављује ради себе, егоистички и егоцентично, а не ради особе којој њу изјављујемо. Љубав је жртва, да учинимо особи која нам је драга да јој буде боље, лакше и једноставније. Наравно да је то узајаман подвиг јер љубав мора да се исто тако покаже и са друге стране. А мени изгледа да сте ту илозорну љубав и изјављивали једно другом, док није избила на површину та сва њена таштина, која је као она еванђелска смоква безживотна! Поменуо сам да када овакве ствари почињу у греху, у гажењу тог послушања према родитељима и према Цркви, да не смемо да се чудимо што нам није добро. Мојсеју је речено да ако њих поштујемо да ће нам бити добро. Порука за здрав људски разум је тако јасна. Грех није нека апстрактана појава која се објашњава неком удаљеном тзв. грехологијом. Он је страшан и убитачан, како психички тако и физички, и понекад до краја живота носи своје последице (у томе се разуме «грешка» против живота) . Покајање је могуће, и насушно нужно, и опроштај је ту, али није увек сигурно и зацељење. Оно, зацељење, у вашем случају лако би дошло само ако би ваш муж покренуо своја искрена осећања према вама. А то значи да треба да се смири и умири, и покаје, и тако почне да тражи помоћ. Ми свештенослужитељи њу увек прво предлажемо у Цркви, па тек касније ако не постоји вера или искрена жеља упућујемо институцијама које се баве професионалним саветовањем. Трагедија је је у психолошком складу ума када многи радије верују људској красноречивости а не Богу, у отсуству знања да су све данашње легалне институције позајмиле или отеле елементе пастирства од Цркве. Црква поседује Благодат а лекарске ординације и саветовалишта човека и чешће његову јаку гордост и преузношење над другима око себе.
Овде је проблем што код вас постоји сазнање за покајање а код њега потпуно отсуствује. Ви желите духовни препород а он вас спутава заједљивим примедбама и арогантним незнањем о Цркви. Скоро да је за вас безизлазна ситуација. А са наше правосалвне тачке гледишта да ли је? У оваквој ситуацији Господ нам нуди нешто врло јако, а прилично лако изводљиво – славословно општење са Њим које нас обнавља благодаћу Светог Духа. Он нас учи да се сада покренемо молитвом, са циљем да се прво ублажимо (умиримо) , па утешимо, и затим изградимо ту јаку молитвену наду да брата или сестру не изгубимо, како у духовној тако и у телесној болести. Када нам је је много тешко ми се управо тада учимо да смо крхки и пропадњиви, и мали, и усамљени без нашег Творца и Оца небеског. А Он, наш Отац је ту, и нуди нам се на «пер ту», тако «породично» и блиско: «Оче наш који си» – Ти, помози и обнови ме, подигни ме и врати ме у Твоју славу.
Треба да се оваквом молитвом ишчупате из тог вашег «сивила» или унинија (депресије) , и почнете да се молите највише за вашег мужа, и верујте ми да ће Господ убрзо наћи начин да његово срце размекша. Вратите се Цркви, и светој Тајни покајања, и у том сталном и непрекидном отстрањиваљу препрека за општење причешћујте се чешће. Господ ће помоћи.
У Христу Ваш
оЉубо

Comments are closed.