ПУТ У ЖИВОТ
БЕСЕДА НА ДОКСОЛОГИJИ У ХРАМУ СВЕТОГ ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА У ЉУБЉАНИ
Као сви хришћани, и ми браћо и сестре, верујемо и знамо да је Бог свуда и на сваком месту, и да нас зато Син Божији, Исус Христос, упућује да се треба молити насамо у својој соби (Мт. 6, 6). Али Он наређује и заједничку молитву – где су два или три сабрана у моје име, онде сам и ја међу њима” (Мт. 18, 20). Заједничка молитва у храму, где нас све подсећа на Бога, виши је степен молитве. Појединачна молитва не може заменити заједничку, ни заједничка појединачну. Обе су нам потребне.
Због тога и ми вечерас дођосмо у овај свети храм да се видимо у добру, и чујемо у добру, и са вама као својом духовном децом, а тако и са другим људима добре воље у овој земљи и овом граду. И ето, заједнички се молитвено обратисмо Светом Сави, оцу нашем духовном, и светој браћи Гаврилу и Методију, којима је овај храм посвећен, и заједно с њима, њиховом и нашем Господу, да подржи и нас и све људе у побожности и честитости. А то је добро и угодно пред Њим, Спаситељем нашим, “који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине” (1 Тим. 2, 34).
Син Божији, зато је и рођен као човек, проповедао своју божанску науку речима и делима, страдао, умро, али трећи дан васкрсао, ради нас и ради нашег спасења. Он је спасење остварио и принео. Да ли ћемо ми, као разумна и слободна бића, спасење усвојити својом вером и животом, поступањем по тој вери, зависи од сваког од нас.
Истина, то неће бити лако. С једне стране што смо већ стекли рђаве навике, па су заповести Божије, за које свети Јован Еванђелист каже заповести Његове нису тешке (1 Јов. 4, 3), – нама тешке. Стечене навике су отупиле и измениле осећање, па нам је лако оно што је у ствари тешко. И обратно, тешко оно што је у ствари лако. Са друге пак стране, Христос нас опомиње: “Мене су гонили, и вас ђе гонити” (Јн. 15, 20) и још: “Ко хоће да иде за Мном нека узме крст свој и за мном иде” (Мт. 16, 24). Али Он, који нас упућује да свесно понесемо крст, најпре је сам понео свој крст, на њему био распет и умро. Он, дакле, зна тежину крста и горчину смрти. А моћан је да нам ту тежину олакша ако нађе да она превазилази наше моћи. Његово страдање даје смисао нашем страдању, по речима апостола Павла и свију светих: “Ако с њим умремо, с њим ћемо и живети; ако с њим трпимо, с њим ћемо и царовати; ако га се одрекнемо, и он ђе се нас одрећи” (2 Тим. 2, 1112).
Ви, браћо и сестре, знате да су преци наши, за време 500 годишњег ропства, и страдали и од насиља умирали, али се вере у Сина Божијег нису одрицали. Ти мученици, из дубине векова, поручују и нама данас: Не бојте се тога страдања. Бојте се страдања на путу злочина и греха. ‘Јер је боље, ако хође воља Божија, да страдате добро чинећи, неголи зло чинити’ (1 пет. 3, 17).
И сами знате какву вредност и пред Богом и пред народом Божијим имају људи честити, искрени и поштени. Зато будите тачни и вредни на послу који обављате, часно испуњавајте своје грађанске дужности и строго поступајте по државним законима који овде важе. Не дозволите да непромишљеним речима и поступцима понизите своју породицу, свој народ и своју Цркву.
Свима нама ваља изаћи пред Судију Праведног. Потрудимо се да нас Он позна као своје и призна за своје. И да од Њега чујемо оне речи због којих се вреди и родити и све невоље поднети: Ходите благословени Оца мога, да примите Царство које вам је спремљено од постања света. Да уђемо у блаженство тога Царства и тако испунимо циљ свога живота и смисао страдања која нас сналазе. Благослов Божији са свима вама. Амин.
14. март 1999.
