ПУТ ПОДВИЖНИКА

 

ПУТ ПОДВИЖНИКА
 

ГЛАВА СЕДМА
О преношењу љубави од себе ка Христу
 
Владика Теофан пита: Ако изађемо ван себе, кога сусрећемо? Он сам одмах и одговара: сусрећемо Бога и свога ближњега. Управо због тога је самоодрицање основни предуслов за човека који тражи спасење у Христу: само на тај начин се средиште човековог бића може померити од себе ка Христу, који је у исто време и Бог и наш ближњи.
То значи да се сва пажња, старање и љубав којом у садашњем тренутку засипамо себе сасвим природно и на нама неприметан начин преноси на Бога, а самим тим и на наше ближње. Једино је тако могуће да лева рука не зна шта ради десна, и једино тада милостињу дајемо у тајности (Мат. 6:3-4).
Док се то не догоди не можемо бити испуњени свакога знања, да можемо и једни друге поучавати (Рим. 15-14) на стваран, наматеријалан начин. Наши покушаји по том питању су сигурно лажни и неискрени, јер су наши сопствени и долазе од наше жеље да угодимо себи. Посебно је важно да то разумемо, јер у супротном можемо врло лако изгубити правац на том путу лажне предусретљивости и сујетне добронамерности која неизбежно води у жабокречину задовољства самим собом.
Према томе, уздржи се од посећивања хуманитарних базара, чланства у добротворним друштвима и политичким странкама. Бављенје многим стварима (многобрижје) је, у свим облицима, у суштини – отров. Погледај унутар себе, подробно испитај себе и приметићеш да многе од тих такозваних “жртви” израстају из потребе да се утиша сопствена савест, то јест, из твоје незауздане потребе да самом себи угодиш.
Не, Бог љубави, мира и свецеле жртве не пребива усред галаме и ужурбане активности које се предузимају ради угађања својим потребама, чак и ако то бива под маском добротворног рада. Постоји начин на који то може и да се провери: ако ти је душевни мир поремећен, ако си потиштен или можда чак помало и љут у случају да си из неког разлога спречен да учиниш добро дело које си намеравао, знаћеш засигурно да ти је извор био блатњав.
Можда се питаш, зашто? Искуснији одговарају: на спољашње препреке и сметње наилази само онај који није сопствену вољу потчинио Божјој, јер је за Бога било каква препрека незамислива. Истински несебично дело није моје, већ Божје. За такво дело не постоје сметње. Једино моји лични планови, моје сопствене жеље – да учим, радим, одмарам се, једем, да учиним добро свом ближњем, могу наићи на некакве “спољашње околности” које ми се препречују, и тада се жалостим. Али за човека који је пронашао узани пут који води у живот, то јест ка Богу, постоји само једна сметња, а то је његова сопствена, грешна воља. Ако он жели нешто да учини, али му се не да да то оствари, како онда може да се жалости? Јер он нема никакве своје намере (Јаковљ. 4:13-16).
Не заваравај се. Хришћанин је дужан да као што Он поживје и сам тако живи (1 Јн. 2:6), као Онај који је рекао: “Не тражим вољу своју но Оца који ме је послао” (Јн. 5-30), као Онај који се родио у слами, постио четрдесет дана, бдио у молитви у дугим ноћима, исцељивао болесне и бесомучне, који није имао место где да склони главу Своју и који је на крају допустио да Га пљују, туку и разапну на Крст.
Размисли колико си ти далеко од свега тога. Постављај себи стално изнова питање: јесам ли пробдео у молитви једну једину ноћ? Јесам ли правилно постио макар један дан? Јесам ли истерао једног злог духа из свог живота? Јесам ли без опирања дозволио да ме вређају и ударају? Јесам ли заиста разапео тело? (Гал. 5:24). Нисам ли ишао за сопственом вољом?
Све ово имај стално на уму.
Јер, шта је самоодрицање? Онај који се заиста одриче себе не поставља питање: јесам ли срећан? Или: хоћу ли бити задовољан? Сва питања те врсте отпадају од тебе ако се заиста одрекнеш себе, јер при самоодрицању ти се у исто време одричеш и своје жеље за земаљском срећом.
Ова тврдоглава жеља за личном срећом узрок је немиру и подељености која влада у твојој души. Одрекни је се и делај против ње; остало ће ти се и без труда дати.
 

   

Comments are closed.