Равноправност жене и мушкарца

Питање:
Да започнем са јеванђелским цитатом: “Нама више мушког и женског, јер сте ви сви један у Хрису Исусу”. (Гал 3, 28) Често се сусрећемо са ставовима да у Цркви постоји неравноправност жене у односу на мушкарце. Женама није дозвољено да обављају службу, да улазе у олтар, мушкарци и жене би требало да су раздвојени током службе у цркви на леву и десну страну, жене морају да покрију главу док су у цркви. Да поменем и забрану боравка женама на Светој Гори. Интересује ме Ваше мишљење о овоме: ако се то забрањује женама само због физичког тела онда се материјалном даје априори предност у односу на духовно. Сваки мушкарац (насилник, блудник, неверник, криминалац) је самом својом материјалном природом вреднији од најузвишенијих и духовно просвећених зена Пресвете Богородице, Марије Магдалене, свете Параскеве) . Да ли је уопште могуце одвојити патријархално наслеђе од вере, а да се не изложите опасности да будете означени неком негативном одредницом? На крају као илустрацију, међу литературом на сајту сам прочитао и овај део објављен на страни http: //svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Zena/Zena05.htm који садржи доста тога што садржи моје питање (или размишљање) : “Какав год да је муж, добар или лош, нежан или суров у опхођењу са женом, она мора да му се покорава, и колико год да је горак њен живот, не треба да тражи раздвајање од њега, осим у случају брачног неверства.” “По мишљењу бораца за повећавање женских права, њихов друштвени положај мора да буде исти као положај мушкараца. Не сме јој се одузети право да буде судија, министар, градоначелник, професор, адвокат, па чак и војник. Али праведности ради, треба рећи, да све то превазилази снагу жене, која по самој својој природи у поређењу с мушкарцем поседује мање умне и телесне силе. За све то су неупоредиво способнији мушкарци.” Да ли мушкарци који ово читају могу да без осећања стида говоре овако о женама које воле, било то оне њихове баке, мајке, сестре, супруге, кћерке, унуке?
Небојша


Одговор:
Драги Небојша, Могу само да ти понудим неколико мисли: Свакако ти је познато да се ми преко материјалног спасавамо. Значи да материјално није беззначајно. Шта више, по Светим Оцима, Хришћанство је једини прави и истински материјализам, јер наше тело и цела материјална природа нису само неко привремено обиталиште које ће се касније као стара љуштура одбацити и нестати, изгубити у ништавилу и беззначајности, већ су и они позвани и ући ће са нама преображени у вечност. „Цела природа (материјална) уздише и чека да се јави слобода славе деце Божије” – каже ап. Павле. Нама је дат овај материјални свет и ова материјална тела да о њима водимо бригу и да се преко њих спасавамо за духовни и продуховљени свет.
Међутим, материјалном се не даје предност над духовним, јер духовни закони у крајњем смислу владају материјом. Духовна добра су толико драгоценија да се ради њих материјално увек жртвује: Мојсије је жртвовао живот на двору фараона, момак жртвује новац, време и самог себе ради љубави према девојци, пријатељи се жртвују један за другога, отац се жртвује за породицу, и т.д. Тако се и жене жртвују за мужа и децу. Разни покрети за права жена су углавном у некаквим „уравниловкама” које ни код Стаљина, који их је измислио, нису могле да прођу. Каква је то љубав и жртва ако се унапред договоримо: „Ја ћу теби да учиним ово, а ти ћеш мени оно”? ! ? – То је трговина, а не духовни закон. То срозава човека (мисли се свакако и на жену) и његово / њено људско достојанство, осећања, службу, таленте, природу, па и саму душу на робу којом се може трговати. А другачије није ни могуће, јер или ћеш се жртвовати добровољно или ћеш бити роб или најамник. А људи су много вреднији од тога. Мислим да управо ови покрети, који покушавају да тргују људским вредностима, праве од жена роба или слугу. Јер, ко је тај који ће рећи једној жени, мајци, баки, „ти ниси срећна што служиш мужа и породицу. Теби је мозак испран. Ослободи се и нађи себи посао, зарађуј, буди независна, па ћеш бити много срећнија него сада! ” Пре свега, зар је такав човек пророк да зна како је коме боље и шта га чини срећним? Зар таква једна пропаганда сама по себи није испирање мозга лаковернима? Замисли да ја некој жени кажем: „Ти си прихватила туђе мишљење и зато ниси слободна; прихвати сада моје мишљење и ја ћу те ослободити.” – Уствари, ни једно од та два мишљења није њено и није слободно, него сам јој ја, уместо туђег, подвалио да прихвати моје мишљење. Каква је сада ту слобода и каква је ту разлика у слободи, вредности и њеном достојанству, да ли је та прихватила моје или нечије туђе мишљење? Јер и једно и друго није њено. И ко гарантује да је моје мишљење боље од туђег? Колико хиљада година искуства ја имам да бих тврдио да знам о чему причам? А ми овде не говоримо о „нечијем” мишљењу, већ о Божијем виђењу нас људи. Ми се супротстављамо мишљењу нашег Творца.
Господ је створио жену као помоћницу човеку. Можемо ли ми да измислимо некакву нову сврху за женски род? Зар смо ми паметнији од Творца који нас је створио? Помоћ може да буде у свакој врсти делатности: судству, породици, војсци, кухињи, науци, просвети, уметности, и т.д. Ништа ту није спорно.
Е сад: мушкарцима је забрањен приступ у женске манастире. Значи ли то да су они мање вредни од жена које тамо живе? Свакако не. Јер монаси и монахиње су напустили овај свет ради подвига и духовног уздизања. Шта добијамо ако тај свет, од кога су се они удаљили, доведемо код њих у манастир? Цела Света Гора је од мушких манастира и ту женама није место, исто као што и мушкарцима није место у женским манастирима и њиховим конацима. То нема никакве везе са патријархалношћу.
Знаш да је Христос изабрао апостоле, мушкарце и да им је заповедио да рукополажу своје наследнике – мушкарце. Јели он тиме срозао женино достојанство? Никако. Јер нашу веру су у многоме управо баке и мајке сачувале. Улога мајке је света и одговорна исто као и улога свештеника.
А у олтар не смеју да улазе ни мушкарци који ту немају посла и благослова за послуживање у олтару. Иначе, и женама се даје благослов да уђу у олтар и обаве неки посао. Нарочито у манастирима где монахиње одржавају олтар.
Суштина је у томе да је увек било критичара хришћанства који га нису довољно познавали. Они покушавају да наметну своје виђење и тумачење хришћанства које, шта год они радили и како год га тумачили, ипак остаје само њихово виђење, а не хришћанство. Зато, не можемо примењивати начин гледања ових покрета на тумачење хришћанства. Не секирајмо се за критику, већ покушајмо да проникнемо у то шта Бог мисли о нама, а не неки модерни покрети, који ће временом постати застарели и смешни у очима нових генерација.
Хришћанство никада није постало смешно никоме. Оно је сила Божија и пут нашег људског (и мушког и женског) спасења.
Поздравља те, о. Срба

Comments are closed.