РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
Георгија Сарди
ПОКРОВ НАД ЕГИНОМ
Једина реч која може да опише моје стање приликом разговора са овим људима јесте страхопоштовање! Бака Георгија је слепа. Али она “види” боље од сваког ко има очни вид. Разговор са њом је врло природан. Гледајући је и нехотице сам помислио да такви људи доспевају у рај.
“Бако, чека се сећаш о светом Нектарију?”
“Ја сам тада ишла у манастир и учила да везем. Једна од сестара је била добра везиља. Било нас је пет ученица. Владика је долазио и говорио нашој учитељици: “Да ли сте оставиле храну за девојчице? Молим вас да не заборавите на то.” Једном смо јели бакалар са спанаћем и Владика нам је рекао: “Данас је четвртак месојеђа, али ми у манастирима не једемо месо, зато једите рибу.” А онда је рекао једној сестри: “Донесите им и хладног винца.”
“Чега се још сећаш?”
“Једном је Владика дошао код нас кући. Ишао је с једним ђаконом на изворе у Сувалу и пролазио поред наше куће на магарцу. Зауставио се и замолио да му дамо воде. Моја бака Елефтерија Вутери-Какуси га није препознала и рече: “Сврати, оче, попиј кафу, одмори се.” Они свратише, седоше у хладовину и свети Нектарије упита: “Како живите?” “Моја ћерка је удовица, и има ево ову ћерку.” “А како живите?” поново упита Владика. “Састављамо крај с крајем ако успемо нешто да зарадимо,” одговори бака. “Имамо неке маслине, цедимо уље, хвала Богу!” “Долази у манастир сваке суботе тетка-Елефтерија,” рече јој свети Нектарије, благослови нас и оде.
Бака је после тога сваке суботе ишла у манастир на магарету и враћала се отуда натоварена конзервама, шећером и пиринчем. И још јој је Владика сваки пут давао новац за брашно. То је трајало док је бака била жива. Милосрђе светог Нектарија је било безгранично.
Нека жена је боловала од туберкулозе. Имала је и сестре, али њу са троје деце нико није посећивао. Свети Нектарије је сваке недеље слао код ње монахињу да је негује. Кад је жена умрла он се бринуо о деци. Дечак је касније постао официр.
И још се сећам како је свети Нектарије узео раднике. Дошло је време ручку. Сваки од њих је имао врећицу са храном од куће – кромпир и још понешто. А један је имао само маслине. Свети Нектарије га упита: “Шта је то, немаш хране? Зашто једеш само маслине?” “Имам петоро деце. Код куће има хране, али ако бих је ја узео шта би остало деци?” “Од сутра сви долазите у манастир да једете и немојте више доносити храну са собом,” рекао је свети Нектарије.”
“Бако, кажу да је Владикина светост већ тада била очигледна.”
“Да, тако је. Испричаћу ти једно чудо. У граду Патри живео је један душевни болесник, можда бесомучник, не знам. Водили су га по лекарима, али нико ништа није могао да учини. И једном је у сну видео монаха који му је рекао: “Овде се нећеш исцелити. Дођи код мене кући на мој празник и исцелићеш се. Ја живим на Егини.” Рођаци га одвезоше у манастир – једном, двапут. Ноћу, на бденију овај човек је псовао монахиње, проклињао је све од реда. Једна моја сестра од тетке је у то време била тамо. Он одједном паде на под и толико је засмрдео да су у храму почели да отварају прозоре. Онда га подигоше и однесоше у келију. А ујутру се исцелио.”
“Да ли се сећате како је Владика изгледао?”
“Био је омањег раста, брада му није била ни бела ни црна, била је сива.”
“Како су га људи тада доживљавали?”
“Испричаћу ти шта се једном десило. То је било ујутро. Ишао је неки човек главним путем на своју њиву. Свети Нектарије је стајао у близини. Чим би угледао сељака како иде на посао он би га благословио. А овај човек то није схватио па се брецнуо: “Ја идем на посао, а ти ми претиш.” Сусревши пријатеља пожалио му се: “Слушај, овај поп је почео да ми прети кад ме видео.” “Шта ти је, Владика те благословио, а теби се учинило нешто друго.” “Онда идем да тражим опроштај.”
Отишао је код свеца и клекао на колена испред њега. “Ништа, ништа,” поче да га умирује Владика, “све сам схватио. Не брини.”
“Каква благодат је за вас, бако, што је на вашем острву живео и што је ту сахрањен свети Нектарије!”
“Знаш, било је јако много злочина за време рата. Спаљен је град Калаврити, много села је разрушено. Овде нису такли ниједан камен. Никоме ништа није било. То је благодат свеца! Сад говорим о времену окупације. Немачки командант Атине је говорио да нису видели Егину испод себе кад су летели авионима да бомбардују Крит. Није било ни магле, ни облака – а острво се нигде није видело. Свети Нектарије га је крио од њих. Од када је светац овде дошао све нам иде набоље.”
Село Вафи, 20. мај 1989. г.
