ПУТ НЕБА – ЖИВОТ И ПОДВИЗИ – ПОУКЕ И РАЗГОВОРИ

=”text-align: center”>Духовнички савети за монахе
 
Пошто су Оцу Клеопи свакодневно долазили оци и братија, како из манастира Сихастрије, тако и из других манастира, ради исповести и духовничког саветовања, свети отац је настојао да свакоме даје савете примерене потребама његове душе, како га је путеводио Дух Свети.
Као што је познато, монаси воде особити духовни живот, имају посебно правило које су им наложили њихови духовници, имају особита искушења, и због тога су им потребни искусни духовници, који могу да их подучавају на путу покајања ка Христу. Због тога је отац Клеопа свакога питао какве духовне тешкоће има, затим колико се дуго није исповедао, ко му је духовник, има ли или нема разрешење за Свето Причешће и да ли га прекорева савест због каквог греха који је утајио или се стидео да га исповеди.
Од одговора који је свако давао пред старцем зависили су и духовни савети и поуке које је примао. И пошто је отац Клеопа добро познавао Свето писмо, Свете Оце, Добротољубље и Свете каноне, и био Богом надахнут, успевао је да увек да најбољи одговор, сходно свачијој душевној потреби и узрујаности. Тако је онај који је примао старчев савет и испуњавао га имао много душевне радости и мира. А ако је обећао да ће се држати његовог савета а није га испуњавао, имао је грижу савести и бивао принуђен да се враћа старцу.
Савет који је најчешће препоручивао, како монасима тако и верницима, беше овај: “Ако желиш да ходиш право пред Богом, потребна су ти два зида. Али не од опеке, не од камена, не од земље, него два духовна зида. Да имате страх Божији сдесна, јер пророк Давид каже: Страхом Божијим човек одступа од свеколиког зла а слева да имате страх од смрти, јер Исус син Сирахов каже: Сети се, сине, свога послетка и вавек нећеш згрешити (уп. са Исус Сирах 7,38). Ова два добра дела – страх Божији и сећање на смрт – избављају човека од свеколиког греха”.
Други савети које је препоручивао монасима беху и ови: да делотворе послушање с љубављу и са “Господе Исусе” у уму и у срцу, и да свакога дана, у зависности од послушања, учествују на Светој литургији и на осталим богослужењима Цркве.
Такође је отац Клеопа још препоручивао монасима и браћи из манастира да у свему буду послушни својим духовницима. Ако не би могли извршити које правило, да траже од духовника друго правило, по мери своје моћи; да свакодневно читају по једну или две главе из Светог Писма, особито из Новог завета; да читају житије Светитеља дотичног дана и по које слово из Отачника, и друге побожне књиге.
Манастирским житељима је опет препоручивао да буду што постојанији у монашком животу, да не ходе из једног места у друго, из једног манастира у други; да немају никакав лични иметак и да ништа не чине без благослова старешине и духовника.
Када би Светом оцу долазили монаси и сабраћа који су се због нечега саблажњавали, отац би их подстицао да се усредсреде на саме себе:
“Шта ти мислиш? Када бродар бродом плови по мору, кроз стеновита и опасна места, мислиш ли да он гледа други брод, куда га води неко други? Он мотри на крму.
Или, да ли онај који се вози аутомобилом путем, гледа како неко други вози аутомобил? Он мотри на свој пут: десно, лево, нагиб, брег! Свако мотри на свој аутомобил. Тако и ти. Држи руку на волану своје душе! Гледај своју душу, како је не би сурвао у понор! Шта неко други чини његова је ствар. Свако се спасава сходно томе како путоводи своју душу.
Наводио је следећи пример.
Три брата из манастира Њамца отишла су деди-Георгеу Лазару, једном светом човеку, који је чинио чудеса у овим крајевима, и рекли су му:
– Деда-Георге, ми одлазимо из овог манастира, јер смо се саблазнили!
– Али због чега, мили моји? – рекао је старац.
– Нема више спасења у манастиру!
Тада је деда-Георге, који се никада није гневио, викнуо јако трипут: “Не чини ти! Не чини ти! Не чини ти!”, и отишао је.
Када би когод од монашког реда приметио какво теже одступање код свога духовног оца: или среброљубље, или лакомство било које врсте, тврдичлук, гордост, гнев и друго, отац Клеопа би му препоручивао да изабере себи другог духовника, не осуђујући првога.
Ово су неки од савета које је давао архимандрит Клеопа својој духовној деци и свим монасима из земље који су долазили да му траже полезно слово.
=”text-align: center”>Духовнички савети за вернике
 
Отац Клеопа беше искусан духовник како за монахе, тако и за вернике. У првом реду трудио се да пробуди у душама ревност и чежњу за Богом. Након тога је следило духовно узрастање те душе и њено обновљење.
Он је препоручивао својој духовној деци да поштују, углавном, следеће савете:
Деца да буду од малена подизана у страху Господњем. Да уче молитве наизуст; да се једном месечно исповеде и причесте; да их родитељи редовно воде у Свету цркву; да слушају родитеље; да творе молитве и метаније за оца и мајку, за своју браћу и родбину; да уче веронауку у школи, да држе Свете постове и да не краду.
Свако од млађих да има свог духовника. Да се исповедају једном месечно, а Свето Причешће да примају са много побожности, кад буду достојни Тела и Крви Господње, следећи савет духовника. Затим да у свему слушају родитеље, да се чувају свих данашњих ружних саблазни и грехова; да читају побожне књиге, а који имају призив, да ступе у службу Господњу, било учећи Богословију и Богословски факултет, било ступајући у монашки живот. Који имају тешка одступања од хришћанског морала нека се исповедају код старих духовника и нека следе епитимију коју им одреде.
Оне који желе да ступе у брак нека канонски испитају њихови свештеници, да случајно не буду у међусобном сродству или да се не венчају без дозволе својих родитеља. Затим да поштују заповести које је Бог дао онима који су у браку, то јест да не чине чедоморство, да слушају родитеље, да буду добри хришћани, да чине милостињу и да чисте савести испуњавају савете својих духовника.
Они који су у браку нека од своје куће направе истинску цркву. Нека рађају и нека подижу своју децу у страху Божијем, нека се моле много, нека чине милостињу сирочади и удовицама, нека се исповедају и нека се причешћују најмање четири пута годишње, ако имају разрешење. Затим нека у своје куће не примају секташе и људе туђе вере, нека живе у миру једни с другима, нека се са побожношћу старају за родитеље и старце у породици и да у свему слушају своје духовне пастире.
До дванаестогодишњег узраста отац Клеопа, тада ученик основне школе, исповедао се парохијском свештенику, чије име беше Георгије Киријак, који је крстио сву децу породице Александра Илијеа. Након овога узраста млади Константин се исповедао духовницима из оближњег скита Козанчее, особито духовнику Конону Гаврилескуу, који беше познати заклинатељ и духовни отац у околини.
Од јесени 1929. године, када је ступио у монашки живот у скит Сихастрију, имао је за духовника игумана скита протосинђела Јоаникија Мороја, који беше духовни отац свих тамошњих житеља, с обзиром да беше једини свештеник и свештенослужитељ Сихастрије.
Година 1937 -1938. монах Клеопа одлазио је понекад с овцама у близину Старе Агапије и исповедао је своје грехове чувеном духовнику Викентију Малауу. После 1938. године, када је протосинђел Викентије отишао у Банат као свештеник мисионар, отац Клеопа се исповедао и код старца настојатеља Јоаникија, и код јеросхимонаха Јоила.
Од 1942. године, када је наименован за игумановог заменика, отац Клеопа се обично исповедао код јеросхимонаха Јоила Георгиуа, духовника скита, пошто је старац игуман лежао у постељи. Али и након свога рукополагања за свештеника 1945. године, и након свога наименовања за игумана Сихастрије, исповедао се исто код јеросхимонаха Јоила, а понекад код јеромонаха Калистрата Бобуа.
Под крај 1948. године јеросхимонах Пајсије Олару премешта се из Козанчее у братство манастира Сихастрије, и постаје духовник оца Клеопе и многих других отаца. Овај велики отац беше најискуснији духовник у Молдавији у другој половини XX века. Чак и у раздобљима повлачења у планине отац Клеопа се понекад исповедао исто код духовника Пајсија, који је одлазио у поноћ да га сретне на одређеном, само њима познатом, месту.
На дан 18. октобра 1990, када се јеросхимонах Пајсије преселио Господу, отац Клеопа узима себи за духовника протосинђела Варсануфија Липана, свога ученика, код којега се још беше исповедао и у раздобљу повлачења у планине.
У пролеће 1997. године, пошто се протосинђел Варсануфије преселио Господу, архимандрит Клеопа Илије је изабрао себи као последњег духовника јеромонаха Јакова Савина, код којег се исповедао до смрти.
То су били духовни оци архимандрита Клеопе Илијеа од детињства до краја његовог живота. Њих је увек помињао с побожношћу у својим молитвама, како у цркви, тако и у келији.
 
=”text-align: center”>Два старца монаха с даром молитве
 
Од 1968 – 1970. године подвизавали су се у манастиру Сихастрији више стараца монаха са особитим животом; сви беху ученици оца Клеопе. Сваке ноћи беху присутни на Јутрењу. По свршетку поноћног богослужења сваки се повлачио у своју келију. Само два старца остајаху у цркви и чекаху да изађу остали.
Затим, кад сви оду, прострли би се на тле ничице крстообразно, и почели да се моле са сузама Спаситељу Христу, иштући милост, опроштај и раздрешење грехова.
Ово чињаху сваке ноћи после јутрења, а да их нико није приметио. Међутим, једне ноћи неопажено се у углу цркве молио неки стари свештеник светог живота. Беше то свештеник Димитрије Бежан, парох у селу Гиндаоањи, општина Балцатешти, жупанија Њамц, који би с времена на време долазио у Сихастрију.
Она двојица отаца, прострти лицем к земљи, нису приметили да има још кога у цркви. И пошто су отпочели да се моле из срца, над њиховим главама се подизао провидни пламен светлости, који се стално повећавао. Беше то благодатни пламен Духа Светога, који растијаше по мери молитве оне двојице стараца. Пошто никада не беше видео тако што, свештеник се дивио овом чуду и павши на колена молио се и он.
Након мало времена овај благодатни огањ се мало-помало смањивао, док се није угасио. Затим су се она двојица стараца подигла на ноге, направила три метаније, целивала свете иконе и отишла сваки у своју келију.
Ето, дакле, да и у нашим данима још има монаха светога живота, који имају дар огњене молитве! Њихова имена ни до данас нису позната. Али неки удобрени старци нам казују да то беху оци Јануарије и Касијан, ученици оца Клеопе. Али то остаје Божија тајна!
 
=”text-align: center”>О једној хришћанки која је имала дар божанске молитве
 
Говорио нам је отац Клеопа о другом тајинственом чуду које се збило исто у цркви манастира Сихастрије:
“У зиму 1971. године бејах чредни у Светом олтару. Дошао сам у цркву у 4 сата ујутру и творио сам на коленима молитве пред Свето Причешће, пред Светом Трпезом. Недуго затим уђе да се моли нека жена, која беше дошла с вечера у манастир. Нисам је познавао. Мољаше се тихо код свих икона и стално чинила метаније. Није знала да има још неког у цркви, јер беше мрак, будући зимско доба. Видећи да се моли тако постојано, погледао сам кроз свете двери да видим ко се моли са толико вере. Жена клечаше насред цркве с рукама подигнутим нагоре и из свег срца казиваше ове речи: “Господе, не остави ме! Господе, не остави ме!”
Тада сам око њене главе видео светлост отворено-жуте боје и запањио сам се. Затим је жена пала лицем к земљи и молила се без гласа. Зрак светлости изнад ње постајаше све већи и уздигао се над њеном главом. Након мало времена светлост је тихо згаснула, а жена се подигла и изашла из цркве. Жена беше са села.
Ето, дакле, ко има дар молитве! Ето, мирјани превазилазе нас монахе! Ја сам обављао проскомидију и од великог узбуђења почео сам да плачем с копљем у руци. Само Бог зна колико изабраника има Он на овом свету!”
 
=”text-align: center”>Поклонички пут на Гроб Господњи и на Синајску Гору
 
У јесен 1974. године, десет година након повратка оца Клеопе из пустињаштва, више нас поклоника из земље, заједно с њим и с протосинђелом Јоилом Георгиуом, пошли смо да се поклонимо Гробу Господњем и осталим светим местима.
То је била једна од највећих радости у животу оца Клеопе. Први и најсветији пут који смо заједно прешли у Светом граду Јерусалиму беше поклоњење Гробу Господњем. Затим смо се попели на Голготу и целивали Свети Крст на којем се разапео Христос за спасење наше и целога света. Тамо смо одслушали Свету литургију и, узносећи славу Спаситељу нашем Исусу Христу, отишли на поклоњење осталим светим местима у Јерусалиму, с душама пуним радости и узбуђења.
Следећих дана смо се поклонили на Синајској Гори, где је уснула Богомајка, као и гробу пророка Давида. Затим смо сишли у Гетсимански врт и поклонили се гробу Богомајке и свим Светим местима тамо. С Новим заветом у рукама попели смо се на Маслинску Гору и предахнули у два велика женска православна манастира: Светој Марији Магдалини и Елеону, где се подвизаваху и десет монахиња Румунки.
Тако смо пропутовали Светом Земљом до Галилеје, до града Назарета, где је Богомајка примила вест о Христовом ваплоћењу. Међутим, највише се међу нама радовао отац Клеопа, који је окусио толико невоља овога живота!
Следећи предах имали смо у граду Кани Галилејској и код Самарјанкинога кладенца. Одатле смо стигли на реку Јордан, У којој се крстио Исус Христос, Спаситељ света, и вратили смо се поново у Јерусалим.
Затим смо пошли к Витлејему, граду где се родио Господ Христос. Овде смо боравили један дан, иштући од Спаситеља да се духовно роди и у нашим срцима и душама.
Након још неколико дана пошли смо скупа на пут дуг преко триста километара, ка Гори Синајској, где је Мојсије примио Таблице Закона. Овуда је Мојсије водио изабрани народ ка Светој Земљи. Господе, како је пусто ово место и како је благословена наша земља Румунија, осењена и заштићена Твојом великом добротом!
На обзорју се, као непобедива тврђава Православља, видео манастир Свете Екатерине, где се налазе мошти ове великомученице. Ту нас је са много благовољења примио митрополит Дамјан, старешина манастира.
Сутрадан смо се попели на врх горе где је Свети пророк Мојсије примио Таблице Закона. Затим смо се поново вратили Светом граду Јерусалиму, узносећи Богу славу за све.
Након што смо се поново поклонили Гробу Господњем, посетили смо село Аин Карем, родно место Светог Јована Крститеља, затим Јерихон и манастире у долини Јордана. На дан 30. октобра вратили смо се у земљу.
 
=”text-align: center”>Поклонички пут на Атонску Гору и друга Света места
 
Три године након првог поклоничког пута, септембра 1977, група од четворице отаца из манастира Сихастрије, на челу са архимандритом Клеопом Илијеом, пошла је возом ка Атонској Гори.
Атос, назван и Богомајчиним вртом, друго је Свето место хришћанскога света, после Гроба Господњег. Атос је рај православних земаља, јединствен у хришћанском свету.
Стижемо у Солун, престоницу античке Македоније, где нас дочекује неколико монаха Румуна. Током целог дана посећујемо старе манастире и цркве Северне Грчке, затим полазимо ка Атонској Гори.
На обзорју се оцртавају неки светогорски манастири, лука Дафне и врх Атонске Горе, висок преко две хиљаде метара. Све нам се чини као чудо Божије. Атонска Гора је уски рт копна површине 339 квадратних километара, дужине преко 80 километара, на којем је са обе стране смештено 20 великих манастира, више од 15 скитова и скоро 200 великих и малих келија, у којима се подвизава више од 1.500 монаха Грка, Срба, Руса, Румуна и Бугара…
Након два сата путовања бродом силазимо у луку Дафне, затим се пењемо према Кареји, престоници Свете Горе. Након што смо добили улазну визу за Атонску Гору полазимо ка румунском скиту Продрому, где остајемо два дана. У суботу, ноћу, на служби јутрења, замонашен је искушеник Јован, један од ученика оца Клеопе, који га је и повео на монашење. Монашење је извршио архимандрит Викторин, старешина манастира Сихастрије, који му је дао име Јоаникије.
Затим је одслужена Света литургија, а отац Клеопа је изговорио лепу духовничку беседу. После подне смо посетили све пустињачке пећине и келије из околине скита Продрома, а сутрадан смо отишли да се поклонимо великим светогорским манастирима, чувеним у целом свету.
Први предах нам је у манастиру Велика Лавра. Овде се клањамо гробу Светога Атанасија Атонског у црквеној припрати.
У наставку посећујемо румунске келије из скита Лаку и манастире Ивирон, Кутлумуш и Ставроникита. Све су обновили молдавски и мунтенски владари, који су им сваке године давали помоћ и прилоге. Највише нас је потресла икона Богомајке, звана “Вратарка”, у манастиру Ивирону, пред којом смо се сви поклонили, на челу са оцем Клеопом. На путу према Кареји кратко смо се зауставили код келије познатога испосника старца Пајсија Светогорца, великог духовника, чествованог и траженог у целој Грчкој, који нас је задивио својом светошћу и смирењем.
Затим смо се поклонили чудотворним иконама Протатске цркве у Кареји, Пантократора, Есфигмена и Ватопеда, где се налазе многе мошти и неколико чудотворних икона. Стефан Велики је у Ватопеду изградио арсану, која се у добром стању чува и данас.
Настављамо пут ка манастиру Хиландару. Одавде прелазимо планину и заустављамо се у манастиру Зографу, где је храм посвећен Светом Великомученику Георгију, који је задужбина Светог Стефана Великог из година 1475 -1502.
Клањамо се затим у манастирима са западне падине Атонске Горе, и то: у манастиру Дохијару, који је задужбина Александруа Лапушњеануа из XVI века; у манастирима Ксенофону и Светом Пантелејмону. У наставку свог пута посећујемо манастире Ксиропотам; Симонопетру, задужбину Михаја Витеазуа; Филотеј; Григоријат, задужбину Стефана Великог; Дионисијат, задужбину Њеагоја Басараба, и манастир Свети Павле.
Када су светогорски игумани сазнали о доласку архимандрита Клеопе на Свету Гору, добар део њих му је тражио да казује полезно слово братствима њихових манастира. Тако је одржао пет беседа са особитим патристичким и филокалијским садржајем, које су утешиле многе младе душе и имале одјека у целој Грчкој, јер је добар део њих објављен.
Напуштајући Свету Гору Атонску, посетили смо Атину са околним манастирима и отишли к великом духовнику старцу Порфирију, који је имао дар прозорљивости. Истински Светитељ наших дана. Он се подвизавао у једном малом скиту Атике. Одавде смо отишли на острво Керкира (Крф) к моштима Светог Спиридона, према којем је отац Клеопа гајио велико поштовање.
Сутрадан, пошто је била недеља, служили смо заједно Свету литургију, а отац Клеопа је позван да одржи слово у манастиру Платитери у граду. Касно увече отпловили смо бродом ка Италији, моштима Светог Николаја, великог чудотворца, по жељи оца Клеопе, који је стално хтео да их бар једном у животу целива и да од њега иште помоћ.
У 10 сати ујутру стигли смо у Бари, где се налази катедрала са моштима Светог Николе. Овде смо се сви са сузама поклонили његовом кивоту, који се чува под олтаром велике цркве, и тражили смо његову помоћ и посредовање за нас и за земљу. Затим је отац Клеопа са сузама прочитао први део Акатиста Светом Николају, а ми остали смо наставили, певајући скупа: “Радуј се, Николаје, велики чудотворче!” Био је то тренутак велике потресености, који не можемо заборавити.
Одавде смо отишли у Рим и посетили катакомбе Светог Калиста и Светог Севастијана. Затим смо на кратко свратили у манастир Ћелије у Југославији код великог српског теолога Јустина Поповића. Сви смо желели да разговарамо с овим догматичарем и теологом познатим у целом свету, који је присилно боравио у том манастиру.
Током два дана су архимандрити Јустин и Клеопа духовно општили посредством преводиоца. Затим му је отац Клеопа тражио духовни савет. Желео је да до краја живота остане на Светој Гори, али беше у недоумици. Тада му је архимандрит Јустин рекао:
“Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у “Врту Богомајке”. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених учитеља. И ја сам стремио Атонској Гори, али сам се вратио да обавим мисију у земљи.
Ја велим да останеш у земљи, свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са равнодушношћу према вери!”
Следећи његов савет, отац Клеопа се спокојан вратио кући!
 
=”text-align: center”>Јеросхимонах Пајсије и архимандрит Клеопа
 
Од свих духовника наших манастира у другој половини XX века двојица су били признати у целој земљи као најискуснији. То су били јеросхимонах Пајсије Олару (1897-1990) и његов ученик архимандрит Клеопа Илије (1912-1998).
Обојицу су посећивали многобројни верници и монаси; обојица су имали дар поучавања и суза. Обојица су за живота подигли хиљаде ученика свих узраста, од деце и једноставних људи са села, до интелектуалаца, свештеника и јерараха. Обојица беху благодатни и прозорљиви оци. Обојица беху молитвени људи и жртвоваху се за спасење многих.
Опште узето, ова два искусна духовника користила су иста духовна средства, али је сваки имао своју особеност.
Отац Пајсије је имао кротку, сталожену, веома осетљиву природу. Он није могао никога одбити од исповести, није постављао никакав посебан услов. Говорио је веома тихо и ретко, лако је опраштао и проливао сузе за свакога, особито за мајке, за децу и болеснике. Затим, исповедао је даноноћно, пошто је имао много света на вратима, и трудио се да помири и да задовољи све. Због тога обично није спавао на кревету, него би мало придремао на исповедничкој столици и опет наставио.
Ко год би га позвао или покуцао на врата, он је питао: “Ко је тамо?” И ако не би имао никога на исповести, говорио је: “Хајде, дођи!”
Између осталог, две ствари нисмо могли посебно сазнати о оцу Пајсију: никада нисмо знали колико и када једе и, такође, када и колико спава. Свакодневно му је ученик доносио нешто хране, стављајући посуду на неку столицу. Али, док не би завршио исповедање верника који су га чекали, отац не би јео ништа.
Када је био слободан, старац је узимао своју мотику и излазио у башту, јер је имао неколико леја око келије. Једном га је упитао неки духовник: – Оче Пајсије, због чега се толико трудиш са баштом? Зар ти није довољан труд с верницима?
А старац је одговорио: – Излазим и ја на ваздух и радим помало у башти, да бих заборавио велике грехе које чујем на исповести! Јер ђаво има обичај да стално приводи духовницима у ум грехе које су чули на исповести, особито телесне, да би им стварао искушења. Затим, радим више сам, да бих се могао молити умном молитвом и да бих се душевно окрепио. Иначе не можемо издржати пред људима, и поуке наше и молитва немају силу да преобразе душе верника.
Отац Пајсије није давао сувише строго правило својој духовној деци и узимао је у обзир узраст, ревност и љубав свакога према Христу. Углавном им је казивао да свакодневно понављају седам пута 50. Псалам и 15 пута Оче наш, да творе метаније са молитвом “Господе Исусе”, Јутарње и Вечерње молитве, Канон Спаситељу, Молбени канон и молитву Богомајци: “Умилостивљење…”. Управо због тога су га многи тражили, и успевао је да спасе не мало душа за Царство Божије!
Старац казиваше верницима који долажаху к њему ради исповести: “Имај трпљења! Да не би умањио свој крст!” То јест да не ропћу и да не очајавају у животним невољама. Плакаше с онима који оплакиваху своје грехе и радоваше се с онима који се избављаху страсти. Штавише, јеросхимонах Пајсије имао је и одређени дар прозорљивости. Некима је говорио да не пођу на пут предвече, да не би што пострадали. Другима је казивао да не пођу из манастира непричешћени. И ако су га послушали, све им је ишло добро, с његовим благословом. Зато ниједан од старчевих ученика није преступао његову реч.
У раздобљу 1973-1985. године јеросхимонах Пајсије је био пустињак близу пећине Свете Теодоре, у скиту Сихли, који је подвлашћен манастиру Сихастрији. И овде је наставио исти подвиг испосника и духовника, јер светом оцу је долазило много више верника и монаха, него у манастир Сихастрију. Није имао одмора ни дању ни ноћу, али беше мирне душе, зато што би се сви вратили својим кућама спокојни и радосни.
Године 1986, пошто је сломио ногу, донет је у Сихастрију и лежао у кревету до краја живота. Али и овде је свакодневно имао на исповести монахе, свештенике, вернике, чак и јерархе, јер га благодат Духа Светог крепљаше да свима удовољи.
Будући да је оца Клеопу духовно образовао и подигао јеросхимонах Пајсије у скиту Козанчеи, он је имао многе заједничке особине са својим духовним оцем. Иста ревност према Христу, иста љубав према светој молитви, иста милост према сваком човеку, иста милостиња сиромасима. Али је имао и духовничке особине различите од оних оца Пајсија.
Отац Клеопа беше врло одлучан човек, категоричан, строг према себи и велики подвижник. Затим, на промислитељски начин беше Богом обдарен задивљујућим памћењем и великом љубављу према учењима Светих Отаца, тако да је познавао више патристичке теологије и праксе него многи дипломирани теолози. Веома добро је познавао Свето Писмо, Житија Светих, Догматику, Канонско право, Добротољубље и целу патристичку литературу. Због тога су га тражили многи интелектуалци и теолози, и држао је истинска патристичка и канонска предавања на било ком нивоу.
Као духовник отац Клеопа беше обично строжији, особито са монасима и теолозима који нису добро познавали Свете Оце и Свето Писмо и који нису са страхом Божијим пастирствовали стаду Христовом. С таквима отац беше увек строг и категоричан. Он је од свештеника и монаха тражио да воде примеран хришћански живот, како би били светлост и путеводитељи људима.
Али с децом, с мајкама, са старима и сиромасима отац Клеопа беше врло благ и милостив, и нико није излазио из његове келије без малог дара: иконе, књиге, крстића, неколико зрнаца тамјана, новца за оне што немају, и уобичајеног благослова за полазак. У тешким случајевима отац је, као што налажу црквени канони, слао оне с великим гресима надлежном епископу, да би им он учинио одговарајуће разрешење и да би им одредио покајну епитимију.
Скоро 54 године, колико је био старешина и духовник, отац Клеопа је подигао и духовно образовао за Христа стотине и хиљаде душа – монаха, мирјана и свештеника – који су увек поштовали његов савет и по моћи испуњавали заповести Спаситеља нашег Исуса Христа.
Ето због чега отац Клеопа беше тако љубљен и тражен од свих. Зато што је он сваком говорио отворено, у мало речи, све што треба да чини за своје спасење.
Тако можемо рећи да су ова два велика духовна оца, јеросхимонах Пајсије и архимандрит Клеопа, у другој половини XX века поново препородили манастир Сихастрију, дајући му много већу мисионарску димензију но што је имао у прошлости.
Имамо наду у Бога да ће ова духовна страна дејствовати још много година убудуће.
 
=”text-align: center”>Књиге које је написао архимандрит Клеопа
 
Пошто је Отац Клеопа био искусни самоук и добро познавао Свето Писмо, као и добар део светоотачких списа и Свете каноне Православне цркве, на подстицај неких јерараха и теолога почео је да пише како сопствене беседе, тако и поједине књиге патристичког, теолошког и моралног садржаја. На ово га је особито подстицао отац Димитрије Станилоаје, с којим је био врло близак, и Митрополит ердељски Антоније, који му беше ученик.
Прве своје записе из младалачких година, као што нам сам казиваше, изложио је на папиру када је имао послушање код манастирских оваца, али знајући да их је написао без благослова, покајао се због тога и спалио их. Након што је постао игуман у Сихастрији, опет је понешто записивао за беседе и кратка полезна (душекорисна) слова, и то даваше браћи да би читали и духовно се утврдили.
Након свога одласка за старешину манастира Слатине, имајући око себе више отаца теолога, као: протосинђела Петрониуа Танасеа, јерођакона Антонија Пламадеалу, јеромонаха Арсенија Папачока и друге, отац Клеопа је био подстакнут од њих да пише беседе и друга полезна слова за монахе и вернике. Међутим, он се тешко одлучио да пише, будући и веома заузет игуманством манастира.
Представљамо овде укратко све радове оца Клеопе Илијеа:
1. Први спис на којем је непосредно сарађивао отац Клеопа заједно са осталим оцима теолозима из Слатине насловљено је Писмо Светом манастиру Владимирешти. Оно је састављено 14. октобра 1954. с циљем догматског и канонског сузбијања појединих тешких застрањења од православног учења, које су установили Свети Оци.
2. Беседе за монахе (Филокалијске беседе) је најрепрезентативнији рад оца Клеопе. Написан је у безмолвију “на коренима јела”, током трећега повлачења у планине, у раздобљу 1961-1962. године, и одштампан је у Издавачкој кући Молдавске и Буковинске Митрополије под насловом Успон ка Васкрсењу, у два издања : 1992. и 1998. Књига садржи 50 беседа дубоког филокалијског карактера, намењених углавном монасима и хришћанима који су духовно узнапредовали. Овај том беседа је био преведен, и одштампан и на грчком језику у Солуну 1988. године.
3. Исповест архијереја. Након свог повратка из планина, Отац Клеопа нам је причао ову светотајинску (духовну, прим.изд) реч: “Налазио сам се у некој земуници, када ми је синула мисао да напишем упутник за исповедање архијереја, али бејах у двоумљењу да ли је добро да га напишем или није. Поподневно сунце ми је ударало у лице. Начинио сам три метаније и молио се да ми Бог да разумевање да добро завршим ово дело.
Док сам се клањао и припремао да започнем, видео сам у сунчевим зрацима архијереја обученог у одежде, који беше сав од светлости, и благословио ме је обема рукама. Тада сам појмио да ме Бог благосиља за тај рад, и осенивши се Светим Крстом, отпочео сам да пишем”.
Исто током тих година безмолвија, 1961-1963, отац Клеопа, на подстрек свог духовника, будући добар познавалац Светих Канона, саставио је и друге упутнике за исповедање црквеног особља:
4. Исповест старешина.
5. Исповест јеромонаха духовника.
6. Свеопшта исповест монаха.
7. Исповест мирских свештеника.
8. О православној вери је друга суштинска књига оца Клеопе, која обрађује разумљиво за свакога догматско учење Православне цркве, а предговор је написао велики румунски теолог свештеник Д. Станилоаје. Она је била написана у раздобљу 1975-1976. године и одштампана у букурештанском Библијском институту, у два издања: 1981. и 1985. Књига је одштампана и у трећем издању, у Епархији Доњега Дунава, 1991. године, под насловом Путеводитељ у Православну веру.
9. Године 1984, када је у Издавачкој кући Романске и Хушке епархије објављен први том књиге Духовни разговори, који је потписао архимандрит Јоаникије Балан, међу 60 отаца који су сарађивали убројан је и отац Клеопа, са десет разговора од великог значаја, који су имали особити одзив међу верницима из читаве земље, пошто обрађују многа духовна и канонска питања из живота Цркве.
Године 1993. том се појавио и у другом издању, у истој издавачкој кући. Овај први том Духовних разговора био је у целости преведен на грчки језик 1985. године, а делимично, само разговори са оцем Клеопом, на италијански 1991. и енглески 1994.
10. Године 1988. изашао је из штампе други том Духовних разговора, у којем су, као допринос оца Клеопе, четири врло корисна разговора на различите догматске, канонске и моралне теме.
11. Године 1994. разговори оца Клеопе, 14 на броју, изведени из оба поменута тома Духовних разговора, били су поново издати у посебном издању Молдавске и Буковинске митрополије, Јаши, насловљеном Светлост и дела вере. Том је прештампан 1999. године.
12. Многоочекивани и свим парохијским свештеницима врло користан рад био је том Беседе на велике и на светитељске празнике током године, штампан у два издања, 1986. и 1996. у Издавачкој кући Романске епархије.
13. Након Беседе на велике и на светитељске празнике током године одштампан је и један том Недељних проповеди током године, у два издања, 1990. и 1996, у истој Издавачкој кући Романске епархије.
14. Вредност душе, Галаци 1991, Бакау 1994.
15. О сновима и виђењима, Букурешт 1993, Бакау 1994. 16-23. Беседи нам отац Клеопа, у 8 томова[1], Издавачка кућа Романске епархије 1995-1999.
16. Божија чудеса у творевини, Издавачка кућа Романске епархије 1996.
17. Акатистник, архимандрит Клеопа Илије и јеросхимонах Пајсије Олару, Издавачка кућа “Пелеринул”, Јаши 1996. и 1998.
 
=”text-align: center”>“Университети” архимандрита Клеопе
 
Прву школу духовнога стасавања прошао је отац Клеопа у породици, у раном детињству. Мајчина побожност и сузе, очева мужевност и постојаност, као и морални ауторитет свештеника оца Георгеа Киријака из роднога села, поставили су истински темељ духовном образовању оца Клеопе и његове браће.
Када су деца порасла, почела су да се још више приближују Богу молитвом и добрим делима.
Удаљивши се од родитељскога дома, деца су се духовно приближила скиту Козанчеи и схимонаху Пајсију Оларуу. Тројица браће, Василе, Георге и Константин, били су под духовним вођством оца Пајсија више од пет година. У овом периоду старац их је учио да буду послушни, тихи, смирени и подвижници, и да упражњавају Исусову молитву.
Семе које је посејао отац Пајсије пало је на добру земљу њиховог срца и почело је да даје плодове. Године 1929. три брата су се настанила у Сихастрију, служећи Христу у свему, далеко од родитељског дома. Тако су се успели на духовну степеницу много узвишенију од дотадашњих, а сваки од њих је имао лично послушање и подвизавање.
Година 1931. и 1933. старија браћа оца Клеопе – Василе и Герасим – отишла су Господу, будући духовно веома узнапредовали. Константин, оставши у животу, замонашен је 1937. са именом Клеопа и растао је дан за даном делотворењем добрих дела. Од године 1945, поставши старешина, творио је много милостиње сиромасима и многе је избавио смрти у време глади, успињући се тиме на наредни степен духовнога живота.
Након што се отац Клеопа по трећи пут повукао у планине у раздобљу 1959-1964. године, благодаћу Христовом, достигао је највишу меру подвизавања, коју мало њих могу достићи у наше дане, јер се непрестано молио молитвом срца, није говорио ни с ким, стално је умовао о смрти, није имао никакву врсту иметка, нити новца, нити друге утехе, до само милост Божију и молитве Богомајке. Сада је био стекао и дар суза, и мир срца, и желео је да се више не врати у манастир, јер беше стекао сладост безмолвија (тиховања) и молитве. То је био најузвишенији духовни универзитет који је завршио отац Клеопа. Али Благи Бог није оставио христољубиве вернике потпуно лишене утехе. Због тога, подстакнут Духом Светим, отац Клеопа се најзад вратио у манастир Сихастрију, творећи послушање Богу и људима, и наставио је исту духовничку и мисионарску делатност још 34 године, горећи полако-полако за Христа као чиста воштаница, даноноћно ишчекујући час Васкрсења.
Када би светом оцу долазили људи из високог друштва -професори, теолози, великодостојници – и питали га какве студије има и где их је завршио, отац Клеопа им је одговарао с осмехом на уснама:
– Видиш ли тамо иза врата штап? С тим сам ишао за овцама. Видиш ли ону торбу о клину? У њој сам носио књиге које сам узимао из манастира Њамца и читао их код оваца. Ето и опанака. Видиш ли их? То је моја наука! И моје школе су код планине Тачиунеле, код Почиорула Кручи, код Раскоале, код Кита Мика, код Кита Маре, код Мовила Дубауа, код Фаџи Рари, код Параула Соломаздрелор, код Почиорула Кукулуј, код Почиорула Ротунзи, код Параула Руџини, код Коројеве Јаруге, код Пјатра Дедиулуј, код Јосифове Пољане, код Сергијеве Пољане, код Појане Аршицеј[2], и свуда где сам ходио за манастирским овцама више од десет година.
То су “школе” и “университети” у којима се духовно образовао отац Клеопа током 86 година свога живота, славећи Бога, служећи људима и тешећи мноштво својих ученика.
 
=”text-align: center”>Духовни подвиг
 
=”text-align: center”>Молитва
 
Кад је био мали, отац Клеопа се веома много молио молитвама из књига, које је знао наизуст и стално их говорио. У годинама младости највише је љубио читање Псалтира, које је свакодневно понављао. Такође је знао наизуст Акатист Спаситељу, Благовештенски акатист, Покајни канон Спаситељу и Молбени канон Богородици, које је изговарао свакодневно. Истовремено је сваког дана творио по 300-400 метанија и поклона.
Такође се трудио да овлада и молитвом срца, коју је упражњавао дању и ноћу, када је имао више мира. Његова браћа Василе и Герасим беху већ овладали овом свештено-тајинственом молитвом, и много више узнапредовани у њеном делању.
Као игуман и затим као старешина манастира Сихастрије архимандрит Клеопа Илије, будући веома заузет током дана, мољаше се више ноћу. Након што би спавао два сата до јутрења и друга два сата после јутрења, током три сата до јутра обављао је дневно правило. Највише је, међутим, узнапредовао у светој молитви током оних десет година подвизавања у планинама, молећи се Богу даноноћно.
Много пута причаше отац Клеопа својим ученицима о чистој молитви срца, говорећи као да говори о некоме другом, који се подвизавао у пустињаштву:
“Срео сам некога који се мучио глађу, жеђу, хладноћом, убоштвом у шуми, и рекао ми је да је једном заноћио код неког верника. Будући вече уочи недеље, обавио је молитвено правило. У суседној кући беше свадба с музиком.
Док је био на молитви, пустињак је имао пред собом икону Богомајке. Стојећи и размишљајући, он је мислио о речима Светог Јована Лествичника, а оне гласе: “Поједине мирске песме могу уздићи напредне (духовно, прим.изд) у највиша созерцања”.
Дакле, чувши музику са свадбе, рекао је у себи: “Кад ови људи умеју тако лепо да певају, како ли тек анђели који хвале Богомајку певају на небесима?” Из тога осећања сишао му је ум у срце, и остао је у тој молитви више од два сата, осећајући много сладости и топлоте. Сузе су му непрестано текле, срце му се распламсало, и осећао је Христа како говори с његовом душом. Толико му је миомира Духа Светога дошло тада и толико је духовне топлоте осетио, да је казивао себи: “Господе, хоћу да умрем овога трена!”
Након два сата ум му не беше више у срцу, и остао је са слатким ганућем, с радошћу, с утехом и са особитом духовном топлотом, и током месец дана на небо његовог срца није се више уздигло штогод овосветско. Јер сузе које су извирале током те молитве, будући од Духа Светога, перу свако оскврњење, сваку грешну машту, и душа остаје чиста”.
Казиваше отац Клеопа још и ово о молитви:
“Када ум сиђе у срце, тада се срце отвори и опет затвори. То јест срце гута Исуса, и Исус гута наше срце. У том се трену Женик Христос сусреће с невестом, то јест с нашом душом!”
Ако је когод тражио од оца Клеопе полезно слово ради молитве срца, он је говорио као о неком другом, да нико не би знао његово делање. Због тога његови ученици из манастира Сихастрије нису знали како се и колико молио и коју мере беше достигао у светој молитви. Међутим, дар суза га није напуштао, све док се није преселио у Царство небеско.
Имајући дар молитве, отац Клеопа се молио за све који су му тражили помоћ. Ако се когод мучио у часу смрти, а отац био позван да чита Молитве на исходу душе, умирући је увек мирно предавао душу у руке Господу, управо за време читања молитава.
Многом молитвом и дуготрајним постом отац Клеопа беше стекао дар трпљења, послушања, мудрости, красноречивости и светлога памћења, чиме је код многих изазивао дивљење.
Током последњих двадесет година отац Клеопа се молио веома много, и до 14-15 сати на дан, и имао је тајинске (свештене, прим.изд) моменте, када није хтео да говори ни с ким, чак ни са својим келејником. Имао је и тајна места за молитву. Када беше више у снази, молио се у шуми или на планини. У годинама старости молио се више у келији, сам. Друго омиљено место беше манастирски пчелињак, где је имао малу келију и где је чувао своје књиге и рукописе.
Међутим, његова најјача молитва беше ноћна, када је сам бивао у својој келији или на ивици шуме, јер веома много љубљаше природу, овце и сва створења Божија. Уосталом, свака реченица, свака реч коју је свети отац изговарао, беше молитва и благослов за онога који му је тражио помоћ. Али његов молитвени живот остаје за све нас непозната тајна његове душе.
 
=”text-align: center”>Пост
 
Од младости навикнут на пост, молитву и послушање, отац Клеопа је од малена био душевно припремљен за особит монашки подвиг.
У кући његових родитеља се посебно упражњавао пост и молитва, јер се никад не би десило да које од деце једе мрсно у посне дане. Такође, кад су били већи и напасали овце у близини скита Козанчее, ниједан од тројице браће није јео мрсно понедељком, средом и петком, будући уверени да би их Господ казнио, ако би се усудили да тако што чине. Обично на почетку Великога поста држаху тримирје по поретку[3].
У Сихастрији су сва братија и оци, по типику, постили потпуно прва три дана Великог поста. Затим би следеће јело примали у петак увече. Осталих дана поста јели су једанпут на дан без уља, сем суботе и недеље. Последње седмице Великог поста примали су јело једанпут на дан навече, а од Великог четвртка до Светог Васкрса држаху потпуни пост.
Највећи испосник у скиту Сихастрији био је игуман Јоаникије Морој, који је постио од понедељка до суботе, задовољавајући се само Светим Причешћем и просфором која припада свештенику.
Подражавајући свога старешину, архимандрит Клеопа није јео ништа прве седмице Великога поста од понедељка до суботе. Осталих седмица јео је једанпут на дан, увече, без уља. А последње седмице Васкршњег поста јео је једанпут на дан од понедељка до Великог четвртка, и затим не би више ништа окусио до Светога Васкрсења.
Тај поредак узимања хране поштовао је све време свог живота. Међутим, старима, болеснима, као и млађој братији, дозвољавао је да једу двапут на дан уторком, четвртком, суботом и недељом, а у осталим данима једном на дан у три сата по подне. Онима који не би могли да испоштују тај поредак дозвољавано је, с благословом, да једу и двапут на дан.
Понекад се отац Клеопа повлачио у шуму у своју земуницу, у тиховање и молитву, на дан или два. Такође у време поста говораше веома мало и тајно се мољаше Богу, највише пута са сузама. Међутим о том подвигу није нам говорио скоро ништа.
Када беше у пустињаштву, јео је само по кромпир на дан и неке травуљине које је налазио. Казиваше својим ученицима да је једном на Божићне покладе имао два кромпира и једну цвеклу, и чинило му се да има јела као на светковини.
 
=”text-align: center”>Послушање
 
Отац Клеопа је био отац послушања од детињства па до смртног часа. Било коју заповест да му је давао његов старешина, он ју је испуњавао свештено, без икаквог гунђања. Било коју поучну реч да му је когод казао старао се да је испуни с радошћу и смирењем. Било ко од сабраће да га је звао у помоћ, он је први долазио. Нико други од житеља Сихастрије није био послушнији, одлучнији и постојанији од њега. Зато је био више љубљен но сви остали млађи монаси, и свако је имао користи од његовог духовног настројења.
Довољно је да се присетимо како је био изабран за игумана. Иако скит Сихастрија беше уништен пожаром, убог и невољан у свему, будући осењен благодаћу Духа Светога, успео је за неколико година да својим послушањем и жртвом потпуно обнови скит, да га уздигне на достојанство манастира, да окупи око себе десетине младих житеља и да заснује изузетно монашко братство. Све је то остварио помоћу Богомајке, захваљујући пре свега свом потпуном послушању: послушању према Богу, према надлежном јерарху и према свом духовнику.
Ако поред послушања додамо и његову ревност за Дарове, и његов тајинствени подвиг, и његову кротост, поимамо боље личност оца архимандрита Клеопе Илијеа.
 
=”text-align: center”>Сузе
 
Отац Клеопа је од малена имао дар суза на молитви и често се скривао да га околина не би видела. У манастиру је, служећи Свету литургију, проливао сузе особито у време Свете епиклезе. Али највише га је Бог посећивао сузама у годинама повлачења у планине, особито када је упражњавао и молитву срца. Много пута, међутим, оца Клеопу су ученици видели да пролива сузе док се молио у својој келији у старости, јер му сузе даваху велику радост и утеху.
 
=”text-align: center”>Размишљање о смрти
 
Следећи за својом старијом браћом, отац Клеопа је често размишљао о смрти, особито ноћу. Када беше млађи, бдео је по сат-два на манастирском гробљу, особито уз гробове своје браће, где је палио свеће и молио се за покој њихових душа. Затим, читајући Житија Светих, дивио се мукама мученика и преподобних, који с мужевношћу примаху смрт ради љубави Христове, и духовно се крепио.
 
=”text-align: center”>Трпљење
 
Отац Клеопа је био човек трпљења и дуготрпљења у целом свом животу, јер је само трпљењем, постојаношћу и молитвом успео да подигне толико душа за Христа и годинама путеводио манастире који су му поверени.
Без обзира што су га пратили и што је био под присмотром Секуритатее, он се није бојао, нити је кога мрзео, јер је у својој души имао Христа и знао је да се без трпљења, без злопаћења и искушења не можемо спасти. Зато, када би који отац долазио к њему смућен и тражио савет, он би га подсећао на речи великог духовника Викентија Малауа, који често казиваше својим ученицима:
– Слушај, брате: трпљење, трпљење, трпљење… И када ти се буде учинило да си га исцрпео, узећеш од почетка: трпљење, трпљење, трпљење… Трпљење до гробних врата. Трпљење до краја, не до пола пута!
 
=”text-align: center”>Безмолвије
 
Након што би обавио исповедање, отац Клеопа се повлачио у безмолвије, особито ноћу, на ивици шуме или на гробљу, где се сам мољаше. Овде казиваше Исусову молитву, коју је упражњавао још од младости. Безмолвије му је одмарало душу, подстрекавало га на молитву и испуњавало га духовним миром. А када га Бог посећиваше даром суза, повлачио се на тајно место и дуго се молио, док му Бог не би освежио душу.
Након што је окусио радост безмолвија током година прогонства, отац Клеопа је желео да заувек остане у усамљеничком животу, јер је безмолвије мајка молитве, суза и духовне радости. Али заповест послушања га је подстрекла да се поново врати у своје братство.
 
=”text-align: center”>Смирење
 
Ини велики дар оца Клеопе био је смирење, које је једна од главних одлика светости.
Отац казиваше: – Прозван сам монахом. Јер се догодило да се назовем монахом, али нисам постао монах никад у животу, јер постати монах велика је ствар. Како да ја кажем да сам монах пред људима, ако пред Богом нисам? Монах треба да буде анђео у телу, не овако, са световним животом какав ја проводим, у гресима и немоћи!
Истинска светост има као главну одлику смирење и покајање. Отац Клеопа се смиравао, стално помињући речи из Свеtог Писма: Смирих се и спасох се!
Ја сам празан човек – казиваше једном отац. Дрво само с лишћем. Умиреш од глади поред њега. Св. Исаак Сиријски каже: “Реч без делања слична је оном који слика воду по зидовима и може да умре од жеђи поред ње”. Тако је код мене. Са мном умиреш од глади. Теби казујем, а ја не чиним ништа. Што долазиш код краве јаловице? Зар ти долазиш да бих ти овде говорио узалуд? А не кажеш ми: Оче, а спаваш целу ноћ, увек једеш, немаш чување ума, немаш молитву, немаш суза, немаш скрушеност срца. Не питаш ме о трезвености пажње; не питаш ме ни о унутарњем делању…
 
=”text-align: center”>Отац Клеопа, велики игуман мисионар
 
=”text-align: center”>Проповед
 
Након што је отац Клеопа био одређен за игумана скита Сихастрије почетком 1945. године, прво што је учинио било је украшавање цркве најлепшим богослужењима и песмама. Затим је почео да проповеда, хранећи духовно речима Светих Отаца како монахе и братију, тако и вернике. Јер стварно, не беше у околини други духовни отац из манастира у пределу Њамца, који да говори лепше, топлије и убедљивије од њега. То захваљујући и његовом задивљујућем памћењу, и библијским и патристичким знањима које беше сакупио од ране младссти.
Жива реч, којом је хранио све, привлачила је у Сихастрију све више верника из села и градова, који су долазили да слушају света богослужења и беседу оца Клеопе. Захваљујући његовим филокалијским, као и житијним учењима, пригрлили су монашки живот многобројни млади, који су касније постали добри монаси и искусни свештеници.
 
=”text-align: center”>Одбрана праве вере
 
Друга врлина која је красила душу оца Клеопе била је ревносна одбрана праве вере. Са много мудрости и одлучности свети отац је сузбијао сваковрсне секте и оне који су њима били обманути.
Дешавало се више пута да поврати у Православље велике групе хришћана, особито из Буковине, које беху обманули секташи. Због тога је архимандрит Клеопа био признат у целој земљи као велики мисионар и бранилац Православља у другој половини XX века. То потврђују и његови списи, којих је више од десет, који су укрепили у правој вери многе колебљиве хришћане; неки од списа су састављени на заповест Светог синода, на подстрек појединих чувених јерараха и теолога.
С истим циљем светог оца су позивали на мисионарска богослужења, на освећења цркава, на сусрете с верницима по селима и градовима, и успевао је увек да привуче многе правој вери и да сузбије секташка учења. Такође, кад год су долазиле групе хришћана других вероисповести и говориле са светим оцем, враћале су се натраг скрушене.
 
=”text-align: center”>Милостиња
=”text-align: center”> 
Друга основна врлина која је цео живот карактерисала архимандрита Клеопу беше милостиња. Свети отац није имао никакав лични иметак, али је творио много милостиње од онога што доношаху верници. Свакодневно су долазиле удовице, просјаци, људи сиромаси, мајке са много деце, сирочад и болесници и примаху од оца Клеопе као помоћ новац, одећу, намирнице, утешне речи, и сви се враћаху кући благодарни, узносећи хвалу Богу.
Тамо где је отац Клеопа био старешина, одредио је да сви верници који долазе у манастир, независно од броја, једу за заједничком трпезом.
Причао је један од његових ученика из Слатине да им је једном, када беше празник и беше дошло много света, остало само мало намирница. Ако би се служила трпеза и верницима, не би више уопште остало залихе. Тада је кувар рекао старешини: – Оче Клеопа, ако сада поставимо трпезу за све, нећемо више имати шта да једемо. Шта да радимо?
Тада је отац Клеопа, који никада није полагао наду у оно што је пролазно, казао: – Брате, постави све што имаш! Постави све!
Заиста, након три сата дошли су неки верници и донели сваковрсне намирнице, које су биле довољне братству за подуже временско раздобље.
Али највећа очева милостиња остала је ипак она духовничка: молитва за све, исповест, проповед, савети, писање.
 
=”text-align: center”>Духовно руковођење
 
Отац Клеопа је био један од најискуснијих духовника у земљи у другој половини XX века, знао је како да придобије душе људи за Царство Божије. Свети отац не само да је исповедао, него је давао и много наде својој духовној деци, доказујући се као истински путеводитељ на путу спасења. Нико није излазио испод његовог епитрахиља узнемирен, незадовољан, или са сумњом.
Примером свог живота преподобни отац је привлачио у монашки живот многе душе, које затим постајаху његова духовна чеда за цео живот и достигла су да буду искусни монаси и свештеници. Он је подстицао духовнике да веома брину о својој духовној деци, да их посећују по келијама, да им налажу правило по њиховој моћи, да их седмично исповедају и да их на 30 – 40 дана причешћују Пречистим Тајнама. Тако је још од младости постао велики духовник, којем су се исповедали многобројни свештеници, старешине и чак архијереји.
Преподобни је током више од 50 година био отац и духовник са највише духовне деце у нашој земљи. Њега је Бог одредио да буде отац утехе, радости, наде и доброг савета, као истинска духовна мајка, јер из његове келије сви излажаху духовно укрепљени.
Почев од 1945. године, када је примио рукоположење за свештеника и био произведен за духовника, до краја свог живота – 2. децембра 1998, отац Клеопа је свакодневно исповедао људе свих узраста и друштвених слојева, подстичући, благодаћу коју му је Бог дао, све – на путу спасења и радости – да напусте учињене грехе, да се кају за њих и да поставе почетак покајању, будући и сам човек покајања.
Због тога је његово име постало познато у целој земљи, и чак преко граница, уживајући особито поштовање. За већину верника који су га познавали он ће још дуго остати не само теолог, не само велик и непревазиђен проповедник, не само молитвеник пред Богом за свакога, него и недостижни духовни отац!
 
=”text-align: center”>Дар разликовања духова
 
Следећи велики дар старца беше и дар разликовања духова. Отац није давао истоветан савет за два човека који су имали исти проблем. Једном је казивао једно, другом друго. Јер је знао, благодаћу Христовом, срца верника.
Знао је да ли неко долази ради ухођења или с вером. Знао је и колико можемо носити, како нам не би дао штогод теже, да не бисмо роптали. Због тога многи долажаху оцу Клеопи и питаху га какав пут да изаберу у животу, и старац свакоме даваше одговор онако, како га је надахњивао Дух Свети, а они који му беху послушни, били су увек духовно укрепљени.
 
=”text-align: center”>Телесне патње
 
Отац Клеопа је много година био доброг телесног, и особито душевног здравља, будући од Бога благословен отпорним организмом. Али након што је напунио седамдесет година, старац се осећао све уморнији и болеснији. Године које је провео у планинама, као и искушења кроз која је прошао у комунистичком периоду, оставили су на њему дубок траг.
Прва тешка патња била је кила с обе стране, због које је био у болници Светог Спиридона у Јашиу и оперисан је, из два пута, године 1985. Након неколико година оперисан је од камена у бубрегу, исто у Јашиу, и такође је издржао и операцију вилице због неке зубне инфекције. Претрпео је и прелом десне руке.
Јуна 1996. имао је операцију тумора бешике у Уролошкој болници у Јашиу. Тада се открило да је леви бубрег неактиван. При прегледу обављеном септембра 1996. нису се више нашле туморне озледе, али му је предложен додатни хируршки захват, који је отац одбио.
Маја 1998, имајући велике болове, тешко је прихватио да оде на преглед у Јаши, и био је тамо недељу дана, али није прихватио да буде хоспитализован, рекавши: – Чекају ме моја браћа, и припремам се да идем к њима!
Исте је речи рекао и новембра 1998, када му је предложен нови преглед.
Све ове патње држале су оца Клеопу трезвеног, јер је стално био у ишчекивању последњег часа, с мишљу на Христа и с непрестаном молитвом у срцу.
 
=”text-align: center”>Последња година живота
 
Почев још од 1996-1997. године отац Клеопа се осећао све уморнији. Поврх свега тога, стално су га салетали верници и поклоници из земље и иностранства. Пошто му памћење и глас још беху здрави, успевао је увек да утеши вернике, болесне, старе и своју духовну децу из манастира.
Ишао је веома тешко и само у пратњи ученика, како у келији, тако и напољу, на ваздуху. А у суседну просторију, где је десетинама година држао беседе и полезна слова верницима, није више могао стићи, до само ретко, током лета. Изводили су га ученици на доксат келије, а верници су се сакупљали око њега и упијали речи испуњене благодаћу.
Отац беше веома уздржан у јелу. Не би окусио, до само мало, и затим би намах рекао:” Довољно! Наситио сам се! Слава Богу за све!”
Али свету молитву је редовно творио, седећи на кревету или на столици, јер није више могао стајати. А његови омиљени сати за молитву беху ови: изјутра од 4 сата до 8, након чега би се мало одморио. Затим је разговарао с монасима који су долазили на исповест и с верницима. Око 4 сата по подне творио је своје вечерње правило: Покајни канон, два-три канона Богородици из Богородичника, Молбени канон Богородици, Мало повечерје и друго.
Увече су га ученици изводили на ваздух на доксат, где се молио Исусовом молитвом и дивио природи коју је Бог тако лепо украсио. Након сат-два повлачио се у келију ради одмора и будио се поново око поноћи.
 
=”text-align: center”>Последњи дани
 
Септембарско-новембарски дани наговештавали су нам блиску кончину оца Клеопе! Сада је све мање говорио, пригушеним гласом, и стално понављао исте речи: “Ускоро идем својој браћи!”, “Оставите ме да одем својој браћи!” Затим опет казиваше: “Одлазим Христу! Молите се за мене грешног!”
Под крај месеца септембра, при једном сунчевом заласку, отац Клеопа је тражио да оде на гробље, да последњи пут види гробове своје браће, гроб великог старешине Јоаникија Мороја, гроб свог духовника јеросхимонаха Пајсија Оларуа и гробове осталих отаца и духовника, старијих од њега. Аутомобилом је довезен до гробљанске капије, и одатле су га ученици водили од једнога гроба до другог, свима његовим драгим и познатим, који су му били ученици, браћа, духовна деца или духовни оци.
Свим гробовима се поклонио, ослоњен на ученике, целивао је свете крстове, и изговорио по молитву, говорећи: “Молите се и за Клеопу грешника, јер ето, сутра-прексутра сусрешћемо се пред Христом!” Затим је закључио говорећи: “Богомајко, смилуј се нама и свим оцима са овог гробља, и моли се пред престолом Пресвете Тројице, да стекнемо опроштај од Праведног Судије”.
 
=”text-align: center”>Одлазак Христу
 
У петак и у суботу 27. и 28. новембра отац Клеопа још је давао савете и благосиљао оне који су долазили к њему, монахе и вернике. Беше ведрог лица, говорио је сталожено и лепо онима који су га питали и није одбијао никога ко је желео да га види. Све је тешио и храбрио, као и увек, у спокојству и радости.
У недељу 29. новембра, уочи празника Светог апостола Андреја, опет је био окружен људима. Говорио им је топло, кратко и са много кротости. Једни долажаху, други одлажаху, а ученици се стараху о свему.
У 11 сати и 30 минута дошао је неки брат светом оцу да узме благослов за монашење, говорећи: – Благословите ме, преподобни оче Клеопо, јер ћу се довече замонашити!
Након што га је благословио и ставио му руку на главу, брат му је тражио полезно слово за (душекорисну реч пред, прим. изд) монашење. Тада му је отац Клеопа рекао:
– Од сада немаш више оца, немаш више мајку, немаш више браћу, немаш више родбину, немаш више пријатеље, немаш више њиве, немаш више куће, немаш више ништа! Само Христа!
– Свети оче – рекао је ученик – ако задобијете смелост пред Богом, помените и мене у својим молитвама!
– Милост Богомајке нека буде са свима нама!
Око 4 сата поеле подне дошао је други брат да му тражи благослов за монашење, али отац Клеопа му није рекао ништа, него му је само ставио руку на главу.
Дакле, почев од недеље у 4 сата после подне отац Клеопа није више одговарао на питања својих ученика и остао је непомичан, са мало отвореним очима, на својој исповедаоничкој столици, као у отимању (узношењу, прим. изд), дуже од једанаест часова.
У понедељак ујутру у 3 сата и 30 минута старац се пробудио као из дубоког сна, будући добро расположен и душевно задовољан. Затим је заискао штогод за јело, казујући: – Јесте ли ви видели још којег монаха да једе у ово време?
У понедељак 30. новембра и у уторак 1. децембра отац је био с верницима и давао савете као обично. У понедељак после подне, међутим, неуобичајено, отац Клеопа је почео да чита своје Јутарње молитве, иако су му ученици казали: – Оче, сада је вече. Јутарње молитве читајте сутра ујутру!
Али отац је одговорио: – Читам их сада, јер идем својој браћи!
Ученици су на то гледали, као обично, са неповерењем.
У уторак увече легао је касно, дајући знаке великог умора. У среду ујутру у 2 сата и 20 минута његов ученик је чуо да отац дише све ређе и ређе. Када му се приближио, отац је уздахнуо дубоко и предао душу у руке Христове.
Намах су се сакупили оци, заједно са оцем старешином, и припремили га за погреб. Затим је беживотно тело оца Клеопе, уз звоњаву звона, спуштено из келије и положено у старој манастирској цркви, где су стално бдели свештеници и монаси и безбројни верници придошли из свих крајева земље.
Вест о одласку оца Клеопе у вечност брзо је обишла земљу и прешла границе. У данима који су претходили очевој сахрани хиљаде верника је долазило да узме последњи опроштај од њега, а у цркви где беше положен монаси непрекидно читаху Псалтир.
Тако је живео, тако се подвизавао и тако је починуо велики старешина и духовник румунских манастира, архимандрит Клеопа Илије, оплакан од свих отаца и верника којима је био саветник, отац, духовник и поучитељ.
Нека му је вечан помен!
 
=”text-align: center”>Погреб
 
Три дана и три ноћи цео манастир и верници су се молили за покој душе оца Клеопе.
Погреб је заказан за суботу 5. децембра. Као чудо Божије, након што је данима за редом време било натмурено и прохладно, дан погреба је био леп и сунчан, топао и светао.
Свету литургију је служио сабор јерараха, који су сачињавали: ЊВП Данило, Митрополит молдавски и буковински; ЊВП Вартоломеј, архиепископ Вада, Фелеакула и Клужа; ЊП Јован, епископ орадејски; ЊП Касијан, епископ доњодунавски, ЊП Јоаким, епископ хушки; ЊП Калиник, викарни епископ Јашке архиепископије; ЊП Висарион, викарни епископ Ердељске митрополије и ЊП Герасим, викарни епископ Архиепископије Сучеаве и Радауца.
Након служења Свете литургије исти сабор јерараха одслужио је у манастирском дворишту чин опела. На богослужењу су учествовале бројне старешине, јеромонаси и свештеници, окружени са више од десет хиљада верника из целе земље. Манастирски комплекс, доксати, пут према гробљу и околна места постали су недовољни.
После службе опела већина јерараха, на челу са Високо-преосвећеним Данилом, митрополитом молдавским и буковинским, одржали су беседе.
Затим је сабор од 12 свештеника обнео ковчег око цркве и у поворци се отишло до манастирског гробља. Уз звуке звона, дирљивих песама, буковинских бучума[4], црквенослужитељи су положили оца Клеопу на место припремљено за укоп, на сред гробља, уз његовог љубљеног духовника јеросхимонаха Пајсија Оларуа.
Многи су људи имали сузе у очима. Сви су желели да се последњи пут дотакну руке која беше поделила толико благослова током преко 50 година свештенства. Кроз грање гробљанских јела зраци сунца су продирали и осветљавали свеже ископани гроб. Песма “Христос воскресе”, поновљена више пута као химна победе, одјекнула је из груди свију.
Сви присутни су доживљавали бол привременог растанка од великог оца, духовника и духовног учитеља.
Тако је обављена служба опела највећем румунском духовнику XX века, архимандриту Клеопи Илијеу, који је отишао од нас у рај Божији, да прими плату за своје многе подвиге.
Одласком оца Клеопе закључено је богато поглавље румунског исихазма и монаштва са краја другога миленијума, златна страница из историје манастира Сихастрије и наше прадедовске Цркве.
Надамо се да ће у годинама које ће уследити отац Клеопа бити постављен међу друге велике преподобне из наше земље, као што су: Свети Пајсије из Њамца, Преподобни Василе из Појане Марулуј, настојатељ Георге из Чернике, Св. Јован Јаков из Њамца, јеросхимонах Пајсије из Сихастрије и многи други, чија су имена анђели записали у Књигу живота на славу Пресвете Тројице.
 
=”text-align: center”>Четрдесетодневни парастос
 
Дана 9. јануара 1999, четрдесетога дана од пресељења архимандрита Клеопе Господу, у зимској цркви манастира Сихастрије богослужено је по поретку: Света литургија и парастос. Богослужење је одслужио Високопреосвећени Данило, митрополит молдавски и буковински, заједно са сабором свештеника из околине. Беседу је изговорио ЊВП Данило, митрополит молдавски. Затим је манастирско братство на челу са ЊВП Митрополитом и архимандритом Викторином, старешином манастира, окружено знатним бројем верника, отишло на гробље, где је трисвето отпевано на гробу доброга и незаборавнога нашег духовног оца архимандрита Клеопе.
На крају је манастир Сихастрија поставио у трпезарији заједничку трпезу за све присутне: монахе, вернике и сиромахе, за покој душе онога који је био и који ће остати у нашој свести као – старац Клеопа.
 
=”text-align: center”>Последње слово старца Клеопе братству манастира Сихастрије 1. марта 1998.
 
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Преподобни оче старешино, Преподобни оци и браћо, овако, као што вас видим овде, мили моји, тако да се сви видимо у Рају, у безграничним рајским радостима, јер сте сви у служби Спаситеља и Богомајке и свако, сиромах, твори послушање у свом правцу, где је постављен.
Јако ми је мило кад вас видим! Али многе не познајем. Ја ретко долазим овамо. Имам толико света на својој глави тамо и болестан сам. Али познајем међу њима оне који долазе на исповест и који су одавно ту… Ја желим да сви, сви да идете у радост вечну и ниједан, Боже сачувај, на муке.
Драги моји, оци и браћо, знајте да је Црква наша духовна мајка. Она је нас родила на Крштењу водом и духом. Чули сте шта каже Св. апостол Павле: Примили сте дар усиновљења у бањи новога рођења и обновљења Духом Светим (уп. са Тит 3, 5). Од тада смо сви синови Божији по дару, од кад смо крштени у име Пресвете Тројице.
Због тога вас молим из свег срца да љубите Цркву, мајку! Да вам Црква буде драга и, колико можете, дању и ноћу да идете у цркву. Који су старији и не могу, сироти, нека остану краће. Који су млађи могу да остану дуже, јер црквено правило облагодаћује свачије памћење и благодат Пресветог Духа долази над оним који са побожношћу слуша света богослужења Цркве.
Драги моји, ја грешни и недостојни, стар сам – 86 година, шест операција, десна рука ми је сломљена, био сам у гипсу 32 дана – сутра-прексутра певаћете ми Вјечнаја памјат! Шта да још очекујем? Псалам 89. јасно каже: Њихове су године седамдесет година, а ако буду у пуној снази – осамдесет година. А у једанаестом стиху вели овако: Што је више од тога – труд и бол! Ја сам ушао у године бола. Остарео сам, осамдесет и шест година ћу испунити сада, десетога априла.
Драги моји оци, молим вас из свег срца, који имате љубави и можете, не заборављајте ме на молитви. Помињите ме!
Ја имам љубави када вас видим све у служби Спаситеља и Богомајке. Тако вас видео у Рају, мили моји, све! Сви сте у служби Спаситеља и Богомајке.
Наш манастир је манастир с канонским устројством: не једе се месо, исповест је на време, богослужења иду по поретку Светога Саве…
Кад сам ја дошао овамо, затекао сам четрнаест отаца, обувених у опанке, с брадама до колена, с дрвеним бројаницама у руци… Довео ме је мој брат Василе. Кад сам дошао овамо, имао сам петнаест и по година, нисам знао…
И када сам видео за столом све монахе, и старешину, старца, читао је полезно (душекорисно) слово у прочељу, из Светог Теодора Студита, упитао сам брата: – Је ли овде празник?
Јер ја сам боравио у Козанчеи, и тамо беше идиоритмијски живот: свако за својом трпезом, са својом кућом.
– Е, брате – рекао је он – није празник! Овде је општежиће. Тако седе монаси за столом, сви скупа увек!
Старац им читаше слово… Он је служио Литургију и хранио се само Светим Причешћем скоро двадесет година. Само би суботом и недељом окусио онако, мало, из чинија. Знам, јер сам био кувар. Бог нека га упокоји, сиромаха! Јако је био богобојажљив и јак је био у вери. Замонашио ме је године 1937. у Госпојинском посту. Сећам се.
Беше неки отац Николаје Градинару, с великом брадом, можда сте га неки затекли. Он је рекао, кад ме је одвео пред олтар: – Преподобни оче, да му наденемо име Клеопа, јер немамо ниједног Клеопу овде!
И старац је узео маказе, и дао ми име Клеопа. Тако је било писано!
Бог нека их упокоји! Имам поменик код куће, у њему су сви који су овде умрли; имам и епископе и патријархе, колико их је. Док имам још искру живота, помињем их сваког дана!
Али молим вас, мили моји, све, да ме не заборавите у вашим светим молитвама! И овако, као што се видимо овде, да се видимо и у Рају, радости вечној, безграничној!
Милост Пресвете Тројице и покров молитава Пресвете Богомајке и свих Светих нека буду са свима вама, мили моји, и нека вас све одведу у Рај.
Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У међувремену је исти издавач издао 9. и 10. том збирке (Нап. прев.)
  2. Топоними у околини манастира Сихастрије (Нап. прев.).
  3. Према поретку у манастиру Сихастрији прва три дана Великога Васкршњег поста не једе се ништа, а ко може и има ревности држи исто тако и последња три дана Васкршњега поста.
  4. Дувачки инструмент карактеристичан у буковинској области (Нап. прев.).

2 Comments

  1. Poštovani, gde mogu kupiti ovu knjigu? Unapred hvala