ПУТ НЕБА – ЖИВОТ И ПОДВИЗИ – ПОУКЕ И РАЗГОВОРИ

=”text-align: center”>САВЕТИ, ПОУКЕ, БЕСЕДЕ
 
=”text-align: center”>СУМЊА У ВЕРИ[1]
 
Вера бива од проповедu u проповед – од речи Божије (уп. са Рим 10,17), каже Света књига. Вера бива од речи. Наша вера у Бога долази и јача у нама од свештеникове проповеди у цркви, од поука стараца, од читања светих књига и особито од речи и учења која слушамо и читамо свакодневно из Светог Јеванђеља.
Али у Светом Писму слушамо да су неки Светитељи из Старог и Новог Завета посумњали у вери.
Тако је посумњао Авраам. Јер када му је Господ рекао: Ја сам Господ, који те изведох из Ура Халдејског да ти дам земљу ову да је наследиш…, рекао је Авраам: Владико, Господе, по чему ћу познати да ћу је наследити?… Тада је Господ рекао Аврааму: Знај зацело да ће семе твоје бити дошљаци у земљи туђој, где ће те поробити и понижавати четири стотине година (Постање, 15, 7, 13). И провели су у ропству 430 година. Зато је упитао Мојсије: Зашто, Господе? Прошло је 400 година, испуниле су се године. И рекао је Господ: Године су се испуниле, али казна за грехе народа није. Дакле, уместо 400 година дао им је епитимију да буду у ропству 430 година.
Због чега Мојсије није умро у земљи обећаној, него је умро на гори Нававу? Јер Мојсије, који је водио тај народ, беше најкроткији човек на земљи, како се каже у Бројевима: А Мојсије беше човек врло кротак мимо све људе на земљи (Бројеви 12,3). Због једне грешке није ушао у земљу обећану. Због једне грешке казнио га је Бог да не пређе Јордан: зато што је посумњао код Рафидинске стене. Јер Бог му је рекао: Узми штап, и сазови збор, ти и Арон брат твој, и проговорите стени пред њима, те ће вам дати воду; и извешћете воду из стене и напојићете збор и стоку његову.
Дакле, узео је Мојсије штап пред Господом, како беше заповедио Господ. И сазвао је Мојсије, и Арон, збор код стене и рекао је збору: Слушајте одметници, хоћемо ли вам из ове стене извести воду? Затим је подигао Мојсије своју руку и ударио о стену својим штапом двапут, и изиђе вода многа, и пио је збор и стока његова. Тада је Господ рекао Мојсију и Арону: Што ми не веровасте и не прослависте ме пред синовима Израиљевим, зато нећете одвести збора тога у земљу коју сам им дао (Бројеви 20,8-12). Због те сумње Мојсије није видео земљу обећану.
Зашто је патио Свети старац Симеон 283 године, колико је протекло од фараона Птоломеја Филаделфијског до Христа? Зато што је посумњао. Није веровао да се Христос може родити од деве. И дао му је Бог епитимију да живи још 283 године, да би видео Рођенога од Дјеве.
Тако је посумњао и Тома при Христовом Васкрсењу и требало је да га Христос некако прекори: Пошто си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а вероваше (уп. са Јн 20,29). Христос је тако поставио десето блаженство по Васкрсењу, да би укрепио веру оних који не виде али верују, као што смо ми и као што треба да буду сви хришћани до краја. Шта каже апостол Јаков? Двоједушан човек непостојан је у свима путевима својим (Јак 1,8). Двоједушан човек који вели: “Постоји ли Бог или не? Постоји ли пакао или не?” јесте као облак који сатана вода како жели, јер он не верује одлучно, чврсто, у постојање Божије. Због тога га сатана одводи било где.
Да вам дам пример. Дошао је ту скоро неки старац и рекао:
– Оче, на дан Светог Василија видео сам у кафани много света. Да ли ће сви они отићи у пакао? Ја верујем да неће отићи сви.
Одговорио сам му:
– Ти не верујеш, али Дух Свети нам казује у псалмима устима Светога пророка Давида: Јер ти ниси Бог који жели безакоње, ко је лукав неће се настанити код тебе; преступници закона неће се одржати пред твојим очима, омрзнуо си све који чине безакоње (Пс 5,4-5). Зар ти не верујеш да Бог није сарадник у нашим безакоњима? Шта каже Свето Писмо? – Што примаш мој завет устима својим, а ти си омрзнуо науку и моје речи бацио иза леђа? (Пс 49,17-18). И још каже у псалмима Поставићу твоје безакоње пред тебе и укорећу те.
Христос је рекао: Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њим иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе (Мт 7,13-14).
Дакле, не чуди се што многи одлазе на игранку или што је мало оних који иду ка добру на тесном путу. Свака добра ствар је ретка. Дакле, не двоумите се у погледу Спаситељевих речи. Не буди у сумњи када је реч о испуњавању заповести Христове и уклањању од грехова.
Ако Бог није поштедео Авраама и Мојсија због сумње, ако није поштедео Тому и друге који су сумњали, неће поштедети ни нас. Они су били Свети, и Бог их је казнио у овом животу, како се не би мучили у вечности.
Колико данашњих хришћана сумња у Бога? Колико њих тражи доказа и каже: “Не верујем док не видим!” Колико њих не тражи да опипа Спаситељеве ране и ребро, тражећи доказе Божијег постојања. Вера долази од слушања, а не од пипања и гледања.
Колико крштених хришћана не каже: “Овде је рај и пакао! Овде на земљи је све!” И, чак и када виде да су болесни, пред опасношћу, сиромаштвом, смрћу, па чак и у старости, не окрећу се ка Богу да горко као Петар оплакују свој живот из младости, протраћен у развратима, у злоћама и у неверовању. Мало је оних који окајавају грехе у старости. Највише њих умире као што је живело: у сумњи, неверовању и непокајању, на своју вечну осуду.
Ваистину велика је вера у Бога праћена добрим делима! А који пребивају у сумњи отпадају од праве апостолске вере у сваковрсне религијске секте и групације. Многи од сумњичавих саблажњавају се о Цркву коју је основао сам Христос; саблажњавају се о Богомајку, о Свети Крст, о Свете иконе и о свештенике; саблажњавају се о Светитеље и о поштовање које се овима указује. Саблажњавају се о Тајне које је установио Христос, о учења Светог Писма, које изврћу по своме уму, на своју осуду и обману многих.
Стојмо, дакле, непоколебани у правој вери и радујмо се што смо синови двехиљадугодишње Цркве Христове. Неверници се одричу и ишту да виде Бога телесним очима; који су у сумњи желе да опипају ране Господње; слаби у вери траже чудеса; секте напуштају Цркву, изврћу верске догме и објављују друго Јеванђеље; поробљени страстима одлажу покајање; а ми, синови Васкрсења и синови Божији по благодати, останимо верни Њему до краја, знајући да ће се ко буде претрпео до краја спасти.
Амин.
 
 
=”text-align: center”>ПРОПОВЕД У НЕДЕЉУ VII ПО ДУХОВИМА[2]
 
=”text-align: center”>О чудесима Божијим и о чудесима Светитеља
 
=”text-align: right”>Велик си, Господе, и чудесна су твоја дела,
=”text-align: right”>и нема те речи која ће бити кадра да опева
=”text-align: right”>твоја чудеса (Велико освећење воде).
 
Љубљени верници,
Данас, када нам Свето Јеванђеље износи два од чуда која је учинио Спаситељ наш Исус Христос, и то: исцелење двојице слепих и једног бесомучног и немог, намислио сам да говорим о чудесима које твори Бог и његови Светитељи. Ако будете пажљиво слушали, појмићете велику разлику између чудеса Божијих и чудеса светитељских.
Знајте да је Бог бескрајни источник свих чудеса, зато што је сила Његова бескрајна и поимање Његово недостижно уму. Разлике Његових чудеса у поређењу с онима које творе Светитељи, ове су: Бог поштован у Светој Тројици – Отац, Син и Дух Свети – творио је велика чудеса непосредно над својим светом, као: узношење Еноха на небо (Постање 5,24; Јев 11,5); пометња језика (Постање 11, 7); ослепљивање становника Содоме(Постање 9,11); претварање Лотове жене у стуб соли (Постање 19,26); небески глас у купини (Излазак 3,2-5); Мојсијев штап претворен у змију (Излазак 4,2-4); Мојсијева рука прекривена губом (Излазак 4,6-7); препелице (Излазак 16,13); глас Господа на Синају (Излазак 20, 22).
Господ је учинио славна и страшна чудеса, која још нису била творена нигде по свој земљи и свету (Излазак 34,20); пролазак Израиља кроз Црвено море (Излазак 14,20-22); уништење Сенахерима (4. Цареви 19,35); глас с неба Навуходоносору (Данило 4, 28).
Ево и неколико чудеса учињених у Закону Благодати: Силазак Светог Духа у виду голуба (Мт 3, 16); глас с неба при Исусовом Крштењу (Мт 3,17; Мк 1,11; Лк 3, 22); глас Очев с неба на Преображењу Господњем (Мт 17, 5; Мк 9, 7); мрак и знаци при смрти Исуса Христа (Мт 27, 45, 51-53; Мк 15, 33; Лк 23,44-45); раздрта црквена завеса (Мк 15,38); огњени језици на Педесетници и дар говорења језицима (Дап 2,2-3); ослобађање апостола из тамнице (Дап 9, 8-9) и много других.
Сила Исуса Христа подобна је Очевој, и делање Његово једно је с Очевљевим (Јн 5,17). Чудеса Исуса Христа у Закону Благодати била су различита од оних која је Бог учинио у Старом закону. Али и Светитељи су творили чудеса силом коју им је дао Дух Свети. Али та се чудеса разликују од оних која твори Бог. Зато што Светитељи нису творили непосредна чудеса непосредно над целим светом, како је Бог чинио и чини свагда. Затим, Светитељи су примили дар чудотворства само постом и многом молитвом Богу (Излазак 24,18; 34, 28; Поновљени закони 9,18; Лк 2, 37; Дап 10, 30; 14,23).
Спаситељ је творио чудеса самом Својом заповешћу и захваљујући Својој сили (Јн 19,11; 5,17; 19, 21-26). Он је творио чудеса која нико од људи још није творио (Мт 9,33; Мк 2,13; Јн 25,24), док су Светитељи творили чудеса само даром /благодаћу/ и силом примљеним од Бога (Дап 3,12). Затим, Светитељи су творили чудеса на заповест Божију (Излазак 4,3; 6,7; Бројеви 20, 8-9).
Бог међутим не прима ни од кога заповест да твори чудеса, него све што хоће твори на небу и на земљи (Пс 76,13; 85,9; 113,11).
Чудеса Спаситеља нашег Исуса Христа пророковао је унапред Дух Свети кроз уста Својих Светих пророка. Тако на пример, велики пророк Исаија Духом Светим је показао да ће Спаситељ давати вид слепима, давати слух глувима, давати говорење немима и вид слепима, говорећи: Тада ће хроми скакати као јелен, и јасно ће говорити језик муцавих. Опет казује о раздрешењу оних које су везали нечисти духови и о слепима, да ће отворити очи слепима, (Исаија 35,5; 42,7). Чудеса Светитеља су се творила с одређеним циљем, само када је Бог благоизволео и где је Он хтео (Излазак 7,20-21; Дап 1,16; 2. Пт 1,21).
Видимо опет да су Светитељи творили мало чудеса, а Спаситељ, као Бог, творио је сваковрсна чудеса која нико од људи није могао чинити (Мт 9, 33; Мк 2, 13; Јн 15, 24). Сва чудеса Светитеља нису била творена њиховом силом, него их је Бог творио кроз њих, да би се испунило слово Светог Писма које вели: Светима који су на земљи Његовој чудесно учини Господ воље своје у њима (Пс 15,3). Светитељи су такође творили чудеса, да би показали силу Божију, као што пише: Диван је Бог у Светима Својим, Бог Израиљев (Пс 67,36).
Знајмо да је Бог творио, твори и твориће сваковрсна чудеса у векове векова, како на небу, тако и на земљи. Светитељи међутим могу творити чудеса и могу пророковати само када Бог хоће и где Он хоће. Видимо да Свети апостоли, који беху примили од Бога дар и силу чудотворства нису могли избацити злог духа из човека месечара када су они хтели (Мт 17, 16; Мк 9, 20). Свети пророк Јелисеј, иако беше добио од Бога двоструки дар творења чудеса већих него што беше творио пророк Илија, није спознао велику невољу жене Сунамке, којој беше умрло дете, јер је Господ сакрио то од њега (4. Цареви 4, 24). Видимо опет да Св. Антоније Велики, који беше добио од Бога дар чудотворења у разним околностима, није могао да избаци злог духа из бесомучне жене, иако се много подвизавао постом и молитвом. Овог злог духа избацио је његов ученик, Св. Павле Прости. Св. Антоније није спознао лукавог ђавола који се беше претварао да је грешан човек и да долази да се покаје[3].
Љубљени верници,
Говорио сам вам укратко о чудесима Божијим и о чудесима Светитеља и показао сам да дар чудотворства Бог даје само савршенима, коме Он хоће и колико хоће. Чудесима Бог показује Своју свемогућност, доброту и љубав према људима и целој творевини. Циљ којега ради Бог и Светитељи Његови чине чудеса јесте свепрослављење Његовог имена на небу и на земљи, утврђивање и одбрана праве вере у свету, путевођење и спасење људи, и изгоњење духова зла од нас.
Чудеса показују на најубедљивији и најнепосреднији начин да је Бог Творац и Господар целога света, да Он има милост према људима и чека њихово покајање и да даје исту силу чудотворења онима који га се боје. А ако људи сумњају у Бога чак и када се налазе пред каквим истинским чудесима, значи да је њихово спасење у великој опасности.
Бог наш је Бог чудеса, а чудеса јесу видљиви знак Његове силе и љубави. Јер вера у Бога, ако не твори чудеса, није истинска. О томе говори и пророк Давид: Ко је Бог велик као Бог наш? Ти си Бог Који чиниш чудеса (Пс 76,13). И у ином псалму вели: Бог наш на небу и на земљи све што захтеде учини (Пс 113,11). Зато ко се противи чудесима или сумња у њихову истинитост пориче Свето Писмо, пориче божанско Откровење и Самога Бога и не може се спасти, зато што не одводи ниједну Душу у Царство Божије. А хришћанска вера и божанско Откровење засновани су и утврђени чудесима, то јест надљудским Делима и стварима које Бог твори изнад нашег ума и поимања.
Чудесима се слави Свевишњи, а људи се утврђују у вери и спасавају се.
Знајте, браћо моја, да су се чудеса творила вечно: и пре заснивања света, и пре давања Закона, и пре доласка Христовог на земљу, и након отелотворења Логоса, и данас се творе чудеса и вавек ће се творити, и никада неће престати. Али два су највећа чуда Божија: стварање видљивог и невидљивог света ни из чега, само речју, и обнављање света Отелотворењем, рођењем Господа од Дјеве Марије и Његовим Васкрсењем из мртвих, чуда које ми људи не можемо појмити.
Шта је васељена у својој неизрецивој лепоти и поретку, ако не велико чудо Творца, које задивљује чак и анђеле? Шта је човек, тако чудесно створен, ако не недостижно чудо Творца? Шта је хришћанство које је победило паганство и ђавола, ако не највеће чудо из мртвих васкрслога Христа? Из крви Господа разапетог на Голготи и из светлости Светог Гроба изникао је нови свет, нова Црква и нови Закон, исповедан и брањен две хиљаде година жртвом небројаних милиона хришћана – апостола, јерараха, мученика, Светитеља и праведника. Ваистину, хришћанство је једно од великих чудеса Пресвете Тројице на земљи. Јер Отац је послао Свога Сина у свет, а Син се жртвовао, и Свети Дух је учинио да се објави реч и да се делотвори спасење људског рода. Узалуд су се непријатељи Христови трудили да победе Цркву, да замене Јеванђеље и да поразе хришћанство. Борба је била и јесте жестока, противници све бројнији, жртве све веће, али и хришћанство све јаче и непобедиво, зато што се на кормилу Цркве налази Господ наш Исус Христос, васкрсли из мртвих.
Љубљени верници,
Свако од нас је видео у животу нека чудеса и дела која су изнад нашег ума, творена било на нама, било на онима око нас. Свако, особито када смо болесни, пред смрћу или пред каквом великом опасношћу, настојчиво молимо да Бог учини с нама какво чудо и да нас избави од смрти, опасности, болести, да нам помогне на испитима, при операцији, у невољи која нас притиска. Сви се клањамо у Цркви, дајемо у Свети олтар да се служе службе, целивамо Свете иконе, палимо свеће и казујемо Богу, Богомајци и Његовим Светитељима своју невољу, с надом да ће нам се испунити молба. Али скоро увек заборављамо да признамо своју недостојност и да се запитамо са смирењем: “Господе, да ли сам ја, грешник, достојан Твоје милости? Јесам ли достојан да учиниш тако велико чудо са мном, који сам пун греха?”
Многи траже помоћ и ишчекују чудеса од Бога, али мало је оних које помилује и услиши им молитву. И то зато што не траже оно што је потребно за ползу и спасење или зато што су недостојни помоћи Божије и Његових Светитеља због грехова који владају њима. Због тога тражимо много, али примамо мање, јер Бог твори чудеса само на онима који имају чврсту веру и много се моле са смирењем, са сузама и постом. Господ милује и Светитељи помажу својим молитвама најпре онима који су милостиви у љубави и подижу своју децу у страху Божијем. Њих милује више. На њима чини истинска чудеса, зато што имају више вере, више опраштају, више љубе и имају смирено срце.
Да тражимо од Бога најпре опроштај грехова и спасење душе, затим да тражимо што је земаљско. Нека се учимо да се молимо с вером, имајући за пример исцелене слепе из данашњег Јеванђеља. Јер они иђаху за Спаситељем и викаху с вером: Помилуј нас, Сине Давидов! А ако нас Господ буде питао као и њих: Верујете ли да ја могу то чинити?, одговоримо из свег срца: Да, Господе! Верујемо да си Ти створио небо и земљу! Верујемо да си Ти створио анђеле и људе! Верујемо да си се Ти оваплотио од Дјеве и васкрсао из мртвих нашега спасења ради! Верујемо у Јеванђеље и у силу Светог Крста! Верујемо у Твоју милост и чудеса! Излиј милост и благодат Својих чудеса на све нас, да бисмо Те славили и хвалили у векове.
А м и н !
 

=”text-align: center”>ДУХОВНИЧКИ САВЕТИ[4]
 
Оче Клеопа, где се спасава човек? У засебном, идиоритмичком животу, у општежићу или у свету, у граду, у селу?
– Човек се спасава и овде, и у граду, и у селу, и било где, ако има три добра дела: праву веру у Исуса Христа, добра дела и смирење. Спасава се било где, ако има те три ствари. А ко их нема не спасава се нигде.
Докле треба да досеже послушање у манастиру?
– Творићу послушање док не будем почео да пузим. Христос је носио крст на раменима, и ја желим да носим послушање Христа ради. У мери у којој ћеш се самосавладавати и у мери у којој ћеш трчати супротно, не од бола ка задовољству, него од задовољства ка болу, у тој ћеш мери бити војник Исуса Христа, и разапети тело; и разапећеш се са Христом и моћи ћеш да кажеш као Павле: Са Христом сам се разапео и живим. Али више не живим ја, него Христос живи у мени (уп. са Гал 2, 19-20).
– Оче, ако је ко одлучен од причешћа, може ли узимати нафору?
– Може, како да не. Ко је рекао да се не може?
– Чуо сам да није допуштено узимати нафору, ако си одлучен од причешћа. Дакле, може узети нафору?
– Најпре богојављенску Свету воду и затим нафору. Кад год се исповеди, може узети богојављенску Свету воду, то је као пола причешћа. Али и нафору увек; само када је у каквом искушењу није му дозвољено.
– Када се не може узети света нафора?
– Не можеш више узети нафору, ако си после поноћи узео кашику воде или мрву хлеба – готово! Јер дан отпочиње од поноћи;
– Не могу узети нафору жене које су у месечном циклусу;
– Не могу узети нафору мушкарци који су искушани ноћу у сну;
– Не могу узети нафору који су завађени и не помире се;
– Не могу узети нафору и не могу целивати Свете иконе, нити свештеникову руку, нити стајати да им стави путир на главу муж и жена, ако су ту ноћ имали однос;
– Не могу узети нафору који због јавних грехова нису достојни да им се примају дарови у цркви.
Тако каже књига.
– Оче, у Библији не пише да није добро јести месо.
– А Свето Предање? Зар ми немамо канонско право? Јеси ли читао Законоправило? Јеси ли читао Велико црквено правило? Мало правило? Ми имамо каноне Источне цркве. Ми имамо током године четири поста, која су установили Свети апостоли, Христос. Није ли Христос постио 40 дана и 40 ноћи?
– А за монахе, који увек једу без меса?
– Монасима није допуштено да једу месо. Чуј шта каже Св. Калиник, чије су Свете мошти у Черники[5]: “Монасима или монахињама који буду јели месо у манастиру или када буду отишли кући родбини или у град – две године одлучења од причешћа, 39 удараца шибом по леђима, цео сабор да га проклиње и да га избаце из манастира”.
Ово вас мирјане не обавезује да не једете месо. Нас монахе да. Зато што монаси треба до смрти да чувају девственост, како их је њихова мајка саздала. Ако си се прејео меса и кобасица и напио вина, одводи те ђаво за женама и пропао си у векове векова.
Монах треба да заузда коња. Зар не чујеш шта каже апостол Павле? Свакога дана изнуравам тело и савлађујем га, да не како, проповедајући другима, постанем саблажњен (уп. са 1. Кор 9,27).
Свети Оци кажу да је тело звер. Немој га неговати више но што је потребно. Тело је непријатељ. Свети Исихије вели: “До смрти се немој уздати у своје тело”. Тело је највећи непријатељ спасења, јер је природа искварена у рају. И све време оно вуче ка земљи и ка паклу.
Кога да упишемо у поменик?
– Када састављаш, чедо, поменик својих за Литургију, стави и једног или двоје сиромаха, или коју удовицу коју нема ко да помиње и умрла је сирота. Велика је то милостиња. То се зове духовна милостиња. Већа је него када дајеш човеку хаљину или јело, јер му помажеш с оне стране, у вечности.
Оче Клеопа, које се службе могу служити за мртве? Парастоси, Литургије? На пример, колико се парастоса може давати?
– Оче мој, за мртве и за живе најважнија служба је Света литургија, која је Спаситељева жртва и искупљење. Ако је когод умро, добро је да се помиње на четрдесет Литургија (јер се на Литургији ваде частице и кроз частице има заједничарење са Христом у Светом путиру) и четрдесет парастоса. Тамо се врше раздрешења, јер на једном парастосу има девет раздрешења: седам малих раздрешења која твори свештеник када каже: “Боже духова и свакога тела…” и два велика, које треба да изговори епископ или свештеник. Дакле, 360 раздрешења има душа током шест седмица на парастосу. Дакле, можеш да даш четрдесет Литургија и четрдесет парастоса током шест седмица.
Шта ако не знамо да ли је умро исповеђен или причешћен, рецимо да је умро пре више година, можемо ли да га ставимо у поменик?
– Ако се убије, не дај Боже, тога не можеш више стављати у поменик.
А ако умре нормалном смрћу?
– Да, ма како се она збила. Јер Апостол вели: Након што умре, човек је престао са грехом, не твори више грех. Можеш га ставити у поменик, син је Цркве. Ево кога не можеш стављати ради помињања на Литургији:
– Најпре, не могу се ставити секташи, јер творе грех против Духа Светога, како показује Св. Јефрем Сиријски;
– Не могу се ставити самоубице;
– Не могу се ставити који су живели невенчани;
– Не могу се ставити који су умрли у двобоју;
– Не могу се ставити који су одбили Свете Тајне на самрти. Ако нису хтели да приме свештеника, не смеш их стављати да се помињу на службама;
– Не можеш стављати оне који су псовали Светиње;
– Не могу се стављати да се помињу на Литургији који су склопили брак као рођаци од шестог степена наниже.
Ово су разлози због којих их не можеш стављати да се помињу на Литургији. А за Псалтир само се самоубице и јеретици не могу стављати. Остали се могу ставити без частица када се чита Псалтир. Али на поменику да напишеш: без частица. Нема заједничарење на Светој литургији.
– Може ли се одлазити онима што нису венчани?
– Ако си јео у кући код невенчаног човека, четрдесет дана треба да твориш епитимију, јер је њихова трпеза скрвна.
И коју епитимију треба да твориш? Колико метанија треба да твориш?
– Треба да твориш епитимију од педесет метанија на дан, са 50. псалмом, током 40 дана. Није допуштено, брате, да живе тако, као животиње.
Шта се може чинити када желе да ступе у брак двоје младих различите вере?
– Када будеш видео да је православац узео римокатолкињу или протестанткињу или Јеврејку или Туркињу, то се назива мешовитим браковима. Увек жена треба да пређе на мужевљеву страну. Ако је муж православац, она треба да постане православка. Ако неће да пређе на мужевљеву страну, онда нека се раставе. “Нећу с тобом, јер си католикиња, док не постанеш православка”.
Ако католик пређе у православце, какав поступак треба да се примени?
– Миропомазује му се чело трипут Светим и великим миром и чита му се наложено раздрешење!
А ако православац пређе католицима, шта се дешава?
– Ко пређе код католика треба да прими папистичко крштење. Постаје католик, али упропашћује своју душу. С католицима још нисмо дошли до јединства. Уступили су у нашу корист до сада неких 13 тачака, али постоји још десет тачака које нас раздвајају.
– А ако ли пређе к јеховистима?
– “Јеховини сведоци” су ђаволи без рогова. Када будете чули о “Јеховиним сведоцима”, то је секта коју снабдевају Јевреји из Америке милијардама долара, да би раздвојили свет од Христа и Цркве.
– Имам рођака који је живео 60 година и умро тако, напрасно, без исповести. Шта могу да учиним за њега?
– Веома тешко, ако је био неисповеђен, Када умре неисповеђен – као када би умро некрштен. Боже сачувај! Једино, Боже сачувај, ако умре у рату, ако умре несрећним случајем.
Није био исповеђен од младости.
– Тако дуго неисповеђен? И како је могао живети толико?…
Оче Клеопа, шта да радим, јер не успевам да нађем себи духовника?
– Ти да га нађеш? Нека он тебе нађе!
Оче, говори се да долазе тешка времена. Шта можемо чинити?
– Отац је на кормилу. Зар ви не чујете шта каже пророк Давид у 32. псалму? Господ разбија намере народа, осујећује њихова смишљања и осујећује намере владара. А намера Господња остаје довека, мисли Његовога срца – од поколења до поколења.
Не узнемирујте се и не бојте се јер неће бити како они хоће. Ехе, шта све желе они да учине Ви се не бојте! Молите се и осењујте се Светим Крстом с вером, и побећи ће сви ђаволи!
Да ли се спасавају или се не спасавају мајке које убијају своја чеда?
– За побачаје божански канони одлучују од Светог причешћа на 20 година, ако га је учинила вољно. Ако га је изгубила мимо своје воље – само две године.
– А какву епитимију примају жене које се чувају да не зачну?
– Које се чувају да не рађају децу одлучене су од Светог причешћа на девет година. Ако престану и творе епитимију, смањујеш им до на две године. Ако ли не, потпадају под епитимију оних које творе побачај.
Ако се догоди да свештеник проспе од Светих Дарова, коју епитимију прима? У једној Светој цркви стари свештеник се саплео о неку особу која је намерно лежала да би прешао преко ње.
– Велики грех имају особе које стоје на путу старом свештенику када он излази са Светим Даровима, јер их може просути. Десило се код више старих свештеника. Светиње још нису освећене, а свештенику се за то забрањује неко време Света литургија, а који је био препрека свештенику одлучује се од Светог причешћа на три године.
Ако би Светиње биле освећене и просуле би се из светог путира, тада свештеник не може више служити неко време и треба да му архијереј наложи епитимију.
Код нас у цркви свет се гура напред, да би им свештеник ставио путир на главу, када на крају изађе са Светим даровима.
– Ех, свет! Колико људи, толико ћуди. Има цркава у земљи где се ово не ради. Свештеник ако може да мало стави Свети путир, да се дотакне човекове главе – добро, ако ли не – нема никакву обавезу да то чини. То је локални обичај, није општи.
Оче, мој супруг не жели да иде путем вере, и борим се с њим, али га не могу убедити.
– Стани мало! Не можеш га одједном учинити светим! Шта желим да кажем? Св. Теодор Студит вели: “Жено, не покушавај да супруга одједном учиниш светим, јер не можеш! По мало, по мало се неко обогаћује и у ономе што је телесно, и у ономе што је духовно”.
“Хајде да држимо данас пост, јер је свети петак!” – “Не могу, јер имам посла!” – “Хајде да држимо до поднева!” Дај му кашичицом!
“Хајде да творимо милостињу!” – “Немам одакле давати!” – “Хајде да дамо макар хлеб у име Господње. Чашу воде у име Господње!”
“Остави псовање!” – “Не могу, јер сам навикао!” – “Знаш шта: остави га макар један дан! Де бори се један дан, да видиш да нећеш умрети!”
На свако добро дело навикавај га полагано! И тако мало-помало када буде видео да је узнапредовао, отпочео би и сам да се труди јачом вољом. Али не одједном: “Море, не твори тако! Не ради тако!” Ако се будеш тако постављала, удараш секиром где је конац танак и кида се.
Причала ми је нека жена овде: “Оче, борим се с њим десет година да очувамо мало чистоте у постовима, о великим данима. Нисам успела ни на који начин. Рекла сам: Господе, хтела бих и ја да се причестим!” Јер због њега ни она није могла примати Свете Тајне.
И каже му: “Море, гледај шта је! Молим те, љубави Исуса Христа ради, остави ме да будем чиста Велике седмице, да и ја постим, да бих се могла причестити!”. Јер свештеник јој беше рекао: “Ако можеш да држиш макар једну седмицу, причестићу те”. Јер ако не држи чистоту, може да држи цео пост, и опет се не може причестити. Она је постила пост до Васкрса, али се због њега није могла причешћивати, јер није чувала чистоту у породици. А он вели: “Много је једна седмица!”.
Али научила ју је нека старица, њена рођака: “Девојко, држи ти три дана пост да не једеш ништа, и видећеш шта ће Бог учинити с њим!” Три дана није окусила ни воде, ништа. Трећег дана дао му је Бог болест, и лежао је до Васкрса. Није му више било потребно ништа! Прошао је Васкрс! Рекла му је жена: “Шта велиш сада? Хоћеш ли од сада држати постове?” -“Од сада ћу их држати целога живота, јер замало да умрем! Не треба ми више ништа”! – рекао је он.
Савладала га је жена постом и молитвом.
– Оче, шта значи анатема!
Три казне има Црква! Одлучење, које раздрешује духовник на исповести; свргнуће, код освећених лица – ђакона, свештеника – које може раздрешити епископ; а анатему може раздрешити, веома тешко, Свети синод. Анатема значи силазак за живота у пакао са ђаволима и одсецање од тајинскога тела Цркве Исуса Христа. Само секташе можеш анатемисати, јер су се отцепили од тела Христовог, које је Црква.
Оче, шта представљају метаније које имамо као правило?
– Колико је лепоте и колико хармоније међу четири земаљске стихије: воде, ваздуха, земље и ватре; та четири саздања делају међусобно сједињена и смешана и несмешана. Два су лака и два су тешка.
У човеку се виде ове четири стихије док твори метаније: две стихије га вуку надоле, к земљи, и две га уздижу нагоре, ка Богу. Ватра и ваздух га уздижу, земља и вода га стално вуку надоле.
Човек је језгро свемира. Грци су рекли да је човек мали свет у великом, то јест микрокосмос у макрокосмосу, а Св. Григорије Богослов је рекао обрнуто: велики свет у малом, макро-космос у микрокосмосу.
Када се човек клања Богу свим својим срцем и свим својим духовним и природним силама, приноси увек Богу небо и земљу, које садржи у себи.
Човек има у себи од сва четири света: од минералног света, биљног света, животињског света и света духова, и изнад њега има ум, слово (реч) и дух; дух је у виду светлосних зрака усред срца, како показује преобожени умом Григорије Палама.
Оче, а шта нам можете рећи о крају света?
– Нас не занима када ће бити крај света. Ово нас занима: “Како ћу ја окончати живот?”. Јер Спаситељ је рекао: А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели на небу, ни Син као човек, до Отац, сам (уп. са Мт 24, 36 и са Мк 13, 32).
А зашто да ја мислим на крај света, ако ћу сутра умрети? Шта ако овај свет потраје још хиљаду година? С чим одлазим ја одавде и шта сам ја ставио у торбу, то ме занима. Јер Спаситељ је рекао: Стражите и молите се, јер не знате дана ни часа! (уп. са Мт 25,13 и са Мк 14, 32).
 
=”text-align: center”>  
=”text-align: center”>ДУХОВНИЧКИ САВЕТИ[6]
 
Могу ли се стављати ради помена на службама мртви који се спаљују у крематоријуму?
– Ако су били однесени без своје воље у крематоријум, могу се стављати да се помињу на службама. Зато што, примера ради, они с фронта, када је тукла артиљерија и минобацачи и авијација на Дону, казиваху официри, за двадесет минута од пука са 4.000 људи остало је 12 људи. Ако су их огњем сажегли и тако се претворили у пепео, зар су они криви? Можда су они умрли с молитвом на уснама.
А ако је човек захтевао да га однесу у крематоријум – “Човече, остављам завештање да ме однесете у крематоријум” -тај се отцепио од Цркве и од црквених богослужења, јер није хтео да прими црквени обред опела. Тога не можеш ставити да се помиње на црквеним службама.
Шта се дешава ако је човек умро без свеће?
– Ако човек умре без свеће, није ништа. Свећа је само символ. Слушај шта каже Спаситељ у Јеванђељу, да би показао која је наша свећа: Тако да се светли светлост ваша пред људима – и затим показује која је то светлост – да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима (уп. са Мт 5,16).
Човек, добар хришћанин код вас у селу, који не псује, не краде, не пуши, води чист живот са супругом, пости све Свете постове, среду и петак, редовно одлази у цркву, подиже децу у страху Господњем, тај је светлост за цело село. “Море, тога ниси никада видео у крчми, ниси га кадгод чуо да псује, увек си га виђао у цркви, видео си његову децу како се осењују Крстом, видео си да је милостив, видео си да пости Свете постове, одлази на исповест што чешће – светлост је за цело село”. То је светлост. Добра дела.
Можеш имати милион свећа, ништа ти не помаже на самрти. Ко је запалио свећу онима који су умрли на фронту? Ево светлости: ако су имали добра дела, то је светлост.
Свећа је символ. Ако је упалиш, добро је, ако не можеш -ништа. С нама иду добра дела, не свећа.
Није опасност ако си умро без свеће; опасност је ако си умро неисповеђен, непричешћен. То је опасност.
Преподобни оче Клеопа, да ли жене које подрезују косу, удешавају косу код фризера, носе панталоне, стављају минђуше, носе наруквице, боје нокте на рукама и ногама и шминкају се, преступају Свете каноне?
– Море децо, то је најпре знак неверовања. Када су пагани правили себи идоле, украшавали су их.
Тако су, рецимо, богињи Немезис стављали златни беочуг у нос и златне минђуше у уши и везивали уши за нос. И затим су јој намештали косу, и у коси јој стављали орлова пера, стављали јој колико још чудеса; звончиће су јој стављали у хаљинама, да би, када ветар дува, звончићи звонили. Сво то украшавање јесте идолопоклонство. То су идолопоклонички обичаји, заостали од Римљана.
Ми Румуни потичемо од два паганска народа: Дачана и Римљана; и сви су они имали ове паганске обичаје, као што су имали и божанство “срећа”[7], и Вала, и Марнаса, Нептуна, Аполоса, Сераписа, Баха, остале ђаволе. Јер скврни беху богови њихови, скврни беху и благдани њихови. Тако да је то обичај од идолопоклоника, да се жене унакажују, да стављају наките на своја тела.
Дошла су к мени прошле недеље четири уметника, два из Јашија и два из Букурешта, које је неко послао. До сада никад нисам видео жене са очима обојеним плавим бојама, с плавим капцима; с разбарушеном косом, обрвама удешеним као да су чађаве, с неким ципелама са штиклом као вретено. Дођу к мени и кажу ми: – Чули смо о вама…
Кад сам их видео, само сам им рекао: – Знате ли шта се с вама дешава? Имате још сат и умрећете.
– Јао, оче! Али због чега?
– Кроз сат времена бићете готове! Имам неки знак да ћете обе умрети.
– Јао, оче!
– Готово. Имате још један сат да живите и одлазите, с црвеним ноктима, као што сте сада.
– Како то, оче?
– Како сте дошле?
– Аутомобилом.
– Готово. Изврнуће вас аутомобил. Имам знак да од данас више нећете живети. Још мало, еј. Највише два сата. Али да ли сте се припремиле за смрт?
– Не, оче.
– Ако дође смрт, неће ли вам се и смрт смејати? Јеси ли ти хришћанка? Или си какав ђаво, страшило што се ставља у конопљу да плаши птице, какав си ти човек? Која си ти?..
Дуго сам разговарао с њима. На крају су дале поменике и рекле су: “Оче, оставићу се тога”. Управо она што беше имала капке офарбане плавим мастилом и са удешеним обрвама, као покладне машкаре, вели: – Ја сам глумица.
– Ко год да си. Али ће доћи смрт и питаће те због чега си то чинила. Ко те је учио тим ђаволским делима? Каже ли Јеванђеље гдегод да чиниш такве ствари?
Шта хоћу да кажем? Бог је украсио човека како је знао да је најлепше. У Постању се каже: Гле, добро беше веома што је Бог створио. Да је знао Бог да је човеку потребно да га створи с црвеним ноктима и са минђушама у ушима, тако би га створио. Да је знао да треба да пуши, направио би му димњак на врху главе, да излази дим.
И ето, није му направио димњак, јер му није потребно да пуши. Није га створио за пушење. Створио га је да би његова уста и језик славили Бога, не да би се испунили димом и смрадом.
Оче, а шта нам можете рећи о непристојној одећи која се данас носи у свету и о мушкарцима који брију своју браду?
– Питајте оне које се фарбају и оне које носе кратку сукњу да ли су кадгод виделе Богомајку или Свете мироносице с кратком сукњом. Ми треба да следимо Богомајку. Јесте ли виделе Свете мученице које су на иконама, неку од њих у краткој сукњи? Не видите ли да је код свих Светитеља одећа до земље? Чујте шта каже Св. апостол Павле: Будите Свети, јер Ја сам Свет – вели Господ.
Јеси ли кадгод видео Христа обријаног? Или патријархе или пророке јеси ли видео с бријачем у бради? Ако се сада свет брије, то је обичај преузет више од Римљана. Али Дачани, наши преци, не! И Руси ношаху браде, некадашњи Словени.
И то је нешто. Али ми да гледамо оно унутрашње: срце и ум. Хришћанину добро пристоји да се препознаје и по спољашњим стварима, али то су спољашње. Али Господ не тражи од нас само спољашњост. Спољашњост је лист, а унутарње делање је плод.
Сусрео се једном Ава Алоније с Авом Агатоном. ” Аво, о чему треба да се јаче старамо: о спољашњем делању или о унутарњем стражењу?” И рекао му је: “Спољашње делање, то јест пост, милостиња, одело, брада, сукња, униформа, говор – јесу лист. И Спаситељ је на Велики уторак проклео ону смокву на којој је нашао само лишће: Од сада нико не јео са Тебе рода довека (уп. са Мк 11,14). Беше символ јеврејског народа и фарисеја, који су се заснивали само на оном што је спољашње.
Затим вели Ава Алоније: “Показано је да је сав наш труд ради унутарњег бдења. Ради праве вере у Бога, ради смирења, ради љубави, ради уздржања, ради разборитости, и осталих добрих дела, која су плодови љубави”. Плод Духа јесте: љубав, доброта, дуготрпљење, уздржање од похота, добротворство, кротост, вера (уп. са Гал 5,22-23).
Али дрвету добро пристоји када има и лишће и плодове. Тада је потпуно. Када би видео дрво само с плодовима, и ниједнога листа, не би ли се чудио: где ли је украс? Добро је да има и спољашњу униформу и унутарњи плод, да би видели хришћанина подобног дрвету које је крцато плодовима, али има и лишћа.
Оче, има неких који слушају службу на радију или телевизору и не одлазе у цркву. Је ли то добро?
– Ко те је научио да седиш за телевизором у време Свете литургије? Или да легнеш на кревет и да пратиш Литургију на телевизору? И ту ли те чује Бог? На Литургији треба да имаш осећање, да дођеш у цркву, да слушаш својим ушима, да будеш с великим страхом Божијим и да плачеш.
Како ћеш плакати и молити се, ако ти слушаш службу на телевизору, испружен на јастуку? Је ли то слушање службе? То је ругање Светињама!
Свако дело – вели Проповедник – свако дело Бог ће изнети на суд и платиће сваком по његовим делима.
Оче Клеопа, нашао сам у Добротољубљу да по сновима можеш сагледати духовно стање у којем се налазиш. Како ви гледате на то, Свети оче?
– Који су то снови? Ако те смућују грешни снови са женама, знај да си страствен, и потребно ти је много молитве и уздржања.
Ако те смућују снови гнева и имаш велики страх у сновима, знај да те је поразио гнев.
Ако снови долазе од (огреховљеног) разума, зато што те ометају у поимању Светог Писма и дају ти криву веру и хуљење и лудост и јерес и заборавност, знај да ниси начисто са мудршћу.
Ево шта каже Св. Максим: “Када у души владају две врлине: љубав и уздржање, ниједан сан не може да обмане човека. Љубав погубљује све снове који су од гневне и разумске стране, а уздржање погубљује оне који су од похотне стране. Када се у човеку сретну ове две врлине, ниједан га сан више не може обманути”.
Оче, ако нехотице ожалостиш брата свога и видиш да се жалости и иштеш опроштај од њега, али он остаје с гневом према теби, шта да радиш?
– Ти врши своју дужност и реци: “Опрости ми, брате, јер сам погрешио!” А ако ти он не опрости, на њему остаје грех. Ти си тражио опроштај, извршио си своју дужност. И ако ти не опрости, он одговара, јер не може више читати “Оче наш”.
Видео си шта се каже у Отачнику. Два једноутробна брата, монаха, који су дошли у манастир, живела су у пустињи 30-40 година и нису се ниједном посвађала. Одлазили су ђаволи к сатани и казивали: “Има двојица монаха и имају велику љубав и искреност и међусобну љубав, и не можемо их навести да се посвађају”. Али један већи ђаво рече: “Ја ћу их навести да се бију!” Беше један од оних што су мајстори, јер и међу њима има и глупих и паметнијих – војника, капетана, генерала, сваке врсте.
Кад оба брата беху на молитви, спокојни у својој келији, појави се ђаво. Једноме се показао голуб а другоме се показао врана. Онај што је видео врану рекао је:
– Море, брате, гле вране!
– Море, зар ти не видиш да је голуб?
– Море, зар си ти слеп, не видиш ли да је врана? Од када су рођени нису тако говорили.
– Ти си слеп! Не видиш ли да је голуб? И ударио је шамар оном другом.
Тада је онај рекао: – Опрости ми, брате! Када је рекао “Опрости ми”, није више видео ни врану ни голуба. Беше ђаво! Тада су спознали да су поругани.
И узалуд их је навео да се бију, јер су затражили опроштај један од другог. Искали су опроштај и опет су они остали већи од ђавола. Ђаво никада не каже: “Опрости ми”.
Преподобни оче Клеопа, може ли се шта учинити за оне који су умрли неисповеђени?
– Који су умрли неисповеђени и непричешћени целог живота немају више везу са Црквом. На дно пакла одлазе. Ако видиш да су умрли невенчани који су живели невенчано, или који умру годинама неисповеђени и непричешћени, не можеш више да се молиш за њих. Ако су живели у блуду, не можеш да их сјединиш са Црквом!
Али како још можеш да им помогнеш? Општим помеником. Наша Црква је тако остала с апостолским Предањем, моли се на два начина: опште и поименично. Јесте ли видели свештеника када након Литугије оглашених отпочиње? …Да им открије Јеванђеље правде. …Да их присаједини својој саборној и апостолској Цркви…
За кога се тада моли Црква? Помиње ли кога? Моли се за Јевреје, за Турке, за Кинезе, за све народе света, да им открије Бог Јеванђеље правде.
На овај се начин твори молитва – нашао сам писано – за оне који су умрли одавно неисповеђени или у смртним гресима. Ако је мртав а знаш који га је свештеник крстио, ставиш тога свештеника; тако исто ако знаш који га је свештеник венчао, онда ставиш тог свештеника; и његове кумове са крштења; духовну родбину. Ставиш дотичне, а не стављаш његово име, и кажеш: “и са свим њиховим упокојеним родом”. Овде спада и он, јер је крштен и њихов је духовни син.
Тако се може саставити поменик за оне који живе цео живот невенчани, неисповеђени, непричешћени или у другим тешким гресима. Можемо их ставити, али без имена, саборно.
Може ли Бог да помилује и ђаволе?
– Зли анђели су пали без тела, и што је за човека смрт – то је за анђеле пад. После пада анђелима више нема повратка, а човеку се због тела дало покајање до смрти, до последњега даха. Ако се покаје, прима га Бог, и може да га, од човека подобног ђаволима, учини анђелом и богом по благодати, да га успне на небо.
Јер се Бог разапео због немоћи тела, и дошао је и оденуо се телом, да би уздигао нашу природу, не до анђела, не до херувима, него до десне стране Оца. Људска природа обитава на престолу Божијем, тамо где је Исус Христос.
То је у инат сатани. Јер шта му је рекао Бог? Извео си човека из раја? Обожићу људску природу и подићи ћу је на небо и оденућу се његовом природом и сешћу на престо с Оцем, и видећеш овај цвет, који си искварио у рају и завео, да седи .на престолу Божијем. То је Божије дело и Његова освета за злобу непријатеља.
Оче, како треба да се просуђује неко дело?
– Свети Максим каже: “Постоји девственост и молитва и милостиња и послушање и уздржање која су гнусоба пред Богом, када се то не твори по вољи Његовој”.
Апостол Павле нам је рекао: Ако ли једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (уп. са 1. Кор 10, 31). Бог не гледа на оно што ми чинимо. Добро дело има тело, има и душу. Тело доброга дела јесте да постим, да се молим, да творим метаније, да творим милостињу, да се исповедам, да поучавам. То је само тело. А душа доброга дела јесте циљ с којим ја творим добро дело.
Св. Јован Лествичник каже: “Пази, јер циљ је тројак. Један хвали другога, да би нешто зарадио од њега: било новац, било друго што. Други постаје пријатељ с неким, јер му овај даје новац. Постао је пријатељ ради новца. Опходи се улизички и хвали га, да би добио новац. Други има пријатељство са женом, девојком коју љуби страсном љубављу, телесном.
Све су то ђаволски циљеви, телесне љубави, славољубља и среброљубља. Јеси ли видео ђаволске циљеве? И ако си дело творио с овим циљем, оно увек прелази на страну циља. Постаје једно с њим. Постаје гнусоба пред Богом, јер није на Његову славу. Него је с циљем да стекне било ту девојку коју љуби страсно, било новац, било хвалу од људи.
Када се добро дело твори с таквим циљевима, гнусоба је пред Богом. Јер је човек изгубио све, зато што их твори с другим циљем, не с циљем да буде угодан Богу и да му се опросте греси, да би се спасао. Дакле, у свему треба да се испита циљ!
Оче, због чега им је Спаситељ рекао да о дану томе и о часу (када ће доћи крај) нико не зна, ни анђели на небу, ни Син, до Отац сам (уп. са Мт 24,36 и са Мк 13,32)? Је ли било могуће да Син не зна, ако је једносуштан Оцу?
– Ако су пророци имали толико духовне мудрости у телу и знали будућност, како није могао Христос да зна крај света? Ево шта каже Св. Андреј и божански Максим Исповедник у вези са незнањем Сина о крају света: ” Јер ни Син не зна, узето по људској природи, то јест по простој природи, онаквој какву ми носимо, без Духа Светога и без Његове обожене душе”. Као што ни ми не знамо шта ће бити сутра, тако не зна ни Христос као човек.
И други разлог због којег је рекао Христос да ни Син не зна био је овај:
Када ће доћи антихрист, приказаће себе да је Син Божији, и људи ће рећи: Ето долази крај, јер не кисне, јер има невоља, јер има патњи. И тада верници нека не дозволе да их обмане антихрист, који ће рећи да је он Син Божији и да он зна за крај света, него да кажу: “Ми знамо из божанскога Писма да о крају света ни Син не зна, а ти одакле знаш?”
Тако вели Св. Андреј. То јест због тога је рекао Син да не зна, не зато што није знао, јер није било могуће да не зна, ако је Он сам Мудрост и Логос Божији.
Али, браћо моја, мислећи о крају света, да мислимо на наш крај. Немамо ми посла с тим: када ће бити крај света. Можда ће бити након 100 година, можда након 1.000. Када Бог буде хтео. Ми да размишљамо о нашем крају. Мој крај је крај света. Ако ја умрем кроз један сат, шта ме се тиче или шта је мени . стало што ће свет још живети. Ако ја одем у раку сутра, за мене се свет окончао, и ја одлазим у вечни свет. С чим одлазим? С оним што сам ставио у торбу! Када полазиш на пут, ставио си себи намирнице од куће, ставио си себи лука, ставио си себи колач, ставио си себи боцу с вином, обуо си се, ставио си себи појас, ставио си себи капу, ставио си себи кожух због хладноће. Све си ставио себи у торбу. Када станеш на одморишту, шта вадиш из торбе? Шта си ставио, зар не? То и налазиш.
Наћи ћемо чашу воде дату у име Господње, добру реч, учињену милостињу. Ако смо помагали свом брату, ако смо се молили за оне који су нас жалостили да им Бог чини добро, не зло; ако нисмо помињали име ђаволово, ако смо се молили, ако смо постили, ако смо бдели, ако смо читали божанско Писмо, ако смо помагали невољнику, јаднику, ако смо одевали нагога, ако смо примали странца. Све ћемо наћи, ако смо ставили у торбу, на путу у вечност.
Од рођења до гроба – каже неки грчки философ – трен је. Ко је видео рођење, видеће и раку неизоставно. Родили смо се, сигурно треба да умремо. Полазимо од рођења и само до раке стижемо. У то смо сигурни. Родило се сунце, иде ка зениту, иде ка западу – то је наш живот. Осванули смо у рођењу. Напредујемо неизоставно и залазимо у смрт. То нека нам буде свагда у уму. Сви ћемо умрети, као што каже Исус Сирах. Сви ћемо умрети, али имамо пут између, не знамо колики.
Зато је Христос рекао: Пазите, стражите и молите се, јер не знате када ће бити то време! (уп. са Мт 25,13 и са Мк 14, 32). Ја знам да ћу умрети, али не знам када. То је страшна ствар. Можда сада, можда након сата, и шта ћу понети са собом? Анђела чувара који ме је подстицао да чиним добро и моја дела, добра или зла, то иде са мном и кроз митарства, и Христу, и на Суд. Дакле, браћо моја, ви сте група људи, не знам одакле сте искрсли. Засигурно ваш анђео вас је довео овамо. Чули сте беседу. Хтео сам да вам кажем и ја нешто, да кажете и другима. Блажен и трипут је блажен хришћанин који свакога часа и свакога дана ставља штогод у торбу за будући век. То што ставља јесу његова добра дела.
Када будемо путовали, када будемо ишли на митарства, када буду дошли ђаволи да кажу наше речи и дела и мисли, да можемо показати и ми: да, творио сам зло, али сам се исповедио духовнику. Ко се исповеда духовнику Дух Свети му брише све што је учинио. Да покажемо на Суду: да, творио сам зло, али сам творио и милостињу, творио сам и метаније, држао сам и пост, исповедао сам се, био сам милостив према убогоме, помагао сам, помињао сам по добру, опраштао сам оном који ми је згрешио. Да им покажемо и ми то, да би се ставило на теразије добро и зло.
Тако, трипут ће бити блажена душа која се припрема за пут неба. Шта каже Христос? Мири се са супарником својим, док си на путу (уп. са Мт 5, 2). Ко је супарник? Наша савест. Не видиш ли? Ако си учинио малу ствар, ако си згрешио речју, савест те кори. Због чега си говорио зло о другом? Ако си тукао, ако си лагао, ако си крао, ако си клео, ако си узео туђе, у свему те кори савест. Савест ти казује све што си учинио.
Савест је глас Божији у човеку. То је супарник. Он нас од сада оптужује, и ако се измиримо с њим, добро је. А мирећи се с овим супарником, миримо се с Богом, јер је то Његов глас. И с Њим се можемо помирити ако се исповедамо, ако жалимо због онога што смо учинили и одлучимо се да творимо добра дела и да их поставимо на место пређашњих злих дела. Тако се миримо са супарником. Свето Писмо вели: Мири се са супарником својим, док си на путу (уп. са Мт 5, 25). Садашњи живот је пут. Милиони милиона људи путују по њему. Овдашњи живот се назива путем, зато што стално путујемо њиме, од рођења до раке. Шта каже Дух Свети у Седамнаестој катизми? – Блажени су они који су непорочни на свом путу, који ходе по закону Господњем.
Чујете ли кога Дух Свети назива блаженим: оне који су на овом путу, то јест од рођења до смрти, непорочни, то јест без греха, оне који путују путем Господњим. Блажен је човек који се боји Господа, за његове ће заповести веома марити (уп. са Пс 111,1). Ко се боји Бога на путу овога живота боји се да мисли зло и да говори зло и да даље чини зло. Ко има страх Божији има целу мудрост. Јер Соломон каже: Страх Божији је мудрост. Давид га назива почетком мудрости (уп. са Пс 110,10). А Исус Сирах вели: Страх Господњи надишао је свеколику мудрост.
Човек који се боји Бога изнад је свих мудраца овог века. А Св. Јован Златоуст вели: Оди, човече, на гроб, буди тамо, и мисли о ономе који је умро. Јер знај да ћеш сутра постати као он”. Код гробова научићеш више од свих философских школа на свету. Најмудрији човек на свету је онај који се сећа смрти. Али зашто? Јер Исус Сирах каже: Сети се, сине, свога послетка и вавек нећеш згрешити (уп. са Исус Сирах 7, 38).
Ако нам увек буде на уму да ћемо умрети, сигурно да ћемо мерити своје речи, мисли и дела, и није нам потребан страх од људи. Знамо да је Бог свугде и зна и наше мисли, и од Његовог страха ми творимо добра дела. Трипут су блажени који се у овом кратком животу старају за душу и мире с Богом.
Живео је Адам 930 година, и на самрти његовој упитао га је анђео: “Адаме, како ти се учинио живот?” – “Тако, Господе, као када би ушао на једна врата и изашао на друга”. Наших седамдесет година су као паукова мрежа, јер шта је слабије од паукове мреже? Дани наших година, у њима је седамдесет година, а ако смо у пуној снази – осамдесет година, и већина од њих је труд и мука (уп. са Пс 89, 10). Чули сте то у Псалтиру. Наш живот пролази за врло кратко време. Наш пут је врло кратак.
Дакле, трипут су блажени који на овом кратком путу сабирају себи намирнице за пут ка небу.
Амин.
 
 
=”text-align: center”>ДОДАТАК
 
=”text-align: center”>Испуњено пророчанство старца Клеопе о Србима
 
=”text-align: center”>Разговор који је са великим румунским духовником
=”text-align: center”>старцем Клеопом новембра 1996. водила група српских поклоника
 
На почетку разговора, када је жена која је била преводилац рекла одакле долазимо, отац Клеопа је рекао: “Света Тројица и Пресвета Богородица Вас води у рај. Драга браћо и сестре из Србије, православни… Ја сам био у вашој земљи. Био сам у Београду… у многим местима.
– Сиромах Јустин Поповић је умро. Биле су нам монахиње из Ћелија и певале нам на румунском. Добили смо од њих писмо на румунском. Драги моји, из ког краја сте из Србије? (Уследили су многи одговори). Старац је почео да нам показује слике из Ћелија са оцем Јустином које је имао и затим наставио:
– Срби наши сироти, православни… Јако ми тешко пада што не знам ваш језик”.
Старац нас је затим позвао да седнемо за сто да се почастимо:
“Хоћете ли преноћити”? Драги, требало би да преноћите… Драга моја браћо, не идите ни лево ни десно, само се држите право. Ако не идете право него скрећете, изгубићете два дана.
… Богу се обраћајте са страхом и само тако нећете никад погрешити. Тако идите и изаћи ћете у сусрет Господу. Господ Исус Христос ће да вам опрости, ако непрестано понављате молитву: “Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме гретног”
Увек да имате вољу и увек да идете у цркву. Да не заборавите цркву. Да постите четири поста у току године, и среду и петак.
И увек један другоме, ако сте чинили грех, да опростите, да не би било греха.
Свети отац каже: “О, хришћанине, да се молимо ујутру три сата и увече три сата, а ако не можеш, онда бар по један сат. Макар један сат ујутру и увече.
Драга моја браћо, да имате велику бригу према вашој породици, за маму, за тату, за браћу, за сестре. Водите бригу о њиховом животу, њихов је живот битан за вас. Да се слажете међусобно.
… Ако си пао у искушење, или си погрешио, било кад, у било ком часу, да се одмах исповедиш. Запитајте се колико пута сте се исповедили. Немојте само да постите. Да ли је неки свештеник са вама?”
… За нас Румуне Србија је јако драгоцена, јер је чиста, православна. Помоћи ће вам Бог изненада – одједном. Нажалост, десиће се ствари исте као у Румунији. Бог ће да помогне Србима као и Румунима. Сироти, сироти моји Срби. Зато у свако време и на свакоме месту треба да се молимо Богу. Само да се стално молимо Богу. Кад се то деси Псалам 33 и 102 на сваком месту да читамо и срце да предамо Богу. У свако време и на сваком месту да се молимо. Да вас видим овако, као што вас видим сада, опет у Рају. Сироти, сироти Срби…
… И монаси и мирјани исто стижу у рај – отворен је пут у рај и једнима и другима. Ја се молим и за монахе и да пода Бог мир вама свима”.
(Затим је неко поставио питање да ли се и у свету може живети као монах, а старац одговара): “Не тражи се да се буде монах у свету него у манастиру. И у манастиру се тражи послушност и од Хришћанина који живи у свету. Нека Хришћани из света слушају људе из манастира и људе из Цркве. Монаси имају један задатак, а људи у свету други.
… Боже помози, идите сретно… И Господ, Господ вас води у Рај, Господ, Господ вас види у Рају”.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Из књиге: Ne vorbeste parintele Cleopa, 9, Roman, 1999, стр. 107-111
  2. Arhimandrit Cleopa Ilie, Predici la duminicile depeste an, Roman, 1990, стр. 116-121
  3. Видети Житије Светог Антонија Великог, под 17. јануаром.
  4. Из књиге: Ne vorbeste parintele Cleopa, 9, Roman, 1999, стр. 122-133
  5. Cemica – манастир у близини Букурешта (Нап. прев.)
  6. Из књиге: Ne vorbeste parintele Cleopa, 8, Roman, 1999, стр. 127-142
  7. У оригиналу погос, реч која се користи и као поздрав (Нап. прев.)

2 Comments

  1. Poštovani, gde mogu kupiti ovu knjigu? Unapred hvala