NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » RAJSKA PIRAMIDA

RAJSKA PIRAMIDA

RAJSKA PIRAMIDA
 
UVOD
 
U staro prastaro vreme carevi misirski, faraoni, zidali su piramide od kamena. Neka od tih piramida visoke su 50, neke 100, a neke i preko 100 metara. Ima ih koje su dva puta više u visinu od Svete Sofije, najslavnije crkve na Pravoslavnom istoku. Zagonetka je zbog čega su faraoni zidali ove piramide, kao što je u starom mnogobožačkom Misiru sve zagonetka, sve gatka, sve gatanje. No, izgleda najverovatnije, da su faraoni podizali ove džinovske zidarije maštajući o besmrtnosti svojoj. Gatali su oni o besmrtnosti duše, gatali i o besmrtnosti tela. Svakako još da im je pobuda za ovo zidanje bila i sujeta, uzajamno nadmetanje Svak je od njih želeo ovekovečiti sebe jednim takvim spomenikom, koji bi prkosio vremenu i trajao dokle zemlja traje. U misirskoj „Knjizi mrtvih“ izraženo je gatanje Misiraca o sudu Ozirisovom i besmrću čovekovom na sto načina, sve u mutnim slutnjama i nagađanjima.
To staro misirsko gatanje o čovekovoj besmrtnosti objavljeno je u Hrišćanstvu kao stvarnost. Samo je u Hrišćanstvu pojam o besmrtnosti očišćen od svake zablude, otrgnut od mutnih mnogobožačkih sanjarija i od fantastičnih slutnji i proizvoljnih nagađanja. Pojam o besmrtnosti u hrišćanskoj epohi vezano je za postojanje Jednoga Živoga Boga, i za spasiteljsku žrtvu Hristovu i Njegovu vaskršnju pobedu nad smrću.
I Hrišćanstvo je pobudilo ljude na zidanje piramida. Pobudilo je na taj posao ne samo careve i velikane ovoga sveta nego sve ljude, koji veruju u Hrista i idu za Njim. Jer su svi Hrišćani nazvani carevima po reči Tajnovidca: i učini nas careve i sveštenike Bogu i Ocu svojemu (Otkr. 1,6). Prema tome svaki Hrišćanini ima čast i dužnost da zida jednu piramidu za sebe. Koliko, dakle, Hrišćana u svetu – toliko piramida. Ove hrišĆanske piramide su daleko više u visinu od svih faraonskih piramida. One se ne mogu meriti običnim metrom. Uznose se iznad sunca i meseca i vascele materijalne vasione. Uzvisuju se u nebesa i tamo se tek vide u svoj veličini i krasoti svojoj. Niti se boje vremena, ni kiše, ni vetra, ni mraza, ni bombi, ni granata, niti ikakve slepe razorne sile. Sav svet je nemoćan prema tim hrišćanskim piramidama. One stoje van rušenja i van smrti. Njima je osigurana besmrtnost u svetu, gde se ime smrti ne spominje niti žaoka smrti oseća. Jer to su piramide duhovne, stvarnije od svake fizičke stvarnosti. One su na duhovnom temelju zasnovane, duhom postrojene, duhom ukrašene, duhom utvrđene i duhovnom carstvu namenjene. Potrebu i plan ovih piramida objavio je sam Gospod Isus Hristos. Zidari su svi kršteni ljudi, uz svemoćno sadejstvo samoga Duha Božijega. Svaka ta piramida ima devet glavnih spratova, i deseti je sprat kula radosti, kojom sam Tvorac kruniše celu građevinu. Svaki sprat opet ima po nekoliko svojih posebnih spratova sa mnogo odeljenja. Svi viši spratovi temelje se na onima koji su ispod njih, kao što je prirodno i pri običnom zidanju na zemlji. I svi ukupno predstavljajui jednu prekrasnu strojnost, da se oko ne može nagledati. Kao što je poznato, faraoni su zidali svoje piramide na pesku, i dovlačili su kamen izdaleka. Piramide hrišćanske, rajske piramide, osnovane su na najtvrđem temelju, na kamenu, a taj kamen je Hristos, o čemu govori veliki apostol Hristov ovako: tako dakle više nijeste tuđinci i došljaci – domaći ste Bogu, nazidani na temelju apostola i proroka, kojih je kamen od ugla sam Isus Hristos, na kome sva građevina sastavljena raste za crkvu svetu u Gospodu, na kome ćete se i vi sazidati za stan Božiji u duhu (Efes. 2,19-22).
 
PRVI SPRAT
 
Na jednoj uzvišici iznad plavog jezera Genisaretskog sede Božanski Strojitelj na zelenu travu i otpoče otkrivati plan novog zidanja, nije pokazivao plan na hartiji nit ga je pisao pisaljkom. Nego silnim rečima pečatio ga je u duše učenika Svojih i naroda kao dijamantom u umekšani vosak. Prve Njegove reči otkrivaju, kako se otpočinje zidanje rajske piramide, i kako se stroji prvi sprat.
Blaženi su nišči duhom, jer je njihovo Carstvo Nebesko. Samo je toliko rekao o zidanju prvog, najšireg i najtvrđeg sprata, koji treba da drži i nosi na sebi svu ostalu palatu. No, ovo ti je dovoljno, o Hrišćanine, samo ako istinski želiš zidati carsku piramidu, kojoj ćeš se radovati u Raju večnosti. Sam znaš, da što god su temelji jedne građevine dublje u zemlji, to je građevina sigurnija. Niščeta naša ljudska vrlo je duboka; tako duboka i skrivena, da mnogi ne silaze do dna njenoga. No blago onima koji siđu baš do dna. Niščeta ljudska nije neki dar, koji se dobija spolja već stvarno stanje, koje treba samo saznati. A do saznavanja svoje niščete dolazi se nelaskavim ispitivanjem sebe. Ko to čini, taj dolazi do saznanja o svojoj trojakoj niščeti: 1) o niščeti u pogledu svoga znanja, 2) o niščeti u pogledu svoje dobrote, i 3) o niščeti u pogledu svojih dela. Niščeta je viši stepen siromaštine. Tu preveliku siromaštinu, upravo ništavilo, oseća čovek bilo da posmotri svoju misaonu moć, bilo moralnu, bilo pak delatelnu. Hteo bi da dođe do saznanja o sudbi svojoj, ko je on i otkuda je i šta mu treba činiti u ovom prepletenom tkivu života. No uviđa – baš i ako je najučeniji – da je sve njegovo znanje prema njegovom neznanju kao školjka vode prema moru vodenom. Hteo bi se uzdići dobrotom iznad svih drugih bića u svetu. No vidi kako pada na svakom koraku u kaljugu zla i opačine. Hteo bi uvek činiti najbolja i najveća dela, no uviđa svoju nemoć, svoje ništavilo. Ostali ljudi ne mogu mu pomoći, jer su i oni ništavni kao i on, po reči pesnika:
 
„sve njihove misli na jedno sabrane
ništa drugo ne predstavljaju mi
do kroz mrake žedno tumaranje
i pogleda mrakom ugašena“
 
Tada se čovek braća Tvorcu svome, pada u prašinu pred Njim, predaje se volji Njegovoj i vapije za pomoć. Ovo saznanje i osećanje svoje krajnje nemoći i krajnjeg ništavila naziva se niščetom duha. A niščeta duha protivi se oholosti duha. Međutim oholost je mnogo veće ništavilo od niščete duha. Saznavati i osećati svoje ništavilo mnogo je manje ništavno od oholosti. Jer oholost je ne samo ne znanje nego i glupost. Oholost je mati svih gluposti i svih zala ljudskih. Poznati sebe znači uvideti svoju nemoć i svoje ništavilo; Potom doći do skrušenosti srca, i najzad zavapiti Bogu za milost i pomoć.
Skrušenost ili smernost, što potiče iz pravog saznanja svoje nemoći, osnova je svih vrlina, osnova duhovnog života svakog Hrišćanina, osnova i rajske piramide. Jovan Kolov rekao je: „Smirenost to su vrata ka Bogu“. Jednom se prepirao zli duh sa svetim Makarijem, pa najzad uzviknu: „Sve mogu Makarije, što i ti možeš, samo me ti jedino pobeđuješ – smirenošću!“ Za smirenost je neko rekao: ona nema jezika da govori zlo o drugima, nema očiju da vidi tuđe zlo, nema ušiju da čuje tuđe zlo.“
Ko je uvideo, da u svome ništavilu ne može ništa bez Božije pomoći, taj dobro zida prvi sprat rajske piramide. Bez mene ne možete činiti ništa, rekao je Bog.
Na svakom koraku, od jutra do noći razuman čovek saznaje istinitost ovih reči. I jedino to saznanje čini ga velikim pred Bogom.
Kad se čovek isprazni od zlog vetra oholosti, onda mu u duši nastaje tišina, u koju ulazi Duh Božiji. A kad Dyh Božiji uđe i nastani se u duši, onda On zida celu rajsku piramidu po Svome razumu i Svojoj volji, samo pod firmom čoveka. O, Hrišćanine moj, glavno je, da mi ne smetamo Duhu Božijem da uđe i zida. Glavno je, Hrišćanine, da prezreš u sebi sve ono što je od tebe a ne od Boga, pa bilo u oblasti znanja ili osećanja ili hotenja. Rekao je Bernard od Klervoa:“Ko stekne pravo poznanje sebe, postaje prezren u sopstvenim očima.“
Ne govori, oholico, zašto bih ja sam sebe ponižavao i podništavao? Niko od tebe ne traži, da ti sebe ponižavaš nego samo da priznaš svoju poniženost. Niko od tebe ne traži, da od sebe praviš ništavilo, nego da priznaš svoje već postojeće ništavilo, koje je van spora. Kad priznaš ono što već jesi i ispovediš, tek onda ćeš moći položiti prvi kamen u temelj svog duhovnog zidanja. Potom ćeš moći izidati i ceo prvi sprat svoje rajske piramide, koji je sav kao od železa: i čvrst kao železo i taman kao železo.
 
DRUGI SPRAT
 
Kada je prvi sprat dobro ozidao, tada Hrišćanin hita ka strojenju drugog sprata. Prvi sprat ne privlači toliko svojom lepotom, kao što ni gvožđe ne privlači, ali je on čvrst i koristan, kao što je i gvožđe čvrsto i korisno za visoka zidanja. Više je u zemlji nego iznad zemlje, više nevidljiv nego vidljiv, kao svaki temelj. Smirenost nije neka vrlina što sija i blešti. Prvi sprat je sav od misli o svom ličnom ništavilu i od osećanja svoga ništavila i nemoći.
Drugi sprat je od suza. Blaženi koji plaču, jer će se utješiti. Suze – čudan materijal! Sasvim nežan, no pouzdan. On blista kao kamen opal. I zaista ovaj drugi sprat, sprat od suza, izgleda kao sprat od dragog kamena opala.
U ohologa nema suza. On se hvali tima što ne može da plače i što nikad nije zaplakao. On ne zna, da je to slabost a ne snaga. Na njegove oči izlazi suhi oganj što rasprostire suhost na srca ljudska. Oholost je izrasla iz plitke zemlje na kamenu. Međutim u dubini se javlja vlaga. Skrušenost pred Bogom liči na duboko oranje, na kome se javlja vlaga. Skrušeni ili smireni u duhu plače. Njegova je duša sva suzna, čega su mu i oči svedoci. Neko od pravoslavnih učitelja govorio je o dva krštenja: jedno vodom a drugo suzama. Drugi opet rekao je: plači dan i noć i ne znaj sitosti u plakanju!
Možeš i ti pomisliti: suze su znak slabosti! Ne pomišljaj tako. Hrišćani, koji su najviše plakali, s pesmom su hodili na gubilište.
„Suze su jelej očiju“ rekao je Antonije Veliki. Najveće grešnice: Marija Egipćanka, Taisa i Pelagija oprale su svoje duše suzama, i posvetile se. Tako i hiljade drugih.
Tako možeš i ti, Hrišćanine. Za mnogi smeh u životu sigurno ćeš se kajati, no ni za jednu suzu prolivenu. Teško vama koji se smijete sad, jer ćete zaplakati – reč je sveta iz najsvetijih usta (Lk. 6,25). Nikad nije niklo zlo iz semena suza, a iz semena smeha nikla su zaista mnoga zla. Ipak nisu ni sve suze Jevanđelske suze. Suze, koje su potrebne za zidanje rajske piramide nisu one od preteranog gneva niti one od žalosti za izgubljenim ili nedobijenim blagom.
Jevanđelske suze su one što teku iz skrušenog i pokajanog srca. Jevanđelske suze jesu suze za izgubljenim Rajem. Jevanđelske suze jesu i one što se mešaju sa suzama dece i stradalnika. Jevanđelske suze jesu i one što peru naše uvrede nanete nebeskoj Ljubavi.
Kao što se rosa stvara kad se sretnu hladan i topao vazduh, tako i suze prirodno i lako teku iz čoveka, koji se susreo sa toplinom ljubavi Oca nebeskog. Suze su mi hleb dan i noć, ispoveda pokajani car, kada mu se hladno srca susrelo sa toplotom duhivniga Sunca (Ps. 42,3).
Oni što nikad ne plaču, nikad ne osećaju utehu. Samo rasplakano dete zna za utehu, kad ga majka pomiluje.
Nije uzalud ovaj svet nazvan dolinom plača. I sam Bog kad se javio u svetu lio je suze.
Čoveče, pred tobom je samo izbor između plača i plača, a nikako između plača i neplača. Ili ćeš plakati očajno i bez nadežde pred slepom i gluvom nirvanom ili pred živim Utešiteljem. Ako budeš plakao pred živim Utešiteljem, primićeš utehu. Sam Boj javiće ti se kao yteha tvoja. i u tišini tvoje utešene duše sam On zidaće dalje tvoju rajsku piramidu.
 
TREĆI SPRAT
 
Blaženi su krotki, jer će naslijediti zemlju. Krotošću se, dakle, zida treći sprat rajske piramide. Krotost je unuka smirenosti a ćerka plača. Najbolje ličnosti pripremnog Zaveta, Samuil, Jovan Krstitelj i Djeva Marija – isplakane su od Boga. I sama krotost je vrlina isplakana. Zbog toga je, svakako, krotost tako nerazdvojna od spomenutih ličnosti kap suza od srca. Krotost može doći samo na treće mesto, i treći sprat može se strojiti posle prvog i drugog. Pošto se oblaci izliju, nastaje tišina; tako i svaka krotost dolazi posle plača. Krotost nije bila nepoznata ni u starozavetnom vremenu. Kaže se, na primer, za Mojseja da bješe čovjek veoma krotak mimo sve ljude (IV Mojs. 12,3). Govori se i o krotosti praoca Jakova i cara Davida (spomeni se, Gospode, Davida i sve krotosti njegove). No tek od Hrista krotost je ubrojana u neophodnu građu za zidanje duša ljudskih. Jer ja sam krotak, rekao je Sin Božiji. A kakv je On, takvi treba da budu i Njegovi. Krotost je prva vrlina Hristova, koju su ljudi zapazili. Gle, jagnje Božije! uzviknuo je sveti Jovan Preteča, kada je spazio Mesiju na Jordanu. Drugi su se gurali da što pre dođu do Jovana, da ga čuju i da se krste. A Isus se nije gurao, nego je krotko obilazio i zaobilazio. Kao jagnje što nikoga ne gura. Kao jagnje što obilazi i zaobilazi.
Krotost se javlja, pre svega, u neguranju u prve redove. A to dolazi od savršene predanosti volji Božijoj. Krotak zna, da Tvorav postavlja ljude gde On hoće, i gotov je da vrši volju Božiju bilo u prvim bilo u poslednjim redovima. Za njega je sporedno, gde će biti stavljen, a glavno je da sluša volju Božiju pa gde bio da bio. Krotak zna, da oni iz poslednjih redova ako vrše predano volju Božiju, dobijaju slavniji venac od onih koji su se progurali u prve redova da izvrše volju svoju. Još se krotost može i ovako iskazati: nikoga ne uvrediti a trpeljivo podneti svaku uvredu. Uistinu, jagnje je slika krotosti. Predstavite sebi Hrista pred zverskim sudijama Njegovim. Dok su oni vikali, hulili, pljuvali i razdirali haljine na sebi, On je stajao ćutljiv i kao jagnje bezglasan. Njegova tišina duše bila je kao tišina svetlosti nad zapenušanom burom morskom. Tako čudesna i nepojamna tišina, da apostol zaklinje njome verne govoreći: A ja Pavle molim vas krotosti radi i tišine Hristove (II Kor. 10,1). I apostoli su bili u krotosti sasvim slični Učitelju svome. On ih je poslao kao jaganjce među vukove, tj. krotke među ohole, trpeljive među osvetljive. Kao dojilice koje stradaju od svoje odojčadi, ali trpe i snose. Bijasmo krotki među vama kao što dojilice njeguju svoju djecu (I Sol. 2,7). Neki posetioci zadive se, kako jedan sveti muž podnosi psovke čobana oko njegove kolibe. Na to on odgovori:“time se učim trpljenju zla, govoreći sebi: ako ne mogu da podnesem ovo zlo, kako ću podneti veće kad dođe?“
Nekoga starca opet potkradao sused, koji ga je služio. Kad god bi ušao u starčevu odaju, on bi ponešto uzeo i odneo. Starac je to sve gledao no ništa nije rekao. Kad mu dođe smrtni čas, skupe se svi susedi oko starčeve postelje, a starac uze ruke onoga svoga poslužitelja i poče ih ljubiti govoreći:“Ovim rukama imam ja da blagodarim što danas odlazim u Carstvo nebesko.“
O, krotki, vi ćete naslediti zemlju. Pitate li, kako to? Onako kao i apostoli. Čije se ime danas čuje po svoj zemlji više od njihovog? Koji je to car ili knez, čija se reč sluša na sve četiri strane sveta tako kao reč apostola? Nekrotki neće naslediti ni stopu zemlje, ni ovde ni u Raju. A ti, Hrišćanine, pomoću krotosti zidaj treći sprat svoje rajske piramide. Krotost je ka dragi kamen amnetist, što se preliva u prekrasnim blagim bojama.
 
ČETVRTI SPRAT
 
Blaženi su gladni i žedni pravde, jer će se nasititi. Ovo je plan zidanja četvrtoga sprata rajske piramide. Ovde je građa glad i žeđ za pravdom. Glad i žeđ oduvek su služile kao podstrekač zidanja na zemlji. No ovde nije reč o telesnoj gladi i žeđi, koja se utoljava hlebom i vodom. Ovde je reč o jednoj većoj gladi i žeđi, o onoj koju duša krotka čoveka nosi u sebi, i koju sva zemlja sa svima svojim jelima i pićima ne može utoliti. Čovek krotak, čovek jagnje, rekao bi sit je i zadovoljan zato što ćuti i trpi. Ustvari velika glad i žeđ za pravdom krije se u dubini duše njegove kao nejavljen vulkan.
Lako je nahraniti ohologa, tj. onoga ko sve dane svoje na zemlji upotrebljava za rušenje svoje duše. Svakim muljem zemaljskim on se hrani i poji. Proguraj ga samo napred, na čelo karavana ljudskog, i on će biti sit i zadovoljan. Ali onoga ko je sazidao tri prva sprata rajske piramide ništa zemaljsko ni prolazno ni truležno ne može zasititi. On gleda na svet Božijim očima, misli Božijom umom, i traži Božiju pravdu. Pod pravdom se ovde razume istina i poredak, onako kako je Bogom otkriveno i naređeno. Istina o Tvorcu, istina o svetu, istina o čoveku, istina o cilju i istina o putu.
Poredak unutra i poredak spolja, poredak u duši, poredak u telu, u društvu, u svetu, u svemu – poredak shodan istini. Drugim rečima: pravda je dvoje: znanje istine i pravilo vladanja. Sve što čovek treba da zna i da tvori, da bi se približio Bogu nazvano je jednom rečju – pravda. Gladni pravde nisu bili fariseji, jer su mislili da imaju pravdu. Gladan pravde nije bio na Pilat, iako je mimogred upitao Hrista: šta je istina? Gladni i žedni pravde bili su svi oni koji su se od početka prilepili uz Hrista i nisu Ga ostavili do smrti. Gladni su pravde i danas oni koji gladuju za Hristom. Jer Hristos je sva punoća pravde, sva istina i sav poredak, On koji je za Sebe rekao: Ja sam istina, i: Ja sam put.
Onima koji su gladni i žedni Hrista kao savršenstva pravde obećano je, da će se nasititi Verujući ovom obećanju mnogi Hrišćani su prezreli glad i žeđ za svetom i svetskim, i pošli da traže zasićenje svoje duhovne gladi i žeđi. Mnogi od njih ostavljali su sve, pa su se povlačili u sebe, zatvarali u peštere, osamljivali u pustinjama, privezivali za stolpove, da bi negovali duhovnu glad, i da bi tu probranu glad zasićivali pravdom nebeskom, tj. Hristom Gospodom. Oni su gladovali za nebom, a svet je gladovao za njima. Car Konstantin Veliki pozvao je svetog Antonija iz pustinje, da mu dođe samo da ga vidi. Car Teodosije molio je starca Senovija, da dođe iz Egipta u Carigrad – samo da ga vidi i čuje. Car Lav putovao je u pustinju, samo da bi video Mojseja Murina, svetog čoveka.
 
Dakle, moćni carevi, kod kojih se budila duhovna glad, silazili su sa svojih prestola i tražili da vide one koji su se osećali najgladniji i najžedniji, i koji su se danonoćno strasno pružali zasićenju nebesnom trpezom pravde Božije. I mada su i ovi do kraja života osećali ovu uzvišenu, probranu glad, svet ih je smatrao sitim. Oni su smatrali svetsku sitost glađu, a svet je smatrao njihovu glad sitošću. Zaista, veština je i glad izabrati. Od dve gladi sluge Božije birale su glad za nebom. I tom glađu oni su zidali četvrti sprat svoje rajske piramide, čvrst i divotan kao dragi kamen smaragd. Gle, njihova glad je jedina, koja će se zasititi. A varljiva glad za svetom i pohotama svetskim nikad se neće zasititi ni ovom ni u onom svetu. Kao što je rekao Stvoritelj kroz proroka: Gle, sluge moje će jesti a vi ćete gladovati; gle, sluge moje će piti a vi ćete biti žedni; gle, sluge će se moje veseliti, a vi ćete se stidjeti (Isa. 65,13).
 
PETI SPRAT
 
Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani. Ko je gladan i žedan višega blaga, zar će tvrdičiti nižim blagom? Ko je gladan neprolazne pravde Božije, zar će stezati šakama prolaznu prašinu? Ko čezne za besmrtnom rizom duha, zar će plakati za haljinom i košuljom od trave?
Milostinja ja za takvoga onako prirodna kao za putnika koji se sprema na daleki put, da razdaje susedima sve ono što će mu otežavati put. Davanje materijalnih stvari najmanja je žrtva, ali neophodna. Briga za duše ljudske daleko je veća žrtva. Utvrđenje bližnjih u istini, ispravljati ih na put pravde, i moliti se za njih velika je žrtva.
Najveća je žrtva položiti život svoj za bližnje svoje. Ovu milostinju učinio je Hristos rodu čovečijem. Ta milostinja tako je ogromna, da se ona ne naziva više milostinja, no menja svoje ime i imenuje se – ljubav.
Milostinja može poticati iz raznih izvora, bistrih i mutnih. Najbistriji izvor milostinje jeste milosrđe. A milosrđe je milujuće srce. Kad neko srcem miluje nevoljnika i pomaže ga u ime milostivoga Boga onda milostinja teče iz bistroga izvora i ima visoku cenu pred angelskim nebesima.
Čitajte prekrasne povesti o dvojici ljudi, koji su nazvani milostivim: o svetom Jovanu Milostivom i o Filaretu Milostivom.
Ako ko ceni zemaljsko blago više nego dušu, ne može biti milostiv. Sveti Grigorije Dvojeslov kad je izabran za episkopa Rimskog jako se bojao da ne izgubi svoje siromaštvo. Toliko se, kažu, bojao da ne izgubi svoje siromaštvo kao što bi se jedan bogataš bojao da ne izgubi svoje bogatstvo. Stoji napisano u Svetom Pismu Božijem: Milostiv čovek čini dobro duši svojoj (Priče 11,17). Kad drugome činiš, sebi to dvostruko i stostruko činiš. Jer Bog vidi i plaća; a Bog je bogat i bogato plaća. Prepodobna mati Sara govorila je, da se milosrđe može odnegovati. „Čini milostinju, ma to bilo isprva iz čovekougodnosti, govorila je ona. jer tako ćeš se navići najzad činiti milostinju iz straha Božijega“. Serafim Sarovski opet savetuje, da ako nemaš ništa pri sebi da daš siromahu, ti se pomoli Bogu za njega. Bog je rekao jednom nemilostivom rodu: milosti hoću a ne priloga; to jest: biše želima da činite milost jedan drugom nego da prinosite žrtve Meni. Toliko Bog voli ljude! On smatra našu milostinju ljudima već kao žrtvu Sebi. A mi bez Njega ne možemo ni biti milostivi prema ljudima. Naša pravilna misao o ljudima kao braći zavisi od naše pravilne misli o Bogu kao Ocu. I tako, svaki krug naše dobre delatnosti ma prema kome, nalazi uvek svoj centar u Bogu.
No koliko je jasna zapovest Božija o milosrđu, toliko je oštra njegova pretnja nemilostivima. To apostol Božiji Jakov izražava ovako: Onom će biti sud bez milosti ko ne čini milosti (Jakov 2,13).
A milostiv će biti pomilovan. Pomilovan na Sudu Božijem. Pomilovan u besmrtnom Carstvu Hristovom. Pomilovan i milovan u večnosti od angela i pravednika.
I tako, milostinjom se zida peti sprat rajske piramide. Svaki kamen u tom spratu predstavlja neku milost, bilo prema duši svojoj ili prema ljudima, ili prema životinjama ili ma kojoj tvari Božijoj. A sav ovaj sprat sjaji se nebeskim plavetnilom, kao da je sazidan od dragog kamena sapfira. Ovo je peti sprat rajske piramide.
 
ŠESTI SPRAT
 
Blaženi su čisti srcem, jer će Boga Videti.
Čistota srca osnovana je na milosti. To je prirodno kao što se šesti sprat diže nad petim. Sebičnjak i tvrdica neće osetiti ono blaženstvo što se naziva čistotom srca. Oni neće nikad moći postrojiti šesti sprat svoje piramide zbog toga što nisu postrojili peti. Avram je bio pun milosti, a milost mu je pomogla očišćenju srca, a čistota srca viđenju Bogu.
Zašto se ne govori o čistoti duše nego srca? Zato što srce predstavlja središte duše. Iz srca izlaze pomisli, u srcu se taje želje, u srcu gnezde sve strasti. Zbog toga je izrečen savet: sine, iznad svega čuvaj srce svoje (Priče 4,23).
Dok je srčika u drvetu zdrava, grane se mogu obijati bez opasnosti po drvo. Ali zalud sva strojnost grana i mnoštvo lišća, ako srčiku razjedu crvi. Simeon Novi Bogoslov naziva grehe crvima. Što su crvi za drvo, to su gresi za čoveka. I nikakvi gresi ne razjedaju srce čovekovo kao tajni gresi. Izneseš li crve na sunce, oni će pocrkati; objaviš li svoje grehe, ma jednom jedinom poznatom čoveku, opraštaju ti se, i nestaje ih. I crvi i gresi moćni su veoma u tami, da u tami.
Dok se David strogo čuvao da se ne ogreši o zakon Božiji, on je govorio s Bogom, i lako saznavao volju Božiju. Čim je pogazio zakon Božiji, Bog je prestao s njim govoriti, nego mu je govorio preko drugih proroka.
Čisto srce je ogledalo, u kome Bog voli da se ogleda. Bog je ispisao Svoje veliko i strašno ime svuda u zagonetkama prirodnih tvari, a neposredno i bez zagonetki, On se pokazuje u čistom srcu čovekovom. Kakvo ogromno uzdignuće čoveka nad svom prirodom! Kakva slava i čast za ljude, da u teskobi srca svoga udostojavaju se primiti Domaćina kao Gosta! Ovo je tako velika sreća za ljude, da u nju teško mogu verovati oni koji nisu pogledali u jasle Vitlejemske i videli, do koje se nizine može spustiti Bog ljubavi. Čovek može da se diže i spušta, a Bog ne može da se diže no samo spušta. Bog nema kud da se diže iznad Sebe, a čoveku je dato da se može dizati iznad sebe, sve do visine samoga Božanstva. Svojom slabošću čovek se spušta, a Božijom silom se diže. Čovekovo je da pripremi srce, da ga očisti od prašine sitnih grehova i od blata krupnih grehova. Ostalo je sve dejstvo Božije sile i Božije ljubavi.
Srce se čisti verom i nadom i ljubavlju i sećanjem smrti i Suda Božijeg i divljenjem nad tvarima Tvorčevim i ispitivanjem puteva Promisla i trpljenjem i krotošću i milošću i mnogim drugim. No i kad se srce očisti svim ovim sredstvima, u njemu ipak ostaje zapah zemlje i greha i smrti, dokle ga Duh Božiji kao vetar sa visine ne provetri i kao munja svojim ozonom ne namiriše. Prema rečima otaca: kada i sećanja na učinjene grehe isčeznu, tek onda možemo govoriti o srcu očišćenom.
Čistota srca je kamen hrustal, i njome se zida šesti sprat rajske piramide. Svetlost nebeska prolazi kroz taj sprat i ne nalazi preponu. Ništa tamno ni prljavo nema što bi je sprečilo, da osvetli sve kutove i sve tačke toga sprata.
O, Hrišćanine, kad budeš stupio u Carstvo Hristovo, radovaće se tvojoj građevini prečisti angeli Božiji, i mladenci što se rano upokojiše u Gospodu, i device što u devičanstvu pređoše preko mosta smrti u Raj. Na ovome šestom spratu, na spratu čistote, ti ćeš im izlaziti u sretanje i sa njima zajedno sladiti se gledanjem lica Božijega.
 
SEDMI SPRAT
 
Blaženi su mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati. Čistota srca osnov je mira. Na tom osnovu zida se sprat mira, sedmi sprat rajske piramide što se diže u nebesa. Ne može imati mira ono srce, koje je ispunjeno lažnim pomislima, ludim željama za prolaznim svetom i opakim strastima. Jer ovo sve izaziva nemir i podiže mračne bure u životu čovečijem.
U visinama se čisti mutna voda i iz najprljavijih bara. Uzdigni i ti čoveče, srce svcoje gore i nebesa će ga očistiti. U čisto srce useliće se tišina. A u toj tišini gleda se Bog.
Mir je duhovna naslada, kao i čistota srca što je duhovna naslada. Ko ima mir u sebi, taj ima veliku nasladu unutra u duši svojoj. I tu mu nasladu niko ne može oteti. Ko ima mir ima Hrista, jer je rečeno, da je On mir naš (Efes.2,14). Ko se drži kneza mira, taj mora da ima mir, a Hristos je nazvan Knezom mira (Isa. 9,6). Ko se na buri pribije uz Darodavca mira, taj ima mir i ne boji se. Mir svoj dajem vam, rekao je On (Jn. 14,27). Ko kaže da ima Hrista u sebi, taj ti već kaže da ima mir u sebi.
I tako, sa Hristom dobijamo mir, bez Hrista nikada. Pavle mnogo govori o izmirenju s Bogom. No, to izmirenje ne znači pogodbu između naše volje i volje Božije, no potpuno i radosno potčinjenje naše volje Božijoj volji. Pavle govori i o našem izmirenju s ostalim ljudima. No, i to ne znači pogodbu naše volje i volje ostalih ljudi. Na toj pogodbi, tom pogađanju i cenkanju, ljudi su se mirili hiljade godina i nisu se izmirili. Nego apostol Pavle hoće da ustanovi mir među ljudima kroz sveopšte priznanje volje Božije.
Ko udiše, taj i izdiše. Ko udiše mir Božiji u sebe, taj ga izdiše i širi oko sebe. Bez naročitog napora, sasvim lako, kao što je i disanje lako. Mir tvoriti otuda znači: primati i davati. Primati mir od Boga i davati ga ljudima i – zverovima oko sebe. Da, i zverovima: sveci Božiji živeli su u miru i sa zverovima, i milovali su ove kao krotke jaganjce. Dakle, i zverovima; i celoj prirodi oko nas. Jer, priroda se ničim ne uznemirava do grešnim nemirom ljudskim. Ne dolazi mir ljudima od prirode nego, naprotiv, mir prirodi dolazi od ljudi. Čim mir zavlada među ljudima, onda se i priroda naslađava mirom.
Mirotvorac će se nazvati sinom Božijim. Nazvaće se onim što Hristos jeste od večnosti u večnost. Mirotvorac vrši delo Hristovo. U ime Oca nebesnoga on objavljuje bratstvo ljudi, i u ime bogoljublja bratoljublje. Da bi uneo mir među ljude, on ih opominje i uzdiže na viši plan srodstva. Na tome višem planu jedino se može stvoriti pravi mir i trajan mir. Građanski mir je nestvaran, stvaran je samo bratski mir. Ne sagrađani, nego sabraća mogu usvojiti i imati Božanski mir, pravi mir. Mirotvorac je neminovno propovednik velikog i bliskog srodstva familije Božije, propovednik nebesnog očinstva i ljudskog bratstva. „Braća ste, imate jednog Oca na nebesima!“ To je mirotvorčev nepogrešni argument mira, kome se niko razuman ne može odupreti. To ja najviše opravdanje i nadahnuće mira među ljudima. Uz to se mirotvorac neprestano obraća uvređenom Bogu s molitvom: „oprosti im jer ne znaju šta rade; oprosti im, deca su Tvoja, i Ti si im Otac!“ I Otac sluša sina mirotvorca, i zbog njega daruje ljudima Duha Svog Svetog, koji donosi nebesni dar mira u ozlojeđene duše. A mir je zdravlje.
Tako se mirotvorstvom zida sedmi sprat rajske piramide. Ovaj sprat je zidan kao od čistoga zlata. I on ima miran sjaj zlata.
 
OSMI SPRAT
 
Blaženi su gonjeni pravde radi, jer je njihovo Carstvo Nebesko.
Onaj ko zida visoka dvore od zemne građe izaziva zavist rđavih suseda. A ko od duhovne građe zida visoku rajsku piramidu izaziva zavist demona. Demoni naročito mrze one koji su zadobili veliki mir duševni i koji unose veliki mir među braću.
Jer, demoni se slade svađom među ljudima. Oni bi hteli da ljudi žive u neprestanom nemiru i nesreći, te da bi tako roptali protiv svoga Tvorca. Njihov je posao od početka, da uzbunjuju ljude protiv Boga. Njima je mio Kain bratoubica a ne krotki Avelj. Oni vole Isava a mrze Jakova, vole Saula a mrze Davida, vole Kajafu a mrze Gamalila, vole Savla a mrze Pavla. Zbog toga neumorno dižu gonjenje protiv pravednika. Oni pakoste pravedniku i sami lično, a još više preko ljudi razvaljene duše. Oni udružuj sve moralne slabiće protiv junaka Božijega, protiv viteza pravde Hristove. A Bog gleda i popušta, da nemoć ljudi i demona udara na slugu Njegovog. Popušta Svevideći – da bi se bezbroj put nemoć pokazala kao nemoć i postidela. Popušta Svemudri – da bi sveta video i uverio se kako je pravda i u dronjama silnija od nepravde pod kalpacima i na prestolima. Popušta Sveblagi – da bi Svoga slugu okitio sa što više pobeda i sa što više pobednih venaca. Kao što lopovi i razbojnici napadaju na bogataše svetske, tako opaki demoni i zabludeli ljudi napadaju na bogataša duhovnoga.
Sveti Nil je iz iskustva rekao: „ako se istinski moliš, budi spreman za napade demonske.“ Veliki Pavla saopštava Timoteju, kako je pretrpeo proterivanja i stradanja kakva mi se, veli, dogodiše u Antiohiji i u Ikoniji i u Listri, kakva protjerivanja podnesoh i od sviju izbavi me Gospod. Pa na kraju ističe ovo kao pravilo: a i svi koji hoće pobožno da žive biće gonjeni (II Tim. 3,12-13). No i sam Gospod sve je to predvideo i predskazao, i nije zatajio od učenika Svojih (Mat. 10). Apostoli su progonjeni kamenjem iz mesta u mesto. Sveti Atanasije vijan je kao divlja zver od bogomrskih gonitelja. Melentije Antiohijski isto tako. Zlatoust je stradao i umro u prognanstvu. Tako i blagočestiva Olimpijada. I još mnogobrojni, bezbrojni. Sveti Vasilije Veliki govorio je sudiji koji mu je pretio progonstvom, da se on tome može samo radovati pošto ga ne može proterati ni na jedno mesto gde nema Boga. Mudri Zlatoust objašnjava plodove gonjenja ovako: „kao što bilje brže raste kada se zaliva, tako i vera naša kada biva gonjena jače cveta i više se umnožava“ (Pohvalna beseda sv.mučenicima Juventinu i Maksiminu).
Zato što je Sin Božiji bio gonjen, i svi sinovi Božiji po blagodati želeli su da i oni budu gonjeni. Oni su to smatrali odlikovanjem za sebe. I znali su, da je gonjenje zbog pravde Božije odlična građa za zidanje rajske piramide. Osmi sprat njihove rajske piramide sagrađen je čvrsto na prethodnih sedam spratova, i on je sav dragocen i divan kao topaz. Kada se presele u Carstvo Hristovo, oni će na tom spratu razgovarati u radosti i veselju sa svima gonjenim za pravdu Božiju od postanja sveta.
 
DEVETI SPRAT
 
Blaženi ste vi ako vas uzasramote i usprogone i reku na vas zlu reč lažući, mene radi.
I malo čas i sada govori se o gonjenju; tamo o gonjenju pravde radi a ovde o gonjenju Hrista radi.
Tamo pravda predstavlja sav sistem hrišćanske istine i vladanja, ovde Hristos predstavlja ovaploćenu svu pravdu Božiju. Ova dva sprata rajske piramide od slične su građe – od stradanja za pravdu ili za Hrista. To stradanje mora da je tako dragoceno za izgrađivanje duhovne palate, da ga Gospod dvaput ponavlja i dvaput pohvaljuje – kao dva pečata što potvrđuju sve ostale prethodne vrline. Samo u ovom poslednjem slučaju govori se o stradanju oštrijem i mučnijem nego u onom prethodnom.
Sramoćenje, progonjenje, huljenje rečima, laganja i klevetanja – i to sve Hrista radi, navaljuje se na vernoga kao poslednje i najstrašnije kušanje. Pod takvim pritiskom glača se i najtvrđi kamen a kamoli srce čovečije. Pod takvim pljuskom ubeljuje se i najprljavije platno a kamoli duša čovečija.
Ovde je reč o mučeništvu za Hrista. I ko dragovoljno primi to mučeništvo, taj gomila skupocenu građu za strojenje devetoga sprata svoje rajske piramide. Oni koji su uspeli dobro da izidaju i osiguraju prvih osam spratova svoje duhovne palate, ne žele ništa na svetu tako svesrdno kao da polože svoj život za Gospoda svoga. Ova želja za mučeništvom vazda je bila živa kao živi oganj u Crkvi Hristovoj od vremena apostolskih do naših vremena. Kad su apostola Andreja priveli neznabošci krstu da ga raspnu, uzviknu apostol uzbuđeno:“O, slatki Krste, koliko sam te dugo želeo i čekao!“ A sveti Antonije, prepun svih vrlina, imao je samo jednu želju u starosti – da bude mučen i ubijen za Hrista. Zbog toga je ostavljao pustinju i silazio u Aleksandriju, gde je zametao prepirku sa jereticima samo da bi bio od njih ubijen. Ali Promisao Božiji nije bio s tim saglasan, i Antonije se tiho upokojio u pistinji svojoj.
Zamislite povorke Hrišćanskih mučenika, vođenih na gubilište, kako se usput vesele pevajući duhovne pesme kao da na idu na smrt nego na svadbu. Svet nije video čudnijeg prizora u toku sve istorije svoje. Mnogi od ovih mučenika bavili su se mnogogodišnjim trudom trudom oko građenja svoje rajske piramide, i sve su bili divno sagradili do devetoga sprata. Drugi su opet tek bili počeli građenje i jedva su izgradili sprat ili dva. Treći su u jedan dan – ili čak i u jedan sat – nazvali sebe Hrišćanima i poginuli za Hrista. Zbog njihove vrhovne žrtve takvima će Bog darovati celu duhovnu palatu od prvoga sprata do poslednjeg. Jer su oni kao oni radnici, koje je Gospodar najmio uveče, a dao im istu platu kao onima što ceo dan rabotaše. Adrijan je bio oficir rimski, pa gledajući trpljenje Hrišćana on se i sam objavi Hrišćaninom, – „Jesi li sišao s yma Adrijane?“ upita ga car neznabožni. – „Ne, care, nego sam tek sad ušao u um!“ odgovori Hristov mučenik.
I naše vreme je puno myčeništva i mučenika. Milioni mučenika u Rusiji posvedočili su svetu, da još neprestano traju apostolska vremena, i da je žetva Božija vrlo obilna i sada kao i nekada. No, mučenje Hrišćana postoji i tamo gde nema zvaničnih gonjenja. Našu komšinicu izgrdio je bezbožni muž, isprebijao i isterao iz kuća zbog toga što ona veruje u Hrista i vrši molitvu. Za mučeništvo njeno zar joj je potreban car Neron, kad ima Nerona u kući svojoj? Jedan gimnazist došao je kući uplakan što su mu se drugovi u školi rugali i smejali zato što je rekao, da on ljubi Gospoda Isusa Hrista. Neki opet vojnik dobio je šamar zato što se prekrstio kad je stao u stroj. I ovo su sve zidari rajske piramide, koji će se u onom svetu uvrstiti sa mnogim vojskama ugodnika, koji radi Hrista pretrpeše ruganja, ismevanja, šibanja, klevetanja pa i samu smrt. Deveti sprat njihove piramide biće sav kao od crvenog rubina što se preliva u čudesnom sijanju od svetlosti nebeske. Na ovome spratu videće se i susresti svi postradali Hrista radi u ovome životu.
 
KULA RADOSTI
 
Sa devetim spratom završava se rajska piramida. Ali iznad devetog sprata uzdiže se još nešto što izgleda da je deseti sprat piramide, ali kao neka kula svetilja, koja osvetljava celu piramidu, čiji je temelj smirenost a vrhovni sprat mučeništvo. Na strojenju te kule svetilje ne trude se ljudi. Nju sam Tvorac postavlja od Svoje strane i po Svojoj ljubavi. Pa kako ta kula proizvodi neiskazanu radost u svakoj duši koja ju spazi, to mi nju nazivamo kula radosti. Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima. I radost, i veselje i plata! Ne radost prolazna nego neprolazna. Ne veselje telesno što se završava gorčinom i razočarenjem, nego veselje duhovno što označava večnu duhovnu nasladu. I ne plata argatska no sinovska; ne od gospodara tuđinca no od Oca; i ne po časovima no po ljubavi.
Ova kula radosti izgleda pre da se spušta s neba nego li da se diže od zemlje. Njome Bog kao da ide u susret zidanju ljudskom. I zaista, njome Tvorac ukrašava i osvetljava našu rajsku piramidu.
Kula radosti sva se sija neviđenim sjajem, i kao da je sva jedna ogromna stena dijamantna. Sjajne zrake njene oblivaju svu građevinu od prvog sprata do poslednjeg i sve spratove miluju, osvetljuju i sljubljuju u jednu živu i nerazdeljivu celinu.
Jedva je nužno na završetku da kažemo: neka se niko ne prevari i ne shvati ovo zidanje rajske piramide kao neko materijalno zidanje. Nije materijalno nego duhovno. Ali iako nije materijalno ono je stvarno, i stvarnije od svakog vidljivog zidanja i zdanja. Rajska piramida, gledana u nebesima, izvan tela, liči na čoveka, i to ne ma kakvog čoveka nego na samoga Gospoda Isusa Hrista. Jer u Carstvo Hristovo ne može stupiti niko ko ne liči na Hrista, niti uneti u nj ma kakvo svoje zidanje koje bi bilo različito od zidanja, propisanog i isplaniranog i objavljenog od Gospoda Hrista. A kad se razlučimo od ovog zemaljskog tela, onda ćemo videti jasno – videćemo i mi i svi angeli Božiji – šta smo kao Hrišćani izidali u ovom životu na temelju Isusa Hrista. Sve po reči sluge i apostola Hristovoga:
Ako ko zida na ovome temelju zlato, srebro. drago kamenje, drva, sijeno, slamu, – svakoga će djelo izići na vidjelo, jer će dan pokazati, jer će se ognjem otkriti. I ako ostane čije djelo što je nazidano, primiće platu. A čije djelo izgori, otići će u propast (I Kor. 3,12-13). Bogu našemu večna slava i hvala. Amin.
 


Sveti Vladika NIKOLAJ Žički
RAJSKA PIRAMIDA

 ŠTAMPANO IZDANJE

 Blagoslov: Episkop šabačko-valjevski
  Lavrentije
 Serija: Izabrana dela u 10 knjiga
   – knjiga br. 6 (4. deo)
 Izdato: 1996.
 Mesto: Valjevo
 Izdaje: „Glas Crkve“ – Valjevo
 Urednik izdanja: Ljubomir Ranković
 Priredili: Ljubomir Ranković,
  Radovan Bigović
 Tehnički urednik: Aleksandar Ranković
 Štampa: BIGZ – Beograd

 INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 2. decembar 2006.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Dizajn stranice: Ivan Tašić
 Digitalizacija: Milan Đukić
 Korektura: Ivan Tašić

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *