ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
НА СВЕТОГ АХИЛИЈА У АРИЉУ[1]
 
Помолисмо се Богу данас у овом светом храму у коме су се кроз седам стотина година Богу молили свети преци наши, и у добру и у злу, и у слободи и у ропству, свагда молећи се Њему, Свесилном Богу, и Његовом и нашем светом Ахилију. И ми данас помолисмо се и да се сетимо речи светог апостола Павла који нас опомиње: “Сећајте се наставника ваших, који вам проповедају реч Божију. И угледајући се на крај живота њиховог да се утврдите у вери православној”. То је дужност и наша данас да угледајући се на наше свете претке који су били кадри и у ропству петстогодишњем да одрже веру своју и образ свој и породични и народни. Знали су они шта би добили ако преваре, али знали су и шта ће да изгубе и на својој ваги они су измерили да би више изгубили него добили. И зато су били кадри да издрже не пет година, ни педесет година, већ пет стотина година а да образ свој и образ свога народа и душе своје не укаљају ничим недостојним. Увек имати то у виду, по речи светог Василија Великога: Оно што разликује човека доброг од човека злог, човека светог од грешног, једном речју човека од нечовека, то је ово: добар човек употребљава на добро оно што му је Бог даровао а зао човек, оно што му је Бог даровао на добро, он окреће на зло. Никада дакле не заборавити да је нама људима дато много, у односу на сав остали живи свет, несравњиво највише. Ми људи, по речима Светог Писма створени смо мало мањи од анђела. Али, та милост Божија која нас је уздигла тако високо очекује од нас да све употребљавамо на добро.
Браћо и сестре, у овим тешким данима и годинама за наш народ, али и за друге народе на овим просторима, који су учествовали у овом грађанском рату, колико су само несреће понели и они, а поготово ми. Свакако да је то било због грехова свих нас. Али је било и због тога што смо ми то што смо. Што смо били и остали православни Срби и у овоме веку као што су били и преци наши. Увек знати и држати се те науке да је друго страдање на путу зла и греха, друго страдање злочинца, а друго страдање на путу Божијем, страдање за правду Божију, за веру еванђелску и веру православну. Ако већ мора да буде, свакодневно се молимо Богу: Господе, ако мора бити да страдамо, не допусти да то буде због злочинства или мржње наше према коме. Већ, ако мора, нека то буде на путу правде и истине Твоје. Ти нас подржи да будемо и останемо људи Твоји, народ твој. Молећи се и данас Богу, једноме у Светој Тројици и молећи се Његовом и нашем светом Ахилију, ми се, браћо и сестре, надамо и у наше свете оце од светог Саве и светог Симеона до најновијих светитеља наших, светих мученика и мученица и дечице, пострадалих за правду Божију и Име Православно, да ће нам помоћи да останемо људи и никада и ничим не окаљамо своје свето име и име својих предака”.
 
28. мај 1996.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Беседа на дан храмовне славе светог Ахилија у Ариљу, поводом прославе 700 година постојања ове задужбине краља Драгутина.

Comments are closed.