ПУТ ПОДВИЖНИКА

 

ПУТ ПОДВИЖНИКА
 

ГЛАВА ДРУГА
О недовољности човекових снага
 
Свети Оци једногласно поручују: прво што мораш вазда имати на уму то је да се никада, ни у ком случају, не ослањаш на себе. Борба која ти сада предстоји изузетно је тешка, а све твоје људске снаге недовољне да у њој устрајеш. Будеш ли се на њих осланјао, одмах ћеш бити оборен на земљу и нећеш више имати жељу да наставиш борбу. Само Бог ти може подарити победу коју толико желиш.
Оваква одлука о неослањању на себе и сопствене моћи представља, за многе, озбиљну препреку још на самом почетку. Та препрека се мора савладати, иначе нема никаквог изгледа да се иде даље. Како може човек да прима савете, поуке и помоћ ако верује да све зна, да све може и да му уопште нису потребни савети? Ниједан трачак светлости не продире кроз такав зид самозадовољности. Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни, вели пророк Исаија (Иса. 5:21), а апостол Павле упозорава: Не сматрајте сами себе мудрим (Рим. 12:16). Господ је Царство Небеско открио безазленима, док је оно сакривено од мудрих и разумних (Мат. 11:25).
Морамо се, стога, ослободити превелике вере у себе. Често је она тако чврсто укорењена у нашим срцима да ни не схватамо у којој мери она влада њиме. Управо је наш егоизам, окренутост према себи и наше самољубље узрок свим нашим тешкоћама, разочарањима и патњи душе и тела.
Погледај, дакле, себе и види у којој мери робујеш жељи да угађаш себи и само себи. Твоја слобода спутана је оковима самољубља и ти, као поробљени мртвац, луташ тако од јутра до мрака. “Сада ћу да једем”, “сада ћу да устанем”, “сада ћу да прочитам новине.” Зауларен опседнутошћу собом, биваш ношен од тренутка до тренутка, а чим се нешто препречи на том твом путу, у теби се распаљује и расте негодовање.
Завириш ли у дубине своје свести, наићи ћеш на исти призор. Он се може лако препознати по непријатном осећању које те спопада када ти неко противуречи. То је суштина ропства у коме живимо. Јер, где је Дух Господњи, онде је слобода (2 Кор. 3:17).
Може ли ишта добро изаћи из тог непрестаног кружења око сопственог ја? Није ли нам Господ заповедио да љубимо ближњег свог као самога себе, а да изнад свега љубимо Господа Бога? Но, да ли тако чинимо? Нису ли наше мисли ипак стално обузете само сопственом срећом?
Буди уверен да ништа добро не може произићи из тебе самог. Ако би се пак, неким случајем, у теби родила мисао несебична, можеш бити сигуран да она не долази од тебе, већ од самог Извора доброте и да је као таква дата теби: таква мисао је дар од Животодавца. Тако исто, способност спровођења добре мисли у дело није твоја, већ ти је одозго, од Свете Тројице дарована.
 

   

Comments are closed.