РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ

 

РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
 

 
Архимандрит Тимотије
ПРОГЛАШЕН ЗА СВЕЦА
 
Има деведесет година и ликом подсећа на библијског патријарха. Његово пастирско служење је трајало више од трећине самог постојања манастира, он као да је примио штафету рада из часних руку светог Нектарија. Седовласи старац је сад већ “одслужио своју службу”, у пензији је. Поседује изузетно памћење, он је као живи архив. Отац може да прича сатима без прекида и умора, упечатљиво и даровито.
“Старче, иако Егина није ваш родни крај и премда сте се доселили овамо годинама након смрти светог Нектарија, ипак су нам ваша сведочанства изузетно драгоцена. На ваше очи су се одвијали многи важни догађаји, разговарали сте са побожним хришћанима који су долазили у манастир са својим болом и надом. Чега можете да се сетите после толиких година проведених на овом благословеном месту?”
“Родио сам се у Аликарнасоси, у Херодотовој постојбини. Касније смо се преселили на Крит. У манастир сам дошао у октобру 1952. године, кад ми је било 55 година. Следеће године, тачније 2. септембра 1953. године било је обретење часних моштију светог Нектарија. Рећи ћу вам ко је присуствовао, колико се сећам. Били су митрополит Идрејски, Специјски и Егински Прокопије; бивши Илиајски митрополит Антоније; архимандрит Амфилохије Макрис, градоначелник Егине Гоергије Хелиотис; архимандрит Јован Илиопулос; архимандрит Калиник Ангелакис; отац Константин Канакис; поротни судија Егине Георгије Меракас; начелник полиције господин Пагеракис; секретар епархије Јован Деризиотис и многи други. Биле су и монахиње: игуманија Христодула, сестре Акакија, Теодосија, Нектарија, Меланија, Партенија, Евника, иконописац Теодора, Христинимфи, Текла, Јевпраксија, Митродора, Теофанија, која је и дан-данас жива, Јефросинија, Саломија и друге. Мислим да су биле и монахиње из других манастира, не знам тачно.
Отварање моштију је било извечери, око 8-9 сати. Нисмо имали струје, радили смо са примитивним лампама на гас. Сви су стајали унаоколо са упаљеним свећама. Онда су мошти извађене и смештене у велике посуде, умивене ружином водом и другим миомирисима. Тканина одежде се местимично била прилепила за мошти, све смо очистили, одржали помен и ставили их у храм ради поклоњења. Мирис који се из њих осећао није могуће описати, то је нешто неизрециво! Људи су прилазили и целивали са страхопоштовањем.
Те вечери када су биле обретене мошти неко друштво из Атине је ишло колима у месташце Агија Марина на забаву. Кад су дошли до моста Светих Апостола једна од жена осети јак мирис. Већ су били дошли до Агија Марине, а мирис их је још увек пратио. Ова жена се распитала шта се дешава и сазнала је да је тог дана било отварање моштију. Она одмах све остави и упути се у манастир. И ево је већ како клечи на коленима крај моштију и скида са себе скупоцену огрлицу и оставља је на раки, а затим одлази на исповест код оца Димитриоса Ликуриса, свештеника из села Кипсели који је такође тамо био. Жена је неколико дана провела у манастиру, а затим се цео њен живот променио набоље.
Људи од тада стално долазе у манастир. Сиромашни и богати, образовани и неписмени, млади и стари, свих узраста. Да би ходочасницима, којих је све више, било лакше поред храма Свете Тројице смао подигли малу капелу у име светог Нектарија. Тамо смо од средстава благочестивих хришћана направили посебну нишу од мермера и у златни оков ставили часну главу свеца. Остали део моштију смо ставили у сребрни ковчег поред мермерне нише.
Када је осам година касније, негде око првог новембра 1961. године званично било објављено да је митрополит Нектарије проглашен за свеца не може се описати оно што се тада догађало. У манастиру тада није било ни сасуда, ни одежди, ничега. Ја сам размислио и одлучио да се упутим бродом у Пиреј. Отишао сам у храм Светог Спиридона, код твог ујака, Манолисе, тада викарија оца Хризостома Јалуриса, старешине Пирејске саборне цркве. Он ме је топло примио. Испричао сам му како смо сиромашни. Рекох му: “Нашег Владику проглашавају за свеца, а ми немамо ни најосновније. Помозите нам.” Он ме је тада одвео у ризницу храма. “Бирај све што год хоћеш,” рекао ми је спремно, “од одежди до фитиља. За свеца узми све што треба!” Узео сам одежде, сасуде, стихаре за децу, барјаке и много другог. Од срца сам се захвалио старешини за његову љубав и добро срце и позвао га на свечаност. На први дан празника, у петак 3. новембра украсили смо манстир. И цело острво је било одевено у плаво-белу боју[1]. Следећег дана служено је у свечевој капели. Цео дан су путнички бродови и барке превозили ходочаснике из Пиреја. Непрестано су звонила манастирска звона.
У суботу вече у главном храму је почела празнична служба у присуству нашег митрополита Прокопија. Саслуживали су му митрополити: Солунски Пантелејмон, Илиајски Герман, Фокидски Атанасије, Кипарски Варнава, Митилински Јаков, Акрски Јевстатије који је заступао Патријарха Александријског Христофора. Биле су и друге Владике којих се не сећам. У недељу ујутру сви архијереји су заједно служили у главној цркви. Секретар Светог Синода је прочитао одлуку Васељенске Патријаршије о званичној канонизацији митрополита Пентапољског Нектарија Кефаласа. Радио је преносио Литургију. Кад је био готов отпуст литија је кренула према граду Егини. Испред су носили барјаке, заставе, свеће. Часне мошти свеца су биле са архијерејима. Мноштво архимандрита, свештеника и ђакона (неки су били и ученици светог Нектарија) и хиљаде верника су учествовали у литији. Прошли смо централним улицама по којима су становници Егине били прострли прелепу одећу[2]. Они и данас тако раде када идемо у литији са моштима светог Нектарија. Тако смо дошли до саборне цркве. У 11.30 је почео благодарствени молебан. Њему су присуствовали представници Васељенске Патријаршије, посланици са Свете Горе Атонске, министри, делегати, војна лица, администрација острва и многи други. Исте вечери служено је свеноћно бденије (агрипнија), полуноћница, а затим – Божанствена литургија.
У понедељак дању, 6. новембра свете мошти су у пратњи многобројних свештеника и хиљада хришћана биле враћене у манастир. На удаљености од километар-два од манастира мошти је дочекао епископ Керинијски Хризостом који је био на челу поворке свештеника и монаха. На манастирским капијама су стајале монахиње у ишчекивању. Затим је одслужен молебан и велико повечерје. Тако се завршила свечаност.
 
Егина, 28. јуни 1987.г.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Боја грчке заставе.
  2. Традиција одавања почасти која води порекло још од јеванђељских времена.

Comments are closed.