ПУТ У ЖИВОТ
ОСВЕЋЕЊЕ ЗВОНА ЗА ЦРКВУ НОВУ ЛАЗАРПЦУ У ЗЕМУН ПОЉУ
“У име Оца и Сина и Светога Духа.
Сабрасмо се браћо и сестре, и помолисмо се Богу и Његовом светом и нашем Кнезу Лазару осветивши ова звона на овој цркви чија је градња овако лепо доведена до краја, да се имамо где молити Богу увек се подсећајући: јесте да смо земаљски, јесте да смо тела и да имамо потребе земаљске и телесне, али да нисмо само тела него и душе. Тело је смртно, од земље, и враћа се у земљу, а душа је бесмртна, дата од бесмртног Бога и враћа се Богу. Душа је господар, тело је само стан у коме господар станује. То је била пера предака наших који су увек знали ту истину еванђелску – да нам ваља спремити овде за време овог земаљског живота себи и кућу у којој ћемо становати, кров над главом, да имамо где главу склонити, али не заборавити да спремимо себи вечну кућу на ономе свету, да се и нама поје Литургија оног света као и овог.
Свагда су они знали реч Христову и њу држали и у уму и у срцу и у животу своме. Господ Исус наиме опомиње све нас. “Како ћемо назвати оне људе који слушају, вели, ову моју науку и творе је, држе је, врше?’ Па каже: назваћемо их људима разумним, паметним, Јер су они живећи по науци тој еванђелској, Божијој, као разуман човек, подигли кућу своју на камену. И дунуше, вели ветрови, наиђоше воде, навалише на ту кућу, али је не оборише јер је била подигнута на камену. А оне, вели, који слушају ову моју реч и не извршавају је, њих ћемо назвати људима лудим, који подигоше кућу своју на песку и дунуше ветрови, дођоше воде и навалише на ту кућу и паде, јер је била подигнута на песку”(Мт.7, 24-27). ‘
Дакле, слушати само реч Божију, читати је и учити је, а не извршавати у своме животу, то значи зидати кућу на песку. А извршавати реч Божију, заповести Божије, то је мудрост рађања куће своје на камену.
Браћо моја и сестре, без те науке, без те вере којој су се они учили и у малом храму, домаћој својој цркви, у породици, у кући, и у великом храму где је све Богу посвећено и опомиње нас на Царство Божије и на пролазност овог живота, да ту, кажем, науку нису наши преци знали и нису држали не би се могли одржати у 500годишњем ропству и толиким несрећама које су их сналазиле. Та наука може одржати и нас данас у правим несрећама које су нас снашле и онде у Босни и Хрватској где је толико крви проливено и наше и непријатеља наших, где је толико домова порушено, где је толико инвалида у најбољим годинама остало, толико рањених, толико протераних, изгнаних, толико деце без родитеља и родитеља осталих без деце.
Те несреће, без те вере у Свевидеће Око Божије, и Правду Његову вечну и да ћемо пред Њега сви изађи и да ће нам Он платити свима по делима нашим, без те, кажем, вере наш би живот био бесмислен јер без муке и невоље нема човека на свету, а страдање Сина Божијег – оно осмишљава свако страдање наше на путу Божијем, путу истине и правде и љубави.
А нама овакви какви смо, изгледају заповести Божије тешке. А Свети Јован Еванђелист каже да “заповести Његове нису тешке”(1. Јн. 5, 3). Тешке су нам зато што смо ми већ стекли рђаве несрећне навике. Пијанцу је тешко да се опија, а трезноме човеку који не зна шта ради, зна каква је несрећа бити одан том пороку у коме нема ни оца, ни мужа, ни брата, само пропалица и несрећника. И још простије. Који су постали пушачи, и то је дрога, истина од најблажих, која уништава личност, али је дрога и постаје човек роб. Што кажу данас, то је болест зависности. Године 1993. знате каква је била инфлација, како су сваког часа цене скакале. А гледао сам и ја, а и ви сви како стоји маса пред киоском да купи цигару, да купи дрогу, а од чега остати жив?
Човек постане роб. То је несрећа. “Сваки који чини грех, роб је греху”, говори Господ Исус свима нама. И није разуме се само та навика, него још и горс одавање садашњим дрогама које уништавају тело и душу. Човек изгуби смисао свог постојања, свог живота и тражи као оно ној кад је у опасности да загњури главу у песак. Тако, то је робље навика несрећних које им упропашћују тело и душу. А живети по заповестима Божијим, то је уствари човек слободан од тог страшног тиранина – греха. Е, то треба да се научимо, да учимо и у овом светом храму и у храму домаћем где отац и мајка, и баба и деда, треба да буду свештеници и проповедници науке Божије у речима и својим животом.
Нека Господ и Свети Сава и свети кнез Лазар и сви свети из рода нашег помогну нам да ту науку научимо, њоме живимо, освештавамо своје душе и своја тела и помажемо на тај начин највише што се може целокупном народу нашем, чак и свима л.удима добре воље у свету.
Господе и Свети Саво милостиви будите и помозите и нама, Свети Саво, потомцима твојим далеким, али и теби и твоме и нашем Господу верном. Бог вас благословио и свако добро даровао. Амин!
10. октобар 1996.
