ПУТ НЕБА – ЖИВОТ И ПОДВИЗИ – ПОУКЕ И РАЗГОВОРИ

p> 

ПУТ КА ЧОВЕКУ

О ВРЕДНОСТИ ЧОВЕЧИЈЕ ДУШЕ[1]
 

…Каква је корист човеку ако задобије сав свет

а души својој науди? Или какав ће откуп дати

 човек за душу своју? (Мк 8, 36-37)
Љубљени верни,
У проповеди са тумачењем данашњег Светог Јеванђеља биће речи, колико нас Преблаги Бог буде озарио, о човечијој чести и о вредности човечије душе. Чули сте у данашњем Светом Јеванђељу речи Спаситеља нашег Исуса Христа, који је рекао: Какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мк 8,37).
Али зар да тако велику вредност има наша душа, да не може бити откупљена целим овим светом? Јер чујемо шта каже Спаситељ даље: Ако човек задобије сав свет, а души својој науди, каква му је корист? (Мк 8,36).
Чујете ли, браћо моја, колико велику и неизмерну вредност има наша душа и на колику ју је част и вредност уздигао сам Господ Бог и Спаситељ наш Исус Христос? И ако је то истина, ко ли ће икада моћи да се супростави тој великој истини, да може рећи да је наша душа јефтинија и не вреди колико цели свет?
Управо зато Свето и божанско Писмо више пута уобичајава да назива човека ” душом”. Чуј шта каже у Постању: А свега душа што дођоше с Јаковом у Мисир, а изађоше од бедара његових, осим жена синова Јаковљевих, свега душа беше шездесет и шест (Постање 46,26-27). Ето – Свето Писмо овде назива човека “душом”, не вели да је толико људи изашло од Јакова, него толико душа. И због чега Свето Писмо назива много пута човека “душом”?… Ево због чега: због велике вредности коју душа има у односу на тело. А може ли когод да души каже човек?… Не. Човек се може назвати душом, али душа се не може назвати човеком. Зашто? Зато што душа има невидљиву природу, а тело има природу која је видљива и подлеже чулима, и када се душа и тело сједине у једину ипостас, тада се назива човек. Али ни душа се не назива човеком, без тела, ни тело се не назива човеком, без душе. Јер човек је ипостас сједињена од двеју природа: и душа, и тело. А ако се ипак на неколико места у Светом Писму човек назива душом, то је, као што сам показао, због велике чести /почасти/ душе у односу на тело. Али шта је човек? Човек је језгро и целина свеколиког света који је Благи Бог саздао на небу и на земљи. Човек је биће које је у вези са четири врсте света које је Бог саздао у васељени. Он општи са свим постојећим што има душу и што нема душу: а) с минералним царством; б) с биљним светом; в) са животињским светом и затим са невидљивим анђеоским светом, то јест са мисленим /духовним/ светом.
Дакле, човек је целина видљивог и невидљивог света, и зато Свето и божанско Писмо назива човека Великим (Исус Сирах 3, 18) и на другом месту вели: Велик је човек и цењен милостиви муж (Приче 20, 6). Али зашто га назива великим? Зато што се у човеку сједињују сви Богом створени светови, и зато што над свима њима он је лик и подобије Божије (Постање 1, 27). Али да видимо како човек одржава везу са две врсте света: духовним и оним који подлеже чулима, који сачињавају свет у његовој свеукупности. Св. Григорије Назијански вели: “…Човек у својој ипостаси има од минералног царства (то јест од света који нема душу) гвожђе, со, фосфор, камен, воду, земљу и укратко скоро све материје које помиње хемија. Такође, човек у свом саставу има много врста од биљнога царства, од онога што расте и опада, рађа се и гине. Затим човек одржава везу и са животињским светом, и то преко четири течности, као: црна жуч, жута жуч, крв и вода (видети Св. Јован Дамаскин, Догматика, гл. 12).
Имајући те четири врсте течности од којих је претежно саздано тело животиња, он одржава везу са несловеснима, то јест са животињама. Дакле, ето како човек делотвори везу са три света: минералним, биљним и животињским. Али зар се само на томе зауставља човек?… Никако! Човек, као што сам вам већ рекао, одржава везу и са невидљивим и разумним и словесним светом небеса; човек је изнад света који је видљив и подлеже чулима, будући у вези са невидљивим и мисленим /духовним/ светом анђела (Св. Јован Дамаскин, Догматика, књига I, гл. 12). Дакле, пошто обједињује у себи четири света у малом, човек се назива “микрокосмосом”, то јест малим светом. Али зар се човек назива само малим светом? Не. По великом богослову Григорију и по другим Светим Оцима и великим философима Цркве Христове, човек се још назива и макрокосмосом, јер је већи од свих светова, то јест он је велики свет у малом свету, јер обједињује у себи не само свет који подлеже чулима и види се, него и невидљиви, и изнад свега он је по лику Божијем и по подобију Његовом (Постање 1, 26-27).
Али оставимо то што се односи на видљиви елеменат човековог бића, то јест на његов састав од онога што је видљиво и подлеже чулима, и кренимо даље своје слово о највишим способностима наше душе, које се напајају духовним својствима невидљивога света. Познато је да се невидљиви и духовни свет анђела састоји од девет чета хијерархизованим у три тријаде, и то: 1) Тријада I – Анђела, Арханђела и Начела; 2) Тријада II, средња – Власти, Сила и Господства; а 3) Тријада III, највиша -Преблажених Престола, Херувима и Серафима (Св. Дионисије Ареопагит, Небеска јерархија, гл. III, стр. 15, Кишињев, 1932).
Да видимо сада како човек прима од својстава тих преблажених анђеоских чета.
 

Анђели

Тумачи се да су анђели служитељи Божији, по написаноме: Који чиниш Анђеле Своје духовима, и служитеље Своје пламеном огњеним (Пс 103, 5). Анђели су ти који нама помажу у невољама, у страдањима /жалостима/ и у искушењима, и они се свагда радују онима што узрастају у врлини, и свагда их жалосте који падају у грехе, и овима помажу да се подигну из грехова и тешкоћа. Анђели служе спасењу људских душа и никада нас не напуштају, (служе) до изласка нашег из овог живота и до времена наше кончине. Анђели сачињавају чин најближи нама; њима је дата на чување ова земља, и они служе ближе нама за спасење људских душа. Зато је велики апостол Павле рекао: Нису ли сви они духови за служење, који се шаљу да служе онима који ће наследити спасење (Јев 1,14).
И људска душа има од Бога то делање као и анђео. Она има веру и љубав према Богу и служи Богу са страхом и трепетом. Људска душа има и сама моћ да служи, да помаже својој браћи, да их теши у невољама и огорчењима, да их утврђује речју и да увек хита на помоћ браћи својој разним средствима; зато је, дакле, и човек нека врста анђела састављеног од две природе, како га назива Св. Јован Дамаскин (Догматика).
Анђео лети као муња кроз небеса и кроз поднебесје; за трен силази у пакао, за трен обилази земљу, и не спречава га ни литосфера, ни атмосфера, ни стратосфера, ништа га не спутава (Св. Јован Дамаскин, Догматика, Књига II, гл. 3).
Исто тако и душа човекова са својим умом. Душа својим созерцателним делом, који је ум што за трен ока пропутује небо, силази у пакао, ствара себи представу о тамошњим мукама, хита куда жели, и нико је не може спречити, јер куда жели онамо иде.
Ето сличности наше душе с анђелом. Што анђео има у телу човек једва својим умом има. Зато велики духовни философ Св. Григорије Нисијки каже: “Човек је брат с анђелом по словесности” (Коментар на Мојсијево житије, стр. 831).
Све силе, особине и дарови сваке чете описани су по Слову на Сабор архистратига анђеоских чета Михаила и Гаврила, из Житија Светих, 8. новембра.
Али треба да знамо да је савршено бестелесан једино Бог, јер сви анђели имају своја тела. Али су њихова тела претанка и претанана, од огња небеског, и називају се “бестелесним” у списима Цркве.
 

Арханђели

Ова је чета друга из најниже јерархије, и арханђели имају следећи задатак од Бога: примају наређења од Бога и откривају пророштва од Бога и на време благовесте тајне Божије људима и свим народима на земљи (Св. Дионисије Светогорац, тв. дело, гл. VII, стр. 28; гл. 9, стр. 37).
Знате како су благовестили Арханђео Гаврил и други анђели из ове чете послати од Бога на рођење Светог Јована Крститеља и на Рођење нашег Спаситеља, на Благовести Богомајке.
Дакле, Арханђели имају тај задатак од Бога, који им се открива посредством виших чинова, и они чувају та наређења до трена када мислено /духовно/ приме заповест да их донесу на земљу, свакој души понаособ. Наша душа није ни сама туђа арханђелском делању. Она има памћење, које јој је Бог дао, све памти, а њен ум, ако је озарен Пресветим Духом поверава и благовести људима Јеванђеље и Реч Божију и сва за душе спасоносна учења, да би их привела на пут спасења. Као што знамо да је велики апостол Петар проповедао у Јерусалиму, и за један једини дан поверовало је око 3.000 људи, а следећег дана број људи просвећених речју Апостоловом нарастао је до 5.000, тако су Свети апостоли благовестили Реч Божију до свих крајева васељене, као што је написано: По свој земљи изиђе глас њихов, и до крајева васељене речи њихове (Пс 18, 4). Ето да су Свети апостоли, благовесници Христовог Јеванђеља, били и арханђели у телу.
Ето, дакле, као и Арханђели, људи имају и благодат благовештења и пророштва. Јер су врло многи од Светитеља Божијих имали дар да унапред знају шта ће се догодити њима и другима. Такви су били свети патријарси, пророци, апостоли, јерарси, мученици и преподобни оци из пустиња. Ето, дакле, да и човечија душа силом Божијом прима и дар Арханђела.
Човек може да благовести, да проповеда, да учи и да разјашњава неупућенима и да умножава веру Божију на земљи на славу Божију.
 

Начела

Власт ове чете јесте да чува све границе светских царстава, све земље, све градове, сва села и пределе, све области света. Начела имају велику власт од Преблагог Бога да не бивају ратови међу људима. Или, ако Бог допусти да бивају, онда они чувају сваки народ и сваки језик под небом (Св. Дионисије Ареопагит, нав. дело, гл. 9, стр. 41).
И људска душа има то својство, како показују Свети Оци. Човеку је Благи Бог дао да има поимање, да саставља законе којима може да влада великим царствима и снажним државама, да саставља војне законе, грађанске законе, управне законе, законе о поретку и дисциплинске законе. Ето мноштва сила које (људска душа) има слично Начелима. И човек влада градовима, земљама и царствима и пределима; те силе су дате човеку од почетка, када је Бог рекао: Растите и множите се и владајте земљом и птицама небеским, рибама морским и осталим (Постање Г, 28).
Дакле, ову силу владања и царовања има и човечија душа и уопште човек, узет заједно са душом.
 

Власти

Ова пресилна чета, будући изнад прве тријаде, има задатак да влада над ђаволима. Веома много би штете ђаволи наносили људима, када не би било овог чина, обдарене великом силом од Свемогућег Бога да влада над њима. Милијарде ђавола има у поднебесју, на земљи, у води и под земљом и у ваздуху који окружује земљу и свеколику васељену, како је речено и у Књизи о Јову: Обиђох земљу и свеколико поднебесје и ево ме ту (Јов 1, 7), или као што каже и велики апостол Павле, да …ратујемо против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф 6,12); дакле, на сваком месту се налазе ђаволи, и они би веома наносили штету саздању Божијем, јер сатана има толико силе, да – ако би му Бог допустио – ноктом би обрнуо земљу на другу страну, као што каже Св. Серафим Саровски. Али је сила сатане и његових служитеља ограђена и омеђена безграничном силом Божијом, и Бог овом четом, четом Власти, влада њима, не дозвољавајући им да творе какво зло људима или другим Његовим саздањима.
А вољом и допуштењем Божијим, могу да творе велико зло. Видимо у светом Јеванђељу, да ни у свиње нису смели да уђу, док им Бог није допустио (Мт 8,12; Јов 1,12).
Дакле, чин Власти има овај задатак да влада над ђаволима и да их не пушта да повреде које саздање Божије (видети: Св. Дионисије Ареопагит, нав. дело, гл. 8, стр. 32). Дакле, нека се зна да и човечија душа има тај дар од Бога да влада над ђаволима и да влада над страстима тела и душе, јер Св. Јефрем Сиријски вели: “Колико страсти има човек, толико ђавола има у себи”.
Дакле, душа чиста и озарена даром Божијим /благодаћу/ влада над овим ђаволима и неће да твори њихову вољу и особито се не даје да буде поражена од страсти тела и душе, јер има у себи дар Божији да се супротстави ђаволима када је нападају (Мт 10,18; Мк 3,15; Лк 9,1).
 

Силе
 
Изнад чете Власти јесте чета Сила, која је друга чета из Друге тријаде. Та чета има следећи задатак: велику силу има од Преблагог и Свемогућег Бога да твори велика чудеса на свој земљи; али тим даром од Бога су обдарени и људи које је Бог изабрао и којима Он жели да да тај дар /благодат/. Сви Светитељи чудотворци удостојавају се да кроз ову чету Сила приме од Бога дар чудотворства. Чета Сила има још и други задатак: она управља и покреће небеска тела, планете сунчевог система и небеске звезде, тако прецизно, веома задивљујуће, и неисказиво тачно.
Ова иста чета Сила управља поднебесјем и мења дување ветрова, мери њихову јачину и тежину, да не би дошли с превеликим налетом на коју земљу и повредили људе, њихове градове и села. Или ако допусти Свемогући Бог, шаље на поједина места урагане, циклоне, тајфуне са сваковрсним опасностима, и тако посредством ове чете Бог кажњава људе грешнике са појединих делова земље.
И сам човек има од Бога дар који има ова чета Сила, јер човек, молећи се Богу, са даром /благодаћу/ и силом коју прима од Њега, може да твори чудеса. Колико ли је Светих пророка творило велика чудеса и васкрсавало и мртве, као Илија и Јелисеј! Колико ли је апостола творило велика чудеса и васкрсавало и мртве, као Петар, Павле и Свети Јован Јеванђелист! Колико ли је Светих јерараха и мученика творило велика чудеса и васкрсавало и мртве, као Св. Великомученик Георгије и други!
Значи, човек има од Бога дар да твори велика чудеса, и уместо да управља ветровима и променама времена, он управља удовима свога тела, управља врлинама и страстима свога тела и све ставља у поредак на службу и на славу Божију, по ономе што је написано: Нека твоје око право види и твоје ухо чује што је право (Приче 4,27-27).
 

Господства
 
Ова се чета назива Господствима, јер она господствује над ђаволима и такође над свим земаљским царствима и над свим земљама које јој је Бог поверио. Такође ова чета Господстава влада над свим четама које су ниже од ње, и којих је пет на броју. Они су Господства и служе Господу Богу не због страха, него из љубави и слободне воље, али особито су из љубави сасвим одбацили из себе ропски страх. Друге чете служе од страха, имајући непорочан страх, по ономе што је написано: “Непорочни страх Господњи који пребива у векове векова” и опет: “Страх Господњи који озарује очи” (Рим 8, 15; Јн 4,18); и Господства имају велику силу да владају над силама сатаниним и над силама земаљских народа и над силама стихија, као и над осталим силама које су ниже од њих.
Дакле, човек има Богомдану силу да влада или царствује над једним градом, над једном државом или над више држава. Ко мислите да поставља цареве и владаре на земљи, владаоце и судије, ако ли не сам Бог.
Чујте шта каже Божанско Писмо: Чујте који владате мноштвима и који се гордите међу незнабожачким народима да вам је сила дата од Господа и власт од Свевишњега (Премудрости Соломонове 6,1-8).
Дакле, посредством чете Господстава Бог поставља цареве, краљеве, вође народа на свој земљи. О тој истини говори и велики апостол Павле када вели: Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога (Рим 13, 1-6). Дакле, све власти које су на управи народа, сви државни вођи постављени су од Бога преко чина Господстава; они имају, дакле, тај задатак да владају над ђаволима и да постављају владаре и цареве на земљи.
Чети Господстава много је подобна и човечија душа, која благодаћу Божијом достиже да влада над страстима свога тела и душе. Чули сте за Светог Симеона, Христа ради јуродивог, који иђаше наг улицама града Емесе и носаше ловоров венац на глави, а беше блатњав, претварајући се да је луд, и викаше: “Празник је цара победоносца и града његовог”; и упитан од ђакона, који је знао тајну његовог живота, зашто казује тако, он је рекао: “Милошћу и даром Христа мога мој ум царствује над страстима, и душа је моја постала град Божији” (Житија Светих, 21. јул), и тако Јуродиви Бога ради, као што вели велики апостол Павле (1. Кор 1,19,25) беше мудрији од целога света, јер царствоваше над свим људским страстима. Он иђаше наг, са овешталом подерином на себи и није марио за оне који су му се смејали, јер вели велики апостол Павле: Кад би још људима угађао не би био слуга Христов (уп. са Гал 1,10). Ето, дакле, примера да човек са даром Божијим може постати владар и царствовати над страстима, и владајући над страстима, царствује и над ђаволима и над свим што је светско, јер је он тада ваистину постао по Божијем лику и подобију (Постање, 1, 26-27).
 

Престоли
 
Назива се тако, пошто на овој чети почива Преблаги и Пресамилосни Бог, не Суштином, јер је Суштином сасвим необухватан, него Благодаћу. Дакле, Благи Бог почива на посебан начин, Својом Благодаћу, на том чину Престола; зато се они и називају, по Светим богословима, “Богоносни” (Св. Дионисије Ареопагит, нав. дело, гл. 7, стр. 31).
И човечија душа има тај дар од Бога, који имају Преблажени Престоли, те и она може у врло великој мери да прима и носи Бога, по ономе што је написано: Ово говори Свевишњи, који живи на висини вавек, Свети у Светима, име му је Господ Свевишњи, који у Светима почива (Исаија 57,15); и на другом месту вели: Какав ће те ми дом сазидати, говори Господ, небо ми је престо и земља подножије, и које је место мога одмора? Није ли их Моја рука створила, и све је то Моје, говори Господ, и на кога ћу погледати, до само на смиренога и кроткога и који стрепи од мојих речи (Исаија 7, 1-2); и Св. Јефрем вели: “Два престола има Благи Бог: необухватно небо и други – срце смиренога”. Ето, Бог почива и на срцу смиреног човека, као на Свом Престолу. Али и велики апостол Павле нам казује: Ви сте Црква Бога живога и Дух Божији почива у вама (1. Кор 6, 15; 12, 27; Еф 5, 30). Чујеш ли шта вели? Ми носимо Духа Божијег, ако очистимо своје душе од грехова. Дакле, ето како човек може да постане словесни престо и да носи Бога у себи, имајући делом онај задатак који имају Преблажени Престоли с небеса и носећи Бога у својој души делотворењем свеколиког доброг дела, али особито љубављу и смирењем свог срца.
 

Херувими
 
Херувим се на јеврејском језику тумачи као “обиље познања и изливање мудрости” (Св. Дионисије Ареопагит, нав. дело, гл. 7, стр. 25).
Дакле, човечија душа има делом то својство, јер је и њој Бог дао ум, којим може да сабере врло много знања.
Говори се да Херувими имају најдубља духовна созерцања, и толико је мудрости у уму Херувима, да сви словесни умови анђела, који су ниже од њих, не могу проћи поред њих, а да они не знају; још имају неизрециви и дубоки вид, због чега се још називају и бдиоцима, то јест са много очију имају прозорљивост мудрости у свим правцима.
Дакле, и човек прима то делање по мери дара Божијег / благодати/, којим може бити мудар и бдилац над страстима, и испунити ум божанским познањем. Пошто може да излива мудрост од онога што је сабрао у памћењу благодаћу Божијом и трудом проповедања речи Божије, он излива разумност и мудрост хиљадама душа, учећи и саветујући. Ето, дакле, и човек може у малој мери да има мудрост и изливање познања према другима.
Али Херувими имају и друго име: “као деца”, то јест велику меру невиности. Они имају највећу невиност и непорочност од свих чета анђеоских.
Одређена мера невиности и незлобивости налази се и у човечијој души, особито код невине деце. По Речи Божијој, ко буде имао мудрост змије и кротост голуба, тај постаје невин као дете, тога можеш назвати Херувимом у телу, земаљским Херувимом. И затим, човечија душа и човек узет уопште, може у одређеној мери да се уподоби и Херувиму многим сабирањем знања, учењем мудрости, невиношћу и непорочношћу и незлобивошћу деце, о којој је Господ рекао: Док се не обратите и не будете као деца, нећете наследити Царство небеско (Мт 18,3; Мк 10,15; Лк 16, 2-16).
 

Серафими
 
Серафим се на јеврејском језику тумачи као “ужарен” или иначе речено “пламени” или “горући”, и то зато што они имају велику љубав према Богу и удвострученим пламеном љубави, више но остале чете /чинови/, пламсају љубављу према Свемогућем Богу (Св. Јован Златоуст, Беседа о Серафимима, Кладенац), будући најближи Престолу Божанства. Они не само да горе несамерљивом љубављу према Благом Богу, него имају и силу да загревају и жаре и остале чете љубављу служења Благом Богу са много ревности. То је задатак који има чета Серафима, која се налази, као што сам рекао, најближе Пресветом и Пресвемогућем Богу.
Али су и поједини од изабраних Божијих људи постали серафими, у одређеној мери, даром Божијим, горећи великом љубављу да изврше заповести Божије и да Му служе пламеним срцем, као Лука и Клеопа, који иђаху са Спаситељем према Емаусу, када им је он путем тумачио Писма. А након што су га познали, рекли су: Не гораше ли срце наше у нама док иђаше с нама путем и објашњаваше нам писма? (Лк 24,32). Видите ли, браћо моја, како пламсаху даром /благодаћу/ Пресветог Духа, који беше уз њих? Не познадоше Га, док Он није благоизволео да им се открије при ломљењу хлеба. А Св. Игњатије Богоносац, који носаше у свом срцу Христа, и због Његове горуће љубави, жељаше у свако време да буде поједен од звери и да пропати највеће муке, Његове љубави ради. И како се пламеном љубављу Божијом разгорео Свети велики првомученик и архиђакон Стефан, да му је у том божанском разгоревању лице сјајило као лице анђела Како је вођен пламеном љубављу према Богу пропатио муке до смрти, будући убијен камењем, и молећи се Богу да не урачуна онима што га убијаху тај грех (Дап 7, 60). А колико је ужарен љубављу Божијом био велики апостол Павле када је рекао: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим 8, 35-39).
Толико је жара било у апостолу Павлу, да је горео од љубави Исуса Христа Бога нашег, и није узимао у обзир ни ђаволе, ни анђеле, нити било које ино саздање Божије, и био је уверен да га нико неће раставити од љубави Исуса Христа. Дакле, човечија душа, када стигне у такву божанску топлину и пламен, има толико пламене љубави према Преблагом Богу, да је – право речено – “серафим” у телу, “земаљски серафим”. Зато и канони Свете Цркве потврђују то, када поједине Светитеље називају Серафимима, говорећи: “Свети јерарше Игњатије, био си словесни Серафим” (Канон Светог Игњатија, 20. децембра).
Љубљени верни,
Ако сте пажљиво слушали данашњу проповед, могли сте појмити да човечија душа, будући упоређена са свих девет анђеоских чета, и сама прима у одређеној мери, благодаћу Божијом, све дарове и својства свих анђеоских чета.
Та сличност која постоји између својстава наше душе и (својстава) девет анђеоских чета, свакако је појединачна, јер, мада човечија душа има потенцијално та својства и дарове, све док је обучена у немоћ тела свагда је променљива; док небеске Силе више и савршеније примају већ поменуте дарове од Благога Бога, него ли наша душа докле год је у телу, јер су Свете Силе бестелесне и, благодаћу Божијом, сасвим безгрешне.
Свакако, биће да оне, сем већ поменутих, имају и друге духовне дарове и својства која само сам Бог и Саздатељ њихов и наш зна. Ту истину јасно објашњава божански отац Максим Исповедник, који, тумачећи реч Господњу из Светог Јеванђеља, вели: Међу рођенима од жена није се појавио већи од Јована Крститеља; а најмањи у Царству Небескоме већи је од њега (Мт 9,11; Лк 7,28); то вели, јер се веровало да је Јован созерцањем стекао свеколико најузвишеније и коначно знање, али будући живот је већи од овога овде. Или: највиши богослов мањи је од последњег међу анђелима (Добротољубље, том II, питање 47, стр. 231).
Најмањи у Царству небеском је анђео који се налази у најнижој чети небеске јерархије. Тај је ипак већи богослов од Јована Крститеља, који је највећи пророк рођен од жене и највећи богослов међу земаљским бићима, као онај што је додирнуо и видео и чуо Три лица Свете Тројице приликом јављања Господњег на Јордану. Ипак, док је био у телу, знао је мање тајни но анђео. Дакле, ако је анђео који је најмањи у поретку небеске јерархије већи богослов од Светог Јована Крститеља, колико ли ће већа бити различитост и разлика дарова и својстава осталих горњих чета и земаљских људи у односу на највише анђеоске чете небеске јерархије.
Велики философи старог века: Питагора, Платон, Демокрит, Плотин, Методије Олимпијски, Аристотел, као и други небројани философи старог века, казивали су да је човечија душа само “микрокосмос” (мали свет), и да је човек уклопљен у њу из видљивог и осетилног /чулног/ света, али нису знали да многим својствима има удеоничарство и са словесним силама с небеса. Зато је божански отац Григорије Богослов корео Демокрита и њему сличне, говорећи: “Који ограничавају човека само на свет што подлеже чулима удаљили су се од истине. Јер човек је центар и језгро које повезује међе горњега света – разумнога, и доњега света – који подлеже чулима (види и Св. Јован Дамаскин, Догматика, књига II, гл. XII).
Дакле, сада, када се наше слово ближи крају, треба да покажемо да наша душа није само поседник и сабирни центар свих видљивих и невидљивих светова, него је изнад мисленог /духовног/ анђеоског света, имајући у себи нешто Богомдано што је изнад духовног света Светих Небеских Сила, као што о томе уче Свети и божански Оци. Он не само да има од света који подлеже чулима и од духовног света, него је и лик и подобије Божије, као што је Бог рекао при стварању, говорећи: Да створимо човека по своме лику и подобију (Постање 1, 26). Дакле, Света Тројица се саветовала да створи човека над анђелима, јер нигде у Светом Писму не стоји написано да су анђели створени по лику и подобију Божијем, него само “човек”. Али чиме је човек већи од анђела, да би се уподобио свом Саздатељу? Човек је већи од анђеоске чете, и човечија душа је надмашује трима особинама, и то, као што о томе учи Велики Василије говорећи: “Човек се уподобљује Светој Тројици и јесте Њена икона овим трима својствима: умом се уподобљује Оцу, јер Отац је у Светој Тројици Ум Који је Рођењем од пре свих векова Источник Сина и Исхођењем од пре векова, другим чудесним начином – Духа Светога”. Дакле, човечија душа се уподобљује Оцу умом, и као што Отац рађа Сина рођењем пре свих векова, исто тако и човечији ум рађа реч, и Сину се уподобљује реч која извире из човечијег ума; а подобна је Духу Светом по самовласној вољи која је у души корен свих доброта што их је Благи Бог поставио у човеку. На тај начин човечија душа је највеће дело савета Божијег и жива икона Пресвете и животворне Тројице, и тим трима својствима јесте изнад анђела и свеколиких разумних, словесних и самовласних чета, имајући лик и подобије Пресвете Тројице.
Љубљени верни,
У закључку ево шта велим: Ето због чега је Спаситељ наш показао да наша душа има већу вредност но сав свет, када је рекао: Какав ће откуп дати човек за душу или Каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди? (Мк 8,36-37). Као што сте чули колико је велика наша душа, и ничим је не можемо откупити, до само истинским покајањем, исповешћу, молитвом и делотворењем свеколиких добрих дела на славу Божију. Дакле, настојмо да добро пазимо како живимо и како се старамо за спасење својих душа. Јер нам ништа неће бити на корист, па ни сав свет, у дан када ћемо дати одговор.
Амин.
 

ШТО ХОЋЕТЕ ДА ВАМА ЧИНЕ ЉУДИ,

ЧИНИТЕ ТАКО И ВИ ЊИМА[2]
 
Иако је овај стих (из наслова, прим.изд) тако кратак, тим више садржи узвишеније и савршеније учење за спасење људских душа. У овом се Јеванђељу садржи укратко свеколико човеково спасење, јер нас оно учи љубави према непријатељима. Ниједан пређашњи учитељ закона није донео у свет тако савршено учење за спасење људи, као ово садржано у слову Јеванђеља, које каже: Љубите непријатеље своје (уп. са Мт 5, 44). Ову је заповест дао Господ Бог и Спаситељ наш Исус Христос, сама мудрост и Логос Божији, ради нас грешних и ради нашег спасења.
Ми мислимо да је немогуће остварити на делу учење овог Јеванђеља. Али није тако. Није тако.
Благи и Пресвети Спаситељ никада није изрекао какво учење у свету које људи не могу испунити. Јер Он, будући савршени Бог, зна дубину немоћи људске природе.
И како је Он отпочео учити ово учење о љубави према непријатељима? – Речима: Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима (уп. са Лк 6,31). Ето како се велика истина и како велика правда налазе овде.
Човече, хоћеш ли да други украде твоју ствар? Или да те кори, или да те бешчести, или да се свети, или да ти чини друго зло? Дакле, ако нећеш, немој ни ти чинити другом!
Нећу да ме други оговара; дакле, не треба ни ја да га оговарам! Нећу да ме други мрзи; дакле, не треба ни ја да га мрзим! Нећу да ми други краде из моје баште или из мога винограда; дакле, не крадем ни ја од другога! Не бих хтео да неко јавно исмева моје дете; ни ја нећу да чиним тако. Не бих никада хтео, када негде одем, да ме неко ниподаштава, него бих хтео да ми каже “Добар дан”, да ме поштује и укаже ми пажњу; дакле, да и ја творим исто тако!
Ето праведне мере, коју не може нико порећи; што хоћу да ми други чини да чиним и ја њему, и тада се чува топла свеколика љубав према ближњем и правда Божија.
Након што је Спаситељ показао ову правду и ову меру Јеванђеља, прешао је на још савршеније учење. То јест да љубимо не само пријатеље, него и сваког човека, чак и непријатеље. Јер чујте шта каже: Ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? И грешници чине тако. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грешници дају у зајам да добију опет онолико (уп. са Лк 6, 32-34); то јест они дају зајам, али у зајам, да би примили натраг управо колико дају.
У наставку дотичнога зачала Јеванђеља казује се: Љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајте у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима (уп. са Лк 6, 35).
Тамо нам је рекао да чинимо другима што желимо да се нама чини. А овде је рекао нешто узвишеније. Рекао је не само толико, него да чиниш добро оном који те мрзи, да љубиш онога који ти је непријатељ. И Апостол нас учи слично, саветујући нам да се зло не побеђује злом, него се зло побеђује добрим.
Али ми грешници кажемо: Како да благосиљам или како Да љубим онога који ме кори и бије и озлеђује и свагда ме оцрњује? Како да томе ја чиним добро? Дакле, кажемо да је то немогуће. Јер не могу ја даље да љубим онога ко ми је ударио шамар, или ме је прекорео, или ми је штогод узео, или ме је исмевао, или ме је оговарао пред другим.
Да, тако је! Ми не можемо, због своје немоћи. Али немојте мислити да је то сасвим немогуће. Могуће је, с Богом, Који нам је свагда у помоћи, ако се ми трудимо. Својом силом не можемо творити ништа добро. Али Божијом силом све се може.
Јер Спаситељ каже: Све је могуће онима који верују (уп. са Мк 9, 23).
Да ову узвишену заповест није испунио нико у Закону Благодати, нити пре њега, могли бисмо сматрати да је ово учење изнад моћи. Пагани и други нехришћански народи казују да је немогуће да љубимо онога који нам чини зло. Али ми немамо право да то кажемо!
Ето у Старом Завету Давид је љубио Саула, и када би чуо да је овај пао на земљу, да га мучи нечисти дух, Давид би одлазио непријатељу свом Саулу, Саулу који га је прогањао и тражио да га убије, одлазио је и певао му псалме. И зли дух, чувши силу псалама, одлажаше од Саула, који се смириваше.
Али када је устајао, питао је где је Давид, и хватао се копља, да би га убио. И трипут је ударио копљем у зид, намеравајући да убије Давида, свог лекара. Давид га исцељиваше, избављајући га од ђавола, који га мучаше без предаха, а он се борио против свог доброчинитеља, да би га убио.
Али је Давид показао своју љубав према свом непријатељу и следећег пута. Када Саул спаваше у пустињи Зиф, и његова војска спаваше с њим, Давид је нашао Саула у пећини где спава. И Ависај, војсковођа у Давидовој војсци, саветоваше му: Сада ти даде Бог непријатеља твојега у руке; допусти ми, дакле, да га прикујем копљем за земљу (уп. са 1. Самуилова 26,8).
Али чуј шта каже Давид: Немој га убити; јер ко ће подигнути руку на помазаника Господњега и остати некажњен? (уп. са 1. Самуилова 26, 9). Јер Саул беше миропомазан као цар.
Пришао је Давид Сауловој глави и одрезао му само део хаљине, да би знао да му је био близу. И поштедео му је живот, говорећи: Страх ме је од Бога да учиним зло оном ко хоће да ми одузме живот.
И тако је Давид, око хиљаду година пре Закона Благодати, испунио ово Јеванђеље, то јест љубио је свог непријатеља. Саул је са 4.000 војника тражио Давида у свим крајевима Палестине, да би га убио, да би му одузео живот, а овај, када га је имао у својој руци, поштедео му је живот рекавши: “Не, Боже сачувај! Нећу му учинити зло, јер је помазаник Господњи”. Видиш ли љубав према непријатељима испуњену пре Закона Благодати?
Зар Мојсије није исто тако учинио? Народ ропташе против њега и беше се побунио против Бога, скренувши у идолопоклонство. А када му је Бог рекао: Гледам овај народ и видим да је тврдоглав народ. Пусти ме, дакле, сада да се распали гнев мој на њих, да их погубим!, Мојсије је рекао: О Господе, молим ти се сада, ако хоћеш да им опростиш овај грех, опрости им га; ако ли не, избриши и мене из своје књиге, у коју си ме записао. То јест, пре бих ја да умрем, него да изгине народ, иако су ме они огорчили и роптали против мене и мало је недостајало да ме убију камењем у Рафидину, зато што сам их извео из Египта.
Ето како су ову јеванђелску заповест, која се нама грешницима чини немогућом, испунили други изабраници Божији, хиљадама година пре Спаситељевог доласка у свет!
А архиђакон Стефан, двер мученика, прва овца Христова која је ишла за Њим, како је умро? Они га каменоваху, а он, творећи молитве, клекнуо је, и када га удараху великим камењем, видећи да умире, узвикнуо је: Господе Исусе, прими дух мој u не урачунај им грех овај (уп. са Дап 7, 59-60). И то рекавши, уснуо је. И тако је добри слуга отишао за Владиком Христом.
И у Старом и у Новом Завету видимо много примера који доказују да су многи изабраници Божији још од давнина савршено испуњавали ово Јеванђеље.
Шта кажу Апостоли? Када беху хуљени и прогањани, узвраћаху добрим и утешном речју. И ниједан се није светио злом, него су побеђивали зло добрим. Дакле, и они испуњаваху ову заповест Јеванђеља.
А Спаситељ наш Исус Христос ју је испунио пре свих из Закона Благодати. Јер када беше распет на Светом Крсту, мољаше се за оне који му укуцаваху клинове у руке и ноге и говораше: Оче, опрости им, јер не знају шта чине! (уп. са Лк 23,34) Дакле, Спаситељ нас је и речју и делом учио да можемо љубити непријатеље.
Да Бог то не чини с људима и с народима на земљи, не би било више ниједнога човека на целој земаљској кугли. Како ли Он даје дажд свим народима земље који нису спознали Бога? Како ли Он даје дажд хришћанима који су само именом хришћани и распињу Га сваког трена својим безакоњима? Псујемо Га, исмевамо Га, хулимо на Њега, скрећемо од вере у мржњу; како ли нам даје дажд?
Требало би да киша пада само у башти онога који Њега чествује; требало би да се рађа Сунце само над праведницима, а осталима, грешницима, да буде мрак.
Али није тако! Бог, будући по природи преблаг и премилостив, шаље Своје Сунце и добрима и злима и пушта дажд и над праведницима и над неправедницима.
Кад би се Бог судио са људима и када би пуштао гнев у све Дане због наших грехова, требало би да стално будемо без Сунца и без капи воде на земљи, зато што смо сви и у свако време непријатељи Божији, зато што не испуњавамо заповести Његове и мрзимо Га и противимо се вољи Његовој.
Али Бог не чини тако и не узима у обзир наше грехе. У својој неограниченој доброти покрива својом милошћу и љубављу све немоћи, зла и безакоња света.
Али можда ће когод рећи: “Бог може то да чини зато што је Свемогући Бог, али ја сам човек, и по закону природе не могу да љубим онога који ме мрзи”.
Да, не можемо ми, али може Бог. И ми ако се Њему молимо, и ако останемо у Њему, можемо свагда то чинити. Јер вели: Останите у мени, и ја у вама…, јер без мене не можете чинити ништа (уп са Јн 15, 5). Ако се молимо Пресветом и Преблагом Богу, Он помаже и нама да љубимо оне који нас мрзе, да чинимо добро онима који нам чине зло, да благосиљамо оне који нас вређају.
Ако је Бог то чинио, будући без греха, зар ми грешници не треба да љубимо један другога и да носимо терет један другоме?
Свети Максим Исповедник вели: “Али можда не можеш да љубиш свога непријатеља, када осећаш да ти чини неправду; можда то не можеш да чиниш засад. Али бар ћути, трпи и моли се Богу. Бар немој да се светиш и бар носи са разумевањем у души немоћ онога у време његове смутње. Затим ћеш се са сузама молити Богу, и даће ти дар и силу да из свег срца љубиш онога који ти је чинио зло. Али прво и прво – моли се!”
Има пет врста љубави. У Јеванђељу се говори о љубави према Богу и о љубави према ближњем. Св. Максим каже да има пет врста љубави, и од тих пет две су добре, једна средња и две за одбацивање.
Две добре (љубави) јесу: Да љубимо Бога свим срцем и свом душом и свом снагом, а ближњега да љубимо као сами себе (уп. са Мт 22, 37 и 39).
Друга љубав јесте природна љубав, то јест природног порекла, коју родитељи имају према деци и деца према својим родитељима, и љубав коју имају браћа и сестре и рођаци по телу међу собом. Ова није за осуду, то јест не треба да је заобилазимо, али ни да од ње што велико задобијемо, јер је природна и Богом усађена у човека.
Затим постоје још две врсте љубави: телесна, када неко са страшћу љуби другога; и љубав пропраћена среброљубљем, када неко воли другога јер му даје новац или му даје какав други иметак. То су страствене, и за одбацивање су.
Чак је и она средња за осуду, када је претерана.
Свети Оци нам казују: гледај своју природу, човече, и ако хоћеш да ти други твори добро и да има милости према теби када си смућен и кушан и у невољи, имај и ти милости према другом исто као и према себи. И он је човек, и он је кушан, и он има невоља, и он има ђаволе који га тиранишу, и он има страсти изнутра и споља!” Дакле, немој га мрзети, јер ћеш и ти сутра имати иста искушења! И тако ћемо се научити љубави према ближњем, ако будемо разматрали што припада природи, да смо, дакле, исте природе с њим.
Али гледајмо ка себи и ка заповести данашњег Јеванђеља. Ако ми не само да не љубимо оне што нам чине зло, не само да не благосиљамо оне што нас проклињу, не само да не дајемо у зајам онима од којих не треба да размишљамо да узмемо натраг, него баш тражимо да се одмах светимо ономе који нам је чинио зло, тада више нисмо синови Божији, него синови срџбе и гнева Божијег! Јер имамо у свом уму мисао да се светимо оном који нам је чинио зло.
Тада више није Дух Божији у нама, нити више има љубави Исуса Христа у нашим срцима, него смо као какви разбојници, као какве добровољне убице, чак ако и нисмо извршили убиство, ако вребамо да се са злобом светимо брату и тражимо да оборимо његову славу или његову част или било шта његово што је дао Бог. Убице смо пре но што извршимо убиство. Због чега? Јер убијамо његову славу и част, његов иметак и друго слично томе.
Због тога је добро рекао Свети апостол и јеванђелист Јован: Који мрзи брата својега јесте човекоубица! (уп са 1. Јн 3, 15). Чак ако и није убио руком или штапом, али га мишљу мрзи и тражи да се свети и вреба свог брата да му учини какво зло.
Он је убица у свом срцу, и буде ли га тако затекла смрт -јад и чемер! Јер убица је, и са убицама ће имати удела. Ако је когод умро помрачен у срцу и није опростио своме брату, не може да прими опроштај у дан суда и у часу смрти. Јер Господ вели: Ако ли пак не будемо од срца опраштали сагрешења брата свога, ни Отац наш који је на небесима неће опростити нама сагрешења наша! (уп. са Мк 11,26).
Због тога имајмо милости један према другом, носимо терет један другоме, да бисмо испунили Закон Христов, то јест Закон љубави, који нам заповеда љубав према непријатељима.
Имајмо милости према свима, опраштајмо свима, Христове љубави ради.

 

ПРОПОВЕД У НЕДЕЉУ XI ПО ДУХОВИМА[3]
 

О дужности да опраштамо онима који нам згреше
 

Зли слуго, сав дуг онај опростио сам Ти,

јер си ме молио. Није ли требало да се и

Ти смилујеш на свога другара?

(Матеј 18, 32-33).
 
Љубљени верници,
Свето и божанско данашње Јеванђеље нам показује дужност да опраштамо онима који нам греше. Господ наш Исус Христос, нас учи да се цео Закон и пророци темеље на двема заповестима, то јест да љубимо Бога и ближњега свога (Мт 22, 37-40). Милост је једно од добрих дела које извире из љубави, по сведочењу Светог Апостола Павла, који вели: Љубав се умилостивљује (1. Кор 13, 4). Ко нема милости према свом брату знак је да тај нема љубави и пребива у мраку мржње према браћи (1. Јн 2, 9-11; 4, 20).
Љубав Божија према нама подобна је љубави родитеља према својој деци (Поновљени закони 1, 37-45; Исаија 49,15; 66, 13). Као што отац и добра мајка љубе своје синове и, ма колико пута би они погрешили, ако се обрате и траже опроштај, опраштају им и помилују их, таква је и љубав Божија према нама, који смо Његови синови (Јн 1,12) и тако нам пристоји да будемо са љубављу и са милошћу према онима који нам згреше. Спаситељ наш Исус Христос, будући прикован на Крсту, молио се за оне који су Га разапели, говорећи: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк 23,34).
Буде ли когод имао сва добра дела, ако љубави нема, ништа нема (1. Кор 13,1-2). Син Божији дошавши у свет, из Своје безграничне доброте, са љубављу и милошћу према нама (Еф 3,18-19), укинуо је разлику између непријатеља и пријатеља и дао нам заповест да љубимо своје непријатеље, да благосиљамо оне који нас куну, да се молимо за добро оних који нас озлеђују и прогоне и да творимо добро онима који нас мрзе (Мт 5, 44). По сведочењу овог учења није нам допуштено никога да мрзимо, него треба да све који нам згреше љубимо и да им опраштамо сагрешења, чак ако би нам творили највеће зло.
Сећајмо се да Бог из своје безграничне доброте: даје дажд и праведнима и неправеднима, и Он својим сунцем обасјава добре и зле (Мт 5,45). Зато смо и ми дужни чинити свима добро и опраштати сагрешења онима који нам згреше (Мт 6,12; 1. Сол 5,15), носећи немоћи других (Гал 6, 2; Еф 4, 2). Тако нас подстиче и Свети апостол Павле говорећи: Будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама (Еф 4, 32). На другом месту вели: Подносите један другога, опраштајући један другоме; а ако ко има тужбу на кога, као што Христос опрости вама, тако и ви (Кол 3,13).
Дакле, браћо моја, сећајући се љубави Божије према нама, који стално грешимо пред Њим, трудимо се и ми по својој моћи да свагда опраштамо онима који нам згреше (Јн 13, 34). Љубав према Богу не може се појавити међу нама без љубави међу нама и без опроштаја онима који нама греше (1. Јн 3,17; 4, 20-21).
Љубљени верници,
Слушајмо сада Светог Јефрема Сиријског, који, говорећи о опраштању онима који нама греше, од чега зависи и опраштање наших грехова, вели овако:” Добро је рекао Господ: Мој терет је лак! Јер каква је тешкоћа и какав је труд да оставимо брату своме ситне и ничега достојне грехе, да би се и нама опростили наши…”. И даље вели: “Није рекао: Донесите Ми новца или јараца или пост, или бдење, да би рекао: Немам или не могу! Него нам је заповедио оно што је безнапорно и лако и кратко, рекавши: Ти опрости своме брату његова сагрешења и Ја ћу опростити твоја! Ти међутим ни сагрешења не опрашташ, можда мало новца – два или три динара – а Ја ти дарујем безброј таланата. Ти више ништа не опрашташ, дарујући му; а Ја ти дајем исцелење и Царство ти дарујем. И твој дар примам онда, када се помириш с оним који ти непријатељствује, када немаш мржњу ни према коме у свом гневу. Кад имаш мир и љубав према свима, тада је твоја молитва добро примљена и принос твој благоугодан и дом је твој благословен, и ти си блажен. Ако се ти са својим братом не помириш, како тражиш опроштај од Мене? Моје речи преступаш и тражиш опроштај од Мене? Ја, Господар твој, заповедам ти, и ти не обраћаш пажњу? Како ли се онда усуђујеш да Ми приносиш молитву и жртву? Јер као што ти одвраћаш своје лице од брата свога, тако ћу и Ја одвратити очи своје од твоје молитве и од твог Дара” (Слово о љубави, том III, стр. 31-33, манастир Њамц, 1823).
Божански отац Исаак Сиријски, говорећи сагласно са Светим Јефремом, показује да Бог не прима нашу молитву, ако имамо мржњу и не опростимо онима који нам згреше, јер ево шта вели: “Семе на камену јесте молитва онога који помиње по злу брата свога” (Слово 58, стр. 297, манастир Њамц, 1818). Значи, браћо хришћани, пазимо са свеколиким страхом Божијим на речи ових Светих Отаца, које се темеље на речи Спаситеља нашег Исуса Христа, Који је у своме Светом Јеванђељу рекао: Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац, ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш небески неће опростити вама сагрешења ваша (Мт 6,14).
Браћо моја, ако верујемо да су ово речи и заповести Спаситеља нашег Исуса Христа, и да никада његова уста не могу рећи неистину, будући да је Он биће Истине, онда увидимо, да никада нећемо примити опроштај од Бога, све док будемо у непријатељству с људима, и не будемо опростили из свег срца грехове и грешке наше браће (Мк 11,25). Нека нико не верује да ће моћи својим даровима или службама које даје у Светој Цркви, да се помири са Богом и да ће примити опроштај својих грехова, пре него се помири и измири са онима са којима је био завађен. Ову истину нам показује сам Христос Господ када вели у Светом Јеванђељу: Ако принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт 5,23-24).
Не само да Бог не прима наш дар пре но што се помиримо са својим ближњим, него ни молитву нашу не прима јер вели: Кад стојите на молитви, праштајте све што имате против кога; да и Отац ваш који је на небесима опрости вама сагрешења ваша (Мк 11, 25). Исто нас учи Спаситељ и у Молитви Господњој Оче наш, коју читамо свакодневно, јутром и вечером: И oпpocтu нам дугове наше као што u ми опраштамо дужницима својим (Мт 6,12). Ако ли ми не опростимо најпре својој браћи, ни Отац наш небески неће нам опростити грехе наше. Опраштање јесте обавезни услов за спасење човека, целога света. Опраштање стоји на темељу мира срца и савести свакога од нас. Опраштање избавља породицу од развода и уништења, избавља родбину од свађе и суђења, избавља свет од ратова, мржње и смрти.
Међутим, за нас људе ништа није теже, него ли да опростимо онима који су нас увредили, који су нас клеветали или су нас оштетили. За једну реч прекора, за ништавну ствар, за неку малу штету, неки хришћани живе у завади и чак у мржњи, годинама. Стижу чак на суд и на дела освете, да им ни свештеник из парохије, ни родбина, ни сеоски старци, ни болест и страх од смрти не могу омекшати срца да би опростили, да би се помирили једни с другима. Због тога не мало њих умиру завађени међу собом, на њихову вечну осуду. Јер после смрти нико више не може учинити ништа за своје спасење.
Ово тешко стање мржње и освете између људи, које одводи у смрт оне који не опраштају, показује Христос веома јасно у причи из Јеванђеља које је читано данас. Цар коме полажу рачун слуге његове јесте Цар Христос, који ће нам судити свима на крају векова. Дужник који дугује Цару небеском десет хиљада таланата јесте свако од нас, који дугујемо Христу покајање, сузе, милостињу и опраштање за мноштво грехова које смо учинили.
Али док нам Бог, као добри Отац, опрашта цео дуг, то јест све грехе, ми људи не опраштамо онима који су нам мало згрешили, него им тражимо дуг са каматом. А ако нам не врате дуг, светимо им се, тужимо их суду, желимо им зло, не опраштамо им до смрти. Зато се и Бог љути на оне који не опраштају ближњем, него живе у мржњи и освети, и рећи ће им на Суду: Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти – то јест све грехе – јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? И разгневи се господар његов, и предаде га мучитељима док не врати све што му је дуговао (Мт 18,27-34).
Чујете ли шта говори Христос, господар живота и смрти? Онима који не опраштају своме ближњем, ни Бог неће опростити на великом последњем суду, него ће их бацити у муке пакла – за векове векова. Јер ако се у животу не покајемо, нити опростимо, нити чинимо милостињу и умремо тако, нећемо никада имати опроштај и нико нас више неће избавити вечне осуде.
Љубљени верници,
Највећа хришћанска врлина јесте љубав. Она је наш живот и потребна нам је као ваздух. Зато, вели Св. Јеванђелист Јован, Бог је љубав. А опроштај, помирење, милостиња, посећивање болесника, примање странаца и остало слично јесу највеће кћери хришћанске љубави.
Љубав према Богу и љубав према ближњем јесу највеће заповести из Светог Јеванђеља, које стоје на темељу нашега спасења. Од тога како ћемо умети да праштамо, да помажемо ближњем, да свакога трпимо, да мир творимо, да се не светимо, од тога зависи наш мир, радост нашега живота, спасење свакога од нас.
Али шта да чине они хришћани, који ишту опроштај од оних са којима су у завади, а они неће да им опросте? Нека чине што нас уче Свети Оци. Најпре нека се моле Богу за ублажење њихових непријатеља. Нека траже савет својих духовника и нека поштују њихову реч. Затим нека лично траже опроштај од оних са којима су завађени, речима: “Опрости ми, брате, за све што сам ти згрешио и Бог нека ти опрости!” Опроштај нека се изврши најбоље у цркви, или у кући једнога од њих, или у кући свештениковој. Ако је завада стара и велика, помирење нека се изврши у присуству свештеника, и нека се заврши молитвом благодарности и чак хришћанском трпезом, или међусобним даривањем. Ако ближњи не жели да нам опрости, следимо савет духовников, тражимо опроштај трипут. И тако, ако нас не гризе савест, можемо се причестити Светим Тајнама. А ако смо још узнемирени и муче нас мисли освете, одложимо Свето Причешће, да нам не би било на осуду. Смирење и чиста молитва највише нам помажу при помирењу. Ко следи тај пут није далеко од спасења!
Читамо у Отачнику да је неки млади монах отишао код старог подвижника и рекао му да има непријатељство према неком и не може никако да му опрости. Узалуд га је старац подстицао на опроштај, јер ученик није хтео да опрости. Онда је духовник рекао ученику: “Да очитамо заједно Оче наш, сине!” Када је ученик изговарао: И опрости нам грехове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим, старац му је рекао: “Не тако, сине! Него да кажемо: И немој нам опростити грехове наше, као што ни ми не опраштамо дужницима својим!” Чувши то ученик, пао је на колена и рекао: “Опрости ми, Оче, јер сам згрешио! Овога трена сам опростио своме брату!”
Тако да чинимо и ми, браћо хришћани. Да тражимо најпре опроштај и да с љубављу опростимо свима, да би и нама Бог опростио на земљи и на небу. Јер без опраштања немамо опроштаја и спасења, нити можемо читати Оче наш.
Молимо Бога љубави и Сина Божијег, Који се разапео на Крсту из љубави према нама, да нас све помири у Своје име, знајући да љубав никад не престаје! (Упор. са 1. Кор 13, 8).
А м и н.
 

БОЖИЈИ ПРИЗИВ И ЧОВЕКОВО ПОСЛУШАЊЕ[4]
 
Браћо хришћани, данас хоћу да вам говорим о позивању /призиву/ Божијем и о човековом послушању Богу и о послушању свих Његових саздања. Али хоћу особито да говорим о призивању словеснога људског рода и да вам кажем на колико нас начина Бог призива.
Бог позива земаљске народе на покајање глађу, сушом, болестима, као да им каже: “Ево, Ја сам Онај о коме вели пророк Јеремија да ћу даждити над десет градова, и над два нећу даждити. И опет, даждићу над два града, и над десет нећу даждити, да бих вам показао да сам Ја Бог облака и Отац киша”, као што је рекао и Јов.
Чуо сам да се на телевизору, када се даје метереолошки извештај, показује мапа државе и казује: овде дажди, и показује се око 10-15 тачака где дажди у држави, а у највећем делу земље не дажди. Чувши то, било ми је од велике користи. И сетио сам се речи пророка Јеремије, и рекао сам себи: Ево како се испуњавају пред нашим очима, јер дажди у неколико села, а у 20-30 не дажди.
Дакле, у Божијој су руци кише и облаци и буре и ветрови. Јер Христос каже: Године и времена задржао је Отац, у својој власти (Упор. са Дап 1, 7). Нико не може Њега позивати на одговорност због чега је пустио сушу или буру; нико не може обуставити ветрове или кише, нико их не може донети, до само свемогућа рука Божија. Дакле, ето, понекада нас Бог позива сушом, понекад градом, понекад муњама, када многе погађа гром, понекад нас призива глађу, понекад болестима.
Понекад Бог пушта болест и епидемију, и нема куће где да не буде неко болестан. Понекад нас призива ратовима, понекад ропством, понекад гласом Светог Писма, када вели: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити (Упор. са Мт 11,28). И инога пута вели: Ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Упор. са Мт 16, 24).
Дакле, ето нас Бог призива и стихијама, и земљотресима и сушом, недаждањем; призива нас болестима и невољама, гадостима, свиме призива к Себи народе да спознају да постоји један Отац на небу и да може да чини с народима шта хоће.
Шта каже Исаија? Господе, Ти си саздао земљу као ништа, и сви народи на земљи пред Тобом су као кап у бачви (Исаија 40, 21, 28). Какву силу има кап у бачви? Или шта ће бити ако будеш узео кашику воде из бескрајног океана мора? Тако смо ми мали и слаби пред Богом. Призива нас Бог гласом Светог Писма, призива нас гласом саздања /творевине/, која наилазе на нас сушом или преобилном кишом или земљотресом; призива нас Бог врелином, али нас призива и на други начин.
Како? – Гласом савести. Зар не видиш, када грешимо или погрешимо, намах нас кори савест. Пита те: “Човече, због чега си то учинио? Због чега си украо од суседа? Због чега си узео туђу жену? Због чега си убио невиног младенца у утроби? Због чега си се смејао светињама? Због чега пушиш? Због чега не идеш у цркву недељом и празником? Због чега не подижеш децу у страху Божијем? Због чега не постиш четири поста током године, и петком и средом, те постајеш подобан Јудејцима? Због чега мрзиш свога брата? Због чега хулиш на Бога када си у невољи?”
Кроз све нас кори савест када грешимо. Она је глас Божији који нас призива к Њему: ” Човече, згрешио си. Ја ти опраштам, али немој више то чинити. Дођи к мени, јер код мене је извор опроштаја, љубави и самилости. Постави добар почетак од данас па надаље, да не згрешиш више”.
Дакле, савест је глас Божији у нашем срцу. Овај закон је био постављен пре свих људских закона.
Одређени број маловерних људи вели: “Нама хришћанима Бог ће судити и казнити по Јеванђељу, али народе који не познају Бога, као што је Кина, као што је Јапан, Индија, који се клањају лажним божанствима и врачарима, како ће казнити Бог? Јер нису имали Јеванђеље и нису знали шта је грех. Због тога се не могу исправити”.
Чуј шта каже божански апостол Павле у својој Посланици Римљанима: Што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види, његова вечна сила и божанство (Рим 1,20). Дакле, свим народима света, у дан Суда, судиће се на основу четири закона. Тако уче Свети Оци. Онима који нису имали писани закон судиће се на основу двају закона: по закону савести, који је поставио у човеку при његовом стварању, и по закону саздања /творевине/. Како по закону саздања? Ево како:
Све што је око нас беседи с нама. Јер каже Св. Григорије Нисијки у Мојсијевом житију: “Као труба с небеске висине говоре с нама саздања и кличу да постоји Саздатељ /Творац/”- И шта каже пророк Давид: Небеса казују славу Божију, и дело руку Његових јавља свод небески (Упор. са Пс 18,2). Како беседе небеса с нама? Како беседи небески свод с нама и објављује силу Божију? Ево како:
Када увече посматраш звездано небо и видиш га препуно звездама и украшено као полијелеј пун светлости, и видиш пун месец како сија на небу и прекрасни поредак по којем се звезде и галаксије и небеска сазвежђа руководе са таквом прецизношћу, да ни највећи учењаци света не успевају да сачине календар по њима, онда кажеш с пророком: Господе, шта је човек да га се сећаш или син човечији да посећујеш? И онда увиђаш да је ове звезде, ова њихова кретања створила и води рука Божија. Он је био Створитељ, Он је њихов Кормилар. Увиђаш да тај свет има ум који их упућује, да постоји Бог Који их је створио и невидљива рука која се стара о њима, као и о нама.
Тако небеса беседе с нама, те видевши их, спознајемо кроз њих Саздатеља /Творца/ неба. Када гледамо сунце и видимо га како осветљава да га не можемо гледати, до само неколико минута, да не би ослепели, сећамо се Онога Који је створио сунце тако лепо, тако светло. И увиђамо да Онај који је сунце створио, Сунце правде, сија милијардама пута јаче но оно. И тако сунце хвали Бога. Јер се вели: Хвалите Га, сунце и месец; хвалите Га, све звезде и светлост (Упор. са Пс 18,2). Како сунце хвали Бога? Како га хвале месец, звезде, небеса, цео небески свод, свеколико саздање?
Својим постојањем и кретањем. Јер “једно су созерцања саздања а друго њихови закони”, каже Св. Максим Исповедник у Добротољубљу. Созерцање бива када мислимо на онога који их је створио. А њихови закони јесу пореци по којима се крећу у васељени. И оба је Бог створио: њихово постојање и законе по којима се крећу. Тако беседе с нама сунце, месец, звезде и небеса, цвеће и птице, животиње и звери, долине и воде, пучине и ваздух, ветрови и све стихије. Све беседи с нама и казује нам да постоји Саздатељ, Бог на небу, Који их је створио, држи их и покреће их.
Дакле, по закону савести и по закону саздања /творевине/ судиће се онима који нису имали писани закон. Почевши од Мојсија, коме је Бог дао Таблице Закона на Синајској Гори, народу јудејском судиће се по писаном Закону, а свим народима који су спознали Јеванђеље судиће се по Закону дара /благодати/ , закону љубави и савршенства. Од почетка света, данас и вечно, саздање /творевина/ говори о свом Саздатељу/Творцу/.
Неки неверник путовао је по Атланском океану на великом броду, међуокеанском. И неки убоги мисионар проповедаше ноћу на броду о Богу, о Његовим чудесима која се виде на небу, на земљи и у води. А неверник, да би се ругао мисионару, узео је двоглед и дуго гледао звезде. А Христов мисионар је проповедао ватрено, зато што Бог даје много силе у речи онима који Га благовесте и проповедају истинитог Бога, Владику саздања /творевине/.
Најзад дође неверник и каже свештенику: “Оче, стално проповедаш Бога, али ја сам двогледом гледао звезде, и нисам Га видео. Не знам где је”. А Христов мисионар му је рекао: “Добро кажеш, брате, да Га не видиш, и на такав начин нећеш Га ни видети у векове векова. А знаш ли због чега? Да би видео Бога, треба да очистиш срце од неверовања и паганства, јер тако нас учи Јеванђеље, казујући нам у шестом блаженству: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Упор. са Мт 5, 8). Дакле, право си рекао, ниси Га видео, нити ћеш Га видети у вавек века, све док не очистиш своје срце од неверовања, злобе и грехова. Тада ћеш видети Бога светлошћу вере”.
Тако и данас. Има много људи који не чују позив Божији. И ако га не чујемо, бичеваће нас, позваће нас строжије. Ако ли се будемо обратили, Он ће дати рани дажд и изобиље и здравље и блаженство, јер у Његовој руци је живот и смрт. А ако не, зна Он како да повуче узду коњу. Јер Илија Минијат вели да је овај свет као бесни ат, који свагда трчи ка погибији, трчи ка гресима, ка дну пакла. Али Бог ће зауздати тога немирног ата. И која је узда коњу? Која је кочница Божија, којом вуче свет к себи? То су болести, суша, ропства, ратови, смрт, патње и све невоље.
Када је рат, шта тражимо? – “Дај, Господе, мир!” Када смо болесни, тражимо: “Дај нам, Господе, здравље”. Када не дажди: “Дај нам, Господе, воду, јер умиремо од жеђи!” Када смо робови: “Спаси нас, Господе, ропства!” Дакле, добро нам чини Бог. Уме Он да обузда овај свет који трчи као бесни ат у пропаст, у погибију. Чуј шта говори пророк: Али жвалама и уздом, Господе, зауздаћеш вилице њихове, оних који се не приближују Теби (Уп. са Пс 31, 9). Не приближимо ли се добровољно, поставља нам жвалу и узду и обраћа нас, зато што има силу, јер је Бог, Који може да сиђе у пакао, да подигне, да убије и да оживи.
Дакле, браћо моја, када будемо појмили да нас Бог призива кроз болести, кроз патње, кроз штете, кроз невоље, кроз ропство, кроз сушу, немојмо стојати окамењени, него се вратимо кући Оцу и рецимо: “Опрости нам, Господе, грехе и помилуј нас”. Онда нам Благи Бог опрашта, зато што нас Он не кори из мржње. Истински родитељ не бије своју децу из мржње. Боже склони! Која ли би мајка или отац хтели да бију своју децу безразложно, да би им се ругали? Не! Него, ако види да једно од њих данас не слуша, и сутра не слуша, и прексутра не слуша, и тврдоглаво је и пркоси, и чини по својој злој вољи, и не хотећи ставља руку на шибу или на ремен или на штап. Зашто? Зато што види да је ово дете пошло злим путевима и иде из зла у горе, одлази у понор, и буде ли га био позније, биће сувише касно.
Тако чини и Бог с нама. Ми смо сви синови Божији по дару /благодати/. Чуј шта вели Свето Писмо: Ја рекох: богови сте и сви сте синови Свевишњега. Али ви као људи умирете и као који од велможа падате, то јест као један од ђавола. Ако смо синови Божији по дару и имамо дар усиновљења Светим Крштењем, имамо Цркву за мајку и Бога за Оца, као што свагда казујемо: Оче наш који си на небесима ако је тако, будимо свагда с очима ума к Оцу нашем и знајмо да ће Он, ако не будемо хтели добровољно да Га љубимо и да спознамо да постоји, ставити руку на шибу.
Али боље да слушамо из љубави и да љубимо Бога и да творимо Његове заповести из послушности, да би Он свагда имао милости према нама и старао се о нама.
Апостоли су слушали Христа, пророци су слушали, небо слуша, земља слуша, роса слуша, башта слуша, звезде слушају, пучине и свеколика природа слуша! Само човек, словесно биће, неће да слуша Свога Оца небеског. Али обратите пажњу да рука Божија има и шибу којом нас може бити.
Дакле, стојмо смерно, пазимо! Немојте заборавити, од данас па надаље, да свака невоља која долази на нас јесте призив Божији. Јер вели: Бог бије сваког сина којег прима.
И немојмо роптати ако смо призвани на један или други начин, јер апостол Павле каже: Сваки нека остане у ономе у чему је призван.
Ако те је Бог призвао убогог, немој желети да се обогатиш; ако те је призвао да будеш монах, остани монах до смрти; ако те је призвао да будеш свештеник, буди достојан свештеник; ако те је призвао да будеш занатлија, буди добар и честит занатлија; ако те је призвао да будеш философ или механичар или у другу службу, тако остани. Али да служиш са чешћу, да спознаш да је Бог онај који те је призвао на један или други начин, и свако од нас нека остане у ономе у чему је призван!
Амин.

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Из књиге: Valoarea sufletului, Bacau, 1994, стр.65-81
2. Из књиге: Ne vorbeste parintele Cleopa, 8, Roman, 1999, стр. 112-121
3. Arhimandrit Cleopa Ilie, Predici la duminicile de peste an, Roman, 1990, стр-139-144
4. Из књиге: Ne vorbeste parintele Cleopa 10, Roman, 2000, стр. 119-127