ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
ПРВА ЦРКВА У НОВОМ БЕОГРАДУ[1]
 
У име Оца и Сина и Светога Духа! Када су браћа и сестре, преци наши примили веру хришћанску, примили су је свим срцем и душом и на тај начин дигли је на вишу висину. Тиме су уједно и добили писмо, тиме су уједно ушли у број осталих хришћанских народа и дали ризницу општег добра и онако дивне грађевине Богу, подигнуте на славу и Његовим светима као што су манастири Студеница, Дечани, Грачаница и редом по нашој земљи.
У њима су се увек учили да буду људи, нељуди никада. Учили су се да никада у своју веру и свој народ никога не присиљавају, знајући да је Бог човека обдарио поред ума, поред срца, и воље још и слободом. Он жели да се сви људи спасу, буду честити, добри, али никога на то не присиљава. Може дакле, човек да живи онако како доликује њему као човеку разумноме, а може и супротно од тога. Али ми добро знамо да нам ваља свима изаћи пред лице Божије да дамо одговор на шта смо употребили дарове којима нас је Он обдарио изнад свега живог на овоме свету.
То је наука Сина Божијега, Господа Исуса коју су и у миру и у рату наши преци држали, и у слободи и у ропству, и одржали до дана данашњег. Ми данас представљамо и српски народ, православни, веру православну. Да ли ћемо ми бити добри ученици добрих учитеља, својих предака, да ли ћемо се и ми трудити да у свему и свагда у свим приликама и неприликама будемо људи Божији, народ Божији, то зависи од нас.
Не могу непријатељи да нас угурају у злочинце, не могу пријатељи да нас угурају у људе. Сами то морамо уз помоћ благодати Божије да остваримо. Али понављам и говорим и себи и вама: морамо за слободу коју имамо дати и одговор на шта смо је употребили, да ли на оно што је добро и нашем народу и свима народима у свету, јер од једног честитог човека сви имају користи, а највећу он и његова породица и народ из кога он потиче.
 
9.јуни 1996.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Беседа на освећењу Крста и земљишта за изградњу цркве Светог Димитрија у Новом Београду.

Comments are closed.